Oквирни споразум у јавним набавкама

Иако оквирни споразум представља практично решење код учесталих набавки добара, услуга и радова, он са собом носи и одређене потенцијалне недостатке и опасности, због чега његова примена није увек оправдана и пожељна. О свим аспектима примене оквирних споразума говоримо у овом тексту

Kао институт у јавним набавкама, oквирни споразум први пут се у европској регулативи појављује у директивама Европске уније из области јавних набавки из 2004. године (Директива 2004/17/ЕЗ и Директива 2004/18/ЕЗ). У Републици Србији, оквирни споразум је уведен у систем јавних набавки последњим Законом о јавним набавкама („Сл. гласник РСˮ, бр. 124/12, 14/15 и 68/15, у даљем тексту: ЗЈН).

Иако га ЗЈН третира као посебан облик поступка јавне набавке, оквирни споразум у ствари представља специфичан вид окончања поступка јавне набавке, којим се одступа од правила да је епилог завршеног поступка закључење уговора, с тим што је оквирни споразум управо основ за касније закључење уговора о јавној набавци, али без ограничења да то мора бити само један уговор и само један понуђач са којим ће уговори бити закључивани.

Како сваки нов институт, што сâм за себе, а што у комбинацији са постојећим, захтева детаљнија појашњења свог значења, поља и манифестације своје примене, потребно је појаснити шта је оквирни споразум, када га користити, ко може да га закључи, које врсте постоје, како се закључује, која је његова садржина, те које све теоријске и практичне могућности доделе уговора на основу оквирног споразума постоје.

Оквирни споразум не представља типичан облигационоправни уговор, с обзиром на то да на основу истог не постоји обавеза извршења јавне набавке, већ обавеза настаје закључивањем појединачних уговора о јавној набавци на основу оквирног споразума. На тај начин оквирни споразум омогућава наручиоцу да не преузме коначну обавезу, већ да дефинише оквире својих потреба, а да коначну обавезу преузме када она буде извесна. Због тога је закључење појединачног уговора на основу оквирног споразума, па самим тим и задовољење потребе, много брже и извесније него ако би се поступак јавне набавке почео спроводити у моменту када потреба буде јасно дефинисана, јер је од покретања поступка до извршења уговора неопходно да прође известан период (нажалост, често и неизвестан период).

Овде је управо важно појаснити разлику између оквирних споразума и уговора, кроз упоређивање ова два института. Док уговор представља извор облигације, односно производи права и обавезе између уговорних страна, оквирни споразум није извор облигације, што значи да исти не само да не може производити правно дејство које производи уговор (са могућношћу утужења пред надлежним органом у случају неиспуњења преузетих уговорних обавеза), већ не ствара ни обавезу на страни наручиоца да закључи уговор. У том смислу, оквирни споразум, за разлику од уговора, није основ за плаћање према изабраном понуђачу/добављачу. Међутим, уговор који се закључује по основу закљученог оквирног споразума мора одговарати одредбама оквирног споразума, те необавезност оквирног споразума за његове потписнике, имајући у виду наведено, треба условно схватити.

Даље, ови институти се разликују и када су у питању процедуралне технике јавних набавки. Док наручилац има могућност да уговор о јавној набавци додели само једном понуђачу (колико год да је „квалитенихˮ понуда у једном поступку поднето), оквирни споразум наручилац може закључити и са више лица (понуђача). Премда закључење уговора на оквирне количине није недозвољено, управо увођење оквирног споразума који би се, између осталог, закључивао због непостојања свести (сазнања) о тачним потребним количинама, указује на још једну разлику која би требало да постоји између уговора и оквирних споразума, с обзиром на то да се уговори по правилу закључују за набавку тачних, а оквирни споразуми за набавку оквирних количина добара/услуга (теоретски, али веома тешко практично, и радова).

Чланом 3. ст. 1. тач. 20) ЗЈН-а, оквирни споразум је дефинисан као споразум између једног или више наручилаца и једног или више добављача, чија је сврха утврђивање услова уговора који ће се додељивати током одређеног периода, а који се односе на цене и, где је то прикладно, на количине.

