Осврт на нови Закон о бесплатној правној помоћи

Пружаоци правне помоћи су адвокатура и службе правне помоћи у јединицама локалне самоуправе, а удружења само на основу одредби закона који уређују право азила и забрану дискриминације. Пружаоци бесплатне правне подршке могу бити јавни бележници, посредници у решавању спорова и правни факултети. Закон први пут успоставља електронски регистар пружалаца правне помоћи.

На Трећој седници другог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије дана 9. 11. 2018. године, поред осталих закона, усвојен је и Закон о бесплатној правној помоћи (у даљем тексту: Закон). Закон је објављен у „Службеном гласнику РС” бр. 87/2018 од 13. 11. 2018. године, ступио је на снагу 21. 11. 2018, а примењује се од 1. октобра 2019. године, изузев одредаба чл. 44–52, које почињу да се примењују од дана приступања Републике Србије Европској унији.

Доношење наведеног закона више пута је одлагано из разних разлога, а мора се и указати на то да је доношење наведеног закона део Акционог плана за спровођење националне стратегије реформе правосуђа за период од 2013. до 2018. године. Према том плану било је предвиђено да наведени закон буде донесен још у четвртом кварталу 2013. године. На почетку се мора указати и на то да је право на правну помоћ регулисано и Уставом РС и одредбом члана 67, која наводи да се „свакоме, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ. Правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом. Законом се одређује када је правна помоћ бесплатна.”

У основним одредбама, које су у Закону наведене од члана 1. до члана 15, налазе се одредбе о предмету и циљу Закона, појму и условима за пружање бесплатне правне помоћи, облицима помоћи, случајевима када није дозвољена бесплатна правна помоћ, начелима помоћи, као и о томе ко може бити пружалац, тражилац и корисник помоћи.

Према члану 2. наведеног закона предвиђено је да је циљ Закона да се сваком лицу омогући једнак приступ правди. То значи да Закон сваком лицу обезбеђује једнак приступ правди у складу са начелима владавине права и равноправности грађана у поступку пред судом, органом управе или другом органу јавне власти пред којима се остварују или штите појединачна права, обавезе и интереси. И према чл. 22. став 1. Устава РС предвиђено је да „свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.”

Чланом 3. Закона дефинисан је појам помоћи, па је тако „бесплатна правна помоћ правна помоћ коју корисник остварује без накнаде, сагласно одредбама овог закона”. У ставу 2. истог члана наведени су облици помоћи, па се тако „бесплатна правна помоћ остварује путем бесплатне правне помоћи у ужем смислу, бесплатне правне подршке и бесплатне правне помоћи у прекограничним споровима”. Закон је дефинисао појам бесплатне правне помоћи, који обухвата правну помоћ коју корисник остварује без накнаде, тј. када корисник помоћи није дужан да плати оном ко правну помоћ пружа. Бесплатна правна помоћ је бесплатна само на линији односа између пружаоца и корисника. Према Закону, трошкове такве помоћи, коју пружају регистровани пружаоци, сноси друштвена заједница, тачније буџет државе или јединице локалне самоуправе. Дакле, то је она помоћ и подршка коју друштво пружа својим сиромашнијим грађанима, који нису у могућности нити имају знања да сами себи пруже помоћ која им је потребна у поступцима пред судовима, државним органима или органима јавне власти.

Чланом 4. наведеног закона дефинисани су услови за пружање помоћи, па се тако „бесплатна правна помоћ може пружити држављанину Републике Србије, лицу без држављанства, страном држављанину са сталним настањењем у Републици Србији и другом лицу које има право на бесплатну правну помоћ према другом закону или потврђеном међународном уговору, ако: 1) испуњава услове да буде корисник права на новчану социјалну помоћ сагласно закону којим се уређује социјална заштита или корисник права на дечји додатак сагласно закону којим се уређује финансијска подршка породици са децом, као и члановима његове породице, односно заједничког домаћинства, чији је круг одређен овим законима; 2) не испуњава услове да буде корисник права на новчану социјалну помоћ или на дечји додатак, али би због плаћања правне помоћи из сопствених прихода у конкретној правној ствари испунило услове да постане корисник права на новчану социјалну помоћ или на дечји додатак.” На овај начин сагледава се целокупан економски положај тражиоца бесплатне правне помоћи. У ставу 3. овог члана предвиђено је да се помоћ пружа и „држављанину Републике Србије, лицу без држављанства, страном држављанину са сталним настањењем у Републици Србији и другом лицу које има право на бесплатну правну помоћ према другом закону или потврђеном међународном уговору.” Бесплатна правна помоћ може да се пружи и ако је реч о одређеним категоријама становника које су посебно погођене тешком животном ситуацијом, а Закон их је означио у тачкама од 1. до 13. наведеног члана.

