Побијање одлука скупштине привредног друштва

Услед нејасних норми и постојања правних празнина, приликом примене одредаба Закона о привредним друштвима које регулишу институт побијања одлука скупштине, као органа привредног друштва, појављују се спорна питања у судској пракси. Због комплексности материје и отворених бројних дилема са становишта законске регулативе постоји потреба да се ова питања анализирају у односу на аспект спорног правног тумачења у судској пракси

 

Према ранијем схватању, одлуке колективних органа привредног друштва (скупштине и управног одбора) су представљале нормативне акте. Међутим, према новијем схватању, одлуке колективних органа привредног друштва су вишестрани посебни правни послови са елементом нормативности којима акционари, чланови друштва изражавају вољу привредног друштва и тако регулишу своје правне односе у њему. Не ради се, међутим, о уговорном правном послу јер за његово доношење није потребно једногласје. Та посебна правна природа одлука колективних органа привредног друштва понекад искључује или делимично ограничава примену општих правила о ништавости и рушљивости правних послова.

 

Ништаве и побојне одлуке скупштине

Закон о привредним друштвима („Сл. гласник РСˮ, бр. 36/11, 99/11, 83/14 – др. закон 5/12) регулише институт побијања који је по својој правној природи близак институту релативне ништавости из члана 111. Закона о облигационим односима.

Одлуке скупштине привредног друштва су побојне уколико садрже недостатке који претпостављају да оне нису донете на начин прописан законом, оснивачки актом или статутом или ако су супротне закону или статуту.

Ништаве одлуке скупштине привредног друштва су противне самом закону и не производе правно дејство, а њихова ништавост наступа од момента доношења oдлуке на седници привредног друштва.

 

Закон о привредним друштвима не садржи посебна правила о разлозима ништавости одлука скупштине привредног друштва због чега се одредбе Закона о облигационим односима, те општа правила уговорног права примењују и на институт ништавости одлука органа привредног друштва.

 

Закон о привредним друштвима изричито регулише ништавост појединих одлука скупштине привредног друштва, наводећи да је ништава:

– одлука скупштине о повећању основног капитала ако није регистрована у складу са законом (члан 294);

– одлука о условном повећању основног капитала ако није у складу са одредбама члана 301. Закона о привредним друштвима;

– одлука о стицању акција која није у складу са одредбом члана 308. Закона;

– одлука о смањењу основног капитала која није регистрована сагласно члану 314. Закона;

– одлука о смањењу основног капитала која је донета супротно начелу једнаког третмана акционара исте класе (члан 318);

– одлука о повећању и смањењу основног капитала испод минимума која није донета сагласно члану 324. Закона о привредним друштвима.

 

У складу са општим одредбама Закона о облигационим односима, ништаве одлуке не производе пуноважно правно дејство од настанка, па се сматра да такве одлуке нису ни донете. Истицање ништавости може учинити свако заинтересовано лице, па и само привредно друштво, а у парничном поступку суд на ништавост пази по службеној дужности.

За разлику од ништавих одлука, побојне одлуке су одлуке које су релативно ништаве. Оне производе правно дејство, али могу бити поништене у одређеном року на захтев лица у чијем је интересу установљена побојност. Пресуда суда којом се изриче поништење побојне одлуке има конститутивно дејство за разлику од пресуде суда о утврђењу ништавости која има деклараторно дејство.

Закон прописује да се неке побојне одлуке могу накнадно конвалидирати, а суд не води рачуна по службеној дужности о побојности одлука. Побојне одлуке остају пуноважне истеком рока у коме је страна у чију корист је установљена побојност имала право захтевати побијање.

Чланом 111. Закона о облигационим односима прописано је да рушљивост наступа услед ограничења пословне способности, кад је при закључењу било мана воље, као и када је то посебним законом прописано.

Закон о привредним друштвима, као посебан закон, сагласно могућности из члана 111. ЗОО-а, уводи побојност одлука органа привредног друштва као посебних правних послова са нормативним елементом кроз појам института побијања, чиме делимично модификује примену општих правила уговорног права Закона о облигационим односима.

