Одговорност за зграду као опасну ствар

Уз примере из судске праксе анализиране су одређене ситуације када зграда или делови зграде могу да буду опасна ствар.

Закон о основама својинскоправних односа у члану 9. наводи да физичка и правна лица могу имати право својине на стамбеним зградама, становима, пословним зградама, пословним просторијама и другим непокретностима, али не дефинише ове непокретности.

Закон о планирању и изградњи („Сл. гласник РС”, бр. 72/2009, 81/2009 – испр., 64/2010 – одлука УС, 24/2011, 121/2012, 42/2013 – одлука УС, 50/2013 – одлука УС, 98/2013 – одлука УС, 132/2014 и 145/2014) дефинише у члану 2. став 1. тачка 23) зграду као објекат са кровом и спољним зидовима, изграђен као самостална употребна целина која пружа заштиту од временских и спољних утицаја, а намењена је за становање, обављање неке делатности или за смештај и чување животиња, робе, опреме за различите производне и услужне делатности и др. Зградама се сматрају и објекти који имају кров, али немају (све) зидове (нпр. надстрешница), као и објекти који су претежно или потпуно смештени испод површине земље (склоништа, подземне гараже и сл.). У тачки 24) дефинише помоћни објекат као објекат који је у функцији главног објекта, а гради се на истој парцели на којој је саграђен или може бити саграђен главни стамбени, пословни или објекат јавне намене (гараже, оставе, септичке јаме, бунари, цистерне за воду и сл.).

Нови Закон о становању и одржавању зграда („Сл. гласник РС”, бр. 104/2016) на сличан начин дефинише зграду као  објекат са кровом и спољним зидовима, изграђен као самостална употребна целина која пружа заштиту од временских и спољних утицаја, а намењена је за становање, обављање неке делатности или за смештај и чување животиња, робе, моторних возила, опреме за различите производне и услужне делатности и др. Зградама се сматрају и објекти који имају кров, али немају (све) зидове (нпр. надстрешница), као и објекти који су претежно или потпуно смештени испод површине земље (склоништа, подземне гараже и сл.).

Он даје и друге дефиниције и наводи:

– Стамбена зграда је зграда намењена за становање и користи се за ту намену, а састоји се од најмање три стана, док се по дефиницији стамбено-пословна зграда састоји од најмање једног стана и једног пословног простора. Пословна зграда је зграда која је намењена за обављање делатности и користи се за ту намену без обзира на то колико има пословних простора.

– Посебни део зграде је посебна функционална целина у згради која може да представља стан, пословни простор, гаражу, гаражно место или гаражни бокс.

– Стан је посебан део зграде који чини функционалну целину, састоји се од једне или више просторија намењених за становање и по правилу има засебан улаз.

– Пословни простор је део зграде који чини функционалну целину, састоји се од једне или више просторија намењених за обављање делатности и има засебан улаз.

– Помоћни простор је простор који се налази изван стана или пословног простора и у функцији је тих посебних делова зграде (подрум или таван, шупа, тоалет и сл.).