Чланом 6. Закона дефинисани су облици помоћи, па је тако предвиђено да помоћ може да се јави у облику пружања правних савета, састављања поднесака, заступања и одбране. У истом члану ближе су описани наведени облици као састављање поднесака, тужби, предлога и сличних писмена, заступање у грађанским или управним поступцима и одбрана у прекршајном и кривичном поступку.

У члану 7. дефинисано је и када није дозвољена помоћ, и то, чак и ако лице испуњава остале услове, у: 1) привредним споровима; 2) поступку регистрације правних лица; 3) поступку накнаде штете за повреду части и угледа; 4) поступку пред прекршајним судом, ако за прекршај није запрећена казна затвора; 5) поступку у коме би вредност спора била у очигледној и значајној несразмери с трошковима поступка; 6) поступку у коме је очигледно да тражилац бесплатне правне помоћи нема изгледа на успех, посебно ако се његова очекивања не заснивају на чињеницама и доказима које је предочио или су супротна позитивним прописима, јавном поретку и добрим обичајима; 7) случају да постоји очигледан покушај да се злоупотреби право на бесплатну правну помоћ или неко друго право. Овај члан посебно у тачкама 5), 6) и 7) није прецизно дефинисан, јер у појединачним случајевима није јасно и одређено када тражилац помоћи нема изгледа за успех или ко и на који начин процењује да ће тражилац злоупотребити право на помоћ.

Појмови пружалац, тражилац и корисник бесплатне правне помоћи налазе се у члану 8. текста Закона, у ком је предвиђено да је „пружалац бесплатне правне помоћи лице које је овим законом овлашћено да пружа бесплатну правну помоћ и које је према овом закону уписано у регистар. Тражилац бесплатне правне помоћи је лице које подноси захтев за одобравање бесплатне правне помоћи, а корисник бесплатне правне помоћи је лице које је остварило право на бесплатну правну помоћ и коме се она пружа.” Према томе, овим законом се, за разлику од досадашњег система бесплатне правне помоћи, уводи Регистар пружалаца бесплатне правне помоћи, а тражилац подноси захтев да му се одобри коришћење исте помоћи.

Пружаоци исте помоћи дефинисани су чланом 9. Закона, па је тако предвиђено да су пружаоци: адвокатура и службе правне помоћи у јединицама локалне самоуправе. Оно што је био камен спотицања између адвокатуре и Министарства у вези са овим законом регулисано је ставовима 2. и 3. истог члана, и то да и удружења могу пружати бесплатну правну помоћ само на основу одредби закона који уређују право азила и забрану дискриминације. Бесплатну правну помоћ у име удружења пружају адвокати, а то се односи на ситуације када је процесним законима предвиђено да заступник странке мора бити адвокат. Ова одредба става 2. омогућава да удружења која се баве заштитом људских и мањинских права и слобода у оквиру своје делатности непосредно пружају бесплатну правну помоћ у областима правне заштите у којима су ангажована. Што се тиче пружалаца бесплатне правне помоћи у јединицама локалне самоуправе, као и у удружењима из ставова 2. и 3, ту се није ништа значајно променило јер је и даље предвиђено да то могу бити само дипломирани правници. Поред поменутих услова, овим законом је, као што је већ наведено, постављен додатни услов да се пружа бесплатна правна помоћ, а то је да је пружалац уписан у Регистар пружалаца бесплатне правне помоћи и бесплатне правне подршке. Прописано је и да пружаоци бесплатне правне помоћи могу да пружају и бесплатну правну подршку сагласно својим овлашћењима прописаним законом, односно у оквиру циљева због којих су основани. Основна начела бесплатне правне помоћи регулисана су чланом 10. Закона и неће бити посебно образложена.