Оквирни споразум се показао као врло користан „алатˮ у рукама наручилаца са неким значајним предностима у односу на „класичан поступакˮ јавне набавке. Предности оквирних споразума долазе до изражаја кад наручилац тешко може унапред да предвиди потребе за одређеним добрима, услугама и радовима јер су оне неизвесне и по обиму и по времену настајања. То значи да би оквирни споразум требало користити када постоје поновни захтеви, али такви да се могу јасно навести, да постоји одређена неизвесност наступања одређене потребе уопште или појединих ставки, када је непознат обим потреба и/или када је непознато време тих потреба.

Ови споразуми се најчешће закључују код централизованих јавних набавки. То, међутим, не значи да их појединачни наручиоци не закључују и за своје потребе.

Правила примене оквирних споразума уређена су чл. 40. и 40а ЗЈН-а. Оквирни споразум може да се закључи применом неког од поступака јавне набавке дефинисаних чланом 31. ЗЈН-а (не само отвореног и рестриктивног како је то било предвиђено одредбама које су се примењивале пре измена и допуна ЗЈН-а, односно пре 12. 8. 2015. године).

Такође, предмет јавне набавке могу бити све услуге, сви радови и сва добра, без ограничења која су била наметнута кроз забрану закључења оквирног споразума за финансијске услуге и друге услуге (из категорије 27 Прилога 1), односно радове за које се издаје грађевинска дозвола, како је то било прописано пре поменутих измена и допуна ЗЈН-а. И поред ових измена, оквирни споразум није целисходан у неким поступцима јавних набавки (квалификациони поступак, конкурс за дизајн), нити примењив за све предмете набавке. У сваком случају, наручилац мора ценити сврсисходност закључивања оквирног споразума узимајући у обзир своје потребе у сваком конкрентном случају.

Оквирни споразум се може закључити са једним или са више понуђача. Изменама и допунама ЗЈН-а укинута је забрана закључења оквирног споразума са два добављача. Овакво ограничење наслањало се, додуше са непотпуном применом, на одредбу Директиве ЕУ из 2004. године у којој је у члану 32. дефинисано да, ако је оквирни споразум склопљен с више привредних субјеката, њих мора бити најмање троје, ако има довољан број привредних субјеката који испуњавају критеријум одабира, и/или ваљаних понуда који задовољавају критеријуме за доделу уговора. Међутим, ова одредба Директиве није искључивала могућност да се оквирни споразум може склопити и са два добављача, уколико не постоји минимум од три прихватљиве понуде. Имајући у виду наведено, као и то да ограничење да се оквирни споразум не може закључити са два добављача нема утемељење нити у законима логике, нити у захтевима праксе, оно је укинуто.

Трајање оквирног споразума је ограничено на период од најдуже три године, ако је закључен са више понуђача, односно две године, уколико је закључен са једним понуђачем. Постоји, међутим, изузетак од овог правила. Оквирни споразум чији је предмет јавна набавка у области одбране и безбедности може трајати чак и до пет година. Штавише, у изузетним случајевима, који се утврђују с обзиром на рок трајања опреме, инсталација или система и техничке тешкоће које би промена добављача проузроковала, оквирни споразум се може закључити и на период који је дужи од пет година. ЗЈН је дефинисао и да предмет оквирног споразума код набавки у области одбране и безбедности могу бити и радови искључиво у одбрамбене сврхе и безбедносно осетљиви радови, али је ова изворна одредба написана у тренутку када је постојала забрана закључења оквирног споразума приликом јавних набавки радова за које се издаје грађевинска дозвола, те је, након измена којим је ова баријера уклоњена, предметна одредба изгубила на значају. Иначе, временска ограничења у ЗЈН-у су рестриктивнија него у директиви ЕУ, према којој период важења оквирног споразума може да траје и до четири године, а у изузетно оправданим случајевима, посебно када је реч о предмету оквирног споразума, и дуже од тога.