– Заједнички делови зграде су делови зграде који не представљају посебан или самостални део зграде, који служе за коришћење посебних или самосталних делова зграде, односно зграде као целине, као што су: заједнички простори (степениште, улазни простори и ветробрани, заједнички ходник и галерија, тавански простор, подрум, бицикларница, сушионица за веш, заједничка тераса и друге просторије намењене заједничкој употреби власника посебних или самосталних делова зграде и др.), заједнички грађевински елементи (темељи, носећи зидови и стубови, међуспратне и друге конструкције, конструктивни део зида или зидна испуна, изолација и завршна обрада зида према спољашњем простору или према заједничком делу зграде, стрехе, фасаде, кров, димњаци, канали за проветравање, светларници, конструкција и простори за лифт и друге посебне конструкције и др.), као и заједничке инсталације, опрема и уређаји (унутрашње електричне, водоводне и канализационе, гасоводне и топловодне инсталације, лифт, громобрани, апарати за гашење, откривање и јављање пожара, безбедносна расвета, телефонске инсталације и сви комунални прикључци који су намењени заједничком коришћењу и др.), ако не представљају саставни део самосталног дела зграде и не чине саставни део посебног дела зграде, односно не представљају део инсталација, опреме и уређаја који искључиво служи једном посебном делу, у смислу овог закона. Простори и објекти изван зграде који не представљају помоћни простор у смислу овог закона (платои, тротоари, базени, игралишта и остали простори и објекти са припадајућим елементима и опремом) јесу простори и објекти који се налазе на земљишту за редовну употребу, односно катастарској парцели на којој се налази и зграда и чију обавезу одржавања имају власници тих простора или објеката, у складу са одредбама овог закона које се односе на заједничке делове зграде, у случају да припадају свим власницима посебних делова зграде, односно, у складу са одредбама овог закона, власници посебних делова зграде у случају да ти простори или објекти припадају само појединим власницима зграде или лицу које нема ниједан посебан део у згради.

– Самостални делови зграде су просторије са техничким уређајима, просторија трансформаторске станице и склоништа.

У згради могу постојати посебни делови зграде и делови – постројења која служе за употребу одређеном стану – који су повезани са заједничким деловима зграде. Поставља се питање да ли су ови делови припадак стана или припадак зграде као главне ствари. С обзиром на то да кров, фасада и спољни зидови представљају заједничке делове зграде и да ови припаци, као на пример клима-уређаји, користе стану, а не целој згради и да су у власништву лица које је власник стана, а нису заједничка својина свих власника, то клима-уређај који користи посебни део зграде није заједнички део зграде.

Без обзира на исцрпну законску дефиницију, понекад није једноставно раздвојити посебни део зграде од заједничких делова зграде. Закон о становању и одржавању зграда ову евентуалну дилему разрешава тако што наводи да се делови зграде који нису одређени као посебни или самостални делови у складу са овим законом сматрају заједничким деловима зграде.

Према подацима које наводи Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре на основу података Републичког завода за статистику 2011. године је у Србији постојало укупно 3.231.931 стан за становање и обављање делатности и 5.536 пословних просторија у зградама.

Поставља се као спорно питање да ли стамбене, пословно-стамбене или пословне зграде могу представљати опасну ствар у смислу одредбе члана 173. Закона о облигационим односима и у којим случајевима. У зависности од одговора на то питање примењују се и правила о одговорности и одлучује се да ли треба применити правила одговорности по основу кривице из члана 154. или 170–172. ЗОО-а или правила о објективној одговорности из члана 174. ЗОО-а.

Штета настала у вези са опасном ствари, односно опасном делатношћу сматра се да потиче од те ствари односно делатности, изузев ако се докаже да оне нису биле узрок штете према члану 173. ЗОО-а. За штету од опасне ствари одговара њен ималац, а за штету од опасне делатности одговара лице које се њом бави.

Од опасне ствари потиче већа могућност настанка штете и ризик по друге људе и њихову имовину. Да ли постојање зграде или њених делова само по себи ствара повећан ризик или не, потребно је и теоријски али и практично разграничити.

У теорији постоје различита мишљења о овом спорном правном питању:

