Оставински поступак у праву Републике Србије, али и Уредба ЕУ бр. 650/2012 Европског парламента и Савета од 4. јула 2012. године о надлежности, меродавном праву, признању и извршењу одлука и прихватања и извршења веродостојних исправа у наследноправним питањима и о стварању европског сертификата о наслеђивању („Уредба о наслеђивању”) теме су овог текста.
Законом о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/2003 – одлука УСРС и 6/2015) регулисана је установа наслеђивања, док је поступање у наследноправним стварима нормирано Законом о ванпарничном поступку („Сл. гласник СРС”, бр. 25/82 и 48/88, и „Сл. гласник РС”, бр. 46/95 – др. закон, 18/2005 – др. закон, 85/2012, 45/2013 – др. закон, 55/2014, 6/2015 и 106/2015 – др. закон).
Одредбом члана 30а Закона о ванпарничном поступку Републике Србије разрађена је комесаријална функција јавног бележништва, предвиђена одредбом члана 4. став 3. Закона о јавном бележништву („Сл. гласник РС”, бр. 31/2011, 85/2012, 19/2013, 55/2014 – др. закон, 93/2014 – др. закон, 121/2014, 6/2015 и 106/2015).
Овом законском одредбом предвиђена је могућност да првостепени суд, уколико оцени да је то целисходно, под условима који су предвиђени одредбама ЗВП-а, повери јавном бележнику даље спровођење започетог првостепеног ванпарничног поступка за који је надлежан, ванпарничне радње у текућем ванпарничном поступку или предузимање поједине радње.
ОСТАВИНСКИ ПОСТУПАК У ПРАВУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Оставински поступак у Републици Србије покреће се или по службеној дужности, тако што матичар достави суду Извод из матичне књиге умрлих, или по захтеву странке, без обзира на то где се наследни учесници налазе. Надлежни оставински судија који је покренуо оставински поступак може да повери спровођење оставинске расправе јавном бележнику уколико се ради о оставинским предметима у којима је поступак покренут после 1. септембра 2014. године, када је започела да функционише јавнобележничка служба, уколико суд није заказао рочиште или није одржао рочиште и ако већ није плаћена судска такса.
Да би јавни бележник могао да спроведе поверени оставински поступак, потребно је да надлежни судија донесе одлуку о поверавању конкретне правне ствари јавном бележнику и да потом председник суда именује јавног бележника који ће, пошто му буде достављен оставински предмет, наставити са спровођењем првостепеног оставинског поступка. Одлуке које доносе надлежни судија и председник суда, иако представљају решења, разликују се по својој правној природи. Решење које доноси поступајући судија представља решење о управљању поступком, док је решење председника суда акт судске управе којим се реализује одлука надлежног оставинског судије и истовремено растерећује надлежни суд једне ванпарничне правне ствари.
Решење којим се јавном бележнику поверава спровођење оставинске расправе судија који је по службеној дужности покренуо оставински поступак може да донесе тек пошто буде састављена потпуна смртовница.
У том тренутку у развоју оставинског поступка судија је у прилици да, на основу података које потпуна смртовница садржи, утврди да ли постоје услови за отварање оставинске расправе, да ли постоје или не постоје услови да се оставински предмет уступи јавном бележнику да настави са спровођењем оставинског поступка и да ли је то целисходно или треба да одлучи да обустави оставински поступак.
Уколико за расправљање конкретне заоставштине није меродавно право Републике Србије, нису испуњени законски услови за поверавање оставинске правне ствари јавном бележнику, јер он по самом закону није овлашћен да спроведе оставински поступак у коме треба да примени право стране државе.
Након смрти особе која је за собом оставила имовину покреће се оставински поступак како би ту имовину званично добили њени законски или тестаментални наследници. Оставински поступак у Републици Србије покреће се састављањем смртовнице. Пошто прими Извод из матичне књиге умрлих у који је уписана чињеница смрти или проглашења одређеног физичког лица за умрло, суд решењем поверава јавном бележнику да састави смртовницу.
