Парнице из наследног права

У тексту који следи говоримо о парницама које потичу из наследног права, кроз навођење карактеристичних судских одлука и анализу бројних ситуација које се могу јавити у пракси

 

Наследно право уређује прелазак имовинских и других права са оставиоца у тренутку његове смрти на његове наследнике. Да би дошло до наслеђивања морају постојати оставилац, заоставштина, наследници и основ позивања на наслеђе.

 

Спора обично нема око постојања оставиоца. Утврђивање чињенице смрти обично је у домену других струка, осим у ситуацијама проглашења несталог лица за умрло, кад је за то надлежан суд. Моменат смрти је битан јер се према том тренутку утврђује шта чини састав заоставштине, круг наследника, као и друге околности битне за наслеђивање.

У случају да се појави лице које је проглашено за умрло или сазнају околности које утичу на други начин на право на наслеђивање након правноснажног окончања оставинског поступка, заинтересована лица могу само у парничном постуку остваривати своја права сходно члану 131. Закона о ванпрарничном поступку (ЗВП). Евентуална заштита тих лица постоји кад је нестало лице било власник непокретности. Тада суд наређује забележбу поступка за укидање, односно измену решења о проглашењу несталог лица за умрло у земљишној или другој јавној књизи о евиденцији непокретности према члану 69. ЗВП-а.

Заоставштина представља скуп права и обавеза оставиоца подобних за наслеђивање. То су стварна права – својина, службеност, залога, државина, облигациона права, ауторска права и др. У погледу ове претпоставке често настају спорови. Најчешће се поставља захтев за издвајање имовине која је стечена у току трајања брачне, ванбрачне или породичне заједнице. Уколико се ради о лицима која су позвана на наслеђе и уколико нема спора међу њима, то се лако решава. Потребно је водити рачуна о пореским обавезама код формулације таквог договора. У току оставинског поступка се наследници могу договарати како ће расподелити наслеђену имовину и шта ће конкретно из заоставштине припасти ком наследнику, што се често и ради. Тиме се скраћују и елиминишу други поступци и уговори и решењем се наводи на основу споразума наследника шта коме припада од заоставштине. У случају кад неком од наследника припадне имовина веће вредности од оне коју наслеђује, разлика вредности је поклон и подлеже у неким случајевима пореским обавезама према Закону о порезима на имовину.

У случају спора наследника у погледу чињеница или примене права, ЗВП у члану 121. предвиђа обавезу суда да прекине поступак и упути странке да поведу парницу или поступак пред управним органом ако између наследника постоји спор:

– о томе да ли нека имовина улази у заоставштину, и

– о захтеву потомака који су са оставиоцем живели у заједници да им се из заоставштине издвоји део који одговара њиховом доприносу у повећању вредности оставиочеве имовине.

 

Окончање оставинског поступка не спречава наследнике да своја евентуална права остваре у парници.

 

Из образложења:

„Доношење решења о наслеђивању не спречава учесника оставинског поступка да у парници истиче захтев да се издвоји део поједине ствари или права из расправљене заоставштине који не произлази из наследноправног односа, већ из права својине или неког другог правног односа са оставиоцем независно од права на наслеђе.ˮ

(Решење Окружног суда у Новом Саду, Гж. 3479/05 од 23. 11. 2006)

 

Када је расправљање заоставштине завршено правноснажним решењем о наслеђивању или решењем о легату, а постоје услови за понављање поступка по правилима парничног поступка (непрописан састав суда, искључење, изузеће, неуредна достава, право на коришћење језика, заступање, фалсификоване исправе, кривично дело неког лица, друга одлука о истом захтеву, нове чињенице и докази, одлука Уставног суда и Европског суда за људска права која може бити од утицаја) неће се обновити поступак за расправљање заоставштине, већ странке своја права могу остварити у парничном поступку према члану 131. ЗВП-а.

Ако се по правноснажности решења о наслеђивању накнадно пронађе имовина за коју се у време доношења решења није знало да припада заоставштини, суд неће поново расправљати заоставштину, већ ће ову имовину новим решењем расподелити на основу раније донетог решења о наслеђивању (члан 128. ЗВП-а).

Кад се неко од наследника раније одрекао наслеђа, па се пронађе имовина за коју се у време доношења решења није знало да припада заоставштини, суд ће га позвати ради давања наследничке изјаве и ако изјави да се прима наслеђа на тој имовини суд неће поново расправљати заоставштину, већ ће то лице упутити да своје право може да оствари у парничном поступку (члан 130. ст. 2. ЗВП-а).

Према неким теоријама, ванпарнични поступак подразумева непостојање спора и свака ситуација која се појављује као спорна не решава се у оставинском поступку. Допунским решењем могуће је само на основу већ датих наследничких изјава расправити ту накнадно пронађену имовину. Могуће је да се наследник одрекао наслеђа или уступио наслеђену имовину другом наследнику. Уколико је та имовина била мале вредности, а накнадно се сазна да постоји имовина знатне вредности, та изјава није адекватна правој вољи тог наследника. Он је био у заблуди кад је дао такву изјаву. У том случају, наследнику који се одрекао од наслеђа је на располагању само могућност да своја права оствари тужбом у парничном поступку. Он може да тражи утврђење права својине на тој накнадно пронађеној имовини по основу наслеђа. Уколико нема спора међу наследницима, пресудом на основу признања брзо се може и та ситуација разрешити, али уз трошак судских такси и евентуално адвокатских трошкова.

