Савремени живот у коме се масовни транспорт робе и путника одвија свакодневно утиче на појаву нових видова штете. Због тога је у пракси парничних судова приметан повећан број парница за накнаду штете настале коришћењем јавног пута.
Треба посебно нагласити да, иако се и овде најчешће ради о саобраћајним незгодама, то није штета која за узрок има деликтно понашање других учесника у саобраћају, већ се ради о штети насталој у вези са одржавањем и управљањем јавним путевима.
Ови спорови намећу неколико основних питања:
– које лице је одговорно за штету, односно пасивно легитимисано;
– основ одговорности;
– врсте штетног догађаја из кога проистиче право на накнаду.
У наставку текста уследиће преглед праксе и ставова судова који се тичу одговорности предузећа задужених за управљање и одржавање јавних путева и кроз то ће бити пружени неки од могућих одговора на ова питања. Појам путара за потребе овог излагања подразумева сва правна лица којима је законом или уговором поверена дужност управљања и одржавања јавних путева.
КО ОДГОВАРА ЗА ШТЕТУ – ПИТАЊЕ ПАСИВНЕ ЛЕГИТИМАЦИЈЕ
У више парница које су пред судовима вођене за накнаду штете постоји сагласност у погледу тога ко је одговоран за штету претрпљену коришћењем јавног пута. Основно је правило да управљач пута, солидарно са лицем коме је поверио одржавање пута, одговара за ову врсту штете.
У том смислу интересантно је становиште, изнето у више другостепених одлука, да пасивна легитимација управљача ауто-пута и извршиоца радова, тј. њихова солидарна одговорност зависи од околности да ли је наручилац радова (управљач) непосредно пре штетног догађаја или раније наложио извођачу радова да на одређеној деоници отклони недостатке уочене на јавном путу.
Делатност управљања и одржавања јавних путева поверена је, чл. 8. Закона о јавним путевима, туженом ЈКП „Путеви Србије”, које је, сагласно одредби чл. 15, 57. и 58. Закона, дужно да предузима све радове којима се обезбеђује несметан и безбедан саобраћај, што су радови у које спада и постављање заштитних жичаних ограда (чл. 56. ст. 1. тачка 1. Правилника о одржавању магистралних и регионалних путева).
Из праксе:
Према утврђеном чињеничном стању, дана 2. 3. 2001. године, око 20.30 часова, у Бубањ потоку, на ауто-путу Ниш–Београд, на 150 m од укључења са кружног пута дошло је до гажења пса на коловозу ауто-пута, а затим удара у леву металну заштитну ограду и слетања са коловоза у десну страну, у канал путничког возила марке „форд ескорд”, којим је управљао власник возила Б категорије. Вештачењем судског вештака одговарајуће струке од 30. 7. 2008. године утврђено је да је критичном приликом оштећено возило тужиоца и да је за његову поправку потребан износ од 159.589,00 динара.
На тако утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право, одредбе чл. 15, 57. и 58. Закона о јавним путевима, чл. 54–69 Правилника о одржавању магистралних и регионалних путева, као и одредбе чл. 155, 185. и 189. ЗОО-а, када је закључио да је тужени одговоран за материјалну штету коју је тужилац претрпео на возилу критичном приликом у утуженом износу и дужан је да је надокнади.
Апелациони суд је ценио наводе жалбе туженог да је предузео све радње на које је овлашћен, а пре свега да је склопио уговор са извођачем радова о одржавању наведене деонице ДП „Србија пут”, које је уговором преузело одговорност због последица пропуста у одржавању и заштити ауто-пута, па на страни туженог не постоји обавеза постављања заштитних ограда, али је суд нашао да су наводи жалбе неосновани.
Нису основани ни наводи жалбе туженог да пас луталица на путу представља вишу силу. Ово зато што виша сила представља онај догађај који се није могао предвидети, избећи и отклонити, а појава пса луталице на ауто-путу код Бубањ потока догађај је који се објективно може предвидети и избећи постављањем жичане ограде. Тужени је дужан да, с обзиром на густину саобраћаја и брзину кретања возила на ауто-путу, исти опреми тако да се саобраћај одвија несметано и безбедно, па за све пропусте одговара по принципу објективне одговорности, сагласно одредби чл. 84. ЗОО-а.