Јавни бележник по налогу суда предузима ову процесну радњу.
Смртовницу по правилу саставља јавни бележник. Међутим, уколико је била непотпуна, смртовницу може да састави и сам судија или судијски помоћник по налогу суда.
Састављање смртовнице поверава се јавном бележнику на чијем се службеном подручју налазило последње пребивалиште односно боравиште оставиоца, а ако оставилац није имао пребивалиште односно боравиште у Републици Србији, састављање смртовнице поверава се јавном бележнику на чијем се службеном подручју налази заоставштина или њен претежни део.
Јавни бележник је дужан да потпуну смртовницу достави оставинском суду у року од 30 дана од дана када је примио решење којим му је поверено да саставља смртовницу. Законодавац је у одредби члана 110а став 2. ЗВП-а предвидео да се настављање покренутог оставинског поступка по правилу повери оном јавном бележнику који је састављао смртовницу јер је он већ поступао у конкретној правној ствари. Уколико поступајући судија поверава спровођење оставинске расправе јавном бележнику који је сачинио смртовницу, није потребно да председник суда, након што је одредио јавног бележника за састављање смртовнице, поново доноси решење о одређивању јавног бележника коме се поверава спровођење поступка, јер је он већ познат. Јавни бележник, уколико предузима поверену радњу, дужан је да провери и утврди да ли је оставилац оставио тестамент – писани тестамент или исправу о усменом тестаменту.
Ако јавни бележник није у могућности да прибави податке за састављање смртовнице, оставинском суду доставља смртовницу само са оним подацима којима располаже, износи разлоге због којих није могао да сачини потпуну смртовницу и наводи податке који би могли да послуже суду за проналажење наследника и имовине умрлог.
Смртовница се саставља на основу података добијених од сродника умрлог, од лица са којима је умрли живео, као и од других лица која могу да пруже податке који се уносе у смртовницу.
Смртовница се саставља и у случају кад умрли није оставио никакву имовину.
Ако је оставинском суду достављена непотпуна смртовница, суд према околностима може да одлучи да сам састави смртовницу у суду или да то учини судијски помоћник. Процедура је иста за све наследне учеснике, без обзира на то да ли бораве у Републици Србији или иностранству.
Имовина оставиоца
Оставинском расправом наслеђује се и покретна и непокретна имовина, али и дугови и судски спорови. Према члану 96. ст. 1. Закона о ванпарничном поступку, попис и процену имовине умрлог врши јавни бележник на основу одлуке суда.
Приликом састављања смртовнице јавни бележник врши попис и процену заоставштине и без одлуке суда, ако то тражи наследник или легатар – чл. 96. ст. 2. ЗВП-а.
Суд доноси одлуку о попису и процени кад то захтевају наследници, легатари или повериоци умрлог.
Суд по службеној дужности доноси одлуку о попису и процени када се не зна за наследнике или за њихово боравиште, кад су наследници лица која, услед малолетства, душевне болести или других околности, нису способна да се сама старају о својим пословима, као и кад заоставштину треба да наследи Република Србија или у другим оправданим случајевима.
Поступак вођења оставинског поступка код нотара истоветан је са оним који се до сада водио пред судом. Нотари имају иста овлашћења као и судије у ванпарничном поступку, па су странке дужне да се одазову на позив јавног бележника. Адвокати своје странке могу да заступају код јавних бележника.
Оставинском расправом наслеђује се и покретна и непокретна имовина, али и дугови и судски спорови.
Према члановима 97, 98. и 99. Закона о ванпарничном поступку попис ће обухватити целокупну имовину која је била у поседу умрлог у време смрти, имовину која је припадала умрлом, а налази се код другог лица, са назначењем код кога се налази поменута имовина и по ком основу, као и имовину коју је држао умрли, за коју се тврди да није његова својина.
У попису имовине забележиће се потраживања и дугови умрлог.
У оставинском поступку треба да се утврде:
– наследници,
– састав оставине,
– права која припадају појединим наследницима.
