Одговорност за неизмирене комуналне услуге

Имајући у виду неуједначену судску праксу и норме које регулишу ову проблематику, приликом промене власништва непокретности неопходно је извршити и евидентирање тих промена код комуналних предузећа како би се избегле ситуације вођења судских поступака

 

 

Располагање станом или другим непокретностима продајом, разменом, поклоном или другим правним послом обично усмерава пажњу на одредбе тог уговора и на његову реализацију, при чему се врло често заборављају и друге формалности које је након закључења овог уговора неопходно обавити.

 

Након овере, јавни бележник копију уговора доставља само Пореској управи и катастру. Међутим, промену власништва потребно је пријавити и свим испоручиоцима комуналних услуга, што се обично одмах и обави. У пракси се, свеједно, догађа да свако од уговорника очекује да ће то онај други учинити и на крају то нико ни не обави. За новог власника непокретности то није проблем јер он званично и не постоји евидентиран као корисник комуналних услуга. У случају неизмирења обавеза по основу комуналних услуга, купац, иако користи непокретност, неће бити тужен за неизмирене обавезе. Ипак, нови власник непокретности може имати проблем уколико није проверио да ли је стари власник измирио своје обавезе према комуналним предузећима до закључења уговора. Стога је за све уговараче битно да одмах по закључењу уговора промену власништва пријаве комуналним предузећима.

 

Код услуга Телекома за телефонске услуге у фиксној телефонији и кабловских оператера који обустављају испоруку својих услуга после два неизмирена рачуна то и није толико велики проблем. Општи услови пословања који се примењују на основу закључених уговора регулишу ситуацију промене власника некретнине за коју се измирују услуге.

Општи услови за пружање услуга у јавној фиксној мрежи Телекома Србија у тачки 5.1. предвиђају да претплатник може да тражи „сеобуˮ услуге на другу локацију, која ће бити реализована уколико је претплатник претходно измирио своја дуговања према Телекому за ту услугу и уколико за реализацију захтева на новој локацији постоје техничке могућности.

Тачка 15.1. предвиђа да претплатник може пренети права и обавезе из уговора о коришћењу фиксног телефонског прикључка и услуге преко истог на треће лице, под условом да нови претплатник настави са коришћењем услуга на истој локацији, преко истих прикључака на мрежу, уз накнаду предвиђену ценовником, при чему са претплатником који је пренео права и обавезе важење уговора престаје, а са новим претплатником се закључује уговор. У случају смрти претплатника, пренос права и обавеза из уговора могу захтевати наследници, чланови породичне заједнице, или, уколико их је више, лице које одреде наследници или чланови породичне заједнице (15.3).

Општи услови СББ-а, у члану 46, предвиђају да претплатник може, уз одобрење СББ-а, пренети права и обавезе из претплатничког уговора на треће лице. Претплатник не може препродати или дати на даље коришћење услуге СББ-а.

Ови општи услови не предвиђају обавезу да се промена корисника пријави. Ту нема дилеме да за све обавезе одговара корисник услуге који је закључио уговор док се уговор не раскине.

Поставља се питање шта се догађа у ситуацији када се промена власништва не пријави комуналном предузећу. Ово је посебно спорно код рачуна „Инфостанаˮ који обједињују наплату и код рачуна за испоручену електричну енергију који могу бити изузетно високи.

 

У случају неплаћања ових рачуна, ко одговара за испоручене комуналне услуге – ранији или нови власник, и на основу чега?

 

Одлука о начину плаћања комуналних услуга на територији града Београда („Сл. лист града Београдаˮ, бр. 24/03, 11/05, 2/11, 34/14) у члану 19. предвиђа да је корисник комуналних услуга који је отпочео са коришћењем комуналних услуга, дужан да о дану почетка комуналних услуга, по претходној пријави код јавног предузећа, обавести предузеће за обједињену наплату, и то у року од осам дана од дана почетка коришћења комуналних услуга. Обавештење садржи податке о кориснику комуналних услуга, објекту који се користи, дану почетка коришћења и комуналним услугама које се користе.

Корисник комуналних услуга који намерава да престане да користи одређени стан, кућу или гаражу, односно пословну просторију дужан је да благовремено, писаним путем, обавести предузеће за обједињену наплату о дану када ће престати да користи стан или гаражу, односно пословну просторију. Предузеће за обједињену наплату дужно је да изврши обрачун накнада ових комуналних услуга закључно са даном престанка коришћења стана, гараже, односно пословне просторије.