Изменама и допунама ЗЈН-а дефинисано је да уговори о јавној набавци који се закључују на основу оквирног споразума морају бити додељени пре завршетка трајања оквирног споразума, с тим да се њихово трајање не мора подударати са трајањем тог оквирног споразума, већ по потреби може трајати краће или дуже. Дакле, уговор који се закључује по основу оквирног споразума може истицати у исто време када и оквирни споразум, може се „исцрпети” пре истека оквирног споразума, али може трајати и дуже од самог оквирног споразума по основу којег је и закључен. Међутим, оквирни споразум се не може користити на начин којим би се спречила, ограничила или нарушила конкуренција и једнакост понуђача. То значи да уколико, на пример, наручилац по основу оквирног споразума појединачне уговоре закључује на свака три месеца на оквирни период од 90 дана, закључењем последњег уговора 30 дана пре истека оквирног споразума на период од годину дана поступа супротно и предметној одредби и начелима ЗЈН-а.

Наручилац је дужан да у позиву за подношење понуда наведе са колико понуђача има намеру да закључи оквирни споразум. Своју намеру он може исказати кроз навођење тачног броја добављача (на пример, са једним добављачем, са три добављача, са пет добављача…), минималног броја добављача (на пример, са најмање три добављача, али са свим добављачима који поднесу прихватљиву понуду) или оквиром „од-доˮ (на пример, са најмање три, а највише седам добављача). Међутим, уколико не добије унапред одређени број прихватљивих понуда, наручилац може да закључи оквирни споразум са мањим бројем понуђача (четири уместо пет, два уместо три), па чак и са једним добављачем, иако је имао намеру да оквирни споразум закључи са више њих. Ово је још једна новина настала последњим законским изменама, која може озбиљно да утиче на сâм исход поступка. Тако сада уколико, на пример, наручилац у позиву за подношење понуда наведе да намерава закључење оквирног споразум са 5 добављача, више нема обавезу да обустави поступак иако је добио само три прихватљиве понуде, па чак и, рецимо, само једну.

Оквирни споразум могу користити само наручиоци који су прецизно наведени у оквирном споразуму или уколико се на основу оквирног споразума јасно може утврдити којим наручиоцима је намењен, што би, на пример, било у случају да се у оквирном споразуму приликом утврђивања корисника истог позове на друга документа, као што је списак наручилаца за чије потребе Управа за заједничке послове републичких органа спроводи централизоване јавне набавке. Такође, као корисници оквирног споразума могу се навести наручиоци одређене категорије на одређеном географском подручју (на пример, све основне школе на територији једног града). Ово је интегрисано у законску норму из разлога што је у пракси оквирних споразума који су закључивани од стране тела за централизоване јавне набавке често било случајева захтева наручилаца чије потребе нису обухваћене конкурсном документацијом, а касније и оквирним споразумима, да се прикључе тим оквирним споразумима, што би практично представљале набавке без примене ЗЈН-а за потребе тих наручилаца. Дакле, током трајања оквирног споразума нови наручиоци не могу се прикључити истом, као што му се не могу прикључити ни нови добављачи.

Не постоји ограничење броја уговора који могу бити закључени на основу оквирног споразума. Притом, њихова укупна вредност не треба да буде већа од вредности оквирног споразума, имајући у виду и да процењена вредност јавне набавке за коју се закључује оквирни споразум представља укупну вредност свих уговора који ће бити закључени за време трајања оквирног споразума.

ЗЈН одређује правила закључивања уговора на основу оквирног споразума. У случају закључења оквирног споразума са једним понуђачем, уговор се закључује на основу услова предвиђених оквирним споразумом и понуде достављене у поступку јавне набавке за закључење оквирног споразума. Дакле, сви услови унапред морају бити дефинисани у оквирном споразуму, па зато овај тип оквирног споразума у пракси ЕУ често називају и ,,оквирни уговорˮ. Предмет тог оквирног споразума јесте утврђивање услова под којима ће се закључивати појединачни уговори о јавној набавци између наручиоца и изабраног понуђача (добављача). Споразумом се добављач обавезује да ће за потребе наручиоца извршити испоруку добара, извршење услуга или извођење радова који су предмет споразума, а сâм обим набавки, односно количине предвиђене споразумом су оквирне и могу се разликовати од количина које ће наручилац уговорити током реализације овог споразума, у зависности од сопствених потреба, као и од расположивих финансијских средстава. По основу оквирног споразума наручилац закључује појединачне уговоре са добављачем, када му се укаже потреба, на начин што ће упутити позив добављачу (путем е-маила, поште или факса), у којем ће му специфицирати своје конкретне потребе које су предмет тог појединачног уговора.