(Пресуда првостепеног суда, П. бр. 1779/08 од 3. 4. 2009. године, Пресуда Апелационог суда, Гж. бр. 9448/10 од 7. 4. 2010. године)
Следећа одлука тиче се основа одговорности ЈП „Путеви Србије” и Друштва за одржавање аутопутева:
Према утврђеном чињеничном стању тужилац је иницирао овај поступак са захтевом да се утврди грађанскоправна одговорност тужених за штету коју је претрпео када је 7. 2. 2007. године својим путничким возилом ударио пса луталицу. Наиме, тог дана тужилац се кретао ауто-путем Беогард–Ниш у смеру од Београда ка Нишу, када је код места Ражањ левом страном свог возила ударио у пса који је претрчавао ауто-пут, због чега је тужилац претрпео материјалну штету на возилу и нематеријалну у виду страха да се услед настале саобраћајне ситуације не деси нова саобраћајна несрећа. С друге стране, тужени су оспорили основаност овог захтева истичући приговор недостатка пасивне легитимације.
Суд је правилно поступио када је обавезао тужене Јавно предузеће „Путеви Србије” и Друштво за одржавање ауто-путева „Србија ауто-пут” да тужиоцу солидарно надокнаде материјалну штету, а део тужбеног захтева који се односи на нематеријалну штету одбио као неоснован.
Одлучујући о самом праву тужиоца, суд је закључио да су тужени одговорни за материјалну штету коју је тужилац претрпео у наведеном штетном догађају. Наиме, што се тиче туженог ЈП „Путеви Србије”, правилно је суд расправио његову одговорност за конкретан штетни догађај по правилима тзв. вануговорне одговорности, с обзиром на то да је тужени, сходно одредбама чл. 8, чл. 15, чл. 57, чл. 58. и чл. 59. Закона о јавним путевима РС („Сл. гласник РС”, бр. 101/05), дужан био да предузме све радње којима се обезбеђује несметан и безбедан саобраћај. Ту своју законску обавезу ЈП „Путеви Србије” није испунило јер су се пси луталице појавили на ауто-путу услед пропуста тог туженог, који је био дужан да преко својих органа (или преко туженог Друштва за одржавање ауто-пута „Србија ауто-пут”) преконтролише заштитну ограду, а затим и да исту поправи како би спречио да се пси луталице, друге домаће или дивље животиње појаве на ауто-путу и доведу у опасност живот и имовину учесника у саобраћају. Иако се тај тужени у току поступка бранио истицањем приговара недостатка пасивне легитимације, указујући на то: да је он са туженим Друштвом за одржавање аутопутева „Србија ауто-пут” закључио уговор од 28. 11. 2000. године, да је на основу тог уговора на туженог пренео наведену законску обавезу и да је, сходно том уговору, тужени Друштво за одржавање аутопутева „Србија ауто-пут” одговорно за невршење тих обавеза, тај приговор га није ослободио деликтне одговорности, пошто се ни уговором ни другим правним послом тужени ЈП „Путеви Србије” није могло лишити законске обавезе одржавања јавних путева, па самим тим ни одговорности због невршења тих обавеза. Надаље, уговор по правилу дејствује између страна уговорница, тако да је са те тачке гледишта за оштећено лице битно ко је по закону био дужан да се стара о сигурности саобраћаја на ауто-путу.
С друге стране, тужени Друштво за одржавање аутопутева „Србија ауто-пут” одговара тужиоцу за неиспуњење обавезе преузете по основу уговора од 28. 11. 2000. године, којим се то предузеће обавезало да се стара и обавља послове у вези са несметаним и безбедним саобраћајем на јавним путевима, тако да је одговорност овог туженог уговорне природе и своди се на непоштовање обавезе која је прописана тим појединачним правним актом, путем кога се поменути тужени обавезао према ЈП „Путеви Србије” (уз дејство тог уговора према свим трећим лицима, тј. грађанима у њихову корист) да ће обављати послове којима се обезбеђује несметан и безбедан саобраћај на аутопуту.
