Оружје и муниција у правном систему и судској пракси Републике Србије

Како тема везана за правно регулисање питања која се тичу оружја, занима велики број наших грађана, у нашем првом тексту у вези са овом темом, пружићемо основне информације о томе шта уопште у нашем правном систему и судској пракси представља оружје. Међутим, имајући у виду бројност, као и наведене последице које изазива нерегистровано оружје, већи део текста ће бити посвећен кривичним делима која се, пре свега, баве таквим оружјем.

Процењује се да у Републици Србији постоји око 3.000.000 комада ватреног оружја. Отприлике трећина наведене количине представља регистровано оружје које се налази у приватном власништву, а исто толико налази се и у поседу војске и полиције. Међутим, оно што забрињава јесте процена да трећину од претходно наведеног укупног броја оружја, представља нерегистровано, односно нелегално оружје које се налази у рукама грађана. Исказана забринутост последица је чињенице да се далеко већи број кривичних дела која се чине уз употребу ватреног оружја, чини нерегистрованим оружјем. Ипак, овакав податак је и логичан с обзиром на околност да је далеко лакше ући у траг регистрованом оружју, због чега лице које намерава да почини кривично дело уз употребу оружја, и нема интерес да га легализује.

 Оружје и муниција у међународном праву

Када је у питању међународно право, овој материји се придаје велики значај. Како контрола наоружања представља предуслов за мир и безбедност у свету уопште, не чуди што ову област регулише велики број међународних правних аката. Многе од њих ратификовала је и наша земља, а поменућемо неке од најзначајнијих, као што су: Протокол против незаконите производње и промета ватреним оружјем, његовим деловима, склоповима и муницијом, којим се допуњава Конвенција Уједињених нација против транснационалног организованог криминала („Сл. лист СЦГ – Међународни уговори”, бр. 11/05) и Уговор о трговини наоружањем („Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 14/14). Поред поменутих, а услед стратешког опредељења наше земље за европске интеграције, што ствара обавезу усклађивања свих домаћих релевантних прописа са правом Европске уније (у даљем тексту: ЕУ), за наш правни систем значајна су и документа ове организације. Ту пре свега мислимо на 7. главу Шенгенског уговора, Кодекс понашања ЕУ о извозу оружја (1998), али и на Директиву Савета Европе 477/91 и 51/08. Ова документа представљају минимум неопходних правила у вези са оружјем и контролом наоружања, при чему се националним законодавствима оставља да разраде поменута решења, односно пооштре прописане норме.

Оружје и муниција у правном систему Републике Србије

Управо због усклађивања домаћег законског оквира са поменутим документима ЕУ која уређују област оружја и муниције, током 2015. године донет је нови Закон о оружју и муницији („Сл. гласник РС”, бр. 20/2015 – у даљем тексту: ЗОМ). Примена овог закона отпочела је годину дана након његовог ступања на снагу, односно 5. 3. 2016. године, чиме је замењен ранији Закон о оружју и муницији („Сл. гласник РС”, бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/2003, 101/2005 – др. закон, 85/2005 – др. закон, 27/2011 – одлука УС и 104/2013 – др. закон – у даљем тексту: ранији ЗОМ). Иначе, ЗОМ представља најзначајнији домаћи правни акт који регулише област везану за оружје и муницију када су у питању недржавни субјекти. Он уређује девет области, односно радњи у вези са оружјем и муницијом, и то: набављање; држање; ношење; колекционарство; поправљање; преправљање; промет; посредништво и превоз (чл. 1. ЗОМ-а). Међутим, његове одредбе се не односе на државне органе којима је јавна безбедност примарна делатност (чл. 2. ЗОМ-а). Ово се пре свега односи на Полицију и Војску Републике Србије, чију регулативу у вези са оружјем и муницијом уређују посебни прописи. Када је у питању Војска Србије, набавку, држање, ношење и превоз оружја и муниције за њене потребе регулише првенствено Закон о Војсци Србије („Сл. гласник РС”, бр. 116/07, 88/09, 101/10 – др. закон, 10/15 и 88/15 – одлука УС), али и Закон о производњи и промету наоружања и војне опреме („Сл. лист СРЈ”, бр. 41/96, „Сл. лист СЦГ”, бр. 7/05 – др. Закон, и „Сл. гласник РС”, бр. 85/05 – др. закон). Што се тиче Полиције, право и дужност полицијског службеника у статусу овлашћеног службеног лица, да носи службено оружје и муницију и друга средства принуде, као и да их употребљава под одређеним условима, регулисано је Законом о Полицији („Сл. гласник РС”, бр. 6/2016).