Побојне одлуке производе правно дејство док се тужбом за побијање којом се иницира парница и пресудом којом се окончава парница не пониште и то према свим акционарима, односно члановима, а не само према странкама у поступку.

 

Поступак побијања

Како одлуке скупштине привредног друштва по својој правној природи представљају својеврстан правни посао њихово побијање врши се по посебним правилима компанијског права која су lex specialis у односу на општа правила уговорног права. Закон о привредним друштвима регулише побијање одлука скупштине акционарског друштва, али се одредбе о побијању одлука акционарског друштва, сагласно одредби члана 217. истог Закона, сходно примењују и на побијање одлука скупштине друштва са ограниченом одговорношћу.

 

Поступак почиње подношењем тужбе за побијање. Тужба за побијање одлуке скупштине је по својој правној природи преображајна тужба. Иако Закон о парничном поступку не садржи посебне одредбе о преображајној тужби, правна теорија и судска пракса су мишљења да се правни интерес за подношење преображајне тужбе не доказује већ претпоставља. Зато код тужбе за побијање одлуке скупштине није потребно доказивати правни интерес за подношење ове тужбе, утолико пре што Закон о привредним друштвима изричито овлашћује акционаре и чланове, а под одређеним условима и директоре или чланове надзорног одбора, да могу поднети ову тужбу у прописаним преклузивним роковима. Правни интерес се претпоставља и стога јер се једино пресудом по овој тужби може остварити правна промена која се не би могла остварити вољом подносилаца тужбе.

У сваком случају, парнични поступак побијања је хитан. У случају да је за побијање једне исте одлуке поднето више тужби, закон прописује да се поступци спајају и суд доноси једну парничну одлуку. Спајање парница је неопходно јер би се у супротном могло догодити да се донесу различите одлуке о једном истом тужбеном захтеву.

Закон о уређењу судова, у члану 25. ст. 1. тач. 3), регулише стварну надлежност привредног суда у парници по наведеној тужби, прописујући да привредни суд суди у споровима који произилазе из примене Закона о привредним друштвима.

У судској пракси нема спора око тога да се одлука скупштине привредног друштва може побијати само у парничном поступку пред надлежним привредним судом, а то је по Закону о привредним друштвима, привредни суд седишта привредног друштва (члан 7. ЗОПД-а), при чему се седиштем сматра место из кога се управља пословањем друштва (члан 19. ЗОПД-а).

Сагласно члану 376. Закона о привредним друштвима, један или више акционара или чланова ДОО који су имали право учешћа у раду седнице скупштине могу поднети тужбу привредном суду којом траже поништај одлуке скупштине, а могу да траже и накнаду штете и то:

1) када поступак сазивања седнице није био усклађен са законом и статутом; како се ради о диспозитивној норми, поступак сазивања може бити регулисан или допуњен одредбама статута;

2) када је акционар или члан ДОО био онемогућен да учествује у раду седнице на којој је одлука донета; да ли је и када акционар онемогућен да учествује у раду скупштине утврђује се у сваком конкретном случају, а терет доказивања је на тужиоцу;

3) када одлука скупштине из других разлога није донета по закону, статуту или пословнику скупштине; ради се о случајевима када није испоштовано слово закона или статута, а да то у овом случају нису разлози прописани ст. 1. и 2. овог члана;

4) када је одлука супротна закону или статуту, што би тужилац био у обавези да објасни и докаже;

5) када је неки акционар вршењем права гласа имао намеру да за себе или треће лице прибави корист на штету друштва или других акционара путем доношења или извршења одлуке; намера се у овим случајевима доказује у складу са општим одредбама Закона о облигационим односима;

6) и у другим случајевима прописаним законом, јер се побијање појединих одлука изричито регулише посебним одредбама овог закона.

Поред акционара и члана ДОО, тужбу може поднети директор или члан надзорног одбора, ако је управљање дводомно, само под условом ако би извршењем те одлуке учинио кривично дело или друго дело кажњиво по закону или био одговоран за штету према друштву или трећем лицу. Директор или члан надзорног одбора би морали доказати да би извршењем одлуке учинили кривична дела под условима прописаним законом.