С друге стране, уколико је оквирни споразум закључен са више понуђача, могућа су два начина доделе уговора:

(1) према условима за доделу уговора утврђеним у оквирном споразуму, на основу већ достављених понуда добављача, без поновног отварања конкуренције међу добављачима;

(2) поновним отварањем конкуренције међу добављачима, ако оквирним споразумом нису утврђени сви услови за доделу уговора; у том случају спроводе се тзв. мини тендери који подсећају на другу фазу квалификационог поступка, али са далеко флексибилнијим правилима.

(1) Наручилац има потпуну слободу да уреди на који начин ће, у случају закључења оквирног споразума са више добављача, касније закључивати уговоре са њима или некима од њих. У том смислу могао би предвидети: систем поделе на једнаке делове; систем ротације; резервни (каскадни) систем; систем избора најповољније групе артикала…

Систем поделе на једнаке делове и систем ротације посебно би били оправдани уколико су понуде понуђача са којима је закључен оквирни споразум једнаке или приближно једнаке. Оваква примена би била целисходна приликом набавки у којима наручилац под истим условима квалификује све извођаче, те сви добављачи који су закључили оквирни споразум са наручиоцима практично имају исте понуде (сви услови, укључујући и цену, установљени су унапред од стране наручилаца и као такви једнаки су за све).

У систему поделе на једнаке делове, наручилац би сагледао укупно очекиване потребе током периода трајања оквирног споразума и свим добављачима поделио „исти или приближно исти део колачаˮ, водећи притом рачуна о реализацији појединачних уговора како та равнотежа не би била озбиљније нарушена. У систему ротације би добављач 1 добио први уговор, добављач 2 други и тако редом, при чему је овакав систем примењив у случају да не постоји битна разлика у вредности појединачних уговора, јер би у супротном добављачи који извршавају уговоре са значајно већом вредношћу били у предности.

У теорији се помиње и могућност успостављања система квота, где би сваки добављач, потписник оквирног споразума, сходно свом пласману добијао и одређену квоту за реализацију свог дела посла. Примера ради, најповољнији понуђач би добијао квоту 1:2, другопласирани 1:3, а трећепласирани 1:4, што значи да би најповољнији понуђач реализовао дупло више уговора (посла) него трећепласирани. Овај систем делује правично према добављачима, али увек може бити предмет оспоравања са становишта начела економичности, јер због чега би, рецимо, трећепласирани понуђач уопште добио посао, па макар и занемарљиви део, уколико је његова понуда слабија (неквалитетнија, скупља…) од првопласираног.

Резервни (каскадни) систем је систем у којем би позив за закључење појединачних уговора био достављан само једном добављачу, а уколико овај није у могућности да га изврши (услед било којих, или само објективних околности, како год дефинише наручилац), позив би био упућен следећем добављачу из оквирног споразума и тако редом до последњег. Резервни систем пружа већу сигурност наручиоцу да ће уговор бити реализован, јер минимизира могућност неизвршења уговора од стране друге уговорне стране, с обзиром на то да постоји могућност супституције добављача. Овакав систем је примеренији код вреднијих (већих) набавки, док би се код малих набавки могло поставити питање мотивисаности добављача који нису најповољнији да „седе на клупи за резервне играче”.

У систему избора најповољније групе артикала, односно групације услуга или радова, наручилац закључује уговоре са сваким од добављача за ону групацију артикала (услуга, радова) за коју су доставили најповољнију понуду. Примера ради, у поступку јавне набавке тонера и кертриџа, понуђач 1 је доставио најповољнију понуду за тонере за штампач Epson, понуђач 2 за тонере за штампач Kyocera, а понуђач 3 за кертриџе за штампач Cannon. Наручилац, уколико је тако унапред дефинисао, може са понуђачем, сада добављачем 1, закључити појединачни уговор за набавку тонера за штампач Epson, са добављачем 2 за набавку тонера за штампач Kyocera, а са добављачем 3 за набавку кертриџа за штампач Cannon.

