Парнични поступак у привредним споровима

Парнични поступак у
привредним споровима
Специфичности ове врсте спорова, попут стварне и месне надлежности,
заступника, доказних средстава, ревизије и рокова, представљају тему
текста који следи.
СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ
79
ПРИВРЕ ДНО ПР АВО
LEGE AR TIS ● А П Р И Л 2020.
З
акон о парничном поступку у глави
XXXIV, члановима 480–487. регулише по-
ступак у привредним споровима. Одредбе ове
главе примењују се у свим споровима у којима
суде
привредни
судови
у складу
са
законом

којим
се
уређује
стварна
надлежност
судова

(привредни
спор),
ако
за
поједине
спорове

није
прописана
друга
врста
поступка.
Стварна
надлежност
судова
уређена
је
Законом
о

уређењу
судова.
Из наведеног
произлази
да

се
привредним
споровима
не
сматрају
само

спорови
између
привредних
субјеката,
већ
и:
■ спорови који настану између привредних
субјеката и других правних лица у обављању
делатности привредних субјеката;
■ спорови о ауторским и сродним правима и
заштити и употреби проналазака, индустријског
дизајна,
модела,
узорака,
жигова,
ознака

географског
порекла,
топографије
интегрисаних
кола,
односно
топографије
полупроводничких
производа
и оплемењивача
биљних

сорти,
који
настану
између
привредних
субјеката,
као и између
привредних
субјеката
и
других
правних
лица у обављању
делатности

привредних
субјеката;

■ спорови који произлазе из примене Закона
о привредним друштвима или примене
других прописа о организацији и статусу
привредних субјеката, као и спорови о при-
мени прописа о приватизацији и хартијама
од вредности;
Владимир Саичић,
дипл. правник
■ спорови о страним улагањима; о бродовима
и ваздухопловима,
пловидби
на
мору
и

унутрашњим
водама
и
спорови
у којима
се

примењују
пловидбено
и ваздухопловно
право,
изузев
спорова
о превозу
путника;
спорови
о
заштити
фирме;
спорови
поводом
уписа

у
судски
регистар;
спорови
поводом
реорганизације,
судске
и добровољне
ликвидације
и

стечаја,
осим
спорова
за
утврђење
постојања

заснивања
и престанка
радног
односа
који
су

покренути
пре
отварања
стечаја.
Дакле, као што се из наведеног види,
странке у привредним споровима, поред
привредних субјеката, могу да буду и друга
правна лица, а у одређеним случајевима и
физичка лица. Тако нпр. спорови поводом
стечаја у којима је странка физичко лице решаваће
се
пред
привредним
судом
и на
њих

ће
се
примењивати
правила
поступка
у привредним
споровима.
Спорови
за
утврђење

постојања
заснивања
и престанка
радног

односа
који
су
покренути
после
отварања

стечаја
решаваће
се
пред
привредним
судовима
и сматраће
се
привредним
споровима,

без
обзира
на
то
што
је
једна
од
странака
физичко
лице,
док
ће
се
исти
спорови
који
су

покренути
пре
отварања
стечаја
решавати

пред
основним
судовима.
Такође,
спорови

који
настану
између
привредног
субјекта
и

правног
лица које
није привредни
субјект,

већ
је нпр. установа,
уколико
произлазе
из

делатности
привредних
субјеката
(нпр.
комерцијалне
делатности),
такође
ће се
решавати
пред
привредним
судом,
применом

чланова
480–487. Закона
о парничном
поступку.
Уколико главом XXXIV Закона о парничном
поступку
у вези
са
поступком
у

привредним споровима није друкчије про-
писано, сходно се примењују остале одред-
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ПРИВРЕДНО ПРАВО
80
бе истог закона, што значи да одредбе главе
XXXIV имају предност, а остале одредбе
Закона примењују се тек уколико одредбама
из главе
XXXIV
ништа
није прописано.