Оставинска расправа покреће се Предлогом за покретање оставинског поступка. Њу може да покрене суд по службеној дужности у року од 30 дана од дана када добије умрлицу. Такође, њу може да покрене особа која је заинтересована за оставинску расправу.
Документација коју треба припремити:
– попунити Предлог за покретање оставинског поступка;
– Извод из матичне књиге умрлих за покојника;
– ако су наследници законски, потребни су њихови изводи из матичне књиге рођених и личне карте;
– ако су наследници одређени тестаментом, потребна је и фотокопија тестамента;
– ако је предмет оставине некретнина, потребно је имати власнички лист или уговор о куповини некретнине, за аутомобил возачку дозволу, за оружје оружни лист, за рачуне потврде из банке, а ако су постојали судски спорови у вези са неким потраживањима, потребно је имати бројеве предмета.
Уколико наследни учесници не дођу на заказано рочиште, а позив им је уредно достављен, претпоставка је да прихватају наслеђе, па из праксе и произлази да јавни бележник тако и одлучује.
Ради растерећења судова и убрзања правне заштите у грађанским судским поступцима правни систем Републике Србије поверио је јавним бележницима спровођење оставинских поступака – поступака за расправљање заоставштине. Након што суд повери нотару поступак, нотар утврђује шта чини заоставштину умрлог лица и ко су његови наследници, позива наследнике да дају наследне изјаве и доноси решење о наслеђивању. Суд који је поверио нотару да спроведе оставински поступак врши надзор над његовим радом и може да му одузме поверени предмет ако нотар одуговлачи поступак или незаконито поступа. Решење о наслеђивању и решење о легату, која је јавни бележник донео као повереник суда, могу да се нападају правним лековима под истим условима и по истим правилима као да их је донео суд. Правни лек се изјављује јавном бележнику код кога се предмет налази. Јавни бележник у поступку по правном леку спис предмета доставља основном суду који му је поверио спровођење оставинске расправе, да би оставински суд припремио предмет у складу са Судским пословником и доставио га инстанционом суду који треба да одлучи о правном леку. Уколико се појави било каква спорна ситуација приликом решавања оставине, јавни бележник упућује странке на покретање парничног поступка пред надлежним судом.
Прекид поступка расправљања заоставштине
Уколико су међу странкама спорне чињенице од којих зависи неко њихово право (пуноважност или садржина тестамента, пуноважност уговора о доживотном издржавању, питање сродства, основаност искључења нужних наследника или разлога за недостојност и сл.), прекида се поступак расправљања заоставштине, а странке се упућују на парницу или поступак пред органом управе.
Ако међу странкама постоји спор око питања правне, а не чињеничне природе, о томе ће расправити и одлучити оставински суд.
Поступак расправљања заоставштине окончава се решењем о наслеђивању.
Решењем о наслеђивању наследницима се оглашавају лица којима припада право на наслеђе. Уколико се у току расправљања заоставштине сви наследници споразумеју око деобе наследства, суд ће овај споразум унети у наведено решење. Изузетно, доношење решења о наслеђивању у пракси може да се подудари са деобом наслеђа. Само у случају да у поступку за расправљање заоставштине сви наследници споразумно предложе деобу и начин деобе, суд ће овај споразум унети у решење о наслеђивању – чл. 122. став 3. ЗВП-а.
Споразум који се у пракси понекад уноси у решење о наслеђивању најчешће се постиже ако се заоставштина састоји од покретних ствари и других права. Уколико се заоставштина састоји од непокретности, деоба може да се изврши у оставинском поступку само када би суд (јавни бележник) на основу увиђаја, као и налаза и мишљења вештака, извршио вештачење и поделу (цепање) непокретности у складу са већ постигнутим споразумом санаследника, што се у пракси ретко догађа.
Уколико се по правоснажности решења о наслеђивању пронађе имовина за коју се није знало да припада заоставштини, суд неће поново расправљати о заоставштини, већ ће ову имовину новим решењем расподелити на основу решења о наслеђивању. Међутим, уколико се неко лице раније одрекло наследства, оно се позива да дâ изјаву у погледу новопронађене имовине. Уколико се то лице сада прихвати наследства, упућује се да своја права у погледу наследства на тој имовини расправи у парничном поступку (не расправља се поново заоставштина).