Ову област регулише и велики број подзаконских аката, а у наредном делу биће наведена нека од најзначајних којима се ближе уређују одредбе ЗОМ-а. Тако се Правилником о поступку издавања, изгледу и садржини образаца и исправа о оружју предвиђених ЗОМ-ом („Сл. гласник РС”, бр. 16/2016) ближе уређује поступак издавања исправа о оружју. Правилником о начину вођења и обрасцима евиденција о оружју и муницији које воде надлежни органи („Сл. гласник РС”, бр. 12/2016) прописује се начин вођења евиденција о оружју и муницији. Правилником о онеспособљавању оружја („Сл. гласник РС”, бр. 9/2016 и 92/2016) прописују се поступак, услови и начин онеспособљавања оружја, док су услови за безбедно смештање и чување оружја и муниције ближе регулисани Правилником о просторно-техничким условима за безбедно смештање и чување оружја и муниције („Сл. гласник РС”, бр. 9/2016).

Ватрено оружје у смислу члана 348. Кривичног законика

 Члан 4. ЗОМ-а оружје дели у четири категорије, и то на:

1) Категорију А у коју спадају: минско-експлозивна средства, аутоматско кратко и дуго ватрено оружје, оружје скривено у другим предметима и ватрено оружје са пригушивачем пуцња. Оружје из ове категорије не могу набављати, држати и носити физичка, правна лица и предузетници, осим у случајевима предвиђеним Законом (чл. 5, ст. 1. ЗОМ-а).

2) Категорију Б у коју спада свако ватрено оружје (кратко, дуго, полуаутоматско, репетирајуће, једнометно, двометно, са олученим и глатким цевима), осим оног из категорије А и Ц и конвертибилно оружје. Оружје из ове категорије је, с аспекта безбедности, најраспрострањеније и најзначајније за наше грађане, па се највише одредаба ЗОМ-а односи управо на ово оружје. Оно се може набављати, држати и носити на основу исправе надлежног органа (чл. 5, ст. 2. ЗОМ-а).

3) Категорију Ц у коју спада: онеспособљено ватрено оружје, старо оружје и његове модерне копије које не користе метак са централним или ивичним паљењем, ваздушно оружје чија је кинетичка енергија 10,5 Ј или већа или чија је брзина пројектила 200 м/с или већа, и калибра већег од 4,5 мм, и оружје с тетивом или опругом чија је сила затезања тетиве већа од 450 Н, односно чија је натезна тежина већа од 101 либри. Оружје из категорије Ц може слободно да се набавља у случајевима предвиђеним ЗОМ-ом, а да се држи уз пријаву надлежном органу (чл. 5, ст. 3. ЗОМ-а).

4) Категорију Д у коју спадају: хладно оружје, гасни спрејеви, уређаји за изазивање електрошокова, ваздушно оружје чија је кинетичка енергија мања од 10,5 Ј или је брзина пројектила мања од 200 м/с, и калибра 4,5 мм или мањег, као и оружје са тетивом или опругом чија је сила затезања тетиве до 450 Н, односно чија је натезна тежина до 101 либре. Оружје из ове категорије може да се држи и набавља без исправе и пријаве надлежном органу, у складу са Законом (чл. 5, ст. 4. ЗОМ-а).

Као што видимо, ЗОМ је поделом оружја у четири категорије, али и јасним одредбама које се односе на лица којима је дозвољено набављање, држање и ношење оружја из појединих категорија, настојао да избегне компликације и олакша процедуре набавке и одобравања држања и ношења оружја. Међутим, поменуте законске одредбе, као и прецизно одређивање значења појединих израза у вези са оружјем и муницијом из члана 3. ЗОМ-а, од значаја је и приликом квалификације појединих кривичних дела која се односе на оружје и муницију из Кривичног законика („Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 – у даљем тексту: КЗ).

