Имајући у виду значај функционисања концепта одрживог предузећа, сматрамо да је потребно да законодавац прихвати концепцију одрживог предузећа, те да у матичним прописима, било на нивоу својеврсне преамбуле или необавезујућих циљева, усвоји наведени концепт и полако „утреˮ пут његовој примени
Eкономски посматрано, привредно друштво је мрежа односа (трансакција) између интерних ресурса (запослени, организација, средства и предмети рада, управа и сл.), којим се ствара тзв. језгро стручности, што лицу које поседује те ресурсе, власнику, омогућава да на тржишту конкурентно испоручује робу и услуге и тиме оствари добит. С друге стране, ресурси привредног друштва могу бити и екстерни (потрошачи, добављачи и сл.) који, са своје стране, омогућавају да се интерни ресурси валоризују, односно да се оствари рентабилитет.
У правном смислу, привредно друштво поседује својство правног лица, а односи између интерних и екстерних ресурса, као и сама организација, регулишу се правним актима и документима (уговор/одлука о оснивању, уговор о раду, уговори о продаји с купцима или добављачима).
Према дефиницији, улога управе друштва огледа се у томе да адекватном комбинацијом интерних и екстерних ресурса, оствари вредност за власника, при чему она треба да буде већа од вредности уложених средстава. Поставља се, међутим, питање како ускладити интересе различитих носилаца ресурса (запослених, потрошача, добављача, управе) и мора ли, нужно, али и економски ефикасно, интерес власника бити одлучујући.
Stejkholder модел пословања привредних друштава
Stejkholder модел пословања привредног друштва преовлађивао је од осамдесетих година прошлог века. У основи овог концепта власник је тај који обезбеђује средства, запослени – рад, добављачи – сировине, набављачи – опрему, а држава обезбеђује инфраструктуру.
Међу свим овим различитим интересима, интереси власника капитала били су на самом врху. Осим тога, сматрало се да је берза, на којој се сливају најразличитији подаци, најбољи показатељ успешности привредног друштва, те да је најбољи показатељ успешности рада менаџмента, управо, берзанска цена акција.
У овом систему, интереси менаџмента „усклађениˮ су са интересима власника (већа цена акција доводи до већег профита за власнике и веће бонусе за менаџмент), а постоје и „актериˮ који омогућавају функционисање система („покретљивˮ акцијски капитал, независне агенције за оцену бонитета, ревизори, независни директори и сл.).
Зашто је потребна промена модела пословања привредног друштва?
Наведени модел пословања привредног друштва на почетку се показао ефикасним (упоредо су расли профити власника и менаџерски бонуси), али се дугорочно испољио као неодржив. Наиме, цена акција на берзи не мора бити најрелевантнији показатељ реалне вредности акција, јер цена акција, по правилу, одражава општа кретања на берзи, а не и индивидуални рад компаније. Осим тога, цена акција не одражава тзв. социјална и друштвена коштања рада компаније (типичан пример, јесу тзв. екстерније, када компанија загађује животну околину, а те трошкове сноси „неко другиˮ).
По правилу, инвеститори су краткорочно оријентисани и пасивни, јер због тзв. дисперзије ризика, поседују портфолио акција у више компанија. Систем компензација за менаџере на основу цена акција показао се као „подлогаˮ за краткорочно или преварно приказивање цена акција (најпознатији примери јесу Enron, WorldCom). И институције система које је требало да „омогућеˮ да овакав систем функционише, такође, су се дугорочно показале као „неодрживеˮ (агенције за бонитет, државне регулаторне агенције немају довољно обучених кадрова; независни директори, који треба да контролишу рад директора, немају капацитете, за које се, у теорији, очекивало да имају).