„Судска је пракса одређене ствари издвојила као опасне из различитих разлога: неке су опасне већ саме по себи, односно по својој природи, само њихово постојање извор је опасности, неке су то с обзиром на одређене карактеристике и недостатке које имају, неке с обзиром на свој положај, а неке с обзиром на употребу и погон итд. Постоје, дакле, ствари чија је опасност стална и независна од руковања њима и пажње са којом се надзиру, те оне које постају опасне само ако имају неке недостатке, ако нису примерено смештене, коришћене и надзиране. За ове прве, односно њима проузроковане штете, примена правила о објективној одговорности не би требало да буде спорна (опасност од моторних возила, индустријских машина, оружја, експлозивних направа и сл., једна је од њихових основних карактеристика). За штете проузроковане стварима које, када су исправне, у нормалним условима, при нормалној употреби, смештају и уз уобичајени напор нису појачано опасне, примена објективне одговорности требало би да буде искључена. Да би се, наиме, нека по природи „безопасна” ствар претворила у „опасну”, потребне су такве промене нормалних околности које се врло ретко не могу некоме приписати у кривицу. Из прегледа судске праксе о опасним стварима чини се да се при одлучивању о предметној одговорности судови углавном руководе наведеним правилом, па се разматра је ли конкретна ствар опасна и у нормалним околностима или није. Традиционално се појачано опасним стварима сматрају и некретнине у неисправном стању (рушевне зграде, дотрајала стабла). Има и одлука из чијих је образложења вероватно да би и примена правила о одговорности на темељу претпостављене кривице могла довести до истог резултата, односно одговорности туженог за штету. То су случајеви у којима се конкретна опасност и сам настанак штете првенствено могу схватити као последица скривљеног понашања штетника. Квалификација мокрог пода као опасне ствари не искључује кривицу онога ко је требао спречити мокар под или га на вријеме обрисати. Судови су, чини се, склони користити остављену им могућност да избегну одлучивање и изјашњавање о непостојању кривице штетника и када год је то могуће, позивајући се на опасност одређене ствари, применити правила о објективној одговорности. Јасно је да је таквом праксом оштећеном олакшан положај, посебно због чињенице да тада постоји претпоставка узрочности, али у себи крије и опасност да се подручје примјене објективне одговорности непотребно шири” (М. Буковац Пувача, „Сиве зоне” извануговорне одговорности – подручја могуће примјене, Зб. Прав. фак. Свеуч. Риј. (1991) в. 30, бр. 1, 221-243 (2009) https://hrcak.srce.hr/file/80386).

„Правнорелевантне чињенице које су судска пракса и правна наука означили као услове на основу којих ће се сматрати да ли је нека ствар опасна или не, те да ли ће се грађанска одговорност за насталу штету у датом случају просуђивати по објективном или пак субјективном критерију, јесу: постојање, природа и својства ствари, те положај и деловање ствари. Положај ствари: ствар може имати опасна својства и с обзиром на положај који заузима у простору. Дакле, положај одређене ствари, која иначе по својој природи и својствима није опасна, може је учинити опасном. Позициона опасност ствари је давно уочена и правно регулисана већ у правним система старих народа. Тако је, на пример, још римско право познавало и регулисало случајеве одговорности власника стана за штете причињене падом или избацивањем предмета, материја или текућина из стана, као и одговорност власника за штете од грађевина и зграда. Замислимо само колико могу бити опасни саксија са цвећем на ивици прозора, флаша или неки други предмети непромишљено постављени на балкону вишеспратнице у случају да падну на пролазнике или пак колико је опасна столица која се налази на неосвјетљеној и неограђеној тераси, те колико може бити опасно неосветљено степениште. Замислимо колико може бити опасан снијег на крову куће који због изненадног повећања температуре почне да се топи, те услед тога неочекивано падне на тло испред куће. Тако је према пресуди Врховног суда Југославије, бр. Рев. 3729/62 од 14. 6. 1963, власник зграде одговарао за штету од ствари опасне по положају у случају пада пролазника у подрумски отвор на улици, а према пресуди Врховног суда БиХ, Гж. 12/56 од 29. 2. 1956 године, у случају пада неког лица у отвор од лифта. Види пресуду Врховног суда Југославије бр. Рев. 1667/65 од 17. 12. 1965 и пресуду Савезног врховног суда бр. Рев. 1517/59 од 12. 3. 1960 године, према којима се степенице сматрају опасним стварима (цитирано према Д. Костић, оп. цит, стр. 114).” (Слободан Станишић: Прилог расправи о опасним стварима и опасним дјелатностима ДОИ: 10.7251/ГФП1303082С УДЦ: 347.426:620.26, http://www.gfpn-au.com/sites/default/files/GFPN-3-3/Slobodan-Stanisic.pdf).