 

За подношење тужбе прописани су преклузивни рокови и то субјективни рок од 30 дана од дана сазнања за одлуку скупштине, односно од дана регистрације, ако је одлука била регистрована у складу са Законом, и објективни рок од три месеца од дана доношења.

 

Закон прописује изузетке када акционар или члан нема право на подношење тужбе према правилима одредбе члана 376. Закона о привредним друштвима, а то су случајеви када је акционар:

1) престао да буде акционар друштва након дана акционара;

2) гласао за предложену одлуку, ако је ту чињеницу могуће доказати увидом у записник са седнице или извештај комисије за гласање; терет доказивања да је гласао за предложену одлуку је на туженом привредном друштву које да би то доказало мора доставити записник са седнице или извештај комисије за гласање;

3) присуствовао седници, ако одлуку побија у складу са ст. 1. тач. 2) овог члана; ако је присуствовао седници скупштине, тужилац се не може позивати у тужби да је био онемогућен да учествује у раду, јер му само присуство даје могућност да у раду учествује.

Закон изричито прописује да ако тужилац престане да буде акционар, привредни суд ће одбацити захтев за поништај одлуке, а одлучити о захтеву за накнаду штете. Законодавац, међутим, прави грешку јер се тужбени захтев може усвојити или одбити, а тужба одбацити тако да ће суд у овом случају одбацити тужбу у делу захтева за поништај одлуке.

 

Последице поднете тужбе за побијање одлуке

Одлука скупштине привредног друштва је коначна и на њу се не може изјавити жалба, већ се тужбом може само тражити побијање одлуке скупштине привредног друштва.

Подношење тужбе за побијање одлуке сагласно члану 377. Закона о привредним друштвима нема суспензивно дејство, односно не спречава њено извршење, нити регистрацију те одлуке, односно регистрацију промене на основу те одлуке у складу са Законом о регистрацији.

Закон прописује да привредни суд може на захтев тужиоца одредити привремену меру забране извршења, односно регистрације одлуке чије се побијање тражи ако је вероватно да би се њеним извршењем друштву могла причинити знатна штета. Поред услова прописаних Законом о привредним друштвима, суд је у обавези да цени и испуњеност услова прописаних Законом о извршењу и обезбеђењу. Иако је поступак хитан, у пракси се догађа да се одлука региструје пре доношења одлуке о привременој мери, те да привремена мера не постигне своју сврху. Брзина поступања суда зависи од тужиоца, али и од самог привредног суда који је до сада по правилу у надлежности имао више врста хитних предмета из различитих материја, тако да се догађало да није могао да постигне захтевану хитност. Суд ће одбити предлог за одређивање привремене мере и ако је регистрација одлуке извршена пре подношења захтева.

Закон прописује и да тужилац након подношења тужбе може поднети захтев Агенцији за привредне регистре да региструје забележбу спора у складу са Законом о регистрацији.

 

Последице одлуке суда којом се поништава одлука скупштине

Одредбом члана 360. ст. 1. Закона о парничном поступку прописано је да правноснажна пресуда делује само међу странкама.

Међутим, пресуда којом се поништава одлука скупштине у складу са чланом 379. Закона о привредним друштвима има дејство према друштву, акционарима, директорима и члановима надзорног одбора, ако је управљање друштвом дводомно. Наведени изузетак тиче се природе правног односа, а и чињенице да се ради о преображајној пресуди којом је створено ново правно стање према свакоме, а не само према странкама, због чега се у конкретном случају ради о проширењу субјективних граница правноснажности, као институту који познаје судска пракса и правна теорија.

Међутим, трећа савесна лица, сагласно наведеној законској одредби, задржавају права која су стекла по основу поништене одлуке, односно њеног извршења, тако да се проширење правноснажности у случају савесности не односи на ова лица. У сваком случају, савесност се доказује у самој парници, тако да се не може говорити о презумпцији савесности.

Ако је поништена одлука била регистрована, пресуду којом се поништава одлука привредни суд по правноснажности доставља Регистру привредних субјеката ради регистрације.