Чланом 11. Закона утврђени су појавни облици бесплатне правне подршке, која се састоји од пружања опште правне информације, попуњавања формулара, састављања јавнобележничке исправе и посредовања у решавању спорова. Сваки од ових појмова даље је прецизиран у оквиру ове одредбе и одређено је његово значење. Споран је само последњи став Закона, који, као облик бесплатне правне подршке, наводи и да је „састављање јавнобележничке исправе састављање јавнобележничких записа и јавнобележничких записника.” Оваква одредба је у супротности са Законом о јавном бележништву („Сл. гласник РС”, бр. 31/2011 и др.) јер је његовим одредбама предвиђено да јавнобележничке записе и јавнобележничке записнике саставља јавни бележник, а не лице које пружа бесплатну правну подршку.

Чланом 12. Закона дефинисани су пружаоци бесплатне правне подршке. Према тексту Закона, пружаоци бесплатне правне подршке могу бити јавни бележници, посредници у решавању спорова и правни факултети. Јавни бележници у оквиру својих овлашћења, одређених законом којим се уређује јавно бележништво, састављају јавнобележничке исправе. Посредници посредују у решавању спорова у оквиру својих овлашћења одређених Законом. Правни факултети пружају опште правне информације и попуњавају формуларе. Прописује се и да пружаоци бесплатне правне подршке не смеју да пружају бесплатну правну помоћ.

Чланом 13. Закона предвиђено је да се општа правна информација, попуњавање формулара, као и бесплатна правна помоћ коју, сагласно овом закону, пружају удружења, могу пружати и лицима која не испуњавају услове одређене овим законом (члан 4), дакле ширем кругу лицу и онима који су материјално или на други начин заштићенији. Другим ставом истог члана предвиђено је да се бесплатна правна помоћ коју пружају адвокати и службе правне помоћи у јединицама локалне самоуправе, састављање јавнобележничке исправе и посредовање у решавању спорова пружају само лицима која испуњавају услове одређене овим законом (члан 4), дакле не и ширем кругу лица, како је то регулисао претходни став по питању пружања правних информација и попуњавања формулара.

Оно што је новина у односу на претходни систем пружања бесплатне правне помоћи предвиђено је следећим чланом 14, а то је одобравање утврђивањем да се бесплатна правна помоћ коју пружају адвокати, изузев правног савета, као и састављање јавнобележничких исправа и посредовање у решавању спорова, пружају само тражиоцима којима се то одобри. Према томе, састављање поднесака, заступање и одбрана, као појавни облици бесплатне правне помоћи, подлежу одобрењу, као и два појавна облика бесплатне правне подршке (састављање јавнобележничке исправе и посредовање у решавању спорова), а разлог томе је што се наведени облици пружања правне помоћи и подршке исплаћују пружаоцу из јавних средстава. Одобрење даје (или одбија) орган управе у јединици локалне самоуправе, што је регулисано чл. 33. истог закона.

Најзначајнија новина у односу на досадашње вршење бесплатне правне помоћи огледа се у формирању Регистра пружалаца услуге, а налази се у другој глави Закона, у члановима 16–20. Чланом 16. Закона уводи се обавеза уписа свих пружалаца у Регистар. Предвиђено је да се пружаоци бесплатне правне помоћи и подршке уписују у регистар који води министарство надлежно за послове правосуђа, као јединствену јавну електронску базу података о пружаоцима бесплатне правне помоћи или подршке. Као што је наведено, у Регистар се уписују и пружаоци бесплатне правне подршке. Чланом 17. Закона наведени су обавезни подаци који се уносе у наведени регистар. У тај регистар уписују се такође и подаци о облику бесплатне правне помоћи и облику бесплатне правне подршке коју је пружалац овлашћен да пружа, као и подаци о посебној стручној квалификацији пружаоца или лица које пружа бесплатну правну помоћ или бесплатну правну подршку код пружаоца. На захтев пружаоца у Регистар се уписују и подаци о посебностима пружања бесплатне правне помоћи или бесплатне правне подршке (телефоном, електронском поштом и сл.). Чланом 18. Закона предвиђена је обавеза обавештавања о промени података из Регистра (рок од 15 дана од настанка промене), док су чланом 19. Закона предвиђени разлози за брисање из Регистра. Тако је предвиђено да ће се пружалац помоћи избрисати из Регистра ако је: 1) захтевао брисање из Регистра; 2) пружалац који је физичко лице преминуо или је избрисан из именика адвоката, именика јавних бележника или Регистра посредника; 3) пружалац који је правно лице престао да постоји; 4) против пружаоца донето решење о брисању из Регистра због незаконитог спровођења овог закона или решење којим је утврђено несавесно или непрофесионално пружање бесплатне правне помоћи, односно бесплатне правне подршке. Такво решење о брисању из Регистра коначно је у управном поступку, на основу чега је вероватна претпоставка да се против истог може повести управни спор, али је Закон у том делу недоречен. Оно што је добро за самог корисника је да се после брисања пружаоца из Регистра кориснику одређује други пружалац сагласно овом закону, без новог захтева за одобравање бесплатне правне помоћи.