(Пресуда Првог основног суда у Београду, П. бр. 17217/10 од 26. 10. 2010. године и Пресуда Вишег суда у Београду, Гж. бр. 361/11 од 23. 01. 2013. године)
У следећој одлуци заузет је став да је ЈКП „Београд пут” одговорно за штету изазвану оштећењем на асфалту, а да Секретаријат за саобраћај при Управи Града Београда није пасивно легитимисан:
Малолетни тужилац, стар 10 година, у вечерњим сатима се играо са друговима у улици М. Ј. Осветљење није било добро, па је тужилац стао на ивицу постојеће рупе на коловозу и асфалт је под његовом тежином пропао, тако да је пао и задобио повреде. Суд је нашао да нема доприноса тужиоца повређивању јер је била ноћ, слаба расвета, тужилац малолетник, доста паркираних возила око рупе за чије постојање тужилац није знао, а чак и да јесте, то није од значаја јер се занео дечјим играма, тим пре што је рупу покушао да заобиђе, али је пропао кроз асфалт. Суд је усвојио тужбени захтев и обавезао тужено Јавно комунално предузеће „Београд пут” да исплати тужиоцу нематеријалну штету коју је тужилац услед пада претрпео. Суд је одбацио тужбени захтев у односу на туженог – Секретаријат за саобраћај при Управи Града Београда.
Суд је на овако утврђено чињенично стање применио одредбу члана 17. Одлуке о улицама, локалним и некатегорисаним путевима, на основу које је „Београд пут” пасивно легитимисан и одговоран за штету коју је претрпео тужилац због неблаговременог извршења повремених потребних радова и мера на одржавању улица и локалних путева, што представља његове поверене послове због којих га је и основао Град Београд.
Одлучујући о захтеву против туженог Секретаријата за саобраћај при Управи Града Београда, суд је одбацио тужбу јер исти у поступку не може да учествује као странка сходно члану 77. ЗПП-а. Наиме, одредбама важећег Статута Града Београда јасно је предвиђено да само Град има својство правног лица, а не и његове организационе јединице, па тужени Секретаријат за саобраћај при Управи Града Београда нема правни субјективитет и не може да буде странка у поступку.
ОСНОВ ОДГОВОРНОСТИ
Најчешће се, као основ одговорности управљача пута, узима одговорност у вези са вршењем послова од општег интереса из члана 184. Закона о облигационим односима, у коме је прописано да предузећа и друга правна лица која врше комуналну или другу сличну делатност од општег интереса одговарају за штету ако без оправданог разлога обуставе или нередовно врше своју услугу. Осим овог основа, у пракси се често тумачи да је управљач пута, заједно са лицем коме је поверио одржавање пута, одговоран по основу кривице у смислу члана 154. ЗОО-а у вези са члановима 170. и 171. истог закона којим је регулисана обавеза предузећа да накнади штету коју је на раду и у вези са радом запослени у предузећу причинио трећем лицу.
У неким одлукама се, као основ одговорности управљача пута, наводи Закон о јавним путевима, а као основ одговорности правног лица ком је поверена обавеза одржавања јавног пута – уговор закључен са управљачем.
Као илустрација оваквог става суда може да послужи следећа одлука:
Апелациони суд је ценио наводе жалбе туженог да је првостепени суд, по приговору туженог о недостатку пасивне легитимације, погрешно оценио да уговор о извођењу радова редовног одржавања и заштите пута између туженог и АА, као извођача радова, не ослобађа од одговорности туженог, коме је, сходно чл. 8. ст. 1. Закона о јавним путевима („Сл. гласник РС”, бр. 101/2005, са изменама и допунама), који је био на снази у време подношења тужбе у овој правној ствари, поверена делатност управљања јавним путевима, па је нашао да је исти неоснован. Ово стога што тужени који управља јавним путевима одговара за штету коју је претрпело треће лице, као корисник јавног пута, због пропуштања благовременог обављања послова организовања и контроле појединих радова на редовном одржавању пута од стране туженог, јер обавља делатност управљања државним путевима. Одговорност туженог заснована је на Закону, па се поверавањем послова на одржавању и заштити тих путева треће лице – извођач радова не може ослободити од одговорности за штету. Међутим, у односу на АА, као извођача посла, који је преузео одговорност за штете према трећим лицима по основу закљученог уговора са туженим, због неоправданог неиспуњења обавезе из уговора тужени може евентуално да истакне регресни захтев.