Истовремено, краткорочни резултати остваривали су се на штету запослених (смањивање плата запослених, односно несразмерно већи удео менаџмента у расподели профита, смањивање утицаја синдиката, технолошки вишкови који су утицали да се постојећи послови прерасподеле на остале запослене што је доводило до преоптерећења и утицало на квалитет производа), а то је утицало и на потрошаче (као и продавање мањег обима производа за исту цену, односно краћи животни век производа ради чешће замене). Осим тога, овакав начин рада предузећа негативно се одразио и на добављаче (велетрговински ланци су „уцењивалиˮ мале произвођаче за продају њихових производа), као и на државу и локалну самоуправу (држава и локална самоуправа су „уцењиванеˮ да снизе порезе на добит корпорација под претњом пресељења пословања у „земље трећег светаˮ).
Истовремено, овакав начин пословања довео је и до великих социјалних неједнакости. Према истраживањима, од 1987. до 1995. године, у Немачкој је плата врхунских менаџера повећана за 445%, а према подацима ЕУРОСТАТ-а за 2005. годину, у земљама Европске уније свако шесто домаћинство било је у ризику од сиромаштва.
Напослетку, не треба заборавити ни радикалне промене животне средине.
„Утирањеˮ правца ка одрживом предузећу – šerholder модел
Имајући у виду, концептуално посматрано, улогу привредног друштва у друштву (обезбеђује запослење и зараду запослених који надаље купују друге производе, обезбеђују робу и услуге за тржиште), несумњиво је да је за садашњу кризу, и то не само ону финансијску, „заслужанˮ и овакав модел пословања привредних друштава. Заправо, један од кључних разлога за почетак размишљања о другачијем моделу пословања била је, управо, светска економска криза из 2008. године, премда су и у јеку функционисања овог модела постојали његови критичари. Наиме, стварање (несразмерног) профита само за одређене носиоце интереса, довело је до великог вишка вредности који је улаган у тзв. шпекулативан капитал (у овом „послуˮ стопа добити је била већа него за улагање у реалну привреду). У том смислу, познат је феномен тзв. краткоће интереса, када се предност даје мањем степену остварења интереса у кратком року уместо већег задовољења интереса у дужем року.
Сâм термин „одржива компанијаˮ (sustainable company) употребио је Крис Ласло 2003. године као концепт компаније код које су усклађене социјалне, еколошке и економске перформансе деловања. С друге стране, у питању је добро познати концепт друштвено одговорног пословања, за који постоји међународни стандард ISO 26000. Сматрамо да је суштина концепта одрживог предузећа заправо његов мултидисциплинарни карактер, који укључује потребу интегративног приступа више дисциплина (економије, права, социологије) и, заправо, његова дугорочна економска корисност за све носиоце интереса. Истовремено, овакво одређење предузећа заправо не подразумева (само) моралну обавезу друштва према његовим носиоцима интереса (као код овог ISO стандарда), већ је, дакле, дугорочно посматрано и у интересу самог привредног друштва (што ће се видети у примерима који следе).
Следствено томе, улога управе се мења, односно њено деловање није искључиво и краткорочно задовољење интереса власника, већ дугорочно задовољење интереса свих носилаца интереса (интерних, екстерних, као и саме државе). У том смислу, управа има деликатну и захтевну улогу да дугорочно балансира између ових различитих интереса, те да, чак, у одређеним ситуацијама, не додели примарни значај власнику (на пример, краткорочна „штетаˮ за власника у виду дугорочног остварења задовољства потрошача).
Концепт одрживог предузећа, у ширем смислу, подразумева и инвеститоре који имају у виду дугорочне ефекте својих инвестиција.
Правни аспекти одрживог предузећа
Тренутно не постоји јединствена правна дисциплина која би одражавала концепцију одрживог предузећа. Концепцијски, њој би одговарала правна дисциплина која се зове „правни аспекти пословањаˮ и која већ постоји у неким земљама.
У Закону о привредном друштву, већ и сада постоји одређење да је управа друштва дужна да делује у најбољем интересу друштва. То, међутим, не подразумева концепт одрживог предузећа, јер је циљ пословања привредних друштава јасно прописан у члану 2. овог закона. Истовремено, компанијско право не може регулисати материју која је предмет других грана права (радно право, право потрошача и сл.), што је и став теорије (проф. др Мирко Васиљевић).