Тако
ће се
нпр. правила
о достављању
једнако
примењивати
како
у привредним
тако
и

свим
другим
споровима,
јер није прописан

посебан
начин
достављања
у
привредним

споровима.
МЕСНА НАДЛЕЖНОСТ
Што се опште месне надлежности тиче,
уколико се она одређује по месту седишта
правног лица, што ће у привредним споровима
најчешће
бити
случај,
опште
месно
надлежан
биће
суд
на
чијем
се
подручју
налази

седиште
правног
лица према
извештају
Агенције
за
привредне
регистре.
Закон о парничном поступку чланом 481.
посебно је уредио месну надлежност у појединим
привредним
споровима.
Тако
је за

спорове
ради
утврђења
постојања
или
непостојања
уговора,
ради
извршења
уговора,

као
и за
спорове
ради
накнаде
штете
услед

неизвршења
уговора,
поред
опште
месне

надлежности,
месно
надлежан
суд
места
где

је
по
споразуму
странака
тужени
дужан
да

изврши
уговор.
У том
случају
тужбом
се
захтева
од
суда
да туженом
наложи
да изврши

уговор,
па
тужилац,
поред
суда
опште
месне

надлежности,
тужбу
може
да поднесе
и суду

у
месту
где
је
по
споразуму
странака,
из
ког

произлази
утужени
дуг,
тужени
дужан
да

изврши
уговор.
Место
испуњења
може
да

се
одреди
самим
уговором,
а овај
додатни

критеријум
за
одабир
надлежности
долази
у

обзир
само
уколико
је место
испуњења
споразумно
одређено,
тј.
уговором,
а не
и када
је

то
учињено
законом.
У купопродајном
уговору
нпр., који
је двострано
обавезан,
и купац
и

продавац
јављају
се
у двострукој
улози
– и један
и
други
су
и
поверилац
и
дужник.
Купац

је
поверилац
јер
потражује
ствар,
а дужник

јер
дугује
новац,
као
и
обрнуто
–
продавац
је

поверилац
јер потражује
новац,
а дужник
јер

дугује
ствар.
Уколико
је
уговорено
да
ствар

треба да се преда у месту А, а продавац има
пребивалиште у месту Б, купац у улози ту-
жиоца може да бира да ли ће за предају ствари
продавца
тужити
у месту
А или
у месту

Б.
Исто
тако,
уколико
је уговорено
да новац

треба
да се
исплати
готовински
у месту
А, а

купац
има
пребивалиште
у месту
Ц, продавац
у улози
тужиоца
може
да бира
да ли ће за

исплату
новца
купца
тужити
у месту
А или

у
месту
Ц.
За статусне спорове који настану поводом
уписа
у регистар,
односно
брисања
из

регистра,
поред
опште
месно
надлежног,
месно
је надлежан
и суд
према
месту
уписа
у

регистар.
Такође,
за
спорове
који
проистичу
из уписа
у регистар,
односно
брисања
из

регистра
месно
је надлежан
суд
према
месту

уписа
у регистар.

ЗАСТУПНИЦИ
Правна лица, као странке у привредним
и свим другим споровима, радње предузимају
преко
заступника.
Заступник
правног

лица
у поступку
јесте
лице
које
је уписано

у
одговарајући
регистар,
а
одређено
је
посебним
прописом,
општим
и појединачним

актом
правног
лица или
одлуком
суда.
Оно

може
да буде
одређено
посебним
прописом,

па
тако
нпр. Закон
о привредним
друштвима

прописује
да је законски
заступник
друштва

са
ограниченом
одговорношћу
његов
директор,
док
су
законски
заступници
командитног
друштва
његови
комплементари.
Осим

прописом,
заступник
може
да
буде
одређен

општим
актом
правног
лица, нпр. статутом

акционарског
друштва
или
оснивачким
актом
друштва
са
ограниченом
одговорношћу,

затим
одлуком
суда,
као и појединачним
актом,
нпр. одлуком
скупштине
акционарског

друштва
којом
се
Петар
Петровић
одређује

за
заступника.
Поред
свега,
неопходно
је да

заступник
правног
лица буде
уписан
у одговарајући
регистар.

Према члану 78. Закона о парничном поступку,
законски
заступник,
као и заступник

правног
лица (био
одређен
законом
или
на

други
начин),
у име
странке
може
да предузима
све
радње
у
поступку.
Ако
је
за
подноше-
ње или повлачење тужбе, признање, односно
за одрицање од тужбеног захтева, закључе-
ње поравнања, изјављивање, повлачење или
одрицање од правног лека посебним прописима
предвиђено
да заступник
мора
да има

посебно
овлашћење,
он
те
радње
може
да предузима
само
ако
има
овлашћење.

Осим преко законских заступника, странке,
па
и правна
лица могу
да предузимају

радње
у поступку
и преко
пуномоћника.
Пуномоћник
правног
лица може
да буде
адвокат,

као
и дипломирани
правник
са
положеним

правосудним
испитом,
који
је у радном
односу
у том
правном
лицу.
Овлашћење
за
заступање
пуномоћнику
може
да
пружи
и
опозове

било
који
регистровани
заступник.

