Као најбоље решење проблема пораста међународног тероризма наметнула се идеја о неопходности софистициране примене система анализе и управљања ризиком при спровођењу царинских и других безбедносних контрола
Почев од 1. септембра 2014. године, Управа царина је правним и физичким лицима са седиштем или пребивалиштем у Републици Србији, а која су у склопу свог пословања укључена у активности регулисане царинским законодавством (произвођачима робе намењене извозу, извозницима, увозницима, шпедитерима, превозницима, царинским заступницима, складиштарима, лицима која пружају одређене услуге на царинским терминалима, лукама, аеродромима и сл.), омогућила да поднесу захтев за стицање неког од сертификата овлашћеног привредног субјекта (скраћено: ОПС)
Почетком овог века обновљена је опасност од „извозаˮ терористичких активности из региона Блиског истока према остатку света, а поготово према економски развијеним земљама.
У последње време сведоци смо да је ова опасност доживела нову мутацију, тако да се терористичке активности сада све чешће одвијају и у супротном смеру. Наиме, последња догађања показују да поједине терористичке активности планирају грађани земаља западне Европе, који их на крају и изводе у ЕУ или удаљеним кризним подручјима (Блиски и Средњи исток).
Многе државе су изузетно пооштриле контролу међународног ланца набавке у циљу спречавања неовлашћеног уношења/увоза наоружања, војне опреме, муниције, експлозивних направа, као и широке лепезе других производа и технологија потребних за извођење терористичких акција. Тиме се желе спречити како оне терористичке активности које могу имати за циљ повређивање и застрашивање људи уз наношење материјалне штете, тако и оне које су усмерене против животне средине. Такође, услед уочене двосмерности ове појаве, наведене контролне мере појачане су и при извозу робе.
Највише искуства у примени безбедносно-сигурносних мера овог типа имају САД које су од 2001. године, након напада на Светски трговински центар, почеле интензивније да их примењују. Врло брзо је уочено да виши проценат контроле робног промета повећава националну безбедност у смислу физичке безбедности становништва и имовине, али истовремено толико успорава трговину, оптерећујући је великим трошковима, да у економском смислу подрива ту исту националну безбедност због чије заштите је наведена контрола и уведена.
Као најбоље решење овог проблема наметнула се идеја о неопходности софистициране примене система анализе и управљања ризиком при спровођењу царинских и других безбедносних контрола. Систем анализе ризика подразумева да се не приступа физичкој и документарној контроли сваке пошиљке, већ се по унапред утврђеним критеријумима за контролу одабирају само оне пошиљке које се по усвојеној методологији могу сматрати ризичним. На први поглед делује врло једноставно успоставити систем анализе и управљања ризиком, али то није тако јер је списак ризика везаних за спољну трговину изузетно дугачак и свакодневно се мора допуњавати.
Основни ризик, свакако, представља роба којом се прометује, али у пракси често није увек могуће препознати сву ризичну робу, поготово уколико нека роба поред своје основне или уобичајене „цивилнеˮ намене може бити употребљена и за војно-терористичке активности (тзв. роба двоструке намене).
Брзи развој технологије условљава појављивање све већег броја производа које домишљати људи могу релативно лако злоупотребити. Стога, лица укључена у међународну трговину (међународни ланац набавке) представљају једнако велики ризик, као и роба која је у центру њихове активности.
Узимајући у обзир све ово, стратези који су осмислили нов начин контроле спољнотрговинског промета, оставили су учесницима међународног ланца набавке могућност да изаберу да ли желе да своје пословање прилагоде условима и критеријумима прописаним за поуздано пословање или да наставе да послују на већ устаљени начин и буду предмет честих ригорозних граничних и других контрола увозно-извозних царинских поступака.