Неоснован је и навод жалбе туженог да у конкретном случају тужени не може бити одговоран за штету за коју није утврђена његова кривица, јер се, у смислу одредбе чл. 184. Закона о облигационим односима, коју је правилно применио првостепени суд, одговорност туженог састоји у пропустима обавезе одржавања и заштите јавног пута, која је заснована на закону, а одговорности може да се ослободи само ако је до пропуста одржавања путева дошло из оправданих разлога, што тужени током поступка није доказао.
(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 6152/11 од 5. 7. 2012. године)
ШТЕТНИ ДОГАЂАЈИ ИЗ КОЈИХ МОЖЕ ДА НАСТАНЕ ОБАВЕЗА НАКНАДЕ
Као што из наведених примера може да се види, као најчешће животне ситуације из којих настаје обавеза путара на накнаду штете, у пракси судова су појаве животиња на ауто-путу и оштећења коловоза. Нешто су ређе ситуације у којим је узрок незгоде ствар која се затекла на путу, на пример аутомобилска или камионска гума, неки други део возила или роба која је испала из камиона и других возила.
Све ове ситуације, уколико због њих дође до штете у току одвијања саобраћаја на путу, стварају обавезу путара да је надокнаде.
Животиња на ауто-путу
У више пресуда заузет је став о томе како се са правног становишта третира незгода изазвана појавом паса и других животиња на ауто-путу. Вишестепени судови стали су чврсто на становиште да њихова појава на ауто-путу не представља вишу силу, већ се ради о деликтној одговорности управљача и лица коме је поверено одржавање путева. Њихова одговорност састоји се у непредузимању потребних радњи на обезбеђивању заштитне ограде, због чега су животиње, најчешће пси луталице, истрчавале на пут и биле непосредни узрок саобраћајних незгода и штете за тужиоце.
О томе говори и следећа одлука:
Првостепеном пресудом одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени ЈП „Путеви Србије” да му, на име накнаде материјалне штете, плати износ од 85.000,00 динара. Тужилац је у тужби навео да је на Међународном ауто-путу Е-75 доживео саобраћајну незгоду тако што је својим путничким возилом налетео на пса луталицу који је наишао на десну коловозну траку ауто-пута, да због обима оштећења на свом путничком возилу није могао више да управља возилом, па је био приморан да ангажује шлеп-службу, због чега је претрпео материјалну штету у виду исплаћеног новчаног износа шлеп-служби ради превоза свог оштећеног путничког возила и износа на име поправке возила.
Првостепени суд је нашао да присуство пса на међународном ауто-путу представља вишу силу и да није узроковано пропуштањем туженог да поступа на означеном делу ауто-пута на начин прописан одредбама чл. 8, 15. и 57. Закона о јавним путевима. Међутим, за одржавање међународног ауто-пута одговоран је тужени, а присуство пса луталице на међународном ауто-путу на коме је тужилац доживео саобраћајну незгоду и претрпео материјалну штету не представља вишу силу јер се присуство пса на ауто-путу може и предвидети и отклонити редовним и квалитетним одржавањем заштитне ограде поред ауто-пута у циљу несметаног и безбедног саобраћаја, што је такође обавеза туженог, а што произлази из свих наведених одредби Закона о јавним путевима.
(Пресуда Првог основног суда у Београду, П. бр. 83093/10 од 26. 9. 2011. године и Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр. 14992/11 од 13. 8. 2013. године)
С друге стране, судови су у више случајева закључили да је у градским срединама за штету од појаве пса луталица на коловозу одговорна локална самоуправа.
Из праксе:
Дана 25. 3. 2014. године, док је обављао послове поштара, у моменту када је возио мопед разносећи пошту, тужиоца је напао пас луталица, при чему је тужилац изгубио контролу над мопедом и пао, услед чега је задобио тешку телесну повреду у виду прелома десне подлактице. Услед ове повреде тужилац је трпео болове и страх, а као последица повређивања код тужиоца постоји умањење животне активности у проценту од 10%, што се огледа у ограниченим покретима у десном лакту у лаком степену.