Стога је концепту одрживог предузећа, у нашој земљи, када је у питању компанијско право, за сада „местоˮ у тзв. мекој регулативи, што је учињено у Српском кодексу корпоративног управљања – СККУ („Сл. гласник РСˮ, бр 99/12). У њему је и утврђено да: „добра пракса корпоративног управљања захтева друштвено одговорно пословање друштва, успостављање специфичних и обавезујућих принципа који се односе на заштиту животне средине и етичко понашање, као и објављивање релевантних информација које се односе на друштвено одговорне активности које друштво спроводиˮ (принцип 33), односно „друштво треба да води рачуна о специфичностима и развоју односа с различитим носиоцима интереса за његово пословање, имајући при том у виду сопствене потребе и карактеристике пословања, као и посебне интересе и потребе сваке групе носилаца интереса посебноˮ (принцип 32).
Имајући у виду значај функционисања концепта одрживог предузећа, сматрамо да је потребно да законодавац прихвати концепцију одрживог предузећа, те да у матичним прописима, било на нивоу својеврсне преамбуле или необавезујућих циљева, усвоји наведени концепт и полако „утреˮ пут његовој примени. Тако нешто је практично могуће, примера ради, у Закону о раду, у виду одређења циља закона: „укључивање радника у процес рада како би се омогућило складно одвијање радног процеса узимајући у обзир слободу рада, достојанство на раду и заштиту интереса запослених у радном односу, предупредили судски спорови и унапредили односи између послодавца и запослених, односно њихових представника, а све у циљу смањења незапослености и боље продуктивности радаˮ.
У том правцу, велику улогу имају и одговарајућа удружења (на пример, Удружења банака Србије) која сачињавају своје интерне кодексе понашања. Примера ради, банке, као кредитори, могу оцењивати бонитет предузећа не само по финансијским већ и по другим мерилима (социјалним, еколошким и сл.), како је дато у наставку текста. Овакав вид извештавања за банку није моралне природе, већ може имати и практичне ефекте (примера ради, предузеће може имати добру кредитну историју, али може бити „неетичноˮ према запосленима, што може довести до тога да запослени туже послодавца, остваре накнаду штете, а то последично повећава ризик пласмана банке).
Конкретна примена концепта одрживог предузећа
Запослени су кључни носиоци интереса у компанији. Један од најубедљивијих разлога за ову тврдњу јесте тај што је егзистенција запослених и чланова њихових породица везана за успех компаније, односно послодавца.
С друге стране, савремено пословање, у постиндустријском друштву, подразумева другачији профил и структуру запослених у односу на период индустријског друштва. У привредном окружењу које карактеришу сталне промене и прилагођавање, запослени треба да буду лојални, флексибилни и стално иновативни. Овде и треба тражити ratio legis директива Европског радног права о транспарентности, информисању и консултовању запослених. Стога се и однос на релацији запослени и послодавац не простире, искључиво, у материји радног права. Примера ради, развијени су модели учешћа запослених као акционара компаније (тзв. ЕСОП).
Погрешно се сматра да однос на нивоу послодавца и запослених остаје унутар „зидина предузећаˮ. Запослени су истовремено и грађани, који су и гласачи на изборима, те однос према послу, умногоме утиче на избор политичке партије на изборима. Такође, запослени су истовремено и потрошачи, те је зарада запослених битна макроекономска категорија. Примера ради, један од узрока велике економске кризе из тридесетих година прошлог века, биле су ниске наднице, што је довело до гомилања залиха робе, коју није имао ко да купи.