У глави трећој Закона (у 20. и 21. члану) предвиђене су обавезе пружаоца помоћи. Тако је чланом 20. Закона прописано да савесно и професионално поступање подразумева да се бесплатна правна помоћ пружа самостално, савесно и професионално и сагласно основаним интересима корисника, као и да пружалац обезбеђује благовремено и делотворно пружање бесплатне правне помоћи. Одредбама овог члана пружаоцу је забрањено да тражи и да прими накнаду за пружање бесплатне правне помоћи од корисника. У члану 21. Закона предвиђено је када пружалац може да одбије пружање бесплатне правне помоћи, у случајевима који су наведени у истом члану, односно у случају да: 1) корисник условљава коришћење бесплатне правне помоћи крајњим исходом, односно успехом у поступку; 2) корисник се према пружаоцу не понаша у границама Закона; 3) постоји сукоб интереса између корисника и пружаоца, односно лица које пружа бесплатну правну помоћ, у складу са законским прописима; 4) бесплатна правна помоћ је одобрена супротно овом закону. Последњим ставом истог члана предвиђена је обавеза пружаоца да о одбијању пружања помоћи одмах обавештава корисника, као и орган који одобрава бесплатну правну помоћ.

Имајући у виду да постоји јавни регистар о пружаоцима услуга, у наредним члановима Закона регулисане су одредбе о евиденцији и редовним извештајима, заштити података и организацији рада пружаоца помоћи. Чланом 23. Закона прописује се заштита података из Регистра, па је тако прописано да пружалац, као поверљиве, чува податке до којих је дошао у току пружања бесплатне правне помоћи (у наведеном члану се не говори следствено и о подршци), а посебно оне који се односе на корисника, предмет и поступак. Сматра се да пружалац несавесно и непрофесионално поступа ако користи поверљиве податке на сопствену или туђу корист или на штету корисника. У члану 24. предвиђена је организација рада пружаоца помоћи, па је предвиђено да „пружалац самостално организује рад на пружању бесплатне правне помоћи.” Ставом другим наводи се да „пружалац омогућава корисницима приступ информацијама о организацији рада на пружању бесплатне правне помоћи” (остаје нејасно којим информацијама корисницима омогућава приступ). Члан 25. Закона односи се на усвајање Кодекса професионалне етике, који је обавеза за пружаоце бесплатне правне помоћи, изузев адвоката, и пружаоце бесплатне правне подршке.