 

Побијање одлуке о усвајању годишњих финансијских извештаја друштва

Закон о привредним друштвима посебно регулише једну од последица пресуде суда којом се поништава одлука о усвајању годишњег финансијског извештаја. Сагласно одредби члана 380. Закона о привредним друштвима, ако привредни суд поништи одлуку о усвајању финансијског извештаја, сматра се да је поништена и одлука о расподели добити за пословну годину на коју се односи финансијски извештај и у ситуацији кад није поднета тужба за поништај одлуке о расподели добити.

Из наведеног прописа произилази да није потребно подносити посебну тужбу за побијање одлуке скупштине о расподели добити и то само када је већ пре тога поднета тужба за побијање одлуке скупштине о усвајању финансијског извештаја. Чак и ако се то и догоди, суд ће прекинути поступак јер је очигледно одлука по тужби којом се захтева побијање претходно питање за одлуку суда којом се захтева побијање одлуке о финансијском извештају. Услед тога се одлука о расподели добити сматра поништеном и без правноснажне пресуде о поништењу.

Закон прописује да уколико је добит расподељена акционарима, они су дужни да распоређено врате друштву у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде. Ако је добит распоређена за резервни фонд, правноснажна пресуда из члана 380. Закона делује и на ову расподелу, тако да наведена средства друштво мора изузети из те намене. Уколико је добит распоређена изван друштва, иста се не враћа, али је и овде могућа примена правила о савесности, па у случају да је лице било савесно, према њему пресуда не производи правно дејство. Савесност је предмет доказивања и у овом случају.

 

Побијање одлуке о статусној промени

Закон прописује да се на побијање одлуке о статусној промени (члан 500) примењују одредбе чл. 376–381. Закона о привредним друштвима. Такође, прописује да се у поступку по тужби за побијање одлуке о статусној промени туженом друштву оставља примерен рок за отклањање разлога за побијање ако се ради о отклоњивим разлозима. Уколико разлози буду отклоњени, суд ће одбити тужбени захтев у делу у ком се тражи поништај одлуке.

Привредни суд је дужан да пресуду којом се поништава одлука о статусној промени по правноснажности достави надлежном Регистру привредних субјеката ради објављивања.

Пресуда којом се поништава одлука о статусној промени нема утицаја на права и обавезе друштва стицаоца у вези са статусном променом која је настала након наступања правних последица статусне промене до дана објављивања одлуке у регистру, а за те обавезе неограничено солидарно одговарају сва друштва која су учествовала у статусној промени.

Суд ће одбити тужбени захтев уколико се одлука о статусној промени побија због утврђене сразмере замене акција, јер закон прописује да овај разлог не може бити основ побијања наведене одлуке о статусној промени. Произилази да због значаја статусне промене за привредно друштво законодавац посебно издваја наведену одлуку одређујући да се на њено побијање примењују опште одредбе из чл. 376–381. Закона о привредним друштвима које регулишу поступак побијања, али додаје и наведене специјалне одредбе које се примењују само у случају побијања одлуке о статусној промени.

 

Када одлука неће бити поништена

Сагласно одредби члана 381. Закона о привредним друштвима, суд ће и поред постојања услова за побијање одлуке одбити тужбени захтев када утврди:

– да је у питању мање значајна повреда статута или пословника скупштине, а као резултат одлуке или њеног извршења право тужиоца или другог лица које има право на подношење тужбе у складу са чланом 376. овог Закона није повређено или је повређено у мањој мери; шта се сматра мањом повредом општих аката утврђује суд у сваком конкретном случају;

– суд неће поништити одлуку иако постоје прописани услови ако су у раду скупштине учествовали акционари који по закону нису имали право на учешће у раду скупштине, осим ако је то учешће било од одлучујућег значаја за формирање кворума за рад скупштине или доношења те одлуке;

– суд неће поништити одлуку скупштине ни у случају неважећих појединачних гласова или погрешног бројања гласова, осим ако су били одлучујући у смислу постизања кворума или потребне већине за доношење одлуке;

– суд неће поништити одлуку скупштине када је записник непотпун или нетачан, осим ако се услед тога не може утврдити садржина донете одлуке, или утврдити основ за њено побијање;

– ако је сама одлука која се побија замењена другом одлуком која је донета у складу са овим законом, статутом или пословником, суд ће одбити тужбени захтев;

– суд ће одбити захтев за поништај одлуке о новој емисији хартија од вредности јавном понудом, ако је емисија успела у смислу закона који уређује тржиште капитала;

– и у случају статусне промене, из разлога несразмере у замени удела, односно акција, суд ће и поред постојања прописаних услова одбити тужбени захтев.