Уредба о условима испоруке и снабдевања електричном енергијом („Сл. гласник РСˮ, бр. 63/13) предвиђа да је крајњи купац дужан да оператору система и снабдевачу, односно јавном снабдевачу, пријави промене власништва или промене у вези са правом коришћења, променом имена, променом пословног имена, односно променом назива, променом намене потрошње електричне енергије, статусним променама и другим променама насталим после закључења уговора о продаји електричне енергије, односно уговора о приступу систему најкасније у року од 15 дана од дана настале промене. Пријава у случају промене која захтева закључење новог уговора о продаји електричне енергије не може се поднети за објекат у коме је извршена обустава испоруке електричне енергије, док се не отклоне разлози за обуставу. У случају промене која захтева закључење новог уговора о продаји електричне енергије, крајњи купац је дужан да уз пријаву приложи одговарајуће доказе: оверен купопродајни уговор, уговор о закупу, решење о наслеђивању, извод из регистра привредних субјеката, пријаву – одјаву пребивалишта, а у случају других промена, одговарајуће друге доказе којима се потврђује настала промена, а оператор система је дужан да очита бројила електричне енергије у року од три дана од дана пријема пријаве и достави очитане податке снабдевачу, односно јавном снабдевачу. У случају да се са новим власником објекта не закључи уговор о продаји електричне енергије, односно уговор о приступу систему, са даном очитавања стања на бројилу електричне енергије, оператор система ће обуставити испоруку електричне енергије на том мерном месту. Уколико нови власник поднесе доказе о промени власништва на објекту и доказ о измирењу рачуна на име обавеза до дана очитавања стања на бројилу електричне енергије, може да закључи уговор о продаји и уговор о приступу систему (члан 62).

Члан 26. раније важеће Уредбе о условима испоруке електричне енергије предвиђао је да у случају промене власништва, односно права коришћења на објекту који је већ прикључен на електроенергетски систем, нови власник, односно носилац права коришћења плаћа електричну енергију од дана закључења уговора о продаји електричне енергије. Нови власник, односно носилац права коришћења који благовремено не пријави испоручиоцу промену власништва, односно права коришћења, плаћа потрошену електричну енергију од последњег очитавања потрошње на мерном уређају, односно од дана очитавања потрошње по пријави о промени власништва претходног купца. Претходни купац који не пријави промену власништва, односно права коришћења, дужан је да плати електричну енергију потрошену до дана поднете пријаве новог власника, односно носиоца права коришћења.

Према Уредби и Одлуци и ранији и нови власник имају обавезу да промену пријаве комуналном предузећу. До пријаве промене комунално предузеће нема сазнања о постојању новог власника нити да је до такве промене уопште и дошло.

„Према стању у списима предмета, тужилац ЈКП „Инфостанˮ је, као извршни поверилац, против туженог, као извршног дужника, дана 16. 2. 2010. године поднео предлог за извршење на основу веродостојне исправе – извода из пословне документације тужиоца, ради наплате дуга за комуналне услуге за наведени објекат, за период од јануара 2009. године до децембра 2009. године, у укупном износу од 16.996,55 динара, са законском затезном каматом од 31. 1. 2010. године. Наведени предлог усвојен је решењем о извршењу Првог основног суда у Београду од 19. 2. 2010. године, које је по приговору извршног дужника стављено ван снаге и поступак је настављен у парници.

Током поступка, као и у самом приговору на решење о извршењу, тужени је истакао приговор недостатка пасивне легитимације, истичући да је објекат, уговором о уступању и расподели имовине за живота, овереним дана 11. 2. 2002. године пред Другим општинским судом у Београду, уступио свом сину Б. Т., који је на наведеном објекту и уписан као власник у Катастру непокретности. Такође, навео је да од тада и не живи у том објекту, те да није био корисник услуга тужиоца и да није у обавези да рачуне који су предмет утужења плати. Тужилац је током поступка указивао да тужени није у складу са чл. 19. Одлуке о начину плаћања комуналних услуга на територији Града Београда, обавестио тужиоца о намери да престане да користи предметни објекат, те се због тога у евиденцији тужиоца и даље води као корисник услуге, па је он и дужан да неплаћене рачуне плати.

Првостепени суд је одбио тужбени захтев у целости, јер је нашао да је основан приговор недостатка пасивне легитимације туженог, а с обзиром на то да није власник предметног објекта, нити се може сматрати корисником комуналних услуга и да се на њега не могу применити одредбе поменуте Одлуке.