Првостепеном пресудом обавезан је тужени Град Београд да тужиоцу З. В. исплати накнаду нематеријалне штете, имајући у виду да је, применом одредбе члана 154. став 1, 155, 173, 174, 184. Закона о облигационим односима и члана 46. Закона о ветеринарству („Сл. гласник РС”, бр. 91/05, 30/10 и 93/12), утврђена одговорност туженог за накнаду нематеријалне штете тужиоцу. Наиме, одговорност туженог Града Београда јесте објективна одговорност на основу члана 174. Закона о облигационим односима, јер се пас луталица сматра опасном ствари, због чега је Град дужан да накнади штету коју пас луталица причини трећим лицима, с обзиром на то да је надлежан за организовање његовог збрињавања.
(Пресуда Првог основног суда у Београду, П бр. 25282/16 од 2. 11. 2016. године)
Оштећења на путу
Под оштећењима на путу најчешће се подразумевају ударне рупе. Оне су много чешће у градским срединама.
У пракси је заузето становиште да ЈКП „Београд пут” одговара за штету на возилима изазвану оштећењима на путевима Града Београда. О томе говори следећа одлука:
У улици М. А. код кућног броја 6, у Београду, догодила се саобраћајна незгода у којој је оштећено возило којим је управљао тужилац. У записнику о увиђају саобраћајне незгоде наведено је да се на средини коловоза налази рупа дужине 1,00 метра, ширине 0,80 метара и дубине 0,30 метара, која није била обележена, а пошто је улица била неосветљена, иста није била уочљива. Констатовано је оштећење возила и да возач није био у алкохолисаном стању. Налазом вештака утврђен је износ штете на возилу и да је основни узрок штете ударна рупа (деформација) на коловозу и да нема доприноса тужиоца настанку штете. Суд је усвојио тужбени захтев и обавезао туженог ЈКП „Београд пут” да тужиоцу накнади материјалну штету.
Неосновано се жалбом оспорава пасивна легитимација туженог позивањем на члан 8. Одлуке о улицама, локалним и некатегорисаним путевима („Сл. лист Града Београда”, бр. 36/2001 и 15/2005), којом је прописано да послове управљања, одржавања, заштите и развоја улица и локалних путева на подручју градских општина из члана 5. став 1. обавља Дирекција за путеве Града Београда, као и указивањем на то да се, према члану 16. исте одлуке, одржавање улица и локалних путева поверава предузећу које је основала Скупштина Града Београда, али да управљање путевима остаје у надлежности Дирекције.
Према члану 21. ст. 1. и 2. Одлуке о оснивању јавног предузећа за управљање државним путевима („Сл. гласник РС”, бр. 115/2005), даном почетка рада јавно предузеће преузима права, обавезе, средства, запослене, документацију и предмете Републичке дирекције за путеве образоване Законом о путевима („Сл. гласник РС”, бр. 46/91, 52/91… 101/2005), а Републичка дирекција престаје са радом даном почетка рада јавног предузећа. Према члану 25, иста одлука ступа на снагу 1. 1. 2006. године.
Управљање јавним путем, према члану 7. Закона о јавним путевима, између осталог, обухвата и вршење инвеститорске функције и обављање стручних послова на изградњи, реконструкцији, одржавању и заштити јавног пута, означавање јавног пута и вођење евиденције о јавним путевима. Иста обавеза прописана је и као делатност јавног предузећа у члану 4. став 2. Одлуке о оснивању јавног предузећа за управљање државним путевима.
Одредбом члана 15. став 1. Закона о јавним путевима прописано је да је управљач јавног пута дужан да обезбеди трајно, непрекидно и квалитетно одржавање и заштиту јавног пута, као и да обезбеди несметано и безбедно одвијање саобраћаја на њему. Одредбом става 2. прописано је да управљач јавног пута одговара за штету која настане корисницима јавног пута због пропуштања благовременог обављања појединих радова на редовном одржавању јавног пута, прописаних овим законом, односно због извођења тих радова супротно прописаним техничким условима и начину њиховог извођења.