Поред тога, суд ће пресудом обавезати тужено друштво да сноси трошкове спора и одлучиће о захтеву за накнаду штете ако је такав захтев постављен у зависности од тога да ли је тужилац доказао да му је штета проузрокована. И у овом случају, трећа савесна лица задржавају права која су стекла на основу замењене одлуке.

 

ПРИМЕРИ ИЗ СУДСКЕ ПРАКСЕ

„Тужилац је поднео тужбу којом тражи да се поништи одлука скупштине туженог донета на седници од 12. 12. 2013. године у делу става II којим се овлашћује директор туженог привредног друштва да поднесе захтев за пренос уговора о закупу за пословне просторије у Београду, на новооснована друштва. Истовремено са тужбом, тужилац је поднео предлог за одређивање привремене мере којом би се туженом забранило да изврши наведену одлуку у ставу II и пренесе право закупа на наведеним пословним просторима, уз упис забележбе решења код Агенције за привредне регистре.

На основу утврђеног чињеничног стања, првостепени суд налази да су испуњени општи услови из члана 296. ст. 1. Закона о извршењу и обезбеђењу за одређивање привремене мере ради обезбеђења неновчаног потраживања у смислу члана 377. Закона о привредним друштвима, позивајући се и на одредбу члана 293. ст. 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, према којој тужилац не мора доказивати опасност ако учини вероватним да би предложеном мером тужени могао претрпети само незнатну штету.

Другостепени суд налази да првостепени суд није дао јасне и потпуне разлоге о испуњености кумулативно предвиђених услова за одређивање привремене мере за обезбеђење неновчаног потраживања у складу са чланом 296. Закона о извршењу и обезбеђењу, а у вези са чланом 377. Закона о привредним друштвима.

Тужилац тврди да је као члан туженог са уделом до 40% поднео тужбу за побијање одлуке јер није постојала потребна већина за доношење исте, а с обзиром на то да је реч о располагању имовином велике вредности.

Вероватност потраживања, као први од кумулативно захтеваних законских услова за одређивање привремене мере обезбеђења неновчаног потраживања, у конкретном случају се цени применом одредаба Закона о привредним друштвима.

Из стања у списима произилази да је првостепени суд у поступку по тужби одредио извођење доказа вештачењем, како би утврдио спорну чињеницу – да ли је доношењем овакве одлуке тужени извршио располагање имовином велике вредности. Међутим, при одлучивању о предлогу за одређивање привремене мере, првостепени суд није дао разлоге о томе по ком основу налази да је конкретно располагање обухваћено институтом располагања имовином велике вредности, а како би се ценило да ли је тужилац учинио вероватним своје потраживање и тиме испуњеност услова да се исто обезбеди предложеном привременом мером.ˮ

(из Одлуке Привредног апелационог суда Пж 2654/14 од 9. 4. 2014)

 

„Правилно је првостепени суд услед одбијања тужбеног захтева одбио предлог за одређивање предметне привремене мере у смислу одредбе члана 296. Закона о извршењу и обезбеђењу. У вези са постављеним предлогом може се приметити да не постоји подређеност Агенције за привредне регистре у односу на суд, те се стога не може налагати агенцији да стави ван снаге своје одлуке, већ евентуално у смислу важећих прописа може се преиспитати ваљаност регистрованих података код привредних друштава које регистрације су извршене на основу одлука Агенције за привредне регистре, све по тужбама са одговарајућом садржином, које су поднете благовремено и усмерене према пасивно легитимисаном лицу. Надаље, привремена мера се за случај побијања одлуке скупштине друштва може одредити у смислу члана 377. Закона о привредним друштвима у смислу забране извршења или регистрације одлуке скупштине, а што је непримењиво на дати случај јер је спорна одлука скупштине регистрована и извршена.ˮ