Испитујући жалбене наводе, Виши суд је нашао да се основано жалбом тужиоца указује да је првостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. ст. 2. тач. 12) ЗПП-а, јер за одлучне чињенице првостепени суд није дао јасне и довољне разлоге. Наиме, првостепени суд није дао јасне разлоге због чега сматра да се на туженог не односе одредбе Одлуке о начину плаћања комуналних услуга на територији Града Београда, а пре свега одредба члана 19. исте, која прописује да је корисник комуналних услуга који намерава да престане да користи одређени стан, кућу или гаражу, односно пословну просторију дужан да благовремено, писаним путем, обавести предузеће за обједињену наплату о дану када ће престати да користи стан или гаражу, односно пословну просторију.

По схватању другостепеног суда, у време уступања предметног објекта свом сину, тужени је био власник истог и корисник услуге тужиоца, те је имао обавезу да, у складу са чланом 19. поменуте Одлуке, писаним путем обавести тужиоца о намери престанка коришћења објекта, што није учинио, из ког разлога се код тужиоца и даље води као корисник услуге. У наведеном смислу нејасан је став првостепеног суда да тужени нема својство корисника комуналних услуга што се тиче утужених рачуна.ˮ

(Решење Вишег суда у Нишу Гж. бр. 1578/15 од 22. 12. 2015)

 

„Према стању у списима предмета и изведеним доказима првостепени суд је утврдио: да је дана 16. 2. 2010. године тужилац ЈКП „Инфостанˮ као поверилац покренуо извршни поступак предлогом за дозволу извршења на основу веродостојне исправе – рачуна за јануар, фебруар и децембар 2009. године, против туженог као дужника, због неплаћених комуналних услуга за стан. Први основни суд у Београду је дана 19. 2. 2010. године донео решење о извршењу којим је дужника обавезао на исплату 22.130,39 динара на име главног дуга, одредивши да ће се уколико дужник у остављеном року не измири наведени дуг извршење спровести принудним путем и то пописом и продајом покретних ствари дужника, те преносом наплаћене тражбине у корист повериоца на означен жиро рачун. Поводом приговора у коме је тужени истакао да је дана 6. 10. 1998. године стан продао С. М. из Београда, Први основни суд у Београду донео је решење 28. 9. 2012. године којим ставља ван снаге своје решење о извршењу од 19. 2. 2010. године у делу у којем је одређено извршење и укидају се све спроведене радње, те одређује да ће се поступак наставити као поводом приговора против платног налога, а наложено је да се по правноснажности решења списи предмета доставе парничном одељењу Првог основног суда у Београду.

 

Неосновани су жалбени наводи туженог да исти није у обавези да исплати наведени дуг јер је обавестио суд о продаји стана и при том приложио уговор оверен 6. 10. 1998. године, као и то да му није познат члан 19. Одлуке о начину плаћања комуналних услуга на територији града Београда.

 

Првостепени суд је правилно поступио када је одлучио као у диспозитиву одлуке, узимајући у обзир чињеницу која произлази из уговора о купопродаји да је дана 6. 10. 1998. године тужени продао и предао стан купцу С. М., не ослобађа туженог обавезе измирења дуга према тужиоцу, с обзиром на то да ни наведени купац његовог стана такође није од дана коришћења комуналних услуга благовремено обавестио тужиоца, све у смислу одредбе члана 19. Одлуке о начину плаћања комуналних услуга на територији града Београда која прописује да корисник комуналних услуга који намерава да престане да користи одређени стан, кућу или гаражу, односно пословну просторију дужан је да благовремено, писаним путем, обавести предузеће за обједињену наплату од дана када ће престати да користи стан, гаражу или пословну просторију.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Новом Пазару Гж. 488/15 од 16. 12. 2015)

 

„Према утврђеном чињеничном стању, тужена је као закупац користила пословни простор у Београду, у периоду од 1994. године до раскида уговора о закупу 25. 6. 2007. године, када је и напустила наведени пословни простор, с тим што је из Регистра привредних субјеката брисана као предузетник, односно оснивач самосталне трговинско комисорне радње „ССˮ дана 8. 9. 2008. године. Тужена је захтев за брисање из евиденције корисника услуга ЈКП „Инфостануˮ поднела дана 29. 11. 2011. године. Нов корисник комуналних услуга предузеће „ББˮ регистрован је дана 1. 2. 2012. године, а који је предметни пословни простор почео да користи почетком 2009. године. Полазећи од тога да тужена није у складу са чланом 19. ст. 2. Одлуке о начину плаћања комуналних услуга на територији града Београда, благовремено, писаним путем, обавестила тужиоца о дану када је престала да користи предметни простор, првостепени суд је нашао да је стога тужена у обавези да за комуналне услуге, за период од јануара до децембра, осим за мај месец 2009. године, исплати износ од 23.481,02 динара којим је тужилац задужује. Првостепени суд је обавезао тужену на исплату и законске затезне камате на износ главног дуга почев од 31. 1. 2010. године, када је доспела обавеза, па до исплате, а у смислу одредби члана 277. ЗОО-а.

