Подношење захтева за заштиту права

У склопу законских измена и новина у поступцима заштите права у систему јавних набавки, у овом тексту говоримо о подношењу захтева за заштиту права, сагледавајући рокове за његово подношење и поступање наручиоца по поднетом захтеву за заштиту права

 

Захтев за заштиту права се у складу са чланом 149. ст. 1. Закона о јавним набавкама („Сл. гласник РСˮ, бр. 124/12, 14/15, 68/15, у даљем тексту ЗЈН) подноси наручиоцу, а копија истовремено доставља Републичкој комисији за заштиту права у поступцима јавних набавки (у даљем тексту: Републичка комисија).

 

Према претходном законском решењу захтев за заштиту права се подносио Републичкој комисији, а предавао наручиоцу, што је у пракси изазивало недоумице и нејасноће за неке подносиоце захтева како поступати по оваквој норми. Захваљујући извршеним изменама закона, односно новој законској формулацији одредбе члана 149. ст. 1. ЗЈН-а, прецизно је уређено питање услова и начина покретања поступка заштите права пред Републичком комисијом.

По позитивним одредбама ЗЈН-а, поступак заштите права иницира се подношењем захтева за заштиту права наручиоцу, док се Републичкој комисији само доставља копија тог захтева, а поступак пред Републичком комисијом покреће се након пријема писаног изјашњења подносиоца захтева за наставак поступка или одговора наручиоца из члана 153. овог закона.

У складу са чланом 149. ст. 2. ЗЈН-а, захтев за заштиту права може се поднети у току целог поступка јавне набавке против сваке радње наручиоца, осим ако овим законом није другачије одређено. Поменута одредба није претрпела измене. Но, цитирану одредбу члана 149. ст. 2. ЗЈН-а треба довести у везу са одредбама осталих ставова истог члана којима се прописују рокови у којима се може поднети захтев за заштиту права, те имати на уму да се захтевом за заштиту права могу оспоравати само радње које наручилац предузме у току поступка за доделу уговора о јавној набавци. Било је неколико спорадичних случајева када су подносиоци захтева подносили захтеве за заштиту права на одлуке наручиоца којима су они раскидали закључене уговоре о јавној набавци, а Републичка комисија није доносила мериторне одлуке по оваквим захтевима. Ово стога што од тренутка закључења уговора све радње на реализацији и раскиду уговора странке решавају применом одредаба Закона о облигационим односима, пред надлежним судом, а не применом одредаба ЗЈН-а.

 

Рокови за подношење захтева за заштиту права

На овом месту, пре свега, треба направити разлику између рокова који се односе на подношење захева за заштиту права којима се оспорава врста поступка, садржина позива за подношење понуда или конкурсне документације, који су прописани одредбама члана 149. ст. 3, 4. и 7. ЗЈН-а, и рокова који се односе на оспоравање поступања наручиоца након донетих одлука којима је окончана фаза стручне оцене понуда прописаних одредбом ст. 6. и 7. истога члана.

 

(а) Благовременост захтева за заштиту права којим се оспорава врста поступка, садржина позива за подношење понуда или конкурсне документације

Чланом 149. ст. 3. ЗЈН-а прописано је да ће се захтев за заштиту права којим се оспорава врста поступка, садржина позива за подношење понуда или конкурсне документације сматрати благовременим ако је примљен од стране наручиоца најкасније седам дана пре истека рока за подношење понуда, а у поступку јавне набавке мале вредности и квалификационом поступку – ако је примљен од стране наручиоца три дана пре истека рока за подношење понуда, без обзира на начин достављања и уколико је подносилац захтева у складу са чланом 63. ст. 2. овог закона указао наручиоцу на евентуалне недостатке и неправилности, а наручилац их није отклонио.

Наведена законска одредба намеће обавезу да се благовременост захтева за заштиту права, пре свега, веже за чињеницу његовог пријема код наручиоца, али и обавезу да поднетом захтеву за заштиту права претходи указивање од стране подносиоца захтева на евентуалне недостатке и неправилности у конкурсној документацији.

Начин подношења захтева за заштиту права није посебно уређен одредбама ЗЈН-а, али се као и сваки други поднесак он може поднети или путем пошиљке (обичном или препорученом поштом), предајом непосредно наручиоцу, или пак, имајући у виду одредбе члана 20. ЗЈН-а, путем електронске поште, кад је то могуће. У овој ситуацији, начин слања захтева за заштиту права је ирелевантан јер је прописано да је за оцену о благовремености захтева за заштиту права битан само датум када је наручилац примио захтев за заштиту права (тзв. теорија пријема). Стога је у овом случају искључена примена одредбе члана 92. ст. 2. Закона о општем управном поступку („Сл. лист СРЈˮ, бр. 33/97, 31/01, „Сл. гласник РСˮ, бр. 30/10), којом је прописано да кад је поднесак упућен поштом препоручено или телеграфски, односно телефаксом, дан предаје пошти, односно дан пријема телефакса сматра се као дан предаје органу коме је упућен. Дакле, и у случају кад је захтев за заштиту права упућен наручиоцу путем препоручене пошиљке, најкасније седам или три дана дана пре истека за подношење понуда, он би се сматрао неблаговременим ако га је наручилац фактички примио по протеку рока.

Кад је реч о обавези која је прописана поменутом одредбом члана 149. ст. 3. ЗЈН-а, да подносиоци захтева укажу наручиоцу на евентуално уочене недостатке и неправилности у конкурсној документацији, одмах се уочава неусаглашеност одредбе поменутог члана и одредбе члана 63. ст. 2. ЗЈН-а, пре свега у погледу рока у коме подносиоци захтева треба да укажу на недостатке и неправилности у конкурсној документацији, а да при том и благовремено поднесу захтев за заштиту права. Ово стога што је одредбама члана 63. ст. 2. ЗЈН-а прописано да заинтересовано лице може да укаже наручиоцу на евентуално уочене неправилности и недостатке у конкурсној документацији најкасније пет дана пре истека рока за подношење понуда, док се за благовремено подношење захтева за заштиту права, одредбом члана 149. ст. 3. ЗЈН-а, прописује да је неопходно да седмог, односно трећег дана пре истека рока за подношење понуда захтев најкасније буде примљен код наручиоца да би био оцењен као благовремен, уз услов да му је претходило указивање на поменуте недостатке и неправилности.

Концепт „претходног упозорењаˮ последица је замисли да треба обавезати подносиоце захтева да пре поднетог захтева за заштиту права укажу наручиоцу на одређене „мањкавостиˮ конкурсне документације, које често могу бити резултат ненамерне, случајне грешке наручиоца приликом припреме конкурсне документације. Међутим, чак и кад то нису, може постојати добра воља наручиоца да поступи по оваквим упозорењима, те измени и коригује конкурсну документацију управо на начин на који то потенцијални понуђач указује и сугерише. Оваква замисао се назива „покушајем мирењаˮ учесника поступка јавне набавке, и требало би да одражава интересе како понуђача, тако и наручиоца. За разлику од захтева за заштиту права, „претходно упозорењеˮ не подразумева никакве трошкове за заинтересована лица, и они у овој законској обавези треба да препознају свој интерес да без подношења захтева за заштиту права, у краћем року и без икаквих издатака, дођу до истог циља као и да су поднели захтев за заштиту права. С друге стране, наручиоци оваквом одредбом добијају могућност да, уколико процене да су основани наводи из претходног указивања потенцијалног понуђача, приступе промени конкурсне документације, а то све без поступка заштите права, који за њих (и поред нешто промењеног концепта суспензивног дејства захтева за заштиту права) значи и