 

Из образложења:

„Према утврђеном чињеничном стању, правноснажним решењем суда од 22. 3. 1994. године на заоставштини пок. С. М. преминулог 1. 6. 1990. године, ближе описаној у том решењу, оглашени су за наследнике унуци оставиоца тужени с обзиром на то да су тужиље дале наследничке изјаве да се одричу свог наследног дела у корист овде тужених. Допунским решењем од 18. 10. 2002. године утврђено је да заоставштину пок. С. М. чини право коришћења спорне парцеле и за наследнике су оглашени унуци покојног овде тужени. Реч је о нaкнадно пронађеној заоставштини покојног. Према члану 130. ст. 2. Закона о наслеђивању, ако се који од наследникa раније одрекао наслеђа, па се пронађе имовина за коју се у време доношења решења није знало да припада заоставштити, суд ће га позвати ради давања наследничке изјаве и ако изјави да се прима наслеђа на тој имовини, суд неће поново расправити заоставштину, већ ће то лице упутити да своје прво може да оствари у парничном поступку.

Реч је о тужби за остваривање наследних права после завршеног оставинског поступка (тзв. hereditatis petitio), а у циљу да се докаже да је у моменту смрти оставиоца било другачије стање од оног које је оставински суд констатовао у својој одлуци. За разлику од својинске тужбе, код које тужилац треба да докаже своје јаче право својине, код хередитарне тужбе тужилац само доказује приоретет свог наследно-правног овлашћења, услед чега аутоматски долази и до решења својинских питања. На тај начин наследници одређени решењем оставинског суда престају бити наследници, или пак то постају у мањем делу него што је то одређено оставинским решењем, а на њихово место и то управо од дана делације, долазе друга лица, која је за наследнике прогласио парнични суд својом пресудом. Отуда ову тужбу треба сматрати као sui generis уколико она обухвата обе своје компоненте и констатацију наследно-правног овлашћења и захтев да се успостави стање које ће одговарати тим овлашћењима. Међутим, она не мора бити увек таква, већ може садржати само први део захтева тј. само тражити признање наследничког својства, у ком случају ће то бити тужба за утврђење, па се она може користити само ако на страни тужиоца постоји оправдани интерес да управо такву тужбу поднесе.

У конкретном случају, у оставинском поступку који је вођен иза смрти пок. С. М. учествовали су сви његови законски наследници и то његове ћерке, овде тужиље, као и његови унуци по пок. синовима. Током тог поступка тужиље су се одрекле свог наследног дела у корист тужених. Након што је пронађена имовина која је предмет овог спора, донето је допунско оставинско решење у складу са основним решењем којим је расправљена заоставштина. Како оставински суд није позвао овде тужиље ради давања наследничке изјаве у смислу члана 130. ст. 2. Закона о ванпарничном поступку, то тужиље своја наследна права на овој накнадно пронађеној имовини могу остварити само у парничном поступку. Пок. С. М. био је сукорисник наведених парцела са 1/2 идеалних делова, па је правилно поступио првостепени суд када је на основу члана 10. Закона о наслеђивању, важећег у време отварања наслеђа („Сл. гласник РСˮ, бр. 52/74) с обзиром на то да је оставилац имао четворо деце нашао да би им припадало по ¼ идеална дела заоставштине односно по 1/8 идеалних деова у односу на целе парцеле. Наводима жалбе се указује на то да спорне кат. парцеле на представљају накнадно пронађену заоставштину пок. С. М., те да су тужиље имале сазнања о постојању ове имовине. Међутим, према извештају РГЗ, Службе за катастар непокретности из 2008. године те парцеле су биле уписане тек 19. 4. 2002. године на правног претходника странака.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. Бр. 12856/10 од 14. 12. 2011)

 

Наследници одговарају за дугове оставиоца до висине вредности наслеђене имовине према члану 222. ЗОН-а. Вредност те имовине се рачуна према стању у време стицања права на наслеђе. Та имовина је означена као заоставштина, али у суштини она припада другом лицу по другом правном основу.

Давалац издржавања из уговора о доживотном издржавању не одговара за дугове оставиоца јер се ради о теретном послу. Али то не утиче на могућност побијања тог уговора по правилима чл. 280–285. ЗОО-а. Побијање дужникових правних радњи може тражити сваки поверилац чије је потраживање доспело за исплату, и без обзира на то кад је настало ако је предузета на штету поверилаца. Сматра се да је правна радња предузета на штету поверилаца ако услед њеног извршења дужник нема довољно средстава за испуњење повериочевог потраживања. Теретно располагање може се побијати ако је у време располагања дужник знао или могао знати да предузетим располагањем наноси штету својим повериоцима и ако је трећем лицу са којим је или у чију је корист правна радња предузета то било познато или могло бити познато. Ако је треће лице дужников супруг, или сродник по крви у правој линији, или у побочној линији до четвртог степена, или по тазбини до истог степена, претпоставља се да му је било познато да дужник предузетим располагањем наноси штету повериоцима. Тужба за побијање подноси се против трећег лица са којим је, или у чију је корист предузета правна радња која се побија, односно против његових универзалних правних следбеника. Ако суд усвоји тужбени захтев, правна радња губи дејство само према тужиоцу и само колико је потребно за испуњење његових потраживања. Рокови за подизање ове тужбе су релативно кратки и за теретна располагања износе једну годину, а за остале случајеве три године, што може бити проблем за повериоца.