Уколико наследни учесници (било у Републици Србији било у иностранству) до окончања поступка не доставе јавном бележнику усмену или писмену изјаву да се наслеђа примају или да га се одричу, или ако на заказано рочиште не дођу, а позив им је уредно достављен, законска је претпоставка (сагласно члану 115. став 3. Закона о ванпарничном поступку) да се исти прихватају наслеђа, као и да ће јавни бележник о њиховим правима одлучити према подацима којима располаже.
Након покретања поступка, сагласно одредбама члана 85. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 49/2013 – одлука УС, 74/2013 – одлука УС, 55/2014 и 87/2018), странке могу да предузимају радње у поступку лично или преко пуномоћника. Уколико се одлуче да дају пуномоћ другом лицу – било адвокату било неком од сродника (што је најчешћи случај, а ако пуномоћник није адвокат, неопходно је да таква пуномоћ буде оверена), пуномоћник је дужан да приликом предузимања прве радње у поступку поднесе пуномоћје. Пуномоћје за заступање у поступку не значи и овлашћење пуномоћника да у име и за рачун наследног учесника да наследничку изјаву, већ да у његово име предаје поднеске, прима писмена суда, јавног бележника, одриче се права на жалбу и сл. Да би пуномоћник имао овлашћење да у име наследног учесника да наследничку изјаву, пуномоћ у себи мора да садржи наследничку изјаву наследног учесника, са налогом да пуномоћник ту изјаву да. Такође, таква специјална пуномоћ мора да буде оверена пред јавним бележником, судом или у дипломатско-конзуларном представништву. Ако се наследничка изјава или пуномоћ оверавају пред страним државним органом или бележником, неопходно је обезбедити апостил печат, осим уколико таква врста легализације није потребна сагласно међународним уговорима које је Република Србија потписала. Списак земаља у којима није потребан апостил печат налази се на сајту Министарства иностраних послова.
Врста потребне документације за покретање оставинског поступка зависи од тога шта чини заоставштину оставиоца. Ради доказивања чињенице сродства са оставиоцем странке треба да доставе јавном бележнику изводе из матичних књига рођених за НАСЛЕДНИКЕ и изводе из матичних књига венчаних за СУПРУЖНИКЕ. Изводи који су издати на новом обрасцу са холограмом немају ограничен рок важности.
За доказивање да је одређена имовина билу у власништву оставиоца потребно је доставити у оригиналу или овереној фотокопији:
– за некретнине – лист непокретности који није старији од шест месеци, који издаје надлежна служба за Катастар непокретности према месту налажења непокретности, а уколико некретнина није укњижена, потребно је доставити све исправе којима се доказује ванкњижна својина;
– за покретне ствари као што су: новац – оригинал штедне књижице, извод из текућег рачуна, картице или уговор о положеном новчаном депозиту; пензија – потврда о заосталим пензијама из ПИО фонда или одрезак за пензију за било који месец; возила и прикључна возила – оригинал саобраћајне дозволе или потврда од МУП-а; оружје – оригинал оружног листа или потврда од МУП-а; чамац и друга пловила – оригинал пловидбене дозволе или потврда од МУП-а; акције и друге хартије од вредности – оригинал потврде о акцијама; гробно место – потврда управе гробља о праву коришћења гробног места или гробнице, документација о постојању потраживања или дуговања оставиоца.
Сам оставински поступак, у зависности од конкретног случаја, може да буде завршен одмах на првом рочишту (дакле два до три месеца од када суд достави предмет јавном бележнику) уколико су сва документа прикупљена и сви наследни учесници приступе или доставе наследничке изјаве које су дали пред судом или јавним бележником, али исто тако може да траје и више година уколико су неки од наследних учесника непознати или им је непознато пребивалиште или има других околности које утичу на трајање поступка.