Глава четири Закона обухвата чланове од 27. до 39, а регулише одредбе које се односе на поступак остваривања права на бесплатну правну помоћ (не говори се о подршци иако би требало). Чланом 27. Закона предвиђено је да се захтев за одобравање бесплатне правне помоћи подноси органу општинске управе или управе Града Београда, према месту пребивалишта или боравишта тражиоца или месту пружања бесплатне правне помоћи. Није јасно зашто се у Закону посебно наводи Град Београд, а не и рецимо Град Ниш. Захтев се подноси писмено или усмено на записник или електронским путем, у складу са Законом о општем управном поступку, а може да се поднесе и преко законског заступника, пуномоћника или другог лица које подносилац одреди, уз достављање пуномоћја, односно акта којим се доказује вршење законског заступања. На захтев се не плаћа такса. У следећем члану регулише се садржина захтева, па је тако предвиђено да захтев садржи: 1) лично име и адресу пребивалишта односно боравишта тражиоца и број телефона ако постоји и 2) опис проблема због ког се тражи бесплатна правна помоћ и документа о описаном проблему ако подносилац захтева њима располаже. Образац захтева прописује министар (вероватно се мисли на министра надлежног за послове правде). Оно што је такође новина у наведеном закону јесте одредба члана 29, који означава које лице одлучује о захтевима за бесплатну правну помоћ. Тако је у 1. ставу предвиђено да о захтеву за одобравање бесплатне правне помоћи може да одлучује само лице у органу управе које има дозволу за то, односно за одобравање, и чији рад надзире Министарство. Дозвола се издаје дипломираном правнику који има преко три године радног искуства на пословима правне струке и потврду о успешно завршеној обуци за примену овог закона. Овим законским текстом не тражи се за такво лице да поседује уверење о правосудном испиту, иако би можда требало због потребе у судским поступцима. Дозволу издаје министар на три године. У овом члану не говори се о могућности да се дозвола продужи, па је у том делу Закон недоречен. Иако могућност продужења дозволе, како је наведено и у тексту Закона, не постоји, у члану 30. Закона говори се о одузимању дозволе. Дозвола се одузима ако лице: 1) не решава о захтеву за одобравање бесплатне правне помоћи у року одређеном овим законом; 2) неоправдано ускраћује тражиоцима право на бесплатну правну помоћ или 3) одобрава бесплатну правну помоћ упркос томе што тражилац злоупотребљава право на бесплатну правну помоћ или неко друго право. Решење о одузимању дозволе је коначно у управном поступку (опет се не говори о могућности да против таквог решења може да се поведе управни спор). Члан 32. Закона уређује поступак који се води пред надлежним органом када тражилац поднесе захтев. Тако је предвиђено да је поступак о захтеву за одобравање бесплатне правне помоћи хитан. Орган управе доноси решење о захтеву у року од осам дана од дана пријема захтева, а ако је затражио допунску документацију од подносиоца захтева, у року од осам дана од дана када му је она достављена (мисли се на допунску документацију). Ако постоји опасност од настанка ненадокнадиве штете по подносиоца захтева или ако би истекао рок у коме он има право на предузимање радње у поступку, орган управе је дужан да донесе решење о захтеву у року од три дана након његовог пријема. Ако орган управе не донесе решење у року од осам односно три дана од дана пријема захтева, односно достављања допунске документације, сматра се да је захтев одбијен. Орган управе који тражи од подносиоца захтева допунску документацију дужан је да одреди рок за њено достављање, који не може бити краћи од осам дана, при чему се његовим истеком сматра да је подносилац одустао од захтева ако није доставио тражену документацију. Члан 33. предвиђа доношење решења о одобравању помоћи у случају када је захтев основан. Када доноси позитивно решење по захтеву тражиоца, орган управе у изреци решења упућује подносиоца захтева на пружаоца који је према овом закону уписан у Регистар, према правилима која прописује министар пошто претходно прибави мишљење пружалаца. Изрека решења садржи и опис проблема због кога је одобрена бесплатна правна помоћ. Против решења о одобравању бесплатне правне помоћи жалба није дозвољена, дакле решење је коначно у управном поступку, али то није наведено у самом закону. Поступак приликом одбијања захтева и жалбе Министарству регулисан је одредбама наредног члана Закона. Предвиђено је да орган управе доноси образложено решење о одбијању захтева за коришћење бесплатне правне помоћи ако утврди да нису испуњени законски услови за остваривање права на бесплатну правну помоћ из члана 4. овог закона, дакле услови везани за статус корисника, или ако у конкретној правној ствари бесплатна правна помоћ није дозвољена (члан 7) или ако подносилац захтева условљава пружање бесплатне правне помоћи крајњим исходом или успехом у поступку. Жалба на решење о одбијању захтева подноси се Министарству правде у року од 8 дана од дана пријема решења. Министарство је дужно да одлучи о жалби у року од 15 дана од пријема жалбе. Решење је коначно у управном поступку (опет се не говори о могућности вођења управног спора). Чланом 35. Закона предвиђа се обавеза пријављивања промене стања за тражиоца, односно корисника помоћи и могућност укидања решења о одобравању помоћи. Чланови 36, 37. и 38. Закона говоре о праву корисника на притужбу. Предвиђено је да корисник има право на притужбу Министарству преко органа управе ако сматра да је пружалац неоправдано одбио пружање одобрене бесплатне правне помоћи, затим да не пружа бесплатну правну помоћ савесно или професионално и не поштује његово достојанство или ако тврди да пружалац тражи накнаду за пружање бесплатне правне помоћи. Из истих разлога може да се поднесе притужба против пружаоца бесплатне правне подршке. Притужба се подноси писмено или усмено на записник или електронским путем, у складу са Законом, у року од 30 дана од дана сазнања за разлог за притужбу. Није јасно због чега се у Закону оставља овако дугачак рок за притужбу ако је поступак за остваривање права хитан.