 

Из образложења:

„24. 11. 1992. године тужиља је, као зајмодавац правном претходнику тужене пок. Д. М. и њеном пок. супругу, као зајмопримцима исплатила износ од 2.645.760,00 динара. 15. 2. 1993. године, тужиља је у својству даваоца идржавања са пок. Д. М., као примаоцем издржавања закључила уговор о доживотном издржавању, а предмет уговора био је стан. Уговор о доживотном издржавању је раскинут пресудом од 2. 6. 2006. године. Пок. Д. М. је у својству примаоца издржавања са својом братаницом, овде туженом Ц. Д., као даваоцем издржавања 2. 2. 1996. године закључила уговор о доживотном издржавању, који је такође за предмет имао исти стан, све покретне ствари и намештај који се у моменту смрти буду затекли у стану, као и готов новац и новац на штедним књижицама. Тужба је поднета против пок. Д. М., након њене смрти парница је настављена против Ц. Д., која је њена једина законска наследница. Тужена је изјавила да јој није било познато да је њена тетка имала са тужиљом сачињен уговор о доживотном издржавању, нити да је тужиља исплатила откупну цену за тај стан.

Одредбом члана 222. Закона о наслеђивању прописано је да наследник одговара за оставиочеве дугове до висине вредности наслеђене имовине. Полазећи од напред цитиране законске одредбе и утврђеног чињеничног стања, не може се као правилан прихватити закључак првостепеног суда да је тужена била дужна да докаже да је постојала друга имовина оставиље која је била предмет наслеђивања и да би таква чињеница ишла у прилог туженој, а ово стога што је доказивање такве чињенице управо у интересу тужиље, јер би тужена могла одговарати за дугове оставиље искључиво у случају да је постојала имовина коју је тужена од исте наследила и то само до висине вредности наслеђене имовине; при чему се основано жалбом тужене истиче да је у конкретном случају требало применити сада важећи Закон о наслеђивању Републике Србије (који је ступио на снагу 5. 11. 1995. године), који је важио у тренутку смрти оставиље, а не Закон о наслеђивању („Сл. гласник СРСˮ, бр. 52/74 и 1/80) на који се првостепени суд погрешно позива у својој одлуци.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. бр. 7347/12 од 16. 11. 2012)

 

У тренутку смрти оставиоца се одређује круг његових наследника. То морају бити лица која су жива у тренутку његове смрти, осим зачетог детета под условом да се живо роди или правног лица које још није настало код тестаменталног наслеђивања под условом да буде оформљено. Закон одређује круг наследника позваних на наслеђе у случају непостојања изричите воље оставиоца изражене у завештању или изјави датој у форми потребној за завештање (усмено у изузетним околностима, писмено и др.) којом изјављује да наследника искључује из права на наслеђе из законом прописаних разлога.

 

Недостојан за наслеђивање на основу закона или завештања и за стицање било какве користи из завештања је онај ко је:

– умишљајно усмртио оставиоца, или је то покушао;

– принудом, претњом или преваром навео оставиоца да сачини или опозове завештање или неку његову одредбу, или га је у томе спречио;

– у намери спречавања оставиочеве последње воље уништио или сакрио његово завештање, или га је фалсификовао;

– учинио теже огрешење о законску обавезу издржавања оставиоца, или му је ускратио нужну помоћ.

 

Оставилац може опростити наследнику недостојност (чл. 4. и 5. Закона о наслеђивању). Иако суд на недостојност пази по службеној дужности, ипак, околности које се тичу недостојности суд сазнаје од других наследника.

 

Из образложења:

„Тужиља је дете из првог брака сада пок. Ј. Ш., а њени родитељи су се развели када је тужиља имала 12–13 година. Након развода родитеља, тужиља је додељена мајци на самостално вршење родитељског права и са њом отишла у Немачку, а пок. Ј. Ш. је наставио да живи у стану у Загребу, касније се поново оженио овде туженом Ј. Ш., и у њиховом браку рођен је тужени С. Ш. Тужиља је била у лошим односима са туженом Ј. Ш., па би када је долазила у Загреб у посете, одседала код другарице и остале родбине, а са оцем се виђала у граду. Тужиља се 1990. године удала и наставила да живи у Немачкој, а у време удаје је боравила недељу дана код свог оца и тужене Ј. Ш., када је последњи пут и видела свог оца. У међувремену, он се разболео, имао је озбиљне срчане проблеме, због којих је морао да користи различите лекове за срце, које није могао лако да пронађе у Србији, због рата на подручју бивше СФРЈ и санкција у Србији. Због тога је позвао тужиљу телефоном, да му набави потребан лек „Принормˮ, када се на телефон јавио супруг тужиље и рекао да он и тужиља не желе да имају посла са српским терористима, након чега је пок. Ј. Ш. био увређен и разочаран. Тужиља после тога више није ни чула ни видела свог оца, нити га је звала, нити је било када дошла да га види, иако је у периоду од 1997. године неколико пута са породицом летовала у Хрватској. Због описаног догађаја и целокупног понашања тужиље према свом оцу, он је сачинио наведени тестамент којим је искључио своју ћерку из наслеђа.