(2) У случају поновног отварања конкуренције међу добављачима, ЗЈН прописује одређена правила за поступање наручиоца. Најпре, наручилац је дужан да упути позив свим добављачима са којима је закључио оквирни споразум да поднесу понуду. Дакле, он не може послати позив добављачима 1, 2 и 3, а да исти не упути добављачима 4 и 5. Даље, наручилац је дужан да предвиди примерени рок за подношење понуда. Дакле, минимални рок за подношење понуда није дефинисан законом те он, у зависности од предмета набавке може бити и 2 дана, али и 10 дана, колико је већ, према процени наручиоца, добављачима потребно да припреме прихватљиву понуду. Сви понуђачи морају бити третирани једнако када је реч о отварању њихових понуда, те ЗЈН налаже наручиоцу да обезбеди да се понуде не отворе пре истека рока за подношење понуда. Коначно, одлука о додели уговора мора се заснивати на критеријумима који су наведени у конкурсној документацији за оквирни споразум. То значи да уколико је једини критеријум приликом поступка који је резултирао закључењем оквирног споразума била понуђена цена, наручилац не може у позиву за подношење понуда (у поступку „мини тендераˮ) навести да ће пондерисати рок извршења услуге.

Кад отвара конкуренцију, наручилац ће, кад буде имао потребу за предметним добром (услугом/радовима), упутити позив за достављање понуде у циљу закључења уговора / издавања наруџбенице свим оним добављачима са којима је закључен оквирни споразум. У позиву ће се прецизирати критеријуми и услови набавке. Добављачи ће своју понуду доставити на начин и у року који је наведен у позиву за подношење понуда. По истеку рока за подношење понуда, наручилац ће отворити понуде и донети одлуку о додели уговора / издавању појединачне наруџбенице о јавној набавци најповољнијем добављачу, у складу са дефинисаним критеријумом.

Одлуку о додели уговора / издавању појединачне наруџбенице наручилац је дужан да објави на Порталу јавних набавки и својој интернет страници, а против ове одлуке добављачи могу у року од 5 дана од дана њеног објављивања, поднети захтев за заштиту права.

Садржина оквирног споразума, као и садржина уговора, свакако није предмет уређења од стране ЗЈН-а. Како је реч о институту који, уз горе поменуте разлике, има доста сличности са уговором, осим тога што је његова садржина детерминисана предметом набавке, у формалном смислу, кад је реч о битним елементима оквирног споразума, они су умногоме слични битним елементима уговора, укључујући и све специфичности уговора о јавној набавци као уговора у привреди са посебним обележјима због процедуре која му претходи и статуса наручиоца посла.

Тако ће сваки оквирни споразум обавезно садржати:

– предмет оквирног споразума;

– цену;

– начин и услове закључивања појединачних уговора (или издавања наруџбенице);

– услове плаћања;

– рок испоруке добара / извршења услуге / извођења радова;

– гарантни рок;

– обавезе наручиоца, односно добављача;

– средства обезбеђења;

– важност оквирног споразума;

– могућност измена током трајања оквирног споразума;

– основе његовог раскида;

– прелазне и завршне одредбе.

Како оквирни споразум дефинише и услове закључивања будућих уговора улазећи и у њихову будућу садржину, оквирни споразум често садржи упућујуће одредбе, односно одредбе којима је дефинисана будућа обавезна садржина појединачних уговора. Тако се у самом оквирном споразуму често дефинишу средства обезбеђења за будуће уговоре, будућа уговорна права и обавезе, уговорне казне…

Код неких наручилаца, што генерално сматрамо исправним и пожељним, конкурсна документација за јавну набавку која се окончава закључењем оквирног споразума, осим модела оквирног споразума садржи и модел будућег/их уговора о јавној набавци који ће бити закључен/и по основу тог оквирног споразума. На тај начин, сви потенцијални понуђачи, односно потенцијални потписници оквирног споразума имају представу о изгледу будућег уговора који ће евентуално закључити са наручиоцем, што доприноси вишем степену извесности будућих права и обавеза по основу уговора.

Иначе, сама процедура спровођења поступка јавне набавке са циљем закључења оквирног споразума практично је иста као и спровођење поступка са циљем закључења уговора о јавној набавци. Да би поступак био покренут, предметна јавна набавка се мора налазити у плану јавних набавки, са свим елементима сагласно члану 51. ЗЈН-а.