Концепт одрживог предузећа може се видети и на примеру вишка запослених, а нарочито у малим местима. Уколико предузеће отпушта велики број запослених, нарочито у малом месту, на први поглед, предузеће је решило свој проблем, односно вишкови запослених постају проблем државе и тржишта. Имајући, међутим, у виду да су запослени истовремено и грађани, тај нови контингент незапослених ствара притисак на локалну самоуправу, али и државу, јер се увећавају издаци за накнаду за незапосленост и социјалну помоћ. У тим ситуацијама, локалне структуре власти повећавају износе за порезе, који оптерећују и предузеће које је отпустило вишкове запослених, те се поставља питање стварне уштеде тог предузећа. Пратећа последица отпуштања вишкова у нашој земљи јесте велики број тужби због технолошког вишка, а нису непознати ни штрајкови и протести отпуштених радника. Отпремнина, која између осталог има сврху да вишкови запослених отпочну сопствени посао, ретко се користи у ову сврху, јер некадашњи запослени нису оспособљени за самостално вођење посла.
Управа као носилац интереса у одрживом предузећу
Када је у питању управа компаније, кључно је усклађивање њених интереса са интересима осталих носилаца интереса, и то пре свега кроз начин утврђивања њених компензација. Као што смо видели, постојећи модел, пре свега, подстиче краткорочне резултате на рачун осталих интересних група и „подлогаˮ је за преварне радње.
У основи односа управе и друштва су, економски посматрано, тзв. агенцијски проблеми. Наиме, управа друштва је засебан носилац друштва и може имати интересе независне од интересе власника (на пример, остварење краткорочних интереса ради остварења високих бонуса, а нису непознати ни задовољење личних интереса који нису у вези с пословним интересима компаније: изградња високих зграда, приватни авиони и сл.). Истовремено постоји и тзв. асиметрија информација, која подразумева да управа друштва, по правилу, поседује више информација него власници „оличениˮ у скупштини друштва.
У нашем компанијском праву постоји више обавеза управе (деловање у најбољем интересу друштва, обавеза лојалности, пријављивање личних послова с привредним друштвом). Такође, други институти ове гране права помажу „санирањуˮ ових економских проблема, као што је одговарајући надзор над радом управе привредног друштва.
У концепцији одрживог друштва, овим аспектима се додају и други критеријуми, који имају за циљ да уваже значај осталих носилаца интереса у пословању и успеху компаније, односно дугорочни интерес компаније. Овде се, пре свега, мисли на другачије уређење компензација менаџера. И у овом делу највише је одмакла Немачка, а томе је допринело велико залагање синдиката и велика економска криза од 2008. године. Тако су 2009. године учињене измене у Закону о одговарајућим примањима менаџмента, које су одредиле да надзорни одбор одређује компензацију извршних директора у складу с њиховим одговорностима, перформансама, као и финансијском ситуацијом у компанији. С друге стране, у Немачкој већ више од 50 година постоји систем саодлучивања у којем представници запослених учествују у одлучивању, што представља једну од „мераˮ контроле рада менаџмента. Није непознато и да у одборима компаније учествују и представници других интересних група, на пример, банака, као кредитора.
Конкретно, Фолксваген је делимично напустио утврђивање бонуса менаџмента искључиво према профиту, већ се као критеријум користе и: задовољство запослених, потрошача и сл. Велики енергетски гигант, РВЕ, је као критеријум награђивања узела и лојалност потрошача.
Нови систем извештавања о пословним перформансама компаније
Концепт одрживости компаније захтева и другачије мерење пословних перформанси. Као што смо видели, постојећи систем извештавања показао се не само дугорочно већ и краткорочно као неодржив (Енрон). Нови систем подразумева укључивање других мерила. У том смислу, може се поменути систем извештавања Глобалне иницијативе за извештавање (ГРИ), водеће међународне, непрофитне организације која се бави одрживим развојем, односно концептом одрживости компаније (www.globalreporting.org). Ова организација је развила специфичан систем извештавања о раду компаније, који треба да доведе до поверења у њу и, следствено томе, многим другим погодностима. Извештај о одрживости компаније показује организационе вредности и модел управљања. Овај извештај је компатабилан са финансијским извештавањем, који, свакако, треба да остане, ако се има у виду циљ деловања компаније.