(из Одлуке Привредног апелационог суда Пж 179/15 од 6. 2. 2015)

 

„Полазећи од утврђеног чињеничног стања првостепени суд је нашао да је тужбени захтев тужиоца основан, с обзиром на то да је пуномоћје послато туженом препорученом пошиљком дана 23. 6. 2007. године сагласно Статуту, да је тужилац оправдао копију пуномоћја достављањем оригинала истог дана 25. 6. 2007. године, те да је тужени неосновано ускратио учешће у раду седнице Скупштине одржане дана 27. 6. 2007. године пуномоћнику тужиоца, због чега је првостепени суд одлучио као у ставу I првостепене пресуде.

Према садржини Записника са I редовне Скупштине акционара овде туженог произилази да је број акционара 409, да број управљачких акција износи 23.613 акција, те да је и без спорних гласова постојао кворум са 16.632 гласа, што даље значи да и у ситуацији да је присуствовао пуномоћник овде тужиоца, уједно и пуномоћник још једног броја акционара не би била исходована другачија одлука. Наведено је релевантно у смислу члана 305. ст. 1. тач. 1) Закона о привредним друштвима који прописује да се одлука скупштине акционара не може побијати ако непоступање по одредбама оснивачког акта или статута има за последицу мању повреду права тужиоца или другог лица, или ако такво непоступање нема неке значајније правне последице, због чега је ожалбена одлука иначе донета без битних повреда поступка у другостепеном поступку по жалби преиначена.ˮ

(из Одлуке Привредног апелационог суда Пж 8104/11 од 23. 5. 2013)

 

„Првостепени суд је нашао да је седница скупштине акционара била сазвана у свему у складу са Законом о привредним друштвима, да је одржана уз постојање кворума, те да су побијане одлуке усвојене већином гласова акционара са правом гласа. Првостепени суд је стога извео закључак да је поступак сазивања и одржавања седнице редовне скупштине акционара туженог, као и поступак гласања о одлукама које се тужбом побијају, био у свему у складу са законом, статутом и правилником друштва. Како тужилац није приложио доказе везане за законитост донетих одлука, а предложени доказ вештачењем није прихваћен, јер је у тим ситуацијама Закон о привредним друштвима предвидео институт ванредне ревизије, то по оцени суда у конкретном спору није било места утврђивању тачности, потпуности и законитости финансијских извештаја, датих у поступку унутрашње контроле. Тужилац као акционар са више од 10% акција са правом гласа испуњава услов да поднесе предлог за ванредну ревизију и да кроз поступак ванредне ревизије испита да ли усвојени финансијски извештаји садрже све напомене прописане рачуноводственим стандардима и да ли су исте потпуне.

Другостепени суд налази да је правилан закључак првостепеног суда да се, у поступку по тужби за побијање одлука скупштине по члану 376. Закона о привредним друштвима, не може преиспитивати тачност, законитост и потпуност сачињених финансијских извештаја, датих у поступку унутрашње или спољашње контроле, већ да исто може бити предмет ванредне ревизије, на начин и у поступку који је регулисан одредбама чл. 455–463. Закона о привредним друштвима.ˮ

(из Пресуде Привредног апелационог суда Пж 3310/15 од 9. 12. 2015)

 