Будући да је у време незгоде делатност управљања државним путевима била у надлежности туженог, који је пропустио да омогући безбедно одвијање саобраћаја на јавном путу необележавањем ударне рупе на коловозу, услед чега је тужиоцу проузрокована штета на возилу, то је суд усвојио тужбени захтев позивајући се на одредбе о накнади штете о објективној одговорности из члана 154. став 2, 173. и 174. ЗОО-а.
Одговорност лица која нису задужена за управљање и одржавање путева за штету насталу на путевима и комуникацијама у градској средини
У неким случајевима у којима је штета настала у градској средини судови су нашли да постоји одговорност других комуналних предузећа, а не предузећа задужених за управљање и одржавање јавних путева. О томе говоре следеће одлуке:
„Правилно је првостепени суд поступио када је тужено ЈКП „Градске пијаце”, као организацију основану чл. 3. ст. 1. Одлуке о пијацама („Сл. лист Града Београда”, бр. 9/01) за одржавање пијаца и пружање услуга на пијацама на подручју градских општина Града Београда, што је делатност одређена као комунална делатност од стране Скупштине Града Београда на основу овлашћења из чл. 4. ст. 2. Закона о комуналним делатностима („Сл. гласник РС”, бр. 16/97 и 42/98), обавезао да тужиљи накнади нематеријалну штету која је настала као последица описаног повређивања. Ово стога што је тужена дужна да, између осталог, уклања снег и лед са пијачних комуникација и потребног броја продајних места, што је обавеза установљена чл. 12. т. 3. поменуте одлуке. Како тужена то није учинила на пијачној комуникацији између тезги 164 и 610 на пијаци „Зелени венац” у Београду, јер није очистила лед, а нечињење тужене у узрочној је вези са повређивањем тужиље, то је тужена дужна да тужиљи накнади нематеријалну штету насталу повређивањем и умањену сразмерно доприносу тужиље настанку штете, све у смислу чл. 200. и 205. ЗОО-а, правилно закључујући на основу изведених доказа да је тужиља допринела настанку штете у висини од 40% услед тога што није са довољном пажњом гледала на пут којим хода.”
(Пресуда Другог општинског суда у Београду, П. бр. 3823/03 од 13. 5. 2005. године)
(Пресуда Окружног суда у Београду, Гж. бр. 13186/05 од 22. 2. 2006. године)
Одговорност за накнаду штете коју је тужилац претрпео услед пада у шахт због поломљеног поклопца на шахти
„Из стања у списима следи да се тужилац повредио тако што је након паркирања путничког возила преко пута улаза у зграду у којој станује упао у шахт због поломљеног поклопца на водомерном склоништу испред зграде. Увиђајем на месту на коме се тужилац повредио суд је утврдио да се ради о водомерној шахти где су смештени водомери за зграду у којој тужилац станује. На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право када је закључио да нема одговорности туженог за штету коју је спорном приликом тужилац претрпео, па је ожалбеном пресудом одбио тужбени захтев, а за своју одлуку дао довољне и јасне разлоге које, у целини, као правилне прихвата и другостепени суд.
Неосновано тужилац у жалби истиче да је, у складу са одредбом чл. 15. Одлуке о снабдевању града водом („Сл. лист Града Београда”, бр. 15 од 12. 7. 1985. год.), тужени искључиво одговоран за одржавање поклопца на водомерном склоништу, јер то не следи из горе наведене градске одлуке. Став 1. чл. 15. наведене одлуке прописује да водоводни прикључак изводе и водомер уграђују организације за водовод на захтев инвеститора, а у ставу трећем да трошкове извођења водоводног прикључка и набавке и уграђивања водомера са арматуром сноси инвеститор. Дакле, јасно је и да је инвеститор и одговоран ако уградња водомера није извршена правилно, а ово јасно следи из одредбе чл. 22. наведене градске одлуке, по којој се, према ставу другом, о одржавању склоништа за водомер стара носилац права у погледу управљања, коришћења и располагања зградом, односно сопственик зграде, а у стамбеној згради у друштвеној својини – заједница становања. Како је суд непосредним опажањем на месту на коме се тужилац повредио утврдио да се ради о водомерној шахти где су смештени водомери за зграду у којој тужилац станује, јасно је да се о одржавању водомерног склоништа, па и поклопца за то склониште, стара стамбена зграда, а не организација за водовод. Зато ни остали наводи тужиоца у жалби којом указује на то да није повређен јер склониште за водомер није било чисто и суво, већ искључиво због тога што је био поломљен поклопац на шахти, нису од значаја јер је у конкретном случају одржавање како водомерног склоништа тако и поклопца у надлежности зграде, па, дакле, не постоји основ одговорности туженог да тужиоцу надокнади претрпљену штету.”