Наредна глава Закона (чланови 39–44) говори о финансирању бесплатне правне помоћи односно подршке. Тако је предвиђено у члану 39. да се бесплатна правна помоћ коју пружа служба правне помоћи у јединици локалне самоуправе финансира из буџета јединице локалне самоуправе. Кад бесплатну правну помоћ пружају адвокати или кад се саставља јавнобележничка исправа или посредује у решавању спора, јединица локалне самоуправе сноси 50% накнаде за пружање бесплатне правне помоћи, док 50% накнаде сноси Република Србија преко Министарства. Заступање у првостепеном управном поступку не финансира се из буџета Републике Србије нити буџета јединице локалне самоуправе. Одредба овог става је нејасна јер се из непознатог разлога трошкови управног поступка неће надокнадити лицу које пружа помоћ или подршку. Бесплатна правна помоћ и бесплатна правна подршка могу да се финансирају из донација и пројектног финансирања. И овај став Закона је нејасан и недоречен када је у питању ко и на који начин може да пружи донацију. Чланом 40. Закона предвиђено је да Влада, на предлог министра, доноси пропис којим одређује тарифу по којој адвокати пружају бесплатну правну помоћ и по којој се састављају јавнобележничке исправе и посредује у решавању спорова, а нејасно је зашто влада одређује тарифу када већ постоји Тарифа о наградама и накнадама трошкова адвоката („Сл. гласник РС”, бр. 121/2012), као и Јавнобележничка тарифа („Сл. гласник РС”, бр. 91/2014 и др.). Да би надокнадио трошкове након окончања пружања правне помоћи, пружалац подноси органу управе: захтев за плаћање накнаде за пружену бесплатну правну помоћ, састављање јавнобележничке исправе или посредовање у решавању спора, затим доказе о пруженој бесплатној правној помоћи, састављеној јавнобележничкој исправи или посредовању у решавању спора у конкретној правној ствари, као и коначни обрачун накнаде. Требало би да се у 1. ставу овог члана појасни којим и каквим доказима треба поткрепити захтев. Законски текст је предвидео и да поступак плаћања накнаде за бесплатну правну помоћ прописује министар пошто претходно прибави мишљење пружалаца, па је и овај став требало прецизирати и уредити начин плаћања накнаде, у ком року и на који начин од стране Републике. Члан 42. регулише питање пројектног финансирања, при чему је нејасно на који се начин врши финансирање, ко га врши, а потпуно је нејасно на који начин рецимо Адвокатска комора Србије подноси пројекте ради пројектног финансирања и конкурише на конкурсе из истог члана. Наредним чланом регулисано је питање враћања средстава која исплаћује Република, и то: 1) ако је коришћење бесплатне правне помоћи коју су пружили адвокати, састављање јавнобележничке исправе или посредовање у решавању спора остварено на основу нетачних или неистинитих података; 2) ако корисник није пријавио промену стања, а она је могла да изазове укидање решења о бесплатној правној помоћи, односно о састављању јавнобележничке исправе или посредовању у решавању спорова; 3) ако је у надзору над спровођењем овог закона утврђена злоупотреба права корисника на бесплатну правну помоћ коју пружају адвокати, на састављање јавнобележничке исправе или посредовање у решавању спорова; 4) ако је право на новчану социјалну помоћ или дечји додатак престало због исхода поступка у коме су адвокати пружили бесплатну правну помоћ. У следећим ставовима поменутог члана нејасне су и одредбе о враћању средстава када трошкове поступка сноси противна странка и одредба о пажњи доброг стручњака која се тражи од пружалаца, као и томе да се на наведеним средствима (која се враћају Републици) установљава заложно право Републике Србије у складу са правилима о залози на потраживањима.