Наиме, уколико неко лице поступи супротно законским одредбама које се односе на немогућност односно могућност набављања, држања и ношења оружја из категорије А и Б, чиниће кривично дело из члана 348. КЗ-а. Иначе, овде је у питању кривично дело са бланкетном диспозицијом, јер се елементи који детаљније одређују његово биће, налазе у другим прописима, односно у ЗОМ-у. С тим у вези треба водити рачуна да се у изреци пресуде поводом овог кривичног дела увек мора навести конкретна повреда бланкетне норме, док би ближу ознаку бланкетне норме (одредба Закона о оружју и муницији) требало навести и у образложењу пресуде. У супротном, такав недостатак би представљао разлог за жалбу због битне повреде одредаба кривичног поступка, јер пресуда не би имала разлоге за одлучне чињенице (Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж1 1084/2012 од 27. 3. 2012. године).

Став 1. члана 438. КЗ-а предвиђа да ће се онај „ко неовлашћено израђује, продаје, набавља, врши размену или држи ватрено оружје, његове делове, муницију или експлозивне материје, казнити затвором од три месеца до три године и новчаном казном.” Иначе, ЗОМ (чл. 3. ст. 1. тачка 2) ватреним оружјем сматра оно оружје које под притиском барутних гасова из цеви избацује пројектил. С тим у вези врсте ватреног оружја су: митраљез, пушкомитраљез, аутоматска пушка, аутомат, пиштољ, револвер, пушка са олученим цевима (једнометна, репетирајућа, полуаутоматска), пушка са глатким цевима (једнометна и двометна, репетирајућа, полуаутоматска), комбинована пушка (са олученим и неолученим цевима), као и пушке, пиштољи и револвери са ивичним паљењем (малокалибарско оружје).

Дакле, наведени основни облик овог кривичног дела чиниће лица која неовлашћено израђују, продају, набављају, размењују или држе ватрено оружје из категорије Б. Међутим, суд може утврдити да је окривљени извршио ово кривично дело тек уколико се докаже да је предметно оружје, као објекат радње кривичног дела, функционално исправно, што једино може утврдити вештак балистичке струке.

Тако је у једном Решењу Апелационог суда у Београду наведено: „Првостепени суд је изреком побијане пресуде окривљеног С. П. огласио кривим да је у критичном периоду неовлашћено држао ватрено оружје и муницију, и то пиштољ марке „Ц. з.”, калибра 7,65 мм, фабричког броја…, црне боје, са 7 метака калибра 7,65 мм у оквиру и једну четкицу за чишћење наведеног пиштоља. Ипак, како првостепени суд није путем вештачења од стране вештака балистичке струке утврдио да ли је предметни пиштољ функционалан, то је учинио нејасним питање да ли је предметни пиштољ ватрено оружје или не, што је чињеница од које као одлучне зависи правилна оцена радњи окривљеног” (Решење Апелационог суда у Београду, Кж1 2226/2013 од 23. 5. 2013. године).

У другој одлуци из наше судске праксе иде се још даље, тако да исправност ватреног оружја, према наводима судског решења о коме је реч, није и једино што суд у вези са предметним оружјем треба да утврди. Тако произлази да се предметно оружје може сматрати ватреним тек уколико се докажу и све чињенице услед којих би се оно могло сматрати употребљивим. О томе говори и следећи део Образложења Решења Апелационог суда у Крагујевцу: „На главном претресу вештак је изјавио да се предметне пушке сматрају трофејним оружјем, иако би се, да се за њих производи муниција, оне могле сматрати ватреним оружјем. Дакле, иако су функционално исправне, пушке без муниције су неупотребљиве јер се муниција за њих не производи више од 30 година, па се ове пушке не могу сматрати ватреним, већ само трофејним оружјем” (Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж. 632/2011 од 16. 3. 2011. године). Наравно, тешко је не запитати се да ли се и на који начин може утврдити да ли муниција за поменуте пушке и даље постоји, односно да ли се чува или се чак може направити, јер то што се одређена муниција више не производи, не значи да се она не може набавити од лица које је није употребљавало, односно лица које је ову муницију чувало.

За разлику од претходно наведених ставова наше судске праксе, у претходном периоду било је и другачијих судских одлука које утврђивање функционалности и употребљивости ватреног оружја, како би се оно уопште могло сматрати ватреним у смислу члана 438. КЗ-а, нису сматрале неопходним, те је на ово спорно правно питање одговор дао Врховни касациони суд. Наиме, поменути суд је заузео став да питање да ли се ватреним оружјем може сматрати оружје за које је несумњиво утврђено да је неисправно, јесте фактичко питање и да одговор зависи од тога о каквом се оштећењу ради. Тако је на седници Кривичног одељења Врховног касационог суда, одржаној 15. 4. 2014. године, закључено да се и неисправно оружје може сматрати ватреним оружјем уколико се ради о неком техничком квару који се може отклонити (рецимо, уколико је ударна игла неисправна).