(Пресуда Другог општинског суда у Београду, П. бр. 6682/03 од 19. 1. 2006. године)
(Пресуда Окружног суда у Београду, Гж. 4928/06 од 17. 10. 2006. године)
Одговорност туженог ЈКП „Зеленило” Београд за штету причињену пуцањем љуљашке на дечјем игралишту
Малолетна тужиља је дана 1. 3. 2013. године око 16 часова у дечјем игралишту повређена када је даска – седиште љуљашке на којој се љуљала – пукла, услед чега је пала са висине од око једног метра и ударила у бетонску површину испод љуљашке лицем, коленима и лактовима. Отац малолетне тужиље је пре љуљања обрисао даску и није приметио неисправност седишта љуљашке, након чега је био поред тужиље како би контролисао љуљање, а после пада приметио је да је даска од које је сачињено седиште љуљашке трула. Малолетна тужиља је том приликом задобила телесне повреде. Тужиља тужбом потражује накнаду штете на име претрпљеног страха, претрпљених физичких болова и на име претрпљених душевних болова због наружености.
Тужено ЈКП „Зеленило” Београд дужно је да редовно врши контролу реквизита на дечјим игралиштима, као и да врши замену и поправку дотрајалих реквизита. Није доказано да је редовна контрола спорне љуљашке вршена од стране туженог, и то свакодневно, уз констатацију у дневнику о исправности реквизита, па је, применом члана 184. Закона о облигационим односима, тужени одговоран за штету коју је малолетна тужиља претрпела.
Штетни догађај није наступио услед радње тужиље, с обзиром на то да је тужиља користила љуљашку контролисано и у складу с њеном наменом. Пуцање даске услед труљења не може се сматрати ни вишом силом, имајући у виду да је пукла даска од које је направљено седиште реквизита за јавно дечје игралиште у Београду, за чију је редовну контролу, замену и отправку одговоран управо тужени. Штетни догађај није могао, односно није смео да буде ни непредвидив за туженог, с обзиром на то да је тужени у оквиру своје делатности дужан да врши све потребне стручне радње ради спречавања дотрајалости реквизита за дечја игралишта који могу да узрокују повреде, као што су евиденције о редовној и детаљној контроли, евиденције о старости појединих делова реквизита и сл., због чега у конкретном случају није било места примени ослобођења туженог од одговорности у складу са чланом 177. ЗОО-а.
(Пресуда Вишег суда у Београду, Гж 8511/15 од 1. 12. 2016. године и Пресуда Првог основног суда у Београду, П бр. 32293/13 од 21. 4. 2015. године)
Уместо закључка
Као својеврсни резиме следи извод из правоснажне пресуде која на детаљан и свеобухватан начин даје преглед важећих гледишта која се тичу тематике одговорности путара:
На основу изведених доказа суд је утврдио да је тужилац повређен у саобраћајној несрећи која се догодила на ауто-путу у смеру ка Београду, код Параћина, тако што је на путу налетео на животињу – коња, која се на коловозу нашла због рупа на заштитној огради, при чему је ударио у животињу, а након тога и у ограду ауто-пута.
У конкретном случају до повређивања тужиоца и настанка штете дошло је услед изненадне појаве коња на ауто-путу, што је последица неадекватног вршења послова из делатности туженог. Наиме, имајући у виду да је одредбом чл. 58. Закона о јавним путевим путевима РС у послове редовног одржавања уврштено и постављање, замењивање, допуњавање и обнављање опреме пута и објеката и опреме за заштиту пута, саобраћаја и околине, а како је коњ успео да уђе на ауто-пут кроз оштећење на огради, то је суд закључио да иста заштитна ограда није била правилно одржавана у време критичне ситуације, па је утврдио постојање одговорности туженог, услед чијег је пропуштања дужности чињења штета неспорно настала.