„Према одредби члана 381. ст. 1. тач. 5) Закона о привредним друштвима одлука скупштине неће бити поништена ако је замењена другом одлуком која је донета у складу са истим законом, статутом и пословником. У конкретном случају, оснивачким актом туженог предвиђено је позивање писаним путем на седницу друштва, а у току првостепеног поступка међу странкама није било спорно да на ванредној седници туженог одржаној 22. 10. 2014. године нису присуствовали представници тужиоца, нити да су о заказивању седнице обавештени писаним путем, то је правилан закључак првостепеног суда да ванредна седница скупштине туженог одржана 22. 10. 2014. године није била сазвана у складу са Законом о привредним друштвима, те су одлуке донете на истој биле подложне побијању. Међутим, на наредној седници одржаној 31. 12. 2014. године присуствовали су сви представници чланова туженог и то представници привредног друштва R… h… ДОО Београд и тужиоца као другог члана туженог. На истој седници већином гласова донета је одлука о потврђивању одлуке о разрешењу директора и именовању директора друштва R… d… ДОО Београд, односно потврђена је одлука којом је разрешен директор са функције, а именована М. Т. на место директора, због чега је правилно првостепени суд применио одредбу члана 381. ст. 1. тач. 5) Закона о привредним друштвима када није поништио предметну одлуку имајући у виду да је иста замењена другом одлуком која је донета у складу са законом, статутом и пословником. На седници скупштине туженог одржаној 31. 12. 2014. године, присуствовали су сви представници тужиоца и другог оснивача туженог – R… h… ДОО Београд, па је иста сазвана и одржана у складу са Законом о привредним друштвима. Како је на тој седници потврђена одлука о разрешењу са функције директора туженог и именовању на функцију директора М. Т., то је одлука о разрешењу и именовању директора друштва R… d… ДОО Београд од 22. 10. 2014. године, чији се поништај тражи, замењена новом правноваљаном одлуком донетом у складу са законом, статутом и пословником. Имајући у виду наведено, правилно је првостепени суд одбио тужбени захтев тужиоца за поништај одлуке од 22. 10. 2014. године о разрешењу дотадашњег директора туженог и именовању на функцију директора М. Т., јер је предметна одлука замењена другом законитом одлуком.ˮ

(из Одлуке Привредног апелационог суда Пж 976/15 од 15. 6. 2016)

 

„Одлучујући о захтеву тужиоца за побијање одлука донетих на 57. седници Скупштине туженог, првостепени суд утврђује да су у конкретном случају испуњени општи услови побијања предвиђени чланом 376. Закона о привредним друштвима и да то произилази из чињенице да су спорне одлуке донете на седници Скупштине туженог на којој није учествовао тужилац као члан друштва, иако је на то имао право, јер је био члан туженог услед тога му је то право било ускраћено, чиме је поступано супротно одредби члана 328. Закона о привредним друштвима. При томе, првостепени суд је уредност позива тужиоца као члана друштва туженог ценио позивајући се на члан 33. Оснивачког акта друштва туженог, којом одредбом су уређени начин и рокови позивања сваког члана групе за седницу Скупштине чланова туженог, те оценом приложеног доказа, мејла представника туженог од 17. 12. 2012. године, налазећи да тужиоцу није била дата могућност да присуствује одржавању седнице услед чега је тужени тужиоцу то право ускратио, непозивањем на одржавање седнице и на тај начин поступио супротно одредби члана 328. Закона о привредним друштвима, као и члана 33. Оснивачког акта туженог, те да наведено представља основ побијања одлуке предвиђен одредбом члана 376. Закона о привредним друштвима.