Тужиља је својим понашањем повредила не само законску, већ и моралну обавезу издржавања родитеља и бриге о њему, иако се пок. Ј. Ш. налазио у тешкој здравственој ситуацији, када јој се обратио за помоћ ради набавке неопходног лека, а тужиља је одбила да овај лек набави свом оцу и све до његове смрти није више контактирала са њим, чак ни телефоном. Зато је правилно првостепени суд закључио да је тужиља основано искључена из наслеђа на заоставштини свог оца, па јој није повређен нужни наследни део, а иста не може постати ни сувласник на спорном стану, који представља брачну тековину пок. Ј. Ш. и тужене Ј. Ш., јер је сада пок. Ј. Ш. тужиљу искључио из целокупног наслеђа, па самим тим и из права на наслеђе дела спорног стана. Према ставу Апелационог суда, тужиља је, као нужни наследник, повредила моралну обавезу и теже се огрешила о свог оца јер му није пружила довољно пажње, није га посећивала и годинама није одржавала било какве контакте са њим, у ситуацији када је знала да је њен отац лошег здравственог стања, а била је у могућности да свом оцу пружи помоћ без озбиљне опасности по свој живот и здравље и без озбиљне опасности по живот и здравље трећих лица. На правилност побијане пресуде нису од утицаја наводи жалбе којима се указује да тужени ничим нису поткрепили наводе у смислу тешког огрешења, законског и моралног, тужиље према покојном оцу, те да је лек „Принормˮ производила фармацеутска кућа из Београда и да је њен отац овај лек могао да набави у Србији. Такође, на правилност побијане пресуде не утичу ни наводи жалбе да се приликом покушаја сада пок. Ј. Ш. да телефоном од тужиље добије неопходни лек јавио супруг тужиље. Чињеница је да је сада пок. отац тужиље био лошег здравственог стања, да се обратио тужиљи молбом да му набави неопходни лек, да она то није учинила и да, иако је знала за лоше здравствено стање свог оца, од 1990. године до његове смрти 2004. године, није контактирала са оцем, чак га није позвала ни телефоном, а није дошла ни да га посети, иако је неколико пута до 1997. године летовала у Хрватској. Сада пок. Ј. Ш. је своју ћерку потпуно искључио из наслеђа, па није од значаја чињеница да спорним тестаментом није обухваћен стан у Београду, те у том смислу нису од утицаја ни наводи жалбе да је исти био сувласништво пок. Ј. Ш. и тужене Ј. Ш. и да је откупљен по бенефицираним условима.ˮ

(Пресуда Апелaционог суда у Београду Гж. бр. 1056/12 од 15. 3. 2012)

 

Брачни друг губи право законског наслеђивања:

– ако је оставилац био поднео тужбу за развод брака, а после његове смрти се утврди да је тужба била основана;

– ако је његов брак са оставиоцем поништен после оставиочеве смрти, а из разлога који су брачном другу били познати у тренутку закључења брака;

– ако је његова заједница живота са оставиоцем била трајно престала његовом кривицом или у споразуму са оставиоцем.

 

Завешталац може искључити из наслеђа нужног наследника који се повредом неке законске или моралне обавезе теже огрешио о њега (ако се увредљиво или грубо односио према завештаоцу, ако је умишљајно учинио кривично дело према завештаоцу, његовом детету, усвојенику, брачном другу или родитељу, ако се одао нераду и непоштеном животу, члан 61. ЗОН-а).

Ако је потомак који има право на нужни део презадужен или је расипник, завешталац га може у целини или делимично лишити нужног дела у корист потомака лишеног под условом да има малолетно дете или малолетног унука од раније умрлог детета или пунолетно дете или пунолетног унука од раније умрлог детета, који су неспособни за привређивање (чл. 64. и 65. ЗОН-а).

Судска пракса у сваком конкретном случају мора дати одговор да ли конкретно понашање наследника одговара разлозима за недостојност за наслеђивање или разлозима за искључење или лишење права на нужни део. Ипак, постоје неки стандарди који су код оцене ових околности постављени у судској пракси.

 

Из образложења:

„Сада пок. А. Г. је био отац тужене А. Р., преминуо је 3. 4. 2006. године, а његову заоставштину чини стан, гаражно место и путничко возило. Тужена је рођена у браку сада пок. А. Г. и његове сада пок. супруге, а брачна заједница и заједница живота родитеља тужене престала је 1993. године, да би од 1996. године сада пок. отац тужене живео сам у стану који представља његову заоставштину, док је тужена живела са својом мајком. Са туженом и њеном сада пок. мајком отац није био у контакту, а што је лоше психички деловало на њега. Исти је био материјално обезбеђен, пошто је имао војну пензију, био је виталан, у доброј физичкој кондицији, до смрти је возио аутомобил и одлазио на кванташку пијацу, у „Темпоˮ, „Родићˮ како би набавио све што му је потребно за кућу, учествовао је у организовању и чишћењу дворишта и све до своје смрти, једном месечно, аутомобилом је одлазио у Хрватску. Преминуо је изненада, а након извршене обдукције утврђено је да је преминуо услед погоршања тешког и дуготрајног артеросклеротског обољења срца и веначних артерија.