 

Од одговора на ово питање зависи терет доказивања у парничном поступку по тужби за накнаду штете. Према члану 231. Закона о парничном поступку, ако суд на основу изведених доказа (члан 8) не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице примениће правила о терету доказивања. Странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако Законом није другачије прописано. Странка која оспорава постојање неког права, сноси терет доказивања чињенице која је спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да постоји, ако Законом није другачије прописано. Стога је ово питање веома значајно за поступање како странака тако и суда. Уколико се стане на становиште да се ради о одговорности по основу кривице, тужилац као оштећени мора да докаже да је штета која је настала проузрокована од стране туженог и да је тужени одговоран за њу. У случају да се сматра да се ради о опасној ствари, терет доказивања се пребацује на туженог, који може да се ослободи одговорности ако докаже да штета не потиче од опасне ствари.

Да ли зграда, сваки део зграде, као и простор – парцела на којој се зграда и њени делови налазе представљају опасну ствар, под којим условима и у којим случајевима – није изричито прописано, већ се у пракси у свакој ситуацији мора дати одговор на ова питања.

Из образложења:

ЈКП „Водовод” је обавезан да тужиљи АА накнади нематеријалну штету. Према утврђеном чињеничном стању ванбрачни партнери су 2004. године становали у стамбеној згради аа у ___ . Са источне стране зграде, према аа1 улици постоји тротоар ширине 50 cm, а на 60–70 cm од тог тротоара налази се канализациона шахта. Почетком новембра 2004. године шахта није била покривена поклопцем и тужиља АА је у вечерњим сатима пала у отворену шахту. Тада је била у петом месецу трудноће, тако да је после пада осећала болове у стомаку неколико дана, а лекару се обратила 5. 11. 2004. године, када је дошло до крварења и контракција мишића материце. Лекар је констатовао спонтани побачај и плод је хитном акушерском интервенцијом уклоњен из тужиљиног тела. Тужиља је задржана у болници до 10. 11. 2004. године. Шахт у који је тужиља пала је у употреби и укључен је у систем јавне канализације.

Из резултата увиђаја и геодетског вештачења не произлази да је шахта у коју је тужиља упала објекат унутрашње канализације стамбене зграде јер се зграда налази на к. п. 11070/10 КО Зајечар, а шахта на суседној к. п. 11070/4 КО Зајечар. Тужени је пропустио да на судском увиђају покаже шта у конкретном случају представља регулациону линију, где се налази место спајања кућне и јавне канализације и где се налази главна ревизиона шахта. Суд је оценом исказа директора туженог ЈКП „Водовод” ББ и осталих понуђених доказа закључио да та шахта, с обзиром на место на коме се налази, представља део јавне канализације, тако да правилност овог закључка наводима жалбе туженог ЈКП „Водовод” није доведена у сумњу.

У време штетног догађаја на снази је била Одлука о комуналном уређењу на територији Општине Зајечар („Сл. лист Општина Бољевац, Бор, Зајечар и др.”, бр. 19/94), па су, по одредби из чл. 50 овог општег прописа, о одржавању отвора и исправности затварача на отворима дужна да се старају јавна предузећа која их користе. У исто време важила је и Одлука о канализацији („Сл. лист Општина Бор, Бољевац, Зајечар и др.”, бр. 18/92), па, по одредби из чл. 25 ове одлуке, одржавање јавне канализације врши овлашћено предузеће о свом трошку, а одржавање кућне – унутрашње канализације врши власник односно корисник о свом трошку. Појмови јавне и кућне канализације дефинисани су одредбама чл. 3. и 4. Одлуке. По овим одредбама јавна канализација обухвата примарне и секундарне канале и објекте за прихватање и одвођење отпадних вода, објекте и уређаје за пречишћавање отпадних и фекалних вода и прикључак од јавне канализације, а кућна канализација обухвата хоризонталне и вертикалне канализационе водове у грађевинском објекту, уређаје за одвођење и пречишћавање отпадних вода, ревизиона окна и сабирне канале, закључно са главном ревизионом шахтом која се поставља непосредно испред или иза регулационе линије, на месту које одређује стручно лице овлашћеног предузећа. Кућна и јавна канализација се, по чл. 14 Одлуке, спајају преко канализационог прикључка, а то је припој од јавне канализације до ревизионе шахте.