Чланови 101. и 102. Закона о ванпарничном поступку
Кад се у заоставштини пронађу предмети за чије држање, чување или пријављивање постоје посебни прописи, с њима ће се после извршеног пописа поступити по тим прописима. Законом је изричито предвиђена могућност да јавни бележник коме је поверено да изврши попис и процену заоставштине може да одреди привремене мере за обезбеђење заоставштине уколико су испуњени законски услови. Јавни бележник је дужан да предузме ову судску радњу и одреди привремене мере за обезбеђење заоставштине све док не преда смртовницу оставинском суду. Привремене мере обезбеђења састоје се у томе што се имовина или њен део предају на чување поузданом лицу, док се готов новац, драгоцености, хартије од вредности, штедне књижице и друге важне исправе предају на чување суду на чијем се подручју налазе, као и што се одлучује о печаћењу оставиочевог стана, појединих просторија у стану или других просторија које припадају оставиоцу.
Предузимање привремених мера за обезбеђење заоставштине представља вршење судске функције и одлучивање у поступку обезбеђења као адхезионом извршном поступку који се води уз ванпарнични поступак.
Привремене мере за обезбеђење заоставштине посебно се одређују када су наследници непознати или одсутни и када се утврди да ниједан од присутних наследника није способан да управља заоставштином, а нема законског заступника.
Јавни бележник којем је поверено састављање смртовнице може да одреди привремену меру за обезбеђење заоставштине док не преда смртовницу оставинском суду.
И сам суд који одређује привремене мере обезбеђења заоставштине, по самом закону може да одреди да се одређене покретне ствари предају на чување јавном бележнику, посебно у ситуацији када су наследници непознати или одсутни и када се утврди да ниједан од присутних наследника није способан да управља заоставштином, а нема законског заступника.
Одређивањем радње чувања одређених покретних ствари по одлуци суда законодавац је ојачао депозитну функцију јавног бележништва јер је предвидео да радње чувања депонованих ствари може да врши јавни бележник по налогу суда.
Одлуку којом се дозвољава да се скину печати са оставиочевих просторија може да донесе само оставински суд.
Инострани држављани
Инострани држављани, било да су пореклом из Србије било да нису, имају иста права када се ради о наследству у Србији као и грађани Србије. Они, такође, код нотара у Србији могу да покрену оставински поступак, без обзира на то да ли имају српски или инострани пасош. За стицање својине наслеђивањем није неопходно постојање уговорног реципроцитета са земљом из које је наследник. Штавише, у односу на земље са којима не постоји уговорна узајамност у погледу стицања права својине на непокретностима наслеђивањем, већ дуги низ година у пракси се полази од става да реципроцитет није потребно утврђивати у односу на сваку поједину државу, већ да треба поћи од претпоставке да свака држава признаје право наслеђивања непокретности нашим држављанима до доказа о супротном, што значи да страни држављани могу да наслеђују непокретности на територији Републике Србије на основу претпостављене фактичке узајамности, с тим што заинтересоване стране могу да доказују супротно.
Проглашење тестамента
Логичан је закључак да се поступак за проглашење тестамента води тек након смрти оставиоца или његовог проглашења за умрло лице, пошто суд ту чињеницу несумњиво и утврди увидом у исправе. Тестамент није могуће прогласити за живота оставиоца, чак и кад он то захтева, а с друге стране сам оставилац не може да забрани ни на који начин да тестамент буде проглашен након његове смрти. Оставински суд, пошто утврди да је лице које је оставило тестамент умрло или је проглашено за умрло, заказује рочиште за проглашење тестамента. Како су законски наследници означени у смртовници, суд позива на рочиште законске наследнике, а уколико је могуће, на рочиште позива и тестаменталне наследнике и легатаре.
На рочишту за проглашење тестамента суд отвара тестамент без повреде печата, чита тестамент и о предузетој радњи саставља записник. Како проглашење тестамента има строго формално процесно дејство, обавезно је присуство јавности на рочишту за проглашење тестамента.
