Одговорност продавца и произвођача према купцу за несаобразност робе уговору

Овом приликом аутор се бавио заштитом потрошача и у том смислу одговорношћу продаваца и произвођача.

Закон о заштити потрошача („Сл. гласник РС”, бр. 62/2014 и 6/2016 – др. закон) донет је у циљу заштите потрошача и њиме су уведене знатне новине које потрошачима олакшавају остваривање њихових права. Овим законом су за трговце (продавце) уведене разне обавезе према потрошачу, почев од обавезног пријема рекламације и одговора на рекламацију, па до оправке ствари, замене ствари, раскида уговора под одређеним условима уколико то потрошач жели итд.

Посебно важна област коју овај закон регулише јесте обавезна саобразност робе уговору, као и одговорност продавца за несаобразност. Наиме, чланом 50. став 1. Закона прописано је да је продавац дужан да испоручи робу која је саобразна уговору, а чланом 51. став 1. истог закона прописано је да продавац одговара за несаобразности испоручене робе уговору у следећим ситуацијама: 1) ако је постојала у часу преласка ризика на потрошача, без обзира на то да ли је за ту несаобразност продавац знао; 2) појавила се после преласка ризика на потрошача, ако потиче од узрока који је постојао пре преласка ризика на потрошача; 3) потрошач је могао лако уочити уколико је продавац изјавио да је роба саобразна уговору. Чланом 52. Закона о заштити потрошача потрошач је овлашћен да захтева од продавца да отклони несаобразност, без накнаде, оправком или заменом, односно да захтева одговарајуће умањење цене или да раскине уговор у погледу те робе. Истим чланом је предвиђено да потрошач може да бира да ли ће несаобразност да се отклони оправком или заменом, а може и да захтева смањење цене или раскид уговора.

Осим одговорности продавца према потрошачу, Законом о заштити потрошача предвиђена је и одговорност произвођача према продавцу. Наиме, чланом 52. став 10. овог закона прописано је да за обавезе продавца према потрошачу које настану услед несаобразности робе, продавац има право да у ланцу набавке те робе од произвођача захтева да му накнади оно што је испунио по основу те обавезе. Закон дефинише произвођача не само као лице које је произвело одређени производ, већ у исту категорију сврстава и увозника, затим лице које се представља као произвођач стављањем свог назива, заштитног знака или другог обележја, као и трговца производа који не садржи назив о произвођачу ако не обавести оштећеног о идентитету произвођача, односно идентитету лица од којег је набавило производ, те трговца увозног производа који садржи податке о произвођачу, али не садржи податке о увознику.

Међутим, пошто продавац испуни своју обавезу према потрошачу по основу несаобразности, он има право да се регресира од произвођача уколико је произвођач одговоран за несаобразност.

Законом о заштити потрошача детаљно је регулисан однос између крајњег потрошача (купца) и трговца (продавца), док се истим законом не регулише однос између трговца и произвођача, осим у већ поменутом делу у ком је прописано право трговца да захтева од произвођача да му накнади оно што је испунио по основу обавезе у вези са робом коју је произвођач произвео, увезао, ставио свој знак итд.

Да би потрошач остварио права на накнаду по основу несаобразности, има могућност да поднесе рекламацију, и то продавцу. Рекламација се може изјавити усмено, писаним путем, телефоном, електронским путем, односно на трајном носачу записа, уз доставу рачуна на увид или другог доказа о куповини (копија рачуна, слип и сл.). Продавац је дужан да без одлагања, а најкасније у року од осам дана од дана пријема рекламације, писаним или електронским путем одговори потрошачу на изјављену рекламацију. Одговор продавца на рекламацију потрошача мора да садржи одлуку да ли прихвата рекламацију, изјашњење о захтеву потрошача и конкретан предлог и рок за решавање рекламације. Рок не може да буде дужи од 15 дана, односно 30 дана за техничку робу и намештај, од дана подношења рекламације.

Дакле, из Закона је јасно да је трговац дужан да на рекламацију одговори, као и што су јасно дати рокови за одговор. Такође је наглашено да одговор може бити позитиван или негативан, тј. у одговору може бити садржана одлука да се рекламација прихвата, али и одлука да се рекламација не прихвата. Међутим, у Закону није наглашено на који начин трговац, односно представници трговца одлучују да ли је рекламација основана или није, па се из тога изводи закључак да трговац сам, наравно у оквирима законом дозвољеног, регулише процедуру одлучивања по изјављеној рекламацији потрошача.