Главом шестом (чланови 44–53) уводи се још једна новина у наш правни систем, а то је питање бесплатне правне помоћи у прекограничним споровима, при чему се њом у наш правни систем уводи Директива 2003/8/ЕУ о побољшању приступа правди у прекограничним споровима. Овим одредбама утврђује се појам прекограничног спора, услови за одобравање бесплатне правне помоћи у прекограничном спору, поступак подношења захтева за одобравање бесплатне правне помоћи у прекограничним споровима у Републици Србији и одлучивање о захтеву, као и врсте трошкова које обухвата бесплатна правна помоћ у прекограничним споровима. Прописано је и подношење захтева за бесплатну правну помоћ у прекограничним споровима у другој држави чланици Европске уније која истовремено није она држава чланица ЕУ у којој поступа суд или у којој се захтева извршење судске одлуке, као и обрасци за подношење захтева.

Главом седмом (чланови 53–57) Закона регулишу се питања надзора и контроле квалитета. У члану 53. Закона наводи се да надзор над спровођењем Закона врши Министарство (вероватно се мисли на Министарство правде). Исто министарство од пружаоца помоћи може да захтева ванредне извештаје о његовом раду, да му укаже на уочене неправилности и одреди му мере и рокове за отклањање неправилности. Пружалац има кратак рок од 8 дана да се изјасни на упозорење Министарства, а ако не отклони неправилности, може доћи до брисања из Регистра. Оно што је можда значајно напоменути јесте да Министарство на својој интернет страници објављује редован годишњи извештај о надзору над спровођењем овог закона до 31. марта текуће године за претходну годину. Чланом 54. Закона прописана је контрола квалитета пружања бесплатне правне помоћи односно подршке (путем надзора или притужбе), у оквиру које се испитује да ли пружалац савесно и професионално пружа бесплатну правну помоћ. У члану 55. Закона предвиђено је ко је надлежан да спроведе поступак контроле квалитета на предлог Министарства, а чланом 56. Закона предвиђен је и поступак за контролу квалитета. Наведено је да се надлежном органу доставља и притужба и да тај орган води поступак сагласно закону (мада се не наводи ком, али се вероватно мисли на Закон о општем управном поступку), као и да доноси решење, па тек на основу тог решења Министарство доноси своје решење.

У глави осам Закона, која обухвата члан 58, наводе се казнене одредбе за прекршаје услед непоштовања овог закона.

Глава девета (чланови 59–61) обухвата завршне одредбе, и то одредбе о роковима (шест месеци) за доношење подзаконских аката, затим одредбе о року за организовање и образовање службе помоћи односно подршке (12 месеци), као и ступање на снагу и почетак примене Закона. Предвиђено је да Закон ступи на снагу осмог дана од дана објављивања у службеном гласнику, а да се примењује од 1. 10. 2019. године, сем одредаба које се односе на главу шест Закона (Прекогранични спорови), јер ће се те одредбе примењивати од уласка Србије у ЕУ.

Текст Закона је у начелу добар, а у правни оквир Републике Србије по први пут се уводи системска бесплатна правна помоћ у Србији, која ће омогућити и контролу квалитета пружања правне помоћи, али је пропуштена прилика да се у Закону појасне и прецизирају поједине одредбе на које је посебно овде указано. Законом се уводе нови правни појмови као што је тражилац помоћи, пружалац помоћи, бесплатна правна помоћ, затим поступак и надлежност за одобравање бесплатне правне помоћи. Добре одредбе текста Закона односе се и на обавезу свих јединица локалне самоуправе да организују службу бесплатне правне помоћи, као и увођење Регистра пружалаца бесплатне правне помоћи.

У наредном периоду предстоји примена законских одредби и „увођење” Закона у живот, па ће се тако остварити право на бесплатну правну помоћ у свим прописаним законским условима и у корист физичких лица којима је та помоћ неопходна.