 

Правилно првостепени суд закључује да постоји обавеза тужене да за пословни простор измири дуг за утужени период, који се на тај објекат и односи, а који неспорно није плаћен, имајући, пре свега, у виду да тужена насталу промену, престанак коришћења наведених пословних просторија, која је од значаја за наплату извршених услуга није благовремено пријавила тужиоцу, већ је то учинила тек по покретању поступка.

 

Променом закупца предметног пословног простора код тужиоца се мењају само имена корисника комуналних услуга, док идентификациони број, који је додељен још власнику локала, остаје исти. Стога уношењем идентификационог броја, приликом штампања рачуна, без обзира за који период, штампа се име тренутно евидентираног корисника, те како је као нов корисник комуналних услуга, предузеће „ББˮ регистрован дана 1. 2. 2012. године, то је и збирна уплатница одштампана дана 25. 4. 2013. године, одштампана на име новог корисника. Међутим, то не значи да је обавеза, односно дуг за спорни период, аутоматски прешао са тужене на новог корисника, како правилно закључује и првостепени суд, с обзиром на то да тужена своју обавезу пријављивања настале промене није учинила благовремено, у ком случају би тужилац био дужан да изврши обрачун накнаде комуналних услуга закључно са даном престанка коришћења предметног локала, у смислу члана 19. ст. 3. Одлуке о начину плаћања комуналних услуга на територији града Београда.

 

Тужена је захтев за брисање из евиденције корисника комуналних услуга ЈКП „Инфостануˮ поднела дана 29. 11. 2011. године. Потврда Управе јавних прихода Града Београда за предметни простор ради регулисања обрачуна накнаде за грађевинско земљиште код ЈКП „Инфостанаˮ, осим што је на захтев тужене издата временски много након исељења, односно тек 29. 12. 2012. године, у истој је само констатовано да је тужена као предузетник брисана из АПР дана 8. 9. 2008. године и да не користи пословни простор од 25. 6. 2007. године, те да самим тим није обавезник накнаде за коришћење грађевинског земљишта. Констатација у потврди да тужена више није обавезник, не указује, нити доводи до закључка да је тужена ослобођена плаћања наведене накнаде од дана исељења, јер је обавеза тужене да се благовремено одјави као корисник комуналних услуга постојала према тужиоцу.

 

Следи да ни жалбени наводи да тужилац, као објединитељ свих накнада није у могућности да задужује тужену одређеном врстом накнаде ако је изворни корисник те накнаде ослободио тужену од обавеза плаћања исте, нису од утицаја на правилност и законитост побијане одлуке, с обзиром на то да представљају сопствено виђење стања ствари и сопствену оцену изведених доказа.

 

С друге стране, како се ради о спору мале вредности, то се на основу члана 478. ЗПП-а у поступку по жалби не испитује правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања, јер се одлуке могу побијати само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. ст. 2. Закона и због погрешне примене материјалног права, због чега жалбене наводе који се односе на чињенично стање другостепени суд није разматрао.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Нишу Гж. бр. 1584/15 од 18. 1. 2016)

 

„Првостепени суд је правилном оценом изведених доказа утврдио да је тужени Д. Б. непокретност у Земуну у којој је неспорно тужилац испоручивао електричну енергију продао С. М. дана 15. 8. 1999. године, али да није пријављена промена корисника, а из обрачуна тужиоца је утврдио да тужени дугује тужиоцу за утрошену електричну енергију износ од укупно 33.109,73 динара.

 

У том делу првостепени суд се погрешно позива на члан 26. Одлуке о општим условима за испоруку електричне енергије која је престала да важи 31. 12. 2005. године, али правилно закључује да је тужени у обавези да плати дуг за утрошену електричну енергију тужиоцу јер није благовремено пријавио промену корисника.

 

Ово због тога јер је члану 26. Уредбе о условима испоруке електричне енергије која се има применити за конкретни период предвиђено да у случају промене власништва, односно права коришћења на објекту који је већ прикључен на електроенергетски систем, нови власник, односно носилац права коришћења плаћа електричну енергију од дана закључења уговора о продаји електричне енергије. Нови власник, односно носилац права коришћења који благовремено не пријави испоручиоцу промену власништва, односно права коришћења, плаћа потрошену електричну енергију од последњег очитавања потрошње на мерном уређају, односно од дана очитавања потрошње по пријави о промени власништва претходног купца. Претходни купац који не пријави промену власништва, односно права коришћења, дужан је да плати електричну енергију потрошену до дана поднете пријаве новог власника, односно носиоца права коришћења.