Постојање тежег огрешења о законску обавезу издржавања оставиоца је фактичко питање, које суд утврђује у сваком конкретном случају, према околностима датог случаја. За оцену да ли има тежег огрешења о обавезе издржавања треба сагледати све околности у којима су се налазили и оставилац и наследник, па из околности у којима се налазио оставилац треба закључити какве је све потребе он имао. У сваком случају, суд треба да утврди да ли је, према конкретним околностима, наследник неоправдано грубо пропуштао да извршава најзначајније чинидбе које произлазе из законске обавезе издржавања. За наступање недостојности због ускраћивања нужне помоћи, потребно је да је оставилац био у животној опасности и да му наследник није пружио нужну помоћ, иако је био упознат са ситуацијом у којој се оставилац налазио и могао је да му пружи помоћ, без угрожавања свог живота и живота трећих лица. Околности које су угрожавале живот оставиоца морају бити такве да се јасно види да је оставиоцу претила смрт или наступање тешких последица по његово здравље, при чему није од значаја како је оставилац доспео у такве околности. Нужно је утврдити да ли је наследник био упознат са ситуацијом у којој се налазио оставилац, те да ли је био у могућности да пружи помоћ оставиоцу без озбиљне опасности по свој живот и здравље и без озбиљне опасности по живот и здравље трећих лица. Те чињенице се морају ценити на основу склопа свих конкретних околности, при чему треба анализирати све објективне околности, као и особине самог наследника, његове психофизичке могућности, и посебно, његово субјективно доживљавање целе ситуације. Поуздано је првостепени суд утврдио да је пок. А. Г. био добро ситуиран, могао је себи да обезбеди издржавање, био је виталан, покретан и способан да о себи у потпуности води рачуна и његова смрт је била изненадна. Према оцени Апелационог суда нису испуњени услови прописани чланом 4. ст. 4. ЗОН-а због којих би тужена била недостојна да наследи свог сада пок. оца.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. бр. 3922/13 од 27. 6. 2013)

 

ЗОН Србије из 1995. године поставља широк правни стандард као разлог за искључење, али увек је реч о тежем огрешењу о завештаоца које је проистекло из повреде неке законске или моралне обавезе. У конкретном случају, ради се о повреди моралне обавезе. Постојање тежег огрешења о оставиоца, суд процењује узимајући у обзир све субјективне и објективне околности датог случаја, а посебно имајући у виду општеприхваћена схватања о моралним вредностима у друштву. Због тога се у парницама које имају за предмет искључење из права на нужни део, као најделикатније и најтеже питање јавља – питање оцене тј. вредновања степена повреде, јер само тежи облик повреде законске или моралне обавезе води пуноважном искључењу.

 

„По мишљењу овог суда, у круг тежих моралних повреда које могу имати за последицу искључење из права на нужни део спадају следећа тежа огрешења: ако је родитељ занемарио негу и васпитање детета или се одао непоштеном животу, ако је дете на груб или увредљив начин ускратило поштовање према родитељу, или ако дете није бринуло о свом родитељу, нити га посећивало, нити га је обишло на самртничкој постељи. При томе се тежа повреда моралне обавезе према оставиоцу не може правдати, односно компензовати сличном повредом коју је оставилац раније учинио свом нужном наследнику, јер овакво решење нема упориште у закону и пружало би заштиту некој врсти талиона у породичним односима, што је недопустиво, јер институт искључења из права на нужни део (exheredatio nota causa) и његова примена спадају у домен завештаочеве слободе завештања.ˮ

(Решење Апелационог суда у Београду Гж. бр. 2975/10/12 од 12. 12. 2011)

 

Ако се по правноснажности решења о наслеђивању или решења о легату појави неко лице које није учествовало у поступку за расправљање заоставштине, које полаже право на заоставштину као наследник, оставински суд неће поново расправљати заоставштину, већ ће то лице упутити да своје право може да оствари у парничном поступку (члан 130. ЗВП-а).

 

Основ позивања на наслеђе може бити закон и завештање или се може наследити по оба основа.

 

По основу закона се наслеђује на основу степена сродства уз неограничено право представљања и право прираштаја уколико у једној линији нема сродника, са чиме се изједначава усвојење уз ограничења за непотупно усвојење. Овде може бити спорна чињеница очинства или материнства, од које зависи право на наслеђивање, али се то решава искључиво у парничном поступку.

 

Оставилац не може располагати својом заоставштином неограничено, већ само делом који није нужни део наследника. Нужни наследници су оставиочеви потомци, усвојеници и њихови потомци, брачни друг (којима припада 1/2 заоставштине која би им припала да су наследили по законском реду наслеђивања), родитељи, усвојилац, браћа и сестре, дедови и бабе и остали преци (којима припада 1/3). Усвојилац из непотпуног усвојења, оставиочева браћа и сестре, његови дедови и бабе и његови остали преци нужни су наследници само ако су трајно неспособни за привређивање а немају нужних средстава за живот. Нужни наследник може бити само онај ко је по законском реду наслеђивања позван на наслеђе. Парнице у којима се утврђује повреда права на нужни део не би требало да буду компликоване, осим чињенично у случају постојања разнородне имовине чија се вредност мора обрачунати од стране вештака уколико странке то не учине неспорним.

 

Из образложења:

„Правилно је првостепени суд применио материјално право у погледу правне природе нужног дела одредивши нужни део тужиље као стварно право сходно одредби члана 43. ст. 2. ЗОН. Стоји чињеница да је првим ставом члана 43. Закона о наслеђивању нужни део означен као право облигационог карактера, односно да нужном наследнику припада новчана противвредност нужног дела. Међутим, постоји могућност да се на захтев наследника нужни део из облигационе преобрази у стварноправну природу, којом приликом се вреднују околности на страни нужног наследника као што су обим имовине, постојање трајније заједнице живота, као и личне и имовинске прилике нужног наследника. У конкретном случају, постоје оправдане околности да се тужиљи нужни део намири у реалном, а не у новчаном облику, имајући у виду чињеницу да тужиља нема друге имовине, те да је са оставиоцем провела у браку 39 година.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. бр. 14877/10 од 22. 12. 2010)

 

„Покојни Т. М. је од законских наследника оставио супругу, ћерку и унуке по покојном сину. Покојни је за живота тестаментом располагао својом имовином у корист унука. На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је донео одлуку као у изреци ожалбене пресуде. Првостепени суд је своју одлуку засновао на одредби члана 43. ст. 1. и 2. Закона о наслеђивању којим је прописано да нужном наследнику припада новчана противвредност нужног дела (облигационо право), те да на захтев нужног наследника, суд може одлучити да овом припадне одређени део ствари и права који чине заоставштину (стварно право). У овом конкретном случају првостепени суд је нашао да је правично да нужном наследнику припадне новчана противвредност нужног дела, па како је тужилац поставио само стварноправни захтев, то је исти одбио као неоснован. Одбијањем постављеног стварноправног захтева у циљу редукције тестамента покојног Т. М., првостепени суд ни на који начин није онемогућио тужиоца да своја наследна права у виду постављеног облигационоправног захтева оствари у некој другој парници.