Уколико се одлуче за прву могућност, лица стичу статус Овлашћеног привредног субјекта и привилегије да уз нижи степен царинске контроле и на једноставнији начин обављају своје спољнотрговинске пословне активности, док у противном остају таоци ситуације у којој, пре свега, нису у могућности да ваљано планирају време отпреме или допреме робе, а самим тим ни крајњу цену коштања робе.
Овлашћени привредни субјекат јесте субјекат који је у склопу свога пословања укључен у активности регулисане царинским законодавством и за којег је царинска служба, након извршених провера, утврдила да је поуздан партнер и то потврдила издавањем одговарајућег сертификата.
Називи за привредног субјекта чија је поузданост установљена и који је одговарајућим сертификатом потврдила царинска служба разликују се од државе до државе. На пример, у ЕУ се користи назив autorized ecomomic operator (АЕО), док се у Републици Србији користи назив Овлашћени привредни субјекат (ОПС).
Сходно прописима Републике Србије, овлашћени привредни субјекат је правно или физичко лице с регистрованим седиштем или пребивалиштем у Републици Србији које испуњава услове прописане Царинским законом и које, након што му царинарница додели статус овлашћеног привредног субјекта, може на територији Републике Србије користити олакшице у вези с царинском контролом које се односе на сигурност и безбедност и/или поједностављења предвиђена царинским законодавством.
Стога, статус ОПС може стећи:
– произвођач робе намењене извозу;
– извозник;
– увозник;
– царински заступник;
– возар/превозник – лице које управља превозним средством које се након уноса у царинско подручје Републике Србије самостално креће, као активно превозно средство или у случају водног транспорта или ваздушног саобраћаја, лице које је закључило уговор и издало теретницу или ваздухопловни товарни лист за превоз робе када постоји уговор о подели капацитета брода (slot charter) или ваздухоплова (codeshare);
– шпедитер (отпремник) – лице које се на основу уговора обавезује да у своје име, а за рачун друге стране отпреми или допреми робу, као и да изврши све потребне радње, царинске и друге формалности у вези с превозом робе, за шта заузврат прима уговорену накнаду;
– држалац складишта или простора за привремени смештај робе;
– држалац терминала, луке или аеродрома;
– друго лице које у оквиру своје пословне активности рукује робом која је предмет спољнотрговинског промета и као таква се налази под царинским надзором.
Битно је истаћи да није неопходно да лице лично обавља царинске формалности.
Привредни субјекат у оквиру свог пословања може имати више претходно набројаних улога (на пример, произвођач робе који је уједно и извозник, који сâм себе заступа у царинском поступку, при чему робу у иностранство отпрема властитим превозним средством из царинског складишта чији је држалац).
Ради разјашњења, треба напоменути да статус ОПС не може стећи:
– произвођач који производи само робу намењену домаћем тржишту, при чему користи само сировине које су већ у слободном промету;
– добављач са седиштем у Републици Србији који робу која је већ у слободном промету само дистрибуира лицу са седиштем у Републици Србији;
– лице које само пружа консултантске/саветодавне услуге у вези с царинским пословањем;
– возар који своје активности спроводи само на територији Републике Србије превозећи само домаћу робу која није намењена извозу.
Потврђена поузданост привредног субјекта може се исказивати у области царинских поједностављења, у области сигурности и безбедности или у обе области истовремено. Сходно томе, Управа царина издаје одговарајуће сертификате:
– Сертификат типа Ц (ОПС за царинска поједностављења), који омогућава олакшано добијање права на коришћење поједностављених царинских процедура, право на мањи проценат физичког прегледа робе и документарних контрола, право на хитно поступање и приоритет у односу на друге учеснике у царинском поступку, право на одабир места на којем ће се вршити царинска контрола и сл.;
– Сертификат типа С (ОПС за сигурност и безбедност), који омогућава право на добијање информација о резултатима претходно обављених анализа ризика сигурности и безбедности, право на уношење мањег броја података у улазне и излазне сажете декларације, право на мањи проценат физичког прегледа робе и документарних контрола, право на хитно поступање и приоритет у односу на друге учеснике у царинском поступку, право на одабир места на којем ће се вршити царинска контрола и сл.;
– Сертификат типа Ф (ОПС за царинска поједностављења и за сигурност и безбедност), који омогућава коришћење свих привилегија својствених за прва два типа сертификата.