 

Сличну одредбу садржи и сада важећа Уредба о условима испоруке и снабдевања електричном енергијом у члану 62.

 

Из наведених разлога неосновани су наводи жалбе туженог да тужени није пасивно легитимисан у овом спору, због чињенице да је објекат који је прикључен на електроенергетски систем продао 15. 8. 1999. године, јер тужиоцу није пријављена промена власништва на објекту, па је тужени дужан у смислу члана 26. ст. 3. наведене уредбе да плати електричну енергију потрошену до дана поднете пријаве новог власника.

 

Међутим, имајући у виду истакнути приговор застарелости потраживања од стране туженог, првостепени суд није био у могућности да правилно примени материјално право и једногодишњи рок застарелости у смислу члана 378. ст. 1. Закона о облигационим односима, јер није утврдио из ког периода потиче потраживање тужиоца. Из обрачуна тужиоца у списима предмета може се утврдити само када су поједини износи доспели за наплату, а не и из ког периода потичу, чиме је првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка на коју је већ указано.ˮ

(Решење Вишег суда у Шапцу Гж бр. 754/15 од 8. 12. 2015)

 

„Према стању у списима тужилац ЈКП „Инфостанˮ је дана 28. 2. 2013. године поднео тужбу против тужене ради дуга за пружене комуналне услуге за стан за период од јануара 2012. године до децембра 2012. године у укупном износу од 17.251,80 динара. Уз тужбу је доставио извод из пословних књига на коме је као корисник услуга назначен Н. М. Први основни суд у Београду је дана 6. 3. 2013. године донео решење о издавању платног налога којим је обавезана тужена да тужиоцу исплати утужени износ са каматом, као и трошкове поступка. Против наведеног решења тужена је изјавила приговор наводећи да оставински поступак иза њеног супруга није окончан, те да предметни стан користе трећа лица, и то бивша супруга оставиоца и брат оставиоца. Решењем Првог основног суда у Београду од 21. 10. 2013. године расправљена је заоставштина пок. М. Н. и за наследнике заоставштине коју чине сва права и обавезе према уговору о откупу стана у Београду улица К, оглашени су супруга оставиоца овде тужена и кћерке оставиоца К. Н. и мал. Н. Н., са делом од по 1/3. Како је тужена сувласник на предметном стану са уделом од 1/3 дела, а за који стан није плаћена накнада за комуналне услуге за период од јануара до децембра 2012. године у укупном износу од 17.251,80 динара, то је првостепени суд нашао да је тужена дужна да тужиоцу плати део накнаде, сразмерно свом сувласничком уделу на предметном стану, односно износ од 5.750,60 динара са каматом, у смислу члана 2. Одлуке о начину плаћања комуналних услуга на територији града Београда и члана 277. ЗОО-а, док је у преосталом делу, а за износ од 11.501,20 динара тужбени захтев одбио као неоснован и одлучио као у ставу три изреке ожалбене пресуде.

 

Овај суд је ценио наводе жалбе тужиоца којима се указује да је приликом доношења ожалбеног дела пресуде првостепени суд морао имати у виду одредбу члана 224. Закона о наслеђивању којом је прописано да наследници солидарно одговарају за оставиочеве дугове, као и да се дугови међу наследницима деле сразмерно њиховим наследним деловима, па је нашао да су исти без утицаја на доношење другачије одлуке.

 

Ово због тога што се у конкретном случају тужбени захтев односи на потраживање које је настало након смрти оставиоца, и то у периоду од јануара 2012. године до децембра 2012. године, а оставилац који је био корисник комуналних услуга је умро 8. 7. 2009. године, па како предметно потраживање није ни постојало у моменту смрти оставиоца, већ је исто настало две и по године након оставиочеве смрти, то се не може сматрати да се ради о дугу оставиоца, већ о обавези тужене као сувласника на предметној непокретности.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду Гж бр. 9389/14 од 26. 11. 2015)

 

Ове наведене одуке само се позивају на Одлуку и Уредбу, али се одговорност старог власника непокретности може заснивати и на одредбама Закона о облигационим односима. Ради се о потраживањима која застаревају за годину дана у случају да се ради о домаћинствима (члан 378) или 3 године уколико се ради о правним лицима (члан 374). Непријављивањем промене стари власник је комуналном предузећу причинио штету јер се због протека времена потребног за застарелост он више не може наплатити од новог власника. То је аргументација за одговорност старог власника.