Првостепени суд је у оквиру свог дискреционог овлашћења, датог му одредбом члана 43. ст. 2. Закона о наслеђивању, узео као правно релевантне све околности, а нарочито карактер добара која су туженом завештана, постојање и трајање заједнице живота између оставиоца и нужног наследника.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. бр. 6704/11 од 4. 10. 2012)

 

Други основ за наслеђивање у пракси се много чешће појављује као споран. Одредбе завештања се, по правилу, тумаче тако што се утврђује права намера завештаоца, а када се она не може утврдити, онда се тумачи у смислу који је повољнији за законске наследнике или оне којима је наложена нека обавеза. Оставински суд тумачи завештање према правилама из члана 135. ЗОН-а. Уколико је спорна пуноважност или садржина тестамента, сходно члану 119. ЗВП-а прекинуће се оставински поступак и странке упутити да покрену парницу.

 

Завештање је ништаво ако је:

– његова садржина противна принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима;

– завешталац није навршио петнаест година живота или је због неспособности за расуђивање потпуно лишен пословне способности,

– ако је фалсификовано.

 

Забрањене су одредбе којима:

– завешталац одређује наследника свом наследнику или испорукопримцу;

– завешталац свом наследнику или испорукопримцу забрањује да отуђи ствар или право које му је оставио;

– се забрањује или ограничава деоба наследства;

– код судског, конзуларног, међународног, бродског, војног и јавнобележничког завештања којима се нешто оставља судији, јавном бележнику, односно овлашћеном лицу, као и брачним друговима, прецима, потомцима и браћи и сестрама тих лица;

– код писменог завештања пред сведоцима, судског, конзуларног, међународног, бродског, војног и јавнобележничког завештања којима се нешто оставља завештајним сведоцима, као и брачним друговима, прецима, потомцима и браћи и сестрама сведока;

– код усменог завештања којима се нешто оставља завештајним сведоцима, њиховим брачним друговима, прецима, потомцима и сродницима у побочној линији до четвртог степена сродства закључно, као и брачним друговима свих тих лица.

 

Право на истицање ништавости се не гаси. Тиме се не дира у правила о одржају, стицању од невласника и застарелости потраживања.

 

Завештање је рушљиво у року 1 године од сазнања и 10 година од проглашења и то ако:

– га је сачинио онај ко није имао завештајну способност, није био способан за расуђивање;

– је у време завештања било мана завештаочеве воље – принуде, претње и преваре или заблуде о чињеницама које су завештаоца побудиле да сачини завештање, и

– ако при сачињавању завештања нису поштовани облик и услови одређени законом.

 

Поништај завештања због рушљивости може захтевати само лице које за то има правни интерес. Поништај завештања према несавесном лицу може се захтевати у року од 20 година од дана проглашења завештања.

 

У пракси се код завештања често мешају и не разликују разлози за ништавост и рушљивост по Закону о наслеђивању и Закону о облигационим односима. Према ЗОО-у, ништавост је санкција у случају непоштовања прописане форме и услова, као и код непособности за сачињавање правног посла, што су разлози за поништај завештања.

 

Из образложења:

„Оставински поступак је прекинут решењем јер су деца оставиоца из првог брака оспорила тестамент због повреде нужног дела. Тужбом се у овој правној ствари тражи редукција тестамента због повреде нужног дела, а имајући у виду утврђено чињенично стање, као и чињеницу да тужиље током поступка нису предложиле извођење доказа на околност утврђивања вредности заоставштине пок. Д. Р. у тренутку његове смрти ради израчунавања нужног дела сваког од његових наследника, а у складу са одредбом члана 28. Закона о наслеђивању важећег у време сачињавања тестамента и смрти пок. Д. Р., а самим тим и да ли је предметним тестаментом повређен нужни део тужилаца, правилно је поступио првостепени суд када је, уз позив на правило о терету доказивања, одбио тужбени захтев тужиља као неоснован. Правилно је поступио првостепени суд када је и у односу на тужиљу Д. Б. одбио тужбени захтев јер је иста у ову парницу ступила након смрти мужа, као његов наследник, односно сукцесор, а захтев за смањење располагања тестаментом је лично право које се гаси смрћу нужног наследника, како је то правилно закључио првостепени суд.

Неосновано је указивање у жалби да је тужбом тражено утврђивање апсолутне ништавости тестамента пок. Д. Р. јер се тужбом тражи редукција тестамента због повреде нужног дела, а не утврђивање његове ништавости.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. бр. 3056/12 од 12. 9. 2012)

 

Завештање које је уништено, изгубљено или скривено после смрти завештаочеве, или пре његове смрти, али без његовог знања и воље, производи дејство пуноважног завештања ако заинтересовано лице докаже да је завештање постојало, да је уништено, изгубљено или скривено, да је било сачињено у облику прописаном законом и ако докаже садржину завештања.