Огласи јавних набавки су исти, са малим одступањем у њиховој садржини у односу на „класичну јавну набавку са закључењем уговораˮ. Тако је у претходном обавештењу о намери спровођења поступка јавне набавке неопходно посебно напоменути да ће се у конкретном случају закључити оквирни споразум, док је у позиву за подношење понуда поред поменутог назначења неопходно назначити и са колико добављача се планира закључење оквирног споразума, као и планирано време његовог трајања.

У конкурсној документацији обавезно се у општим подацима о јавној набавци мора навести да се поступак спроводи ради закључења оквирног споразума, док у делу који се односи на критеријум за доделу уговора наручилац наводи критеријум за доделу појединачних уговора о јавној набавци по основу оквирног споразума. Коначно, обавезна садржина конкурсне документације (осим у преговарачком поступку) јесте и модел оквирног споразума.

Мериторна одлука којом се окончава поступак јавне набавке јесте одлука о закључењу оквирног споразума (у складу са ЗЈН-ом, а с тим у вези и Порталом јавних набавки, иако би прикладнији термин био „одлука о додели оквирног споразумаˮ, прим. аут.). Ако се поступак обуставља, као и код закључења уговора, доноси се акт под називом „одлука о обустави поступкаˮ. Наручилац је дужан да објави и Обавештење о закљученом оквирном споразуму (уместо обавештења о закљученом уговору). Обавештење о закљученом оквирном споразуму се (као и обавештење о закљученом уговору) објављује у року од 5 дана од дана његовог закључења, али је након тога наручилац дужан да објављује и обавештење о закљученим појединачним уговорима по основу тог оквирног споразума. Он то може чинити у року од 5 дана од дана закључења уговора, али, сагласно члану 116. ст. 2. ЗЈН-а може и квартално, у року од 15 дана по истеку квартала објављивати обавештења о закљученим уговорима у том кварталу. Тако ће, рецимо, наручилац који је оквирни споразум закључио 15. априла, имати обавезу да обавештење о истом објави најкасније до 20. априла, али ће обавештења о закључењу, на пример, 10 уговора које је по основу тог оквирног споразума закључио у периоду од 1. маја до 30. јуна, сва моћи да објави у периоду 1–15. јула. Ова могућност служи за извесно административно растерећење лица која обављају послове јавних набавки.

Вредно помена је и то да Републичка комисија за заштиту права у поступцима јавних набавки може сама или на захтев подносиоца захтева или заинтересованог лица, поништити уговор о јавној набавци ако утврди да је наручилац закључио уговор о јавној набавци кршећи одредбе и услове оквирног споразума.

Осим уговора, сагласно члану 40. ст. 9. ЗЈН-а, на основу оквирног споразума може се издати и наруџбеница ако садржи битне елементе уговора. Иако из ове одредбе (а с обзиром на чињеницу да даља регулатива у вези са издавањем наруџбенице по основу оквирног споразума не постоји) може да произлази да се наруџбеница може издавати увек, њено издавање би, аналогно члану 39. ст. 6. ЗЈН-а, требало везивати искључиво за случајеве када појединачна вредност набавке, односно потреба наручиоца које су део закљученог оквирног споразума, не прелази 500.000 динара.

Из свега изнетог могло би се доћи до закључка да оквирни споразуми представљају практично решење код учесталих набавки добара, услуга и радова: када наручилац у одређеном периоду има потребу за закључивањем више уговора са идентичним (истоврсним) предметом набавке. Његова примена може утицати на: ефикасност поступка набавке; економичност у поступању (практично више јавних набавки се спроведе у једној јавној набавци); обезбеђивање континуитета пословања; подстицање економије обима; сигурност реализације посла (код оквирних споразума са више добављача, пре свега, применом каскадног система); постојање различитих опција у реализацији уговора…

Међутим, оквирни споразум носи са собом и одређене потенцијалне недостатке и опасности, због чега његова примена није увек оправдана и пожељна. Његов највећи недостатак може бити то што је реч о затвореном (инертном) систему, услед чега не може да реагује на брзе промене. За разлику од, на пример, квалификационог поступка, где се листа кандидата (потенцијалних уговарача) ажурира сваких 6 месеци, оквирном споразуму не могу приступати друга лица (потенцијални понуђачи) која нису његови потписници, те је реализација уговора у одређеном периоду (који може бити и 3, па и више година) резервисана само за учеснике у оквирном споразуму.