 

Могу се применити и одредбе члана 452. ЗОО-а који наводи да лице на које на основу уговора пређе нека имовинска целина физичког или правног лица, или један део те целине, одговара за дугове који се односе на ту целину, односно на њен део, поред дотадашњег имаоца и солидарно с њим, али само до вредности њене активе. Према повериоцима нема правног дејства одредба уговора којом би се искључивала или ограничавала одговорност. У том случају би постојала одговорност новог власника за обавезе настале након закључења уговора.

 

„Основано се ревизијом указује да нижестепени судови нису дали никакве разлоге за непримену одредбе члана 452. Закона о облигационим односима, нити су у том смислу утврђивали чињенице релевантне за примену наведене одредбе, мада још у тужби тужилац поред позивања на одредбу члана 435. ст. 3. Закона о предузећима, позвао се и на одредбу члана 452. ЗОО-а, истичући у чињеничним наводима да је дужник основао ново предузеће у циљу избегавања плаћања доспелих обавеза према повериоцима и да је на новоосновано предузеће пренео активу. Прелазак имовинске целине у смислу члана 452. Закона о облигационим односима на новог титулара укључује како уступање потраживања која улазе у састав те имовинске целине, тако и преузимање дугова који чине њену пасиву. Ради ефикасније заштите поверилаца имовинске целине, изричито је прописано да за дугове уз дотадашњег титулара имовинске целине одговара и стицалац и то солидарно са њим до вредности њене активе. Солидарна одговорност стицаоца не може се уговором ни искључити ни ограничити.ˮ

(Решење Врховног суда Србије Рев 91/07 од 15. 11. 2007)

 

Одговорност наследника

У случају смрти власника заоставштина прелази по сили закона на оставиочеве наследнике у тренутку његове смрти (Закон о наслеђивању чл. 206–236. „Сл. гласник РСˮ, бр. 46/95, 101/03 – одлука УСРС и 6/15). Наследник одговара за оставиочеве дугове до висине вредности наслеђене имовине. Наследник који се одрекао наслеђа не одговара за оставиочеве дугове. Санаследници солидарно одговарају за оставиочеве дугове, сваки до висине вредности свог наследног дела, без обзира на то да ли је извршена деоба наследства. Међу санаследницима дугови се деле сразмерно њиховим наследним деловима, ако из завештања не следи што друго.

 

Стога потраживања комуналних предузећа према оставиоцу до његове смрти надокнађују наследници до висине вредности наслеђене имовине. Након смрти оставиоца, за испоручене комуналне услуге одговарају сразмерно својим наследним уделима.

 

„Неосновани су и наводи жалбе тужиоца којима се указује да је суд погрешно применио материјално право и то одредбу члана 414. ст. 1. ЗОО-а којом је прописано да сваки дужник солидарне обавезе одговара повериоцу за целу обавезу и поверилац може захтевати њено испуњење од кога хоће све док она не буде потпуно испуњена.

 

Наиме, одредбом члана 15. ст. 6. Закона о основама својинскоправних односа прописано је да трошкове коришћења, управљања и одржавања ствари, и остале терете који се односе на целу ствар, сносе сувласници сразмерно величини својих делова. Управљање није посебно својинско, односно сусвојинско овлашћење, јер је управљање обухваћено овлашћењем власника, односно сувласника да се ствар држи и користи, а под редовним управљањем, поред осталог, подразумева се и исплата дугова. Одредбом члана 412. ст. 2. ЗОО-а је прописано да кад у некој дељивој обавези има више дужника, обавеза се дели међу њима на једнаке делове и сваки од њих одговара за свој део обавезе.

 

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о новчаном потраживању, односно о облигацији која је дељива, то тужена која је сувласник на предметном стану са уделом од 1/3 дела, у смислу наведених законских одредаба, је у обавези да тужиоцу исплати део потраживања који је сразмеран величини њеног сувласничког удела на предметном стану, односно 1/3 од укупног потраживања, како је то правилно закључио првостепени суд.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду Гж бр. 9389/14 од 26. 11. 2015)

 

Наследник одговара за оставиочеве дугове и својом и наслеђеном имовином. Оставиочеви дугови се могу наплатити и из наслеђене имовине и из наследникове имовине коју је наследник стекао по другом основу. Наследник који се одрекао наслеђа никада не одговара за оставиочеве дугове. Наследник који се одрекао наслеђа у корист другог наследника не одговара за оставиочеве дугове. Ту одговорност преузима наследник у чију се корист он одрекао наслеђа.