Тужени ЈКП „Водовод” је комунално предузеће и његова делатност је, између осталих, и одржавање јавне канализације, што је комунална делатност, тако да тужени, по одредби из чл. 184. ЗОО-а, одговара за штету насталу у вези са вршењем комуналне делатности. Тужени је током првостепеног поступка тврдио да је спорна шахта била отворена више година пре штетног догађаја, при чему није тврдио да је стамбеној згради коју сматра корисником шахте на било који начин скренуо пажњу на потребу да стављањем поклопца шахту доведе у исправно стање и да је предузео неку меру да зграда изврши обавезу из чл. 31. став 1. и чл. 25. став 1. Одлуке. Тужени, као комунално предузеће чија је делатност одржавање јавне канализације, по одредби из чл. 32. Одлуке има обавезу контроле исправности објеката и уређаја кућне канализације, а када власник објекта пропусти да предузме мере на заштити и одржавању канализационих објеката и инсталација у исправном стању, има обавезу да отклони неисправност на трошак власника. Ако су наводи жалбе тачни, штета би била последица не само неисправности шахте, већ и последица пропуста туженог у контроли исправности објеката и уређаја кућне канализације, па би тужени могао да одговара за штету поред власника објекта. Вештачењем је утврђено да је спонтани побачај последица трауме услед пада у отворену шахту, а нема околности које би указивале на неки други узрок побачаја, па се жалбом туженог ЈКП „Водовод” неосновано оспорава постојање узрочне везе између побачаја и механичке трауме услед пада у шахту.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 11030/10 од 12. 1. 2012. године)

 

Из образложења:

Како је утврђено да је тужиља упала у отворен, необезбеђен шахт на тротоару, те задобила повреде, а тужени, као ималац опасне ствари, није доказао да опасна ствар није била узрок штете, правилно су судови обавезали туженог да тужиљи плати досуђене износе на име материјалне штете која тужиљи припада у смислу члана 200. Закона о облигационим односима.

Одредбом члана 177. Закона о облигационим односима прописано је под којим се условима власник опасне ствари ослобађа од одговорности и у свим тим случајевима прописано је да је власник опасне ствари дужан да докаже да штета потиче од неког узрока који се налази ван опасне ствари, па не може да се прихвати навод ревизије да је суд морао да утврди ко је склонио поклопац са шахта у који је тужиља упала. Правилно је нахођење другостепеног суда да је тужени, као власник шахта – опасне ствари, дужан да се у сваком моменту стара о његовом одржавању у стању које ће обезбедити сигурност пролазника, па и да онемогући уклањање поклопца са шахтова.

(Одлука Врховног суда Србије, Рев. 2655/97. од 9. 9. 1997. године)

 

Нижеступањски судови су утврдили: – да је туженик власник рушевне зграде, да је с исте на аутомобил тужитеља пао прозор, при чему је оштетио његово возило на коме је настала штета, да је тужилац паркирао свој аутомобил на означено и по туженом допуштено паркиралиште, које се налази уз саму наведену рушевну зграду. С обзиром на ова изнесена утврђења и према стајалишту овог суда нижеступањски судови правилно су примјенили материјално право кад су туженика, као власника зграде, нашли искључиво одговорним за тужитељу насталу штету. То стога јер тужитељ није придонио настанку штетног догађаја, а туженик, као власник напуштене рушевне зграде, није поступио сукладно одредбама чл. 4. и чл. 52. ст. 2. Закона о грађењу („Нар. нов.”, бр. 77/92, 82/92 и 33/95), којима је прописано да грађевина мора бити поуздана у цјелини, као и у сваком њезином дијелу и елементу, те да је власник грађевине дужан одржавати грађевину на начин да се у предвиђеном времену њезина трајања очувају техничка својства битна за грађевину, а то је управо њезина поузданост за околину и људе. Наиме, таква рушевна зграда код које због дотрајалости постоји опасност од пуцања и падања на плочник предмета – прозора и сл., представља опасну ствар према чл. 173. Закона о обвезним односима („Нар. нов.”, бр. 53/91, 73/ 91, 3/94, 7/96 и 112/99 – у наставку текста: ЗОО), будући да угрожава људе и предмете који се нађу у њезиној непосредној близини, па је слиједом изнесеног туженик одговоран тужитељу надокнадити штету и то темељем одредбе чл. 174. ЗОО-а (И. Г.).