Најпре се поставља питање да ли трговац обавезу одговора на рекламацију и обавезу доношења одлуке о основаности рекламације може превалити на трговца. Одговор на ово питање је негативан зато што је у члану 4. Закона о заштити потрошача наглашено да се одредбе овог закона примењују на односе између потрошача и трговца, а и јасно је наглашено да је на рекламацију дужан да одговори продавац.

Да би трговац одлучио да ли је рекламација основана или није, свакако мора да се упозна са потрошачевим примедбама, као и да донесе закључак о њиховој основаности. На који начин ће то трговац чинити – ствар је његовог избора. Трговац може имати запосленог чији би опис рада у целини или делу био решавање рекламација и одлучивање о рекламацијама, па би тај запослени, примера ради, могао да процењује основаност на лицу места увидом или на основу расположивих података, сам или уз помоћ стручних лица. Још једна могућност је образовање комисије која би вршила процену основаности рекламација, а могла би да буде у сталном саставу или да се формира од случаја до случаја. Такође, поменута комисија не би морала да буде састављена само од представника и запослених продавца, већ би у њен састав могла да уђу и друга лица, као на пример представници удружења потрошача, представници Националне организације за заштиту потрошача и сл. Дакле, законодавац је, највероватније свесно, оставио трговцима да, својим интерним актима или простом организацијом рада, регулишу питање интерне процедуре решавања рекламација.

Међутим, уколико трговац нема могућности (услед недостатка образованог кадра, техничких немогућности и др.) да провери основаност рекламације, настаје дилема за трговца како да одговори на рекламацију. Чини се да је за трговца најцелисходније да се у случајевима да нема адекватна знања или могућности да провери основаност рекламације – обрати произвођачу. По природи ствари је произвођач (у смислу у ком га дефинише Закон о заштити потрошача) оспособљенији и позванији да се изјасни о рекламацији. Закон о заштити потрошача не обавезује произвођача да се о рекламацији изјашњава, међутим, с обзиром на члан 52. став 10. Закона о заштити потрошача (право продавца да захтева од произвођача да му накнади оно што је испунио по основу обавезе према потрошачу), за произвођача је целисходније да основаност рекламације провери како не би дошао у ситуацију да касније надокнађује увећану штету продавцу. Ризик по произвођача, што се висине штете тиче, већи је него ризик по потрошача, с обзиром на то да се сваким новим утужењем судски трошкови и камате увећавају, те је обавеза продавца према потрошачу већа након окончаног судског поступка него пре њега, а та већа обавеза се, сходно члану 52. став 10, преваљује на произвођача.

Дакле, уколико се продавац поводом рекламације купца обрати произвођачу, а произвођач узме у разматрање основаност рекламације, при чему такође може да оснује комисију, да изврши увид на лицу места итд., то су могућности које Закон експлицитно не наводи ни када је у питању продавац. У сваком случају, у интересу произвођача је да буде сигуран да је рекламација неоснована уколико предложи њено одбијање, да не би морао да улази у судски спор са негативним исходом по себе и надокнађује штету продавцу.

Поставља се питање ко сноси трошкове провере основаности рекламације у случају када је неоснована, а продавац или произвођач су уложили време и друге ресурсе како би основаност проверили. Купац дефинитивно није дужан да сноси трошкове изласка на терен јер се само користио својим законским правима, тј. уложио је рекламацију сходно одредбама Закона о заштити потрошача. У случају да је основаност рекламације проверавао продавац, ствар је јасна – продавац је дужан да сноси трошкове провере основаности рекламације. Међутим, уколико је основаност рекламације испитивао произвођач, остаје неразјашњен однос између произвођача и продавца по питању сношења трошкова испитивања рекламације. Однос произвођача и продавца је регулисан како поменутим чланом 52. став 10. Закона о заштити потрошача, тако и одредбама Закона о облигационим односима којима се регулише уговор о продаји, уколико је продавац од произвођача такође куповином прибавио робу коју је продао купцу, што је најчешће и случај. Међутим, конкретно питање сношења трошкова испитивања основаности рекламације ниједан од ова два закона експлицитно не разјашњава, што наравно не спречава произвођача и трговца да исто регулишу међусобним уговором. За трговца би свакако најцелисходније било да се у сваком случају када није сигуран у основаност рекламације, обрати произвођачу уколико за евентуалну несаобразност робе уговору кривицу сноси произвођач. Трговац би такође требало да обавести произвођача о законским последицама основаности рекламације, те могућим трошковима (судским и другим) одбијања основане рекламације. У том случају произвођач треба сам да одлучи које ће кораке у циљу испитивања основаности рекламације предузети, те трошкове испитивања неће моћи да потражује од трговца јер је одлуку о предузимању радњи које повлаче трошкове донео он, а не трговац.