 

„Према одредби члана 224. ст. 1. Закона о наслеђивању, санаследници одговарају за дугове оставиоца до висине вредности свог наследног дела, без обзира на то да ли је извршена деоба наследства. Тужени су тако солидарно одговорни за дугове оставиоца што подразумева право тужиоца да се у целости наплати од било кога од тужених. Тако је цитирана законска одредба од значаја само приликом регулисања односа између самих наследника, односно евентуалног постављања регресног захтева од стране наследника који је на име оставиочевих дугова платио већи износ од оног који одговара вредности његовог наследног дела према осталим наследницима који су заједно са њим солидарни дужници одређене обавезе.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Сомбору број Гж. 735/13 од 31. 1. 2014)

 

„Према члану 222. Закона о наслеђивању, наследник одговара за дугове оставиоца до висине вредности наслеђене имовине. Значи, наследник одговара за дугове оставиоца неограничено и безусловно. Ова законска одредба указује да је потребно да постоји наслеђе, односно заоставштина да би наследници могли да одговарају за дугове оставиоца. Према члану 1. ст. 1. и 2. Закона о наслеђивању, наслеђује се заоставштина, а заоставштину чине сва наслеђивању подобна права која су оставиоцу припадала у тренутку смрти. Чињеница је да је, чланом 206. ст. 1. Закона о наслеђивању, регулисано да се смрћу лица отвара његово наслеђе, а чланом 212. истог закона је предвиђено да заоставштина прелази по сили закона на оставиочеве – наследнике у тренутку његове смрти, односно иако наследник стиче заоставштину у тренутку делације, он не мора и дефинитивно бити наследник, јер наследник је овлашћен да се одрекне наслеђа. Он то може учинити само у оставинском поступку и до окончања истог. Ако се одрекне наслеђа, сматра се да никада није ни био наследник, а сходно члану 213. ст. 1. и 2. Закона о наслеђивању. Према члану 223. Закона о наслеђивању, наследник који се одрекао наслеђа не одговара за оставиочеве дугове. Значи, у нашем праву важи начело добровољности, а не обавезности наслеђивања. С обзиром на то да из смртовнице сада пок. В. Б., произилази да нема имовине која би била предмет расправљања, да је неспорно да је свом својом имовином располагао уговором о поклону којим је поклонио туженом В. Б., односно произилази да наследници, сходно члану 222. Закона о наслеђивању, не одговарају за дугове оставиоца неограничено и безусловно.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Гж-126/14 од 28. 10. 2014)

 

„Одредба члана 224. ст. 1. према којој санаследници солидарно одговарају за оставиочеве дугове, сваки до висине вредности свог наследног дела, без обзира на то да ли је извршена деоба наследства, морају се тумачити у ширем смислу, не само као дуговања у новчаном изразу, већ и као дужност на чинидбу која наслеђивањем прелази на наследнике као његове универзалне сукцесоре.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, бр. Гж 4070/14 од 17. јуна 2015)

 

„Према утврђеном чињеничном стању тужиоцу сада пок. АА дуг из 1993. године у уговореном року није био враћен. Дана 18. 2. 1994. године сада пок. АА је са првотуженом ћерком закључио уговор о поклону којим је поклонио стан у Београду, а са супругом се развео 25. 11. 1994. године. АА је преминуо 4. 1. 1995. године, а оставински поступак је обустављен јер је утврђено да нема имовине која би ушла у заоставштину иза покојног АА. Према одредбама члана 140. ст. 1. Закона о наслеђивању из 1974. године наследник одговара за дугове оставиочеве до висине вредности наслеђене имовине. Тужилац у овој правној ствари захтева од тужених исплату износа који му дугује сада пок. АА по основу уговора о зајму. Тужене су ћерке пок. зајмопримца и оне би одговарале за дугове свога оца до висине вредности наслеђене имовине. Међутим, оставински поступак иза сада пок. АА је обустављен јер оставилац у моменту смрти није имао имовине на свом имену. Код таквог стања ствари тужене – ћерке оставиоца нису ништа наследиле, па је стога правилан правни закључак судова нижег степена да тужилац као поверилац неосновано од њих захтева исплату дуга њиховог оца јер оне у овом случају не одговарају за дугове оставиочеве. Трећеозначена тужена је бивши брачни друг оставиоца и она није оглашена за законског наследника иза смрти разведеног супруга, па стога не одговара за његове дугове.ˮ

(Пресуда Окружног суда у Београду Гж. 10407/02 од 23. 1. 2003)

 

У конкретном примеру, као и у оваквим случајевима, ЈП за комуналне услуге би стајала на располагању могућност примене института побијања дужникових правних радњи (280–285. ЗОО-а). Поготово када се ради о бестеретном располагању у оквиру круга породице. Али у том случају се поставља питање релативно кратких рокова од 1 и 3 године за подизање такве тужбе од стицања непокретности и немогућности комуналног предузећа да у том року сазнају за промене власника. У том случају тужбени захтев ЈКП би морао бити постављен у складу са правилима ових законских одредаба. Ипак, комунална предузећа се овим законским могућностима ретко користе.