У конкретном случају постоји пропуст туженог у погледу уредног позивања тужиоца за 57. одржану седницу. Сходно томе, правилно је првостепени суд применио материјално право и то одредбе члана 33. Оснивачког акта када је ценио уредност позива, односно сазивање Скупштине друштва туженог. Оснивачким актом туженог је предвиђено сазивање скупштине чланова, а тиме и могућност позивања тужиоца као члана друштва, на начин да се седница скупштине чланова овде туженог сазива писаним позивом упућеним сваком члану туженог на адресу која се води у књизи чланова групе и то најраније у року од 15 дана пре одржавања седнице Скупштине. Наведено произлази и из одредбе члана 204. ст. 1. Закона о привредним друштвима којом је прописано да се седница скупштине сазива писаним позивом упућеним сваком члану друштва на адресу члана друштва из евиденције података о члановима друштва, а позив се сматра достављеним даном слања препоручене пошиљке поштом, осим ако је другачији начин позивања одређен оснивачким актом или се са другачијим начином позивања члан друштва писаним путем сагласио. Зато је правилно првостепени суд нашао да тужени није поступио у складу са одредбом члана 204. Закона о привредним друштвима и члана 33. Оснивачког акта и да је са тог разлога тужиоцу као члану друштва који није учествовао на 57. седници скупштине, то право било ускраћено чиме је тужени поступио супротно одредби члана 328. Закона о привредним друштвима. Како седница скупштине туженог на којој су донете побијане одлуке није сазвана у складу са Законом о привредним друштвима и у складу са Оснивачким актом туженог, то је правилно првостепени суд применио материјално право када је нашао да постоји основ побијања одлуке Скупштине туженог предвиђене чланом 376. ст. 1. тач. 1) Закона о привредним друштвима. Са изнетих разлога, тужени неосновано у жалби наводи да наведене неправилности у сазивању седнице немају значајније правне последице, те да представљају последицу мање повреде права тужиоца. Насупрот жалбеним наводима, наведени пропуст представља разлог због којег се основано побија одлука донета на седници која није сазвана у складу са Законом, а наведене неправилности је првостепени суд правилно утврдио ценећи их на основу одредби Закона о привредним друштвима и одредби Оснивачког акта туженог.ˮ

(из Одлуке Привредног апелационог суда Пж 4576/14 од 3. 12. 2014)

 

„Правилан је закључак првостепеног суда да су акционари уредно позвани на седницу скупштине, с обзиром на то да према садржини доставне књиге поште следи да је извршена лична достава акционарима туженог, да је објављен оглас у дневном листу ’Политика’ који има тираж прописан Законом о привредним друштвима, као и да је позивање извршено на сајту туженог и сајту регулисаног тржишта.

Међутим, иако је требало да примени Закон о привредним друштвима (’Сл. гласник РС’, бр. 36/2011, 99/2011), с обзиром на то да су побијане одлуке донете, као и да је тужба поднета у време важења тог Закона, првостепени суд је применио одредбе Закона о привредним друштвима (’Сл. гласник РС’, бр 125/2004 године), на шта се основано изјављеном жалбом указује. Наведено није од утицаја на правилност побијане одлуке.

Наиме, одредбе Закона о привредним друштвима (’Сл. гласник РС’, бр 125/2004 године), услове за побијање одлука скупштине, те права акционара који су регулисани по том основу, регулишу на готово идентичан начин као и одредбе Закона о привредним друштвима (’Сл. гласник РС’, бр. 36/11 и 99/11). Чланом 376. Закона о привредним друштвима (’Сл. гласник РС’, бр. 36/11 и 99/11) прописано је да један или више акционара, који су имали право на учешће у раду седнице Скупштине, могу побијати одлуку донету на тој седници из законом предвиђених разлога. Позив на седницу, тужиоцима је упућен у свему у складу са одредбама оснивачког акта, који позив има садржину предвиђену чланом 335. Закона о привредним друштвима, с обзиром на то да садржи предлог дневног реда, време и место одржавања скупштине, обавештење о начину увида у документацију, поуку о правима акционара. Све одлуке на седници скупштине су донете уз претходно испуњене услове у погледу кворума и потребне већине за гласање.

Овде првотужилац и четвртотужилац су били присутни на седници скупштине, с тим да су исту напустили пре доношења одлука, односно гласања о истим. Стога и према становишту другостепеног суда, првотужилац и друготужилац нису активно легитимисани за подношење тужбе у складу са чланом 376. ст. 4. тач. 3) Закона о привредним друштвима (’Сл. гласник РС’, бр. 36/11 и 99/11).ˮ

(из Одлуке Привредног апелационог суда Пж 877/15 од 8. 4. 2015)

 

Уместо закључка

Побијање одлука привредног друштва као институт корпоративног права је шири и функционалнији правни пут заштите права акционара и чланова у односу на регулативу Закона о предузећима. Међутим, иако је побијање одлука органа привредног друштва широко постављено, оно је, ипак, вишеструко условљено. Услед нејасних правних норми и стандарда и уочљивих правних празнина, постојећа регулатива изазива бројне дилеме у пракси због чега је потребно да се новим изменама и допунама Закона овај проблем превазиђе.