 

Из образложења:

„Одредбом члана 171. Закона о наслеђивању је прописано да завештање које је уништено, изгубљено или скривено после смрти завештаочеве, или пре његове смрти, али без његовог знања и воље, производи дејство пуноважног завештања, ако заинтересовано лице докаже да је завештање постојало, да је уништено, изгубљено или скривено, да је било сачињено у облику прописаном законом и ако докаже садржину завештања. Имајући у виду наведену законску одредбу, уништени, изгубљени, сакривени или затурени тестамент може производити правно дејство пуноважног тестамента под условима: ако тужилац докаже да је тестамент постојао; ако тужилац докаже да је завештање било састављено писмено у једном од облика прописаних у закону, и у коме од тих прописаних облика; ако тужилац докаже да је тим завештањем тужилац одређен за наследника и ако тужилац докаже да је завештање уништено случајно или радњом другог лица (тј. не од завештаоца) или да је изгубљено, сакривено или затурено и уколико се то догодило за живота завешталаца, да се то догодило без њиховог знања. Тужилац, овде завештајни наследник, је тврдио да су спорна завештања изгубљена или затурена након смрти завешталаца, па је на околност постојања завештања приложио фотокопије, предложио извођење доказа саслушањем сведока писменог завештања, који је и саслушан у току првостепеног поступка, доказао да су писмена сачињена у облику прописаним законом – писмених завештања пред сведоцима, и доказао је садржину завештања. Тужилац је био дужан да докаже да су завештања постојала, да су уништена и изгубљена или скривена пре смрти оставилаца, ван њихове воље или да су након њихове смрти изгубљена или уништена од стране трећих лица, да су била сачињена у облику прописаним законом и њихову садржину. Супротно наводима првостепеног суда, основани су наводи жалбе, што прихвата и Апелациони суд, да тужилац није имао обавезу да доказује да су оригинали завештања уништени, изгубљени или затурени вољом завешталаца, већ је и по мишљењу овог суда терет доказивања на туженима, који су тврдили да су завештања опозвана уништењем.

Тужилац је сазнао за постојање завештања након смрти завешталаца и то тако што му је фотокопије спорних завештања доставио један од овде тужених. Основано се жалбом наводи да су фотокопије могли сачинити завештаоци или лице које је након њихове смрти пронашло оригинале завештања, те да тужилац свакако није имао правни интерес да та завештања уништи.

Основано се жалбом наводи да чињеница што завештања нису депонована у суду, није разлог за тумачење о одустанку завешталаца од њихове последње воље, јер се својеручно или писмено завештање пред сведоцима може чувати на другим местима, а не само у суду.

Суд је пропустио да на несумњив начин утврди да ли су завештаоци предметна завештања уништили намерно или случајно, као и да ли је треће лице уништило завештање по налогу завештаоца. Потом, првостепени суд је пропустио да утврди да ли су завештања изгубљена или уништена након смрти завешталаца.

Међутим, основано се жалбом наводи да Закон о наслеђивању не садржи одредбе условљене вољи, али да садржи у члану. 81. Закона о наслеђивању одредбе о вољи завешталаца за сачињење завештања, која мора бити озбиљна, стварна и слободна (члан 81. ЗОН-а), намера завештаоца за сачињење завештања – мора бити одређена и безусловна (члан 82. ЗОН-а), потом о условима и роковима у завештању – завешталац може у појединим одредбама завештања поставити услове и рокове (члан 119). Услови противни принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, сматрају се непостојећим (члан 120), затим одредбе о ништавости завештања ако је његова садржина противна принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима, ако га је сачинило лице које није навршило 15 година живота или лице које је због неспособности за расуђивање потпуно лишено пословне способности, и ако је фалсификовано (одредбе чланова 155–157. ЗОН-а). Законом о наслеђивању, одредбом члана 159, је прописано да је ништава одредба завештања, којом завешталац одређује наследника свом наследнику или испорукопримцу, а ради се о делимичној ништавости завештања. О разлозима за ништавост завештања, суд води рачуна по службеној дужности.

Завештање је рушљиво ако га је сачинио онај који није имао завештајну способност, ако је у време завештања било мана завештаочеве воље и ако при сачињавању завештања нису поштовани облик и услови одређени законом, право на истицање рушљивости гаси се истеком законом одређеног рока, како је прописано чланом 164. ст. 1. и 2. Закона о наслеђивању. Чланом 165. истог закона је прописано да поништај завештања због рушљивости може захтевати само лице које за то има правни интерес. Првостепени суд испитује разлоге за рушљивост завештања, само по предлогу заинтересованог лица.

Првостепени суд није испитао разлоге за поништај наведеног завештања, већ је закључио да је воља завештаоца била условљена, а не слободна и стварна, па је закључио да су предметна завештања ништава и из тог разлога је одбио тужбени захтев као неоснован.

Мане воље постоје у случају принуде, претње, преваре и заблуде. Првостепени суд није утврдио да је воља завешталаца у наведеном смислу била мањива, а и да је утврдио не би могао утврдити ништавост завештања, јер су мане воље разлози за рушљивост. При томе оба завештања не садрже одредбе којима завешталац одређује наследника свом наследнику, не садрже ниједан услов, како би се закључило да су састављена под принудом, претњом, услед преваре или заблуде, па се не може прихватити закључак првостепеног суда да воља за закључење завештања није била озбиљна, стварна и слободна. Поред тога, првостепени суд је пропустио да утврди да ли је постојала јасна и озбиљна намера за сачињавање ових завештања од стране завешталаца.