Иако је Управа царина од 1. септембра 2014. године омогућила стицање статуса Овлашћеног привредног субјекта, пословна заједница је и поред припремних семинара и објашњења Управе царина и даље у дилеми да ли се исплати постати носилац неког од сертификата ОПС, односно којег од три понуђена сертификата.
И у државама које сада већ имају дугогодишњу праксу коришћења сертификата овлашћеног привредног субјекта, у време увођења овог института било је изузетно много скептика, али је време показало да је пословна заједница изузетно добро прихватила ову новину.
У циљу доношења одлуке да ли поднети захтев за стицање сертификата ОПС и који је од понуђених сертификата најприкладнији, морају се узети у обзир активности које привредни субјекат спроводи, врсте царинских поступака које користи, ризичност роба које су објекат његове активности, паритет испоруке робе, али и трошкови увођења система рада који омогућава стицање неког од сертификата ОПС.
Полазећи од врсте активности привредног субјекта и царинских поступака које спроводи, највеће предности од сертификата ОПС могу уживати лица која имају више горе наведених спољнотрговинских улога, а посебно они који користе царинске поступке увозног смера или транзитни поступак јер су ови царински поступци оптерећени већим обимом царинских контрола. То не значи да они који само пружају одређене услуге у оквиру међународног ланца набавке и не појављују се директно у царинском поступку не могу имати користи од стицања статуса ОПС јер се овлашћени привредни субјекат издваја од конкуренције због своје поузданости која је потврђена од стране царинске службе. Стога, већа изложеност позитивној пажњи могућих пословних партнера представља мотив број један пре свега за произвођаче, царинске заступнике, шпедитере, возаре, држаоце складишта, као и за држаоце лука, аеродрома и терминала преко којих се роба транспортује.
Наиме, привредни субјекти из држава у којима постоји ризик од терористичких активности при избору пословног партнера све чешће предност дају лицима која имају сертификате који доказују њихову поузданост у сегменту сигурности и безбедности. Зато носиоци сертификата овлашћеног привредног субјекта, без обзира на посао којим се баве, на својим пословним документима, медијским презентацијама или позивима на сарадњу, поред назива фирме, увек упадљиво истичу лого сертификата овлашћеног привредног субјекта (на пример, „АЕОˮ лого ако су из ЕУ) који је заштићен сходно регулативи о ауторским правима.
Ради омогућавања лакшег проналажења поузданих пословних партнера у Републици Србији, Управа царина ће на свом сајту објављивати списак назива свих овлашћених привредних субјеката који такво објављивање изричито одобре. Битно је истаћи да у Републици Србији још увек нису заштићена права интелектуалне својине у вези с логом „ОПСˮ, те да услед тога ова ознака за сада нема максималан учинак заснован на ексклузивности.
Лица која увозе/извозе или превозе робу која се у царинском поступку може сматрати ризичном, своју корист виде у смањеном проценту прегледа пошиљака и бржем обављању царинских процедура, чиме многоструко убрзавају промет робе, а самим тим повећавају обрт капитала смањењем потребе за прављењем залиха робе, рентабилнијим коришћењем превозних средстава, могућношћу гарантовања испоруке just in time, бољом организацијом производње или продаје и сл. Последица наведеног поступања је задовољнији крајњи корисник и нижа цена коштања робе.
При разматрању оправданости стицања статуса ОПС морају се узети у обзир и припадајући трошкови. Да би неко лице стекло сертификат ОПС било којег типа, неопходно је да своје пословање уреди тако да буде у складу с прописаним условима и критеријумима, те сертификат ОПС има слична дејства као и сертификати ИСО система квалитета.