(Одлука Врховног суда Републике Хрватске, бр. Рев-829/98 од 18. 4. 2001. године)

 

За штету проузроковану неисправним лифтом, као опасном ствари, одговорна су друштвеноправна лица која су носиоци права коришћења, управљања и располагања становима у друштвеној својини, односно организација на коју су друштвеноправна лица пренела та права и етажни власници.

(Врховни суд Србије, Рев. 1065/85)

 

За штету насталу услед пожара изазваног варницом која је излетела из димњака помоћне стамбене зграде тужене, при чему димњак није саграђен по правилима струке, одговорна је тужена као власник зграде и димњака – ималац опасне ствари.

(Пресуда Окружног суда у Зрењанину, Гж. 1607/95 од 26. 11. 1997. године)

 

У току првостепеног поступка утврђено је да је првотужени Д. К. власник зграде у Панчеву, у улици Б. број 5, и да се у тој згради налази друготужени СУР „Ц.”, чији је власник и оснивач првотужени. Тужилац се бави молерским радовима и са Б. Г., који је био запослен у СУР „Ц.” као пословођа за угоститељски део посла, постигао је договор да изврши потребне молерске радове на објекту у коме је смештен друготужени, а који је власништво првотуженог. Тужилац је по налогу Б. Г. започео извођење молерских радова на фасади објекта дана 3. 3. 2008. године, а повредио се приликом глетовања фасаде дана 11. 3. 2008. године, када је пао због одваљивања дела фасаде објекта. Тужилац је пао због тога што је стајао на испусту који се налазио на фасади, а сличног је материјала као и фасада, при чему су оба пресвучена лимом са горње стране, те у моменту док је глетовао, срушио се један од испуста на коме је стајао, одвалио се део фасаде и тужилац је пао на леђа заједно са одваљеним делом испуста. У том паду тужилац је задобио тешку телесну повреду у виду прелома другог лумбалног пршљена. Због задобијене повреде тужилац је трпео физичке болове и страх у интензитету и трајању које је ближе утврдио првостепени суд, а као последица повређивања код тужиоца заостало ја трајно умањење животне активности од 17,5% и наруженост лаког степена. Надаље је утврђено да је у време повређивања тужиоца првотужени, као власник објекта, био у иностранству, да исти није имао сазнања да тужилац обавља молерске радове на његовом објекту, јер се са тужиоцем поводом тога није ништа договарао, већ је, напротив, договорио са својим радником Б. Г. да ће он обавити посао кречења фасаде објекта, који при томе није имао овлашћење првотуженог да ангажује друга лица за извођење тих радова. Без знања и овлашћења првотуженог Б. Г. је лично ангажовао тужиоца да изврши потребне молерске радове на фасади објекта првотуженог. Приликом извођења радова тужилац је од заштитне опреме имао само рукавице и качкет на глави, а том приликом није носио неопходно радно одело, шлем, маску, нити је била постављена обезбеђена скела која треба да штити радника од пада.

Разматрајући жалбене наводе тужиоца којима се у претежном делу оспорава чињенично утврђење и на њему заснован правни став првостепеног суда да не постоји одговорност тужених за нематеријалну штету коју је претрпео тужилац, овај суд налази да су сви наводи жалбе неосновани из разлога које даје првостепени суд, а које у свему као правилне, јасне и законом аргументоване прихвата и Апелациони суд.