Са свим овим разлозима, како је ожалбена пресуда заснована на погрешно примењеном материјалном праву, услед чега је изостало потпуно и правилно утврђено чињенично стање, иста је морала бити укинута.ˮ

(Решење Апелационог суда у Београду Гж. бр. 4088/13 од 10. 3. 2014)

 

„Првостепени суд је закључио да спорно писмено завештање није фалсификовано и зато је, применом чл. 157. и 161. Закона о наслеђивању, одбио основни тужбени захтев за утврђење његове ништавости.

У оспореном завештању није наведена само имовина завештаоца којом располаже тим правним послом за случај смрти. У тексту завештања које је сада покојна Л. Ј. у присуству два сведока прочитала и потписала, наведено је и да је исто сачињено на основу њене слободно изражене воље, након дугог размишљања и захвалности према унуку – туженом за његов вишегодишњи труд и рад око враћања земљишта и рехабилитације оца завештаоца. Завештањем је туженом дат и налог да, након његове реализације, изврши упис измена завештаоца у цркви као донатора, где су уписани остали чланови породице који су је и подигли. Завешталац је, како то произилази из исказа завештајних сведока које је првостепени суд у целости прихватио, пред њима прочитала текст завештања у којем је наведено да исто представља њену вољу и са садржином завештања се сагласила изговарањем речи: „То је то. Сасвим ОК.ˮ Стога се за сада не може прихватити правни закључак о релативној ништавости спорног писменог завештања услед недостатка у његовом облику.ˮ

(Решење Апелационог суда у Београду Гж. бр. 1631/12 од 19. 9. 2012)

 

„Пресудом је утврђено да је на снази завештање оставиоца пок. С. С. сачињено у форми својеручног завештања, а које је сачињено доцније од завештања сачињеног у форми писменог завештања пред сведоцима 7. 3. 2002. године, оба проглашена на рочишту 22. 8. 2005. године.

Према одредби члана 177. ЗОН-а кад се доцнијим завештањем изричито не опозове раније, одредбе ранијег завештања остају на снази ако нису супротне одредбама доцнијег. Ако завешталац уништи доцније завештање, на снази је раније завештање ако из околности не произилази шта друго. Завешталац може за живота у свако време, а по својој вољи, новим завештањем или правним послом да располаже својом имовином, иако је завештањем већ извршио распоред те имовине за случај смрти. Свако доцније располагање од стране завештаоца имовином коју је завештао у смислу члана 178. Закона о наслеђивању има за последицу опозивање ранијег завештања. Завешталац, сада пок. С. С. је предметном имовином располагао у корист ћерки, овде тужиље и тужене. Како су оба завештања формално правно ваљана, односно њихова ваљаност није оспорена, при оцени која исправа има правно дејство суд мора да има у виду изражену вољу оставиоца, односно да ли је оставилац каснијим располагањем мењао своју ранију вољу. У конкретном случају, при постојању два завештања оставиоца, првостепени суд је правилно утврдио однос ранијег и доцнијег завештања имајући у виду одредбу члана 177. Закона о наслеђивању. При томе, суд је имао у виду одредбу члана 178. истог закона који прописује да уколико завешталац касније располаже одређеном ствари коју је већ био неком завештао да то има за последицу опозивање завештања те ствари или права.

Није било спорно током поступка, а што није оспоравала ни тужиља у свом исказу приликом саслушања, да је оставилац за живота изражавао своју жељу да стан остави ономе ко га дочува до смрти. У завештању наследник мора бити одређен (члан 114. Закона о наслеђивању). Наследник није одређен када завешталац изјави да имовину оставља ономе од своје деце ко га дочува.

Супротно наводима тужбе, за пуноважност својеручног завештања није нужно да се у њему назначи датум када је сачињен (члан 84. ст. 2. ЗОН-а) на шта се жалбом неосновано указује, а при утврђеној чињеници да се из налепнице која носи датум 25. 2. 2003. године утврђује да је завештање сачињено крајем фебруара 2003. године.

Неосновано се жалбом доводи у сумњу датум сачињавања завештања указивањем да је налепница са датумом 25. 2. 2003. године могла бити залепљена и касније, јер ово није доказано. Неосновано се жалбом указује на околност да је спорно завештање писано штампаним словима, а претходно завештање писаним словима. Неосновано се жалбом указује да није изведен доказ вештачењем рукописа оставиоца. Тужена овај доказ није предлагала. Паушално се оспорава пословна способност оставиоца за сачињавање завештања, указивањем да га је оставилац сачинио у деветој деценији живота, ово посебно при чињеници да су оба завештања сачињена у размаку мањем од годину дана.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. бр. 2885/11 од 4. 4. 2012)

 [signoff]

Уместо закључка

Поред навођења неких парница које потичу из наследног права, постоји још низ најразличитијих парница које се тичу како наведених претпоставки за наслеђивање, тако и поништаја наследне изјаве, права на легат, одговорности за дугове оставиоца, уговора наследног права и др. У погледу ових парница судска пракса је увек на испиту с обзиром на заиста различите животне околности и чињеничну грађу на коју треба применити одредбе Закона о наслеђивању. Најчешће се ради о блиским сродницима и то додатно даје емотивну и људску димензију овим парницама. Оне су најчешће израз поремећених породичних односа и будући да је реч о породици захтевају посебну обазривост у поступању како адвоката тако и суда.

[/signoff]