Трошкови устројавања пословања у складу са захтевима сертификата типа С и типа Ф јесу знатни уколико привредни субјекат већ нема усвојен систем квалитета пословања који одговара задатим критеријумима. Неопходно је подићи на највиши ниво безбедност и сигурност објеката у којима се послује зидањем одговарајућих ограда или зидова, увођењем сигурносних камера, аларма, електронских брава, читача картица и сл.
Сигурносном опремом морају руковати за то обучени људи, па је неопходно уложити средства у њихову обуку и непрекидно усавршавање или ангажовати лица која пружају потребне услуге уз поштовање прописаних стандарда безбедности и сигурности. Обављање сваке безбедносно-сигурносне активности мора бити детаљно прописано јасним и недвосмисленим процедурама, а за писање потребних процедура мора се потрошити много радних сати или се мора ангажовати спољни стручњак.
Увидом у сада већ шестогодишњу праксу ЕУ (примена од 1. јануара 2008. године) може се закључити да постоји знатан интерес пословне заједнице за стицање сертификата овлашћеног привредног субјекта, при чему је, судећи према тренутној статистици, најпожељнији сертификат типа Ф, а најмање пожељан сертификат С.
Закључно са 15. октобром 2014. године, у ЕУ је укупно издат 12.651 сертификат овлашћеног привредног субјекта (Графикон бр. 2), од чега:
– 5.598 сертификата типа Ц (Графикон бр. 3),
– 458 сертификата типа С (Графикон бр. 4),
– 6.595 сертификата типа Ф (Графикон бр. 5).
Анализирајући податке из Графикона бр. 2, а узимајући у обзир величину територије, број становника, економску развијеност, број мултинационалних компанија које послују у посматраној држави, може се закључити да број носилаца сертификата у ЕУ највише зависи од економске развијености државе чланице, те да државе које не стимулишу своју пословну заједницу да прихвата савремене системе организације рада све више заостају у привредном развоју. Стога не изненађује да најмање издатих сертификата имају Малта, Хрватска, Кипар, Бугарска, Естонија и Летонија.
Бројност издатих сертификата типа Ц у ЕУ (Графикон бр. 3) показује велико интересовање привредних субјеката за коришћење поједностављених царинских поступака. У ЕУ одобрења за коришћење појединих поједностављених царинских поступака важе само на територији државе чланице чија их је царинска служба издала, па сертификат типа Ц убрзава поступак добијања овлашћења за коришћење тих поједностављених поступака јер се при одобравању не проверава испуњеност услова и критеријума који су већ били проверени при додели сертификата, без обзира на то која га је национална царинска служба издала.
У Републици Србији сва одобрења за поједностављене царинске поступке издаје Управа царина или нека њена организациона јединица и она важе на читавој територији, па основни мотив предузећа из ЕУ није једнако важан и за домаћа предузећа. Додатно, у Републици Србији постоји релативно мали број доступних поједностављења царинског поступка, а већина одобрење се добија у скраћеном поступку у којем се не испитује испуњеност услова и критеријума битних за сертификат типа Ц.
У овом је тренутку предност поседовања сертификата типа Ц очигледна уколико привредни субјекат жели да стекне одобрење за:
– поједностављени извозни поступак у простору пошиљаоца;
– поједностављени увозни поступак у простору примаоца;
– поједностављени царински поступак на основу фактуре;
– коришћење генералног обезбеђења у поступку транзита.
Носилац сертификата типа Ц уживаће исте предности и при стицању одобрења за поједностављене поступке Овлашћени прималац и Овлашћени пошиљалац, од тренутка када ови поступци буду доступни за коришћење (очекује се да то буде током наредне године).