По оцени Апелационог суда, полазећи од правилне оцене изведених доказа у смислу одредбе члана 8. ЗПП-а и на њој заснованог правилног и потпуног чињеничног утврђења, првостепени суд је правилно применио материјално право када је закључио да се у конкретном случају не ради о штети која потиче од опасне ствари, која би водила објективној одговорности власника, односно имаоца опасне ствари у смислу члана 174. Закона о облигационим односима (у даљем тексту: ЗОО).

Наиме, према одредби члана 173. ЗОО-а сматра се да штета настала у вези са опасном ствари, односно опасном делатношћу, потиче од те ствари односно делатности, изузев ако се докаже да оне нису биле узрок штете. Одредба члана 174. истог закона предвиђа да за штету од опасне ствари одговора њен ималац, а за штету од опасне делатности лице које се њом бави. Одредбама члана 177. ЗОО-а прописано је у којим ситуацијама и под којим условима ималац опасне ствари може да се ослободи одговорности у целости или делимично, па је тако у ставу 1. прописано да се ималац опасне ствари ослобађа од одговорности ако докаже да штета потиче од неког узрока који се налазио ван ствари, а чије се дејство није могло предвидети ни избећи или отклонити, док је ставом 2. предвиђено да се ималац опасне ствари ослобађа од одговорности ако докаже да је штета настала искључиво радњом оштећеника или трећег лица, коју он није могао предвидети и чије последице није могао избећи или отклонити.

Опасна је она покретна или непокретна ствар чији положај, употреба, унутрашње особине или само постојање стварају повећану опасност за околину, тако да мора бити надгледана и употребљавана са највећом пажњом. За штету од опасне ствари одговара, без обзира на кривицу, њен ималац, пошто се претпоставља да штета потиче од те ствари, ако се супротно не докаже, а штетник може да се ослободи одговорности ако докаже да је штета настала вишом силом, радњом оштећеног или радњом трећег лица. Стабилна фасада објекта, конструисана и изграђена по правилима струке, сама по себи није опасна ствар јер ни својим положајем, ни употребом, ни унутрашњим особинама, ни самим постојањем не ствара повећану опасност за околину. Фасада може да представља опасну ствар ако је штета узрокована њеним рушењем, али без утицаја радње оштећеног лица. У конкретном случају првотужени је, као власник објекта на којем се одвалио део фасаде, доказао да до тога није дошло услед својства фасаде, односно узрока који потиче од саме фасаде, већ да је штета настала одваљивањем фасаде искључиво последица радње тужиоца, као оштећеног, који се добровољно, без икакве заштитне опреме и без употребе скеле, попео на фасаду и приликом вршења молерских радова стајао на испустима који су сличног материјала као и фасада и пресвучени лимом, без претходног уверења да је такво његово поступање безбедно по њега. Такву радњу тужиоца првотужени, као власник објекта, није могао предвидети и последице исте није могао отклонити или избећи постављањем заштитне скеле, будући да исти није имао сазнања о ангажовању, поступању и понашању туженог, ког је, без знања и овлашћења првотуженог, анагажовало треће лице. Првотужени је доказао испуњеност услова из цитиране одредбе става 2. члана 177. ЗОО-а – за ослобађање од објективне одговорности, јер је у поступку несумњиво утврђено да је узрок штете, односно повређивања тужиоца пад са фасаде, до ког је дошло услед небезбедног, непажљивог и крајње непромишљеног понашања самог тужиоца као оштећеног, а не услед дејства опасне ствари, односно због пропуста у одржавању објекта у безбедном стању од стране лица које је дужно да ствар у таквом стању одржава. Како је тужилац својим понашањем узроковао настанак штете, кривица за исту је на страни самог тужиоца, те не постоји ни субјективна одговорност првотуженог у смислу одредбе члана 154. ЗОО-а, будући да је, контролишући извршену оцену доказа, овај суд нашао да је првостепени суд правилно утврдио да тужилац и првотужени нису били у правном односу извођача и наручиоца радова, односно да тужилац у обављању послова није поступао по налогу и упутствима првотуженог, да би истом могао да се припише у кривицу настанак штетних последица по тужиоца.