81
ПРИВРЕ ДНО ПР АВО
LEGE AR TIS ● А П Р И Л 2020.
Закон о парничном поступку прописао је
посебно правило за привредне спорове – да
радња заступника може да се опозове само
ако је у питању признање или одрицање од
тужбеног захтева. У пракси се појавила недоумица
ко
може
да опозове
парничну
радњу

–
да ли само
заступник
из члана
77. Закона
о
парничном
поступку
(одредба
која
се
односи
на
заступнике
правних
лица), односно
из
члана
31.
Закона
о
привредним
друштвима,

или
и пуномоћник.
Уз
наведено,
ту
је и питање
чија парнична
радња
може
да се
опозове

–
парнична
радња
пуномоћника
или
другог

лица.
На
седници
Одељења
Привредног
апелационог
суда,
одржаној
23. 10. 2012. године,

утврђен
је одговор
на
ово
правно
питање,

у
ком
је
наведено
да
опозив
признања
или

одрицања
од
тужбеног
захтева
представља

право
и могућност
сваке
странке,
физичког

лица,
као и правног
лица, које
је изричито

прописано
посебним
одредбама
чланова
348.
и
349. Закона
о парничном
поступку
и под

тим
условима
(пресуда
на
основу
признања,

пресуда
на
основу
одрицања).
Као
што
физичко
лице
АА може
да опозове
сопствено

признање
или
одрицање,
тако
исто
физичко

лице
ББ,
заступник
правног
лица, може
да

опозове
сопствено
признање
или
одрицање.

По
општим
правилима
пуномоћник
је овлашћен
да
призна
или
се
одрекне
захтева,
што

му
даје право
и да опозове
те
радње
(члан
89.
ЗПП-а),
а
странка
може
да
опозове
радњу

свог
пуномоћника,
али
не
и обрнуто
(члан

87.
ЗПП-а). Дакле,
да призна
или
да се
одрек-
не захтева може било заступник (странка)
било пуномоћник. Заступник може да опо-
зове признање или одрицање (странка) своје
или свог пуномоћника, а пуномоћник може
да опозове сопствено признање или одрицање,
али
не
и оно
које
је учинила
сама
странка

(преко
заступника).
ДОКАЗНА СРЕДСТВА
У привредним споровима спорне чињенице
по
правилу
се
доказују
исправама.
Закон
је у привредним
споровима
приоритет

дао
исправама,
као доказном
средству,
над

осталим
доказним
средствима,
што
у осталим
споровима
није случај.
У Закону
је ово

наглашено
зато
што
се
у привреди
предузете

радње
готово
по
правилу
поткрепљују
исправама
– уговорима,
рачунима,
отпремницама

итд.,
што
не
значи
да су
друга
доказна
средства
забрањена
у привредним
споровима

–
доказивање
може
да се
врши
и другим
доказним
средствима.
У
том
смислу
изјаснио
се

и
Привредни
апелациони
суд
у образложењу

Пресуде
Пж. 5238/2013
од
16. 1. 2014.
године,

у
ком
је наведено
да је нетачно
да у привредним
споровима
искључиво
могу
да се
изводе
докази
који
су
писани.
Према
члану
484.

Закона
о парничном
поступку,
у привредним
споровима
спорне
чињенице
по
правилу
се
доказују
исправама,
али
не
искључиво.

Правило
подразумева
да постоје
и изузеци,

па
нема
незаконитог
поступања
уколико
су

приликом
извођења
доказа
коришћена
друга

доказна
средства.
Природно је да, поред исправа, важну улогу
у привредним
споровима,
што
се
доказних

средстава
тиче,
имају
вештаци,
јер је врло

често
потребно
извршити
финансијско-економско
вештачење,
вештачење
изведених

грађевинских
радова,
вештачење
веродостојности
потписа
на
исправи
и саме
исправе
и

др.
Међутим,
неоправдано
је некритичко
и

учестало
прихватање
доказних
предлога
од

стране
привредних
судова
да се
саслушају

сведоци
или
странке
јер
у закључењу
и
реализацији
уговора
између
привредних
субјеката

исправе
заиста
имају
и треба
да имају
кључну

улогу,
па
саслушавање
сведока
и
странака
нај-
чешће представља непотребно одуговлачење
поступака.
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ПРИВРЕДНО ПРАВО
82
РЕВИЗИЈА
Ревизија у привредним споровима није
дозвољена ако вредност предмета спора побијаног
дела
правоснажне
пресуде
не
прелази