Према Закону, отварање и читање тестамента врши се у присуству два пунолетна грађанина, који могу бити и наследници. Такође, проглашењу тестамента могу да присуствују и наследници, легатари и друга заинтересована лица и они могу да траже препис тестамента.
Поменутим одредбама Закона конкретизован је принцип јавности приликом проглашења тестамента. Проглашењу тестамента неопходно је да најпре присуствују два пунолетна грађанина.
Ако је умрли сачинио усмени тестамент и о томе постоји исправа коју су сведоци својеручно потписали, суд ће садржину ове исправе прогласити по одредбама које важе за проглашење писменог тестамента.
Усмени тестамент
Како се ради о тестаменту који је изузетан по форми и за чије је састављање неопходно испуњење Законом прописаних услова, специфичан је и поступак проглашења ове врсте тестамента. Усмени тестамент саставља се тако што оставилац пред три истовремено присутна сведока изјављује своју вољу и располаже својом имовином за случај смрти, при чему због изузетних околности није у прилици да изјаву воље да у другој форми тестамента.
Када три сведока која су истовремено била присутна приликом давања последње воље оставиоца ту изјаву воље засведоче у исправу и својеручно је потпишу, постоји могућност да се прогласи тестамент по правилима по којима се поступа приликом проглашења писменог тестамента. Фактички, усмени тестамент, засведочавањем у исправу и потписивањем од стране сведока који су сведочили његовом састављању, добија форму писменог тестамента. Суд тада исправу потписану од стране сведока, у којој је засведочен усмени тестамент, проглашава на рочишту, читајући исправу и састављајући записник о проглашењу тестамента. И на овај проглашени тестамент суд ставља потврду о проглашењу тестамента. Када утврди идентитет сведока и на рочишту саслуша сведоке усменог тестамента, суд саставља записник о саслушању сведока. Управо овај записник суд ће прогласити по правилима по којима се поступа приликом проглашења писменог тестамента. Међутим, могућа је и ситуација у којој сведоци усменог тестамента нису саставили исправу у којој су засведочили усмени тестамент. Када нема такве исправе, суд заказује рочиште, позива на рочиште сведоке усменог тестамента и на рочишту о садржини тестамента понаособ саслушава сведоке пред којима је усмени тестамент изјављен. Суд нарочиту пажњу обраћа на саслушање сведока о околностима од којих зависи пуноважност усменог тестамента – које је садржине воља оставиоца била, у којим околностима је оставилац изјавио своју последњу вољу, у каквом је психофизичком стању оставилац био у тренутку давања изјаве воље.
Проглашење тестамента није предвиђено као радња која може да се повери јавном бележнику, осим уколико му поступак за расправљање заоставштине није поверен у целости.
Јавнобележничко завештање
Измене и допуне Закона о наслеђивању Републике Србије, извршене 2015. године, за разлику од изворног законског текста прописују могућност изјављивања последње воље о распореду заоставштине у форми јавнобележничког завештања. У суштини, то и није нека новина будући да је Закон о јавном бележништву нешто раније предвидео овај облик завештања. Према новелираном Закону о ванпарничном поступку Републике Србије, састављање јавнобележничког завештања у надлежности је било ког јавног бележника који је изабран да обавља јавнобележничку делатност на подручју Републике Србије, независно од тога да ли се службено седиште јавног бележника поклапа са местом пребивалишта или боравишта завештаоца.
Такође, на надлежност јавног бележника у погледу сачињавања јавнобележничког завештања нема утицаја ни чињеница где се налазе имовинска добра којима се располаже завештањем. Када је реч о садржини јавнобележничког завештања, аналогно се примењују правила Закона о јавном бележништву у погледу садржине јавнобележничког записа.