Овакво стање заштитне ограде суд је утврдио из записника о извршеном увиђају саобраћајне незгоде и увидом у приложену фото-документацију, из које се јасно види оштећење металне еластичне ограде у дужини од 8 m, као и оштећење заштитне жичане ограде и металне жичане ограде у дужини од по 4 m. Такође, суд сматра да до оштећења заштитне жичане ограде није могло доћи због ове саобраћајне незгоде, имајући у виду да је возило ударило у средишњу металну еластичну ограду, што се види из слике бр. 23 приложене уз записник о извршеном увиђају саобраћајне незгоде, при чему тужени није приложио ниједан доказ којим би доказао да је управо ударом аутомобила дошло до оштећења ограде која штити ауто-пут, између осталог, и од уласка животиња на исти.
Приликом одлучивања о постојању узрочне везе између штетникове радње, односно пропуштања и настале штете, суд је пошао од одредбе чл. 7. Закона о јавним путевим РС, којим је дефинисана делатност управљања јавним путевима, која подразумева, између осталог, и одржавање и заштиту јавног пута, као и организовање стручног надзора над изградњом, реконструкцијом, одржавањем и заштитом јавног пута. Одредбом чл. 8. истог закона предвиђено је да делатност управљања државним путевима може да обавља и привредно друштво, односно друго правно лице или предузетник под условима и на начин утврђен законом којим се уређује обављање делатности од општег интереса, док је одредбом чл. 57. Закона о јавним путевим путевима РС одређено да је управљач јавног пута дужан да обезбеди трајно, непрекидно и квалитетно одржавање и заштиту јавног пута и да обезбеди несметано и безбедно одбијање саобраћаја на њему, при чему одговара за штету која настане корисницима јавног пута због пропуштања благовременог обављања појединих радова на редовном одржавању јавног пута, прописаних овим законом, односно због извођења тих радова супротно прописаним техничким условима и начину њиховог извођења.
Утврђено је да је тужени имао законску обавезу да предузме све радње на обезбеђењу трајног, непрекидног и квалитетног одржавања јавног пута, ради несметаног и безбедног обављања саобраћаја на њему, што није учинио. Сходно томе, тужени коме је поверена делатност управљања јавним путевима одговоран је за штету коју је претрпео тужилац, као корисник јавног пута, због пропуштања благовременог обављања послова организовања и контроле радова на редовном одржавању, односно због постојања оштећења и недостатака делова жичане ограде, услед којих је дошло до изненадне појаве коња на ауто-путу, а што је и непосредан узрок предметне саобраћајне незгоде. Одговорност туженог заснована је на Закону, па се поверавањем послова на одржавању и заштити тих путева трећем лицу – извођачу радова не може ослободити одговорности за штету, а како закон у систему извора облигација има супрематију над уговором, па се његовим закључењем, и поред тога што је по том основу поверио извођење радова другом лицу, не може ослободити своје законске обавезе да управља јавним путевима, то је суд нашао да је неоснован приговор недостатка пасивне легитимације туженог, већ да одговорност првотуженог неспорно постоји.
Наиме, у конкретном случају реч је о деликтној вануговорности одговорности првотуженог, а одредбе Уговора о извођењу радова редовног одржавања и заштите ауто-пута стварају облигационе односе само између уговарача и њима не може да се искључи право трећег лица да накнаду штете, у складу са наведеном законском одредбом, остварује према управљачу јавног пута, односно јавно предузеће не може да се ослободи одговорности за накнаду штете према оштећеном, већ само може да позове извођача радова да се умеша на његовој страни или да уместо њега преузме парницу, што извођач радова у овој парници није прихватио. Сходно томе, а одлучујући о приговору недостатка пасивне легитимације туженог, суд је нашао да је овај приговор неоснован с обзиром на то да управљање подразумева обавезу туженог да надзире и контролише извршење радова, било да их он директно изводи било да ту делатност поверава другим лицима, а имајући у виду немогућност дерогирања законске обавезе туженог.
(Пресуда Првог основног суда у Београду, П. бр. 4883/15 од 2. 4. 2017. године)
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.