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, пословни број Гж. 2253/12 од 16. 1. 2013. године)

 

Из утврђеног чињеничног стања следи да је возило, власништво тужиоца, оштећено дана 7. 4. 2009. године приликом изласка из заједничке гараже у згради тужене стамбене зграде, тако што су се у моменту проласка тужиоца кроз отвор гараже покретна врата затворила и том приликом очешала и улубила предња лева врата и задње лево крило тужиочевог возила. Вештачењем је утврђено колика је штета на возилу и да је тужена требало да обезбеди упозорење на могуће опасности од врата (сликовно, графичко или текстуално) у зони врата, пошто она имају концепцијски недостатак који, ако се поступа по упутству, не би смео да буде проблем, а таквог упутства није било.

Неосновани су наводи жалбе тужене да суд није навео разлоге због којих је спорна гаражна врата „подвео под појам опасне ствари”. Ово због тога што је опште познато да покретна врата гараже, својим својством да се подижу и спуштају, представљају самим тим повећану опасност по околину јер њихово функционисање ствара ризик за настанак штете, што значи да одговорност туженог за штету проузроковану функционисањем тих врата постоји у смислу одредбе члана 173. и 174. ЗОО-а. То што је вештачењем утврђено да предметна врата имају концепцијски, а не функционални недостатак у смислу квара, како тужени у жалби на то указује, правилност ожалбене пресуде не доводи у сумњу. Ово због чињенице да спорна врата нису имала сигурносни сензор, а тужена је била дужна да обезбеди упозорење на могуће опасности од врата (сликовно, графичко или текстуално) у зони врата, јер је то био начин за отклањање проблема постојања тог концепцијског недостатка, како се у овом налазу од 20. 6. 2011. године изјаснио вештак, а таквог упозорења није било.

(Пресуда Вишег суда у Београду, Гж. бр. 1156/12 од 13. 3. 2013. године)

До оштећења возила тужиоца дошло је услед пада веће количине леда и снега са крова стамбене зграде, који је због косих зидова поткровља пао на коловоз, а не на тротоар непосредно до зида, услед чега је тужилац претрпео материјалну штету на возилу. Стамбена зграда је била дужна да, сходно члану 10. Одлуке о кућном реду у стамбеним зградама, уклони снег са крова.

(Пресуда Вишег суда у Београду, Гж. бр. 5450/10  од 20. 6. 2012. године)

 

Према изнетим ставовима судске праксе, зграда или делови зграде могу бити опасна ствар у одређеним ситуацијама. Када су у питању машине које се користе у згради и представљају њен саставни део, као што су лифтови, покретна врата и слично, нема сумње да се, уколико до штете дође под дејством тих ствари, ради о објективној одговорности. Делови зграде који су склони паду – цреп, фасада, део терасе, зида, степеница, прозора и слично – због чињенице да нису одржавани или изграђени на адекватан начин представљају, у стању у коме се налазе, опасну ствар. Начин употребе зграде и њено текуће и инвестиционо одржавање односно неодржавање утиче на то да се она може сматрати опасном ствари. Клизаво или мокро степениште, неочишћен снег на тротоару зграде, леденице и снег на крову, неосветљени пролази у згради, необезбеђени отвори или слично могу узроковати штету и довести до тога да се сматрају опасним. Како је дошло до тога да зграда која, по природи ствари, када је исправна и изграђена по свим грађевинским стандардима, постане услед дотрајалости, неодржавања или употребе опасна ствар, није од значаја за процену да се ради о опасној ствари у тренутку настанка штете. То може бити значајно евентуално приликом процене ко још, поред власника, може да буде  одговоран за насталу штету, али не и за процену да ли се ради о опасној ствари или не.