То практично значи да јавни бележник приликом састављања овог облика завештања у текст записа мора да унесе: податке који се тичу његовог имена и презимена, службеног седишта и изјаве да поступа у својству јавног бележника; податке који се односе на личне генералије завештаоца (лично име, место и датум рођења, пребивалиште и адресу завештаоца); податке о датуму и часу када је запис састављен, као и месту где је састављен, ако је сачињен изван јавнобележничке канцеларије. Такође, у јавнобележнички запис мора да буде унета изјава јавног бележника да је завешталац поучен о садржини и правним последицама састављања јавнобележничког завештања, као и да је упозорен да су одређене одредбе нејасне, двосмислене или неразумљиве, али да је, и поред тога, остао при таквој садржини своје изјаве последње воље, затим потпис завештаоца и, ако су присуствовали састављању завештања сведоци, преводилац или тумач, њихови потписи, као и потпис, печат и штамбиљ јавног бележника. У супротном, тако срочено завештање нема својство, а ни дејство јавнобележничког завештања.
Према слову Закона о јавном бележништву Републике Србије, уколико јавни бележник пропусти да унесе у текст записа садржину изјаве последње воље завештаоца, такав јавнобележнички запис сматра се непостојећим.
Када су у питању правила по којима се саставља јавнобележничко завештање, српски нормотворац заузима став да се овде примењују одредбе које се односе на састављање исправа, садржане у Закону о ванпарничном поступку Републике Србије.
То практично значи да се судско и јавнобележничко завештање састављају према истим процесним правилима.
Новелирани Закон о ванпарничном поступку Републике Србије прописује могућност састављања јавнобележничког завештања према усменом казивању завештаоца. Дакле, није дозвољено да се, као у појединим савременим правним системима у окружењу, у писаној форми срочена изјава последње воље преда јавном бележнику, а он да јој својом „потврдом обезбеди” својство нотарске исправе. Када се саставља јавнобележничко завештање, обавезно је присуство завештајних сведока у Законом прописаним случајевима. Наиме, новелирани Закон о ванпарничном поступку Републике Србије прописује присуство два завештајна сведока када је завешталац неписмен, слабовид или из неког другог разлога није у стању да чита.
Осим тога, присуство два завештајна сведока обавезно је када завешталац не зна језик јавног бележника, као и у ситуацији кад је завешталац глув, а притом није у стању да прочита завештање због неписмености, слабовидости или неког другог разлога. Изворни текст Закона о наслеђивању Републике Србије прописује ништавост одредбе у неком од јавних облика завештања којом се нека имовинска корист оставља овлашћеном лицу које је сачинило такво завештање, као и његовом супружнику, потомцима, прецима, браћи и сестрама тог лица. Затим, ништава је одредба у завештању којом се завештајни сведоци приликом писменог завештања пред сведоцима судског, конзуларног, међународног, бродског и војног завештања, као и њихови супружници, потомци, преци, браћа и сестре именују завештањем за универзалне или сингуларне сукцесоре mortis causa.
Измене и допуне домаћег Закона о наслеђивању, извршене 2015. године, мењају постојеће формулације у том правцу да се ништавост таквих одредаба везује и за јавног бележника, односно завештајне сведоке приликом овог облика завештања.
Форма уговора о уступању (преносу) наследног дела
Према изворном тексту Закона о наслеђивању Републике Србије, за уговор о уступању (преносу) наследног дела тражило се да се закључи у писаној форми и овери од стране судије. Новелирани Закон о наслеђивању прописује да поменути уговор мора да буде закључен у форми јавнобележнички потврђене исправе. За разлику од уговора о уступању и расподели имовине за живота и уговора о доживотном издржавању, за које српски нормотворац одређује на шта је јавни бележник дужан нарочито да упозори уговорне стране у погледу правних последица приликом једног и другог правног посла, када је реч о уговору о уступању наследног дела, ситуација није таква.
Иако овај уговор у праву има своју алтернативу, када је реч о санаследницима оставиоца – одрицање од наслеђа у корист одређеног наследника, чињеница је да он може да се појављује у правном промету, па је стога неопходно прецизирати шта уговорне стране посебно морају да имају у виду приликом закључења истог.