динарску
противвредност
од
100.000 евра
по

средњем
курсу
Народне
банке
Србије
на
дан

подношења
тужбе.
У ранијим
верзијама
Закона
гранична
вредност
за
изјављивање
ревизије
била
је 300.000 евра,
па
је касније овај
износ

умањен.
Општим
одредбама
Закона
о парничном
поступку
прописано
је да ревизија

није
дозвољена
у имовинскоправним
споровима
ако
вредност
предмета
спора
побијаног

дела
не
прелази
динарску
противвредност
од

40.000
евра
по
средњем
курсу
Народне
банке

Србије
на
дан
подношења
тужбе.
Као
што
се

може
видети,
за
привредне
субјекте
је гранична
вредност
за
дозвољеност
ревизије
већа,

што
је и оправдано,
с обзиром
на
очекивану

разлику
у вредности
привредних
спорова
у

односу
на
остале
спорове.
СПОРОВИ МАЛЕ ВРЕДНОСТИ
У поступку у привредним споровима
спорови мале вредности представљају спорове
у којима
се
тужбени
захтев
односи
на

потраживање
у новцу
које
не
прелази
динарску
противвредност
од
30.000 евра
по

средњем
курсу
Народне
банке
Србије
на
дан

подношења
тужбе,
док
се,
уколико
нису
у

питању
привредни
спорови,
таквим
споровима
сматрају
они
којима
се
тужбени
захтев
односи
на
потраживање
у новцу
које
не

прелази
динарску
противвредност
од
3.000

евра
по
средњем
курсу
Народне
банке
Србије
на
дан
подношења
тужбе.
По
мишљењу

аутора
овог
текста,
спорови
мале
вредности

у
поступку
у привредним
споровима
прешироко
су
одређени,
тј.
гранична
вредност

одређена
је у превисоком
износу.
С обзиром

на
то
да у привредним
споровима
учесници

могу
да
буду
и
физичка
лица
у одређеним

ситуацијама,
као и предузетници
са
скромном
имовином,
за
њих 30.000 евра
свакако

не
представља
увек
малу,
већ
може
да пред-
ставља и итекако велику вредност. Ово по-
себно треба узети у обзир јер у споровима
мале вредности важе посебна правила, чији
је циљ ефикасност поступка науштрб утврђењу
чињеничног
стања,
тако
да пресуда

или
решење
којим
се
окончава
парница
у поступку
о споровима
мале
вредности
не
може

да
се
побија
због
погрешно
или
непотпуно

утврђеног
чињеничног
стања.
То
значи
да,

ако
је
у
првостепеном
поступку
по
привредном
спору
чија је
вредност
(која
се
најчешће

одређује
по
висини
главног
дуга)
29.000 евра

чињенично
стање
погрешно
или
непотпуно

утврђено,
онај
на
чију штету
чињенично

стање
није утврђено
тачно
и потпуно
из тог

разлога
не
може
да изјави
жалбу.
Као
што
за

физичка
лица 3.000 евра
не
представља
малу

вредност
(тај
износ
запослени
у Републици

Србији
који
прима
минималну
зараду
не
заради
за
годину
дана),
тако
ни за
многе
привредне
субјекте
30.000 евра
не
представља

малу
вредност.
Споровима мале вредности сматрају се и
спорови у којима се тужбени захтев не односи
на
потраживање
у
новцу,
а
тужилац
је
у

тужби
навео
да пристаје
да
уместо
испуњења

одређеног
захтева
прими
одређени
новчани

износ
који
не
прелази
износ
од
30.000 евра,

као
и
спорови
у
којима
предмет
тужбеног

захтева
није новчани
износ,
а вредност
предмета
спора
коју
је тужилац
у тужби
навео
не

прелази
износ
од
30.000 евра.
У поступку
о

споровима
мале
вредности
у привредним

споровима
тужба
се
не
доставља
туженом
на

одговор.
РОКОВИ
У поступку у привредним споровима важе
следећи рокови:
1) рок од тридесет дана од дана пропуштања
(објективни рок), а осам дана од дана сазнања
за пропуштање (субјективни рок) за подношење
предлога
за
враћање
у
пређашње
стање,

док
је у осталим
споровима
објективни
рок

шездесет
дана;

2)
рок
од
осам
дана
за
извршење
чинидбе,
а за

чинидбе
које
се
не
састоје
у новчаном
давању

суд може да одреди дужи рок.