Многобројне су предности овог начина извештавања: веће разумевање ризика и шанси, наглашавање везе између финансијских и нефинансијских перформанси, утицај на дугорочне стратегије, политике и бизнис планове, усмеравање процеса, смањивање трошкова и побољшање ефикасности, избегавање уплитања у еколошке, социјалне и „афереˮ с државом, поређење интерних перформанси, побољшање репутације и лојалности бренду, омогућавање екстерним носиоцима интереса да разумеју истинске вредности компаније, као и нематеријалну активу компаније.
Последња генерација овог извештавања, Г4, садржи три аспекта: економски, социјални и еколошки.
Економски аспект обухвата: економске перформансе, присуство на тржишту, индиректнe економскe утицајe, систем набавке.
Социјални аспект обухвата:
1) радне односе и достојанствен рад (запошљавање, однос управе и запослених, безбедност и здравље на раду, обуке и усавршавање запослених, једнакост шанси, једнакост награђивања мушкараца и жена, политика рада добављача, процедуре жалби запослених);
2) људска права (инвестиције, забрана дискриминације, слобода удруживања и колективно преговарање, дечји рад, принудни рад, безбедносне процедуре, процедуре жалби у односу на повреду људских права…);
3) друштво (локална самоуправа, анти-корупција, однос добављача према друштвеној заједници, процедуре жалби када су у питању утицаји из друштвене заједнице…);
4) одговорност према производу (безбедност производа, маркетиншки канали, приватност корисника, означавање производа…).
Еколошки аспект (емисије, однос добављача према околини, систем жалби у вези са еколошким повредама).
Уместо закључка
Концепт одрживог предузећа полако се „помаљаˮ и у нашој земљи. Он је у складу с Националном стратегијом одрживог развоја Републике Србије за период од 2009. до 2017. године, којом се промовише принцип развоја привреде на знању, принципу друштвено(социјално)-економског развоја и принципу заштите животне средине. Битно је, међутим, да носиоци интереса у сваком предузећу схвате своју улогу у предузећу и однос са осталим носиоцима интереса, као и да задовољавање својих интереса на кратак рок замене дугорочним циљевима. Имајући у виду значај предузећа у друштву, само тако се може постићи стабилност и дугорочна одрживост друштва, која нам је преко потребна.
[signoff]
УПОРЕДНА РЕШЕЊА
У овом погледу, најдаље је „отишлаˮ СР Немачка која прописује специфично учешће запослених у управљању код послодавца. Тако, у компанијама с преко 500 запослених, трећину чланова Надзорног одбора чине представници запослених. Надаље, у компанијама с преко 2.000 запослених, половину чланова Надзорног одбора чине представници запослених, а у случају немогућности постизања већине, „златни гласˮ поседује председник Надзорног одбора кога бирају акционари. Најзад, у компанијама с преко 1.000 запослених у грани рударства и челика, половину чланова Надзорног одбора чине представници запослених, а у случају немогућности постизања већине, „златни гласˮ има председник Надзорног одбора, али кога заједнички бирају представници акционара и запослених.
[/signoff]
[signoff]
РЕПУТАЦИОНИ РИЗИК
Питање односа послодавца и запосленог ствара и могућност тзв. репутационог ризика за послодавца. Примера ради, послодавац може отпустити радника због дискриминаторних разлога, али уколико правноснажна пресуда о незаконитости таквог отказа доспе у јавност, може бити угрожена репутација компаније. Истовремено, уколико послодавац не третира запослене на поштен начин, таква пословна политика може одвратити најбоље кандидате од рада у таквој компанији. Стога су и организоване друштвене кампање „Најбољи послодавацˮ, али, нажалост, због велике незапослености у нашој земљи неки од ових концепата тешко да су спроводиви у пракси.
[/signoff]