ЕВРОПСКА УРЕДБА О НАСЛЕЂИВАЊУ
Уредба ЕУ бр. 650/2012 Европског парламента и Савета од 4. јула 2012. г. о надлежности, меродавном праву, признању и извршењу одлука и прихватања и извршења веродостојних исправа у наследноправним питањима и о стварању европског сертификата о наслеђивању („Уредба о наслеђивању”) велики је корак ка олакшавању прекограничног наслеђивања. Доношење нових правила ЕУ 4. 7. 2012. године европским грађанима олакшава се правно решавање међународне опоруке или наслеђивања. Та нова правила примењују се на наслеђивање оних који који су умрли 17. 8. 2015. или након тог датума.
Уредбом се осигуравају доследни поступци прекограничног наслеђивања које ће спроводити јединствено надлежно тело на темељу једног закона. У начелу, судови државе чланице у којој је било последње боравиште грађана биће надлежни за предмет наслеђивања, па ће право те државе бити меродавно право. Међутим, грађани могу да одаберу право своје државе као меродавно право у предмету наслеђивања јер се национална правила о наследству знатно разликују међу државама чланицама, с обзиром на наследнике, делове и нужне делове, начине управљања оставином, опсег одговорности наследника за дугове итд.
Применом једног закона на случајеве прекограничног наслеђивања, који спроводи јединствено надлежно тело, избегавају се паралелни поступци и противречне судске одлуке. Тиме се осигурава и признање одлука судова државе чланице у целој ЕУ-у, без посебних поступака.
Уредбом се такође уводи Европска потврда о наслеђивању. То је исправа коју тело надлежно за предмет наслеђивања издаје наследницима, легатарима, извршитељима опоруке и управитељима оставине, који могу да је употребе за доказивање правног положаја и остваривање права у другим државама чланицама. Европска потврда о наслеђивању биће призната у свим државама чланицама, без потребе за било каквим посебним поступком.
Комисија је 9. 12. 2014. донела Проведбену уредбу, којом се утврђују обрасци који су доступни, у складу са Уредбом о наслеђивању.
Европску потврду о наслеђивању могу да издају основни суд или јавни бележник као повереник суда (Уредба (ЕУ) бр. 650/2012 Европског Парламента и Савета).
Ова уредба није обавезујућа нити се примењује у Уједињеном Краљевству, Ирској и Данској, јер наведене земље нису учествовале у њеном доношењу, па се поступци у наслеђивању решавају у складу с њиховим националним правилима. У случају да је оставитељ живео у држави која није била чланица, а имао је оставину у држави чланици, примењује се одредба Уредбе, чл. 10, тзв. супсидијарна надлежност: „Ако се уобичајено боравиште умрлог у тренутку смрти не налази у држави чланици, судови државе чланице у којој се налази имовина оставине свеједно имају надлежност одлучивати о наслеђу у целости: ако је умрли имао држављанство те државе чланице у тренутку смрти; или, ако то није случај, ако је умрли имао своје претходно уобичајено боравиште у тој држави чланици, под условом да у тренутку када је поступак покренут пред судом није протекло више од пет година од промене тог уобичајеног боравишта.” Циљ Европске уредбе је да олакша све облике преноса имовине, права и обавеза због смрти, без обзира на то да ли се ради о добровољном преносу или о преносу законским наслеђивањем.
Литература:
- ДЕЈАН Б. ЂУРЂЕВИЋ Институције наследног права, Правни факултет у Београду, Београд 2015
- Бабић И. Грађанско право Књига 3 – Наследно право, пето измењено и допуњено издање, Службени гласник, Београд
- Станковић, Г. (2015). Закон о наслеђивању. Службени гласник РС. Бр. 46. 1995, 101. 2003 – одлука УС РС, 6. 2015.
- Закон о ванпарничном поступку. Службени гласник РС. бр. 25/82, 48/88, 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15.
- Закон о наслеђивању Службени гласник РС. бр. 46/95,101/2003 – одлука УС, 6/2015.
- Закон о јавном бележништву. Службени гласник РС. бр. 31/11, 85/12, 19/13, 55/14 – др. закон, 121/14, 6/15, 106/15.
- Упутство за спровођење одредаба чланова 30а и 110а Закона о ванпарничном поступку и члана 98. Закона о јавном бележништву,