Међутим, уколико дође до судског поступка и потрошач утужи продавца, продавац истог треба да позове да се, као умешач, укључи у парницу између продавца и потрошача, на страни продавца, како би заштитио своја права према произвођачу. Произвођач је, с обзиром на члан 52. став 10. Закона о заштити потрошача, лице које има правни интерес да у парници која тече између трговца и потрошача – трговац успе у спору. Уколико продавац, као тужени у спору са потрошачем, благовремено позове произвођача да се умеша у парницу, избегава тзв. „приговор несавесног вођења парнице” у каснијем евентуалном спору са произвођачем. Наиме, уколико не би био благовремено позван да учествује у парници по тужби потрошача против продавца, произвођач би имао могућност да у каснијој парници по тужби продавца против њега истиче приговоре да је продавац пропустио да предузме парниче радње које би довеле до повољнијег исхода парнице, нпр. да је могао да истакне чињенице које није истакао или да предложи доказе које није предложио, или пак да предузме друге радње које није предузео. У случају благовременог позивања од стране продавца, произвођач ове приговоре не би могао да истиче јер је умешачу у парничном поступку дозвољено да предузима правне радње које би могла да предузме странка којој се придружио.

Закон о заштити потрошача садржи и одредбе о даваоцу гаранције, гарантном листу и злоупотреби израза гаранција. Закон о облигационим односима у члану 501. такође прописује одговорност произвођача и продавца поводом гаранције за исправно функционисање ствари, наводећи да уколико је издат гарантни лист за исправно функционисање ствари у току одређеног времена, рачунајући од њене предаје купцу, купац може, ако ствар не функционише исправно, захтевати како од продавца тако и од произвођача да ствар оправи у разумном року или ако то не учини, да му уместо ње преда ствар која функционише исправно. Законом о облигационим односима такође је прописано да се наведеним правилима не дира у правила о одговорности продавца за недостатке ствари. Закон о заштити потрошача пак прописује да гаранција не искључује нити утиче на права потрошача у вези са саобразности робе уговору. Дакле, гаранција представља добровољно обавезивање њеног издаваоца на додатну заштиту купца робе и не утиче на Законом загарантована права купца. Тако, пошто је продавац, сходно члану 53. став 1. Закона о заштити потрошача, одговоран за несаобразност робе уговору која се појави у року од две године од дана преласка ризика на потрошача, његова обавеза гаранцијом не може да се умањи, већ само да се увећа, а купац додатно да се обезбеди. Примера ради, све и да се у гарантном листу наводи да је продавац одговоран за несаобразност техничке робе која се појави у року од годину дана од дана преласка ризика на потрошача, продавац ће свакако бити одговоран за несаобразност робе која се појави у року од две године, зато што обавезивање продавца гаранцијом не може да дерогира његову законску обавезу.

Уколико је роба снабдевена гарантним листом, потрошач може да се обрати захтевом за отклањање несаобразности како продавцу тако и произвођачу. Без обзира на то што продавац није издавалац гаранције, он продаје робу са гарантним листом и одговоран је заједно са произвођачем, сходно гаранцији, како је прописано чланом 501. Закона о облигационим односима. Наравно, и у овом случају продавац има право да захтева од издаваоца гаранције да му накнади оно што је испунио по основу законске обавезе.

Дакле, Закон о заштити потрошача је, као што му само име каже, донет у циљу заштите потрошача. Самим тим овај закон се концентрише пре свега на однос потрошача и трговца од кога је потрошач купио робу. Да би потрошач био максимално заштићен, прописане су обавезе трговца према потрошачу јер је потрошач у уговорном односу са продавцем, а не са произвођачем, осим уколико робу није купио директно од произвођача. Дакле, овај закон у тежи положај ставља продавца јер му недвосмислено указује на то да у случају рекламације има тачно прописане дужности према потрошачу. Продавцу су на располагању разни механизми, који су делом описани у овом тексту, па тако у случају своје савесности, одговорност може да „превали” на правог „адресата”, у овом случају произвођача.