Како је императивном нормом ЗОМ-а забрањено свим лицима да набављају, држе или носе оружје из категорије А (осим у случајевима који се односе на правна лица и предузетнике који уз одобрење надлежног органа могу набављати овакво оружје, уколико је то у складу са Законом и делатношћу којом се баве, по решењу АПР-а – члан 40. ЗОМ-а), такозвано забрањено оружје, уколико неко поступи супротно овој одредби, чиниће тежи облик кривичног дела из члана 348. КЗ-а. Наиме, став 2. члана 348. КЗ-а наводи да ће се „ако је предмет дела из става 1. овог члана ватрено оружје, муниција, експлозивне материје или средство на бази те материје, распрскавајуће или гасно оружје чија израда, продаја, набавка, размена или држање није дозвољено грађанима, учинилац казнити затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном.”

Тежи облик кривичног дела о коме говоримо, учиниће рецимо лице које неовлашћено држи пластични експлозив (Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 136/99 од 20. 4. 2000. год.) или лице које неовлашћено држи аутоматску пушку, бомбу и сл. Углавном, у сваком конкретном случају чињеница да предметно оружје представља ватрено оружје из групе А, мора се утврдити на основу налаза и мишљења вештака балистичке струке (Пресуда Окружног суда у Београду, К. 606/93 од 6. 12. 1994. год., и Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 564/95 од 21. 3. 1996. год.).

Међутим, када одређено лице у исто време неовлашћено држи ватрено оружје чије је набављање под одређеним условима могуће и ватрено оружје чије набављање грађанима уопште није дозвољено, неће се радити о стицају ова два облика кривичног дела, већ о једном кривичном делу. Судска пракса у вези са овим наводи следеће: „Када у конкретном случају извршилац неовлашћено држи револвер – ватрено оружје које грађани по важећим прописима уз одређене услове могу да набаве и у исто време држи аутоматску пушку – ватрено оружје чије набављање грађанима према важећим прописима уопште није дозвољено, тада нема стицаја кривичних дела, већ теже дело конзумира лакше зато што остварење тог тежег дела обухвата и оно лакше које је у њему садржано, па постоји само тежи облик кривичног дела из 2. става у вези са ставом 1.” (Пресуда Окружног суда у Нишу, Кж. 377/2006 од 28. 8. 2006. год.).

Други тежи облик кривичног дела из члана 348. КЗ-а, предвиђен је његовим трећим ставом и предвиђа да ће се учинилац казнити затвором од две до десет година „ако је предмет дела из ст. 1. и 2. овог члана већа количина оружја, муниције или средстава или је у питању оружје или друга средства велике разорне моћи, или се дело врши противно правилима међународног права.” Како не постоји прецизан одговор на питање шта је „већа количина” оружја, већ је то фактичко питање, потребно је у вези са тим навести неке од одлука из наше судске праксе. Тако је у једној одлуци Окружног суда у Новом Саду речено да се „количина од три комада оружја, без обзира на његово својство и карактеристике, не може подвести под наведени појам” (Одлука Окружног суда у Новом Саду, К 72/93). Међутим, већом количином ватреног оружја Врховни суд Србије сматрао је „шест револвера и два пиштоља” (Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 329/91 од 28. 5. 1991. год.). Што се тиче муниције, већом количином може се сматрати 400 метака за револвер (Пресуда Првог општинског суда у Београду, К. бр. 770/91 од 9. 7. 1991. год.). Пластични експлозив „пеп 500”, у тежини од 500 грама, са детонаторском капислом, представља експлозивну материју велике разорне моћи (Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 439/96 од 2. 3. 1997. год.).

Став 6. члана 348. КЗ-а предвиђа да се ватрено оружје, његови делови, муниција и експлозивне материје одузимају. Суд је дужан да изрекне ову меру безбедности одузимања предмета ако окривљени не поседује дозволу надлежног органа за држање предметног оружја и муниције, чак и уколико је суд донео одбијајућу пресуду за кривично дело недозвољено држање оружја и експлозивних материја из чл. 348. ст. 1. КЗ-а, јер је у односу на њега наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж1 3/2015 од 24. 2. 2015. год.).