Но, чак и ако носилац сертификата типа Ц не жели да добије неко од наведених поједностављења царинског поступка, он самим поседовањем сертификата остварује право да се у поступку царињења на пошиљке робе које су објекат његове активности примени нижи проценат царинских физичких и документарних контрола, те да се те контроле врше хитно и приоритетно у односу на друге учеснике у поступку, односно да се врше на месту које он предложи, а царински орган одобри. Ово само по себи указује на то да корист од овог сертификата могу имати само лица која непосредно учествују у царинским поступцима, на пример, извозници, увозници, возари, а поготово царински заступници који за сада само на овај начин могу да утичу на смањење обима физичких и документарних контрола робе коју су декларисали за неки царински поступак.
Малобројност издатих сертификата типа С у ЕУ (Графикон бр. 4) указује на то да сигурносно-безбедносна компонента не доноси толико погодности уколико је не прати и компонента царинских поједностављења. Ово се може врло брзо променити уколико ЕУ с неком другом државом или унијом потпише и почне да примењује споразум о међусобном признању статуса овлашћеног привредног субјекта (међусобно признање важи само за сертификате типа С и типа Ф). У том случају процедура на граничним прелазима с другом страном уговорницом биће још бржа јер ће роба овлашћеног привредног субјекта на обе стране бити третирана на повлашћен начин јер се у држави увоза неће вршити оне контроле које су већ извршене у држави извоза.
Сертификат типа С доноси погодности пре свега у вези с подношењем улазних и излазних сажетих декларација и мањег обима прегледа робе на граничном прелазу, што за сада у Републици Србији представља само мртво слово на папиру, јер се у пракси подношење ових сажетих декларација још увек не захтева, а прегледи робе везани за ризик сигурности и безбедности који се врше на граничном прелазу релативно су ретки. Ипак, треба имати у виду и користи које домаћи овлашћени привредни субјекат може у будућности имати уколико се уведе обавеза подношења улазно-излазних сажетих декларација (очекује се у 2015. години) или ако се са ЕУ или неком другом државом или унијом потпише споразум о међусобном признању издатих сертификата. До тада, овај тип сертификата је интересантан пре свега лицима која непосредно не учествују у царинским поступцима, на пример, шпедитери, држаоци терминала, лука, аеродрома.
Бројност издатих сертификата типа Ф у ЕУ (Графикон бр. 5) несумњиво показује да комбинација компонената сигурности и безбедности и царинских поједностављења представља најпожељнији модел јер даје најшири спектар привилегија.
На крају, посебно треба нагласити да имаоци сертификата ОПС, у зависности од типа сертификата, могу уживати погодности везане за нижи степен царинске контроле, приоритет у односу на друге учеснике царинског поступка, лакше декларисање робе као и друге погодности које се тичу могућности коришћења поједностављених царинских поступака. Као резултат таквих погодности, привредни субјекти који производе робу намењену извозу, извозе, увозе, превозе, организују превоз, пружају услуге заступања у царинском поступку, складиште робу или обављају неке друге активности предвиђене царинским законодавством, своје пословне активности могу да обављају брже, једноставније и с мањим трошковима него други учесници у царинском поступку.
Овлашћени привредни субјекат ће испуњавањем услова потребних за добијање сертификата своје пословање уредити тако да ће побољшати свој пословни учинак:
– повећањем могућности бољег планирања пословања услед смањења ризика пословања;
– избегавањем стварања непотребних залиха робе услед могућности да управља временом допреме или отпреме робе;
– повећањем контроле над радом запослених применом јасних процедура;
– лакшим спречавањем крађа, вандализма и других криминалних радњи;
– смањењем могућности губитака и кашњења пошиљака услед одабира само поузданих превозника;
– повећањем сигурности и побољшањем сарадње с пословним партнерима, и
– успостављањем партнерских односа са Управом царина.
На наведени начин, домаће предузеће или физичко лице које се професионално бави неком активношћу предвиђеном царинским законодавством, постаће пожељнији пословни партнер способан да одговори изазовима који су постављени пред учеснике међународне трговине у време све већих безбедносно-сигурносних ризика.