Даље, са отварањем конкуренције (спровођење мини-тендера) оквирни споразуми могу значајно да утичу на повећање административних обавеза наручилаца. Сваки мини-тендер је управо то – практично једна јавна набавка у малом, која обухвата и све радње које иду уз то (од слања позива, преко отварања понуда до објављивања одлуке о додели уговора на Порталу јавних набавки). Лицима која обављају послове у вези са јавним набавкама, нарочито код, условно речено, мањих наручилаца, ово значајно додатно ангажовање могло би да представља проблем. С тим у вези, више извршилаца једног предмета набавке у корелацији је са захтевнијим надзором и контролом извршења уговора (квалитета добара/услуга).

Оквирни споразуми некада могу негативно да утичу и на саме (потенцијалне) понуђаче. Намера наручиоца да закључи оквирни споразум са великим бројем добављача може да одврати многе понуђаче од учешћа, јер део посла који би добили може да буде занемарљив. Оно што још више може да демотивише понуђаче јесте одређена доза несигурности реализације посла услед правно необавезујуће природе оквирних споразума. Сем тога, сâм оквирни споразум се закључује имајући у виду оквирне потребе наручиоца, што потенцијалним понуђачима (добављачима) не гарантује у ком обиму ће се спроводити оквирни споразум и колико ће путем каснијих уговора (наруџбеница) наручилац заиста ангажовати добављача, односно требовати предметна добра/услуге/радове.

[signoff]

ИЗ ПРАКСЕ:

Током протекле три године од када је овај институт уведен у систем јавних набавки у Републици Србији, оквирни споразуми највише су се користили за набавку лекова; услуга одржавања, поправки и сервисирања; услуга организовања екскурзија. Осим тога, оквирни споразуми могу бити ефикасни и код набавки услуга превоза; набавке хране; горива; канцеларијског материјала; потрошног материјала…

[/signoff]

[signoff]

КОМЕНТАР АУТОРА

Информисаности ради, овде ћемо поменути да нове директиве ЕУ из области јавних набавки из 2014. године предвиђају и трећи начин доделе уговора по основу оквирних споразума закључених са више добављача. Реч је о тзв. мешовитом систему: једним делом без поновног отварања конкуренције, а другим делом са поновним отварањем конкуренције. ЗЈН не прописује ову могућност, али смо мишљења да његова примена не мора ни бити искључена, уколико није у супротности са самим институтом оквирног споразума и његовом сврхом, односно уколико није противна начелима јавних набавки. Тако, на пример, наручилац може да се одлучи за поновно отварање конкуренције, али и да рецимо предвиди могућност да уколико добављач са најповољнијом понудом у спроведеном мини-тендеру из било ког разлога није у могућности да изврши своју обавезу, наручилац може закључити уговор (издати наруџбеницу) са следећим најповољнијим добављачем, па уколико следећи најповољнији понуђач није у могућности да изврши обавезу из било ког разлога, може бити позван следећи најповољнији понуђач итд. У овом случају, реч је о мешовитом систему, односно комбинацији отварања и неотварања конкуренције, уз примену „резервног (каскадног) система” доделе уговора. Ипак, било би целисходно да се мешовити систем као опција закључења појединачних уговора (издавања појединачних наруџбеница) имплементира у наше законодавство, што ће се, надамо се и десити доношењем новог Закона о јавним набавкама (сагласно Стратегији развоја јавних набавки у Републици Србији за период 2014–2018. година, требало би да буде донесен у последњем кварталу 2017. године).

[/signoff]

[signoff]

ИЗ УГЛА СТАТИСТИКЕ

Према подацима из Извештаја Управе за јавне набавке за 2015. годину, у тој години закључено је укупно 1.479. оквирних споразума (од стране 195 наручилаца), што је за 60% више него у 2014. години. По основу оквирних споразума закључено је 10.102 уговора о јавним набавкама, што је три пута више него претходне године, док се укупна вредност уговора повећала у односу на 2014. годину за око 5 милијарди динара и износи око 31,5 милијарди динара.

[/signoff]