 

„Неосновани су и жалбени наводи тужене којима се истиче да предметни уговор није закључен са намером да се осујети наплата потраживања тужиоца, јер се, пре свега, сходно одредби члана 281. ст. 3, код бестеретних располагања сматра да је дужник знао да наноси штету повериоцима, а и јер је, свакако, закључивањем предметног уговора о поклону Б. Н. остао без имовине на свом имену, што такође говори у прилог чињеници да је та радња предузета на штету повериоца, овде тужиоца, односно у циљу да се исти онемогући са наплатом свог потраживања.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж 2699/12 од 2. 10. 2012)

 

У току поступка тужени може стварног корисника услуга позвати да у поступку учествује као умешач на страни туженог.

 

Стари или нови власник који плати дугове за извршене комуналне услуге које је користио нови, односно претходни власник, има право да од тог лица које је услуге користило, тражи повраћај исплаћених износа по правилима одговорности за штету. За туженог у парници по тужби комуналног предузећа је настала штета исплатом комуналном предузећу. Од тог тренутка он има право да у другој парници од ранијег, односно новог власника тражи накнаду штете.

 

У случају исплате без судског поступка би се лице које је извршило исплату за комуналне услуге које није користило могло позвати на правила пословодства без налога из чл. 220–225. ЗОО-а.

 

Промена власника у извршном поступку

У извршном поступку, у случају намирења преносом права својине, Закон о извршењу и обезбеђењу „Сл. гласник РСˮ, бр. 106/15 чл. 190–191. не регулише питање плаћања комуналних услуга, па у сваком случају важе иста правила, као и у већ наведеним примерима, али и исте дилеме.

 

Промена власника у стечајном поступку

Према Закону о стечају („Сл. гласник РСˮ, бр. 104/09, 99/11 – др. закон, 71/12 – одлука УС и 83/14), по доношењу решења о банкротству, стечајни управник започиње и спроводи продају целокупне имовине или дела имовине стечајног дужника. Стечајни управник дужан је да изврши процену целисходности продаје стечајног дужника као правног лица, односно целокупне имовине стечајног дужника у односу на продају имовине стечајног дужника у деловима и да о томе обавести одбор поверилаца. Продаја имовине врши се јавним надметањем, јавним прикупљањем понуда или непосредном погодбом, у складу са овим законом и у складу са националним стандардима за управљање стечајном масом (члан 132).

У поступку продаје када купац исплати цену, на купца се преноси право својине на купљеној имовини без обзира на раније уписе и без терета, као и без икаквих обавеза насталих пре извршене купопродаје, укључујући и пореске обавезе и обавезе према привредним субјектима пружаоцима услуга од општег интереса које се односе на купљену имовину. Стечајни судија ће решењем констатовати да је продаја извршена и наложити по правноснажности решења одговарајућем регистру упис права својине и брисање терета насталих пре извршене продаје, односно упис других права стечених продајом (члан 133. ст. 11).

После продаје стечајног дужника као правног лица, стечајни поступак се у односу на стечајног дужника обуставља. Уговор о продаји стечајног дужника као правног лица мора садржати одредбу да имовина стечајног дужника која није била предмет процене из члана 135. ст. 2. овог закона улази у стечајну масу. Новац добијен продајом стечајног дужника, као и имовина стечајног дужника улази у стечајну масу у односу на коју се стечајни поступак наставља. Стечајна маса региструје се у регистру стечајних маса који води орган надлежан за вођење регистра привредних субјеката и заступа је стечајни управник. За потраживања према стечајном дужнику која су настала до обуставе стечајног поступка ни стечајни дужник ни његов купац не одговарају повериоцима, а правна лица која су стечајном дужнику пружала услуге од општег интереса не могу обуставити вршење тих услуга по основу неплаћених рачуна насталих пре отварања стечајног поступка (члан 136).

 

Закон о стечају је lex specialis у односу на Закон о облигационим односима и у овом случају нови власник не одговара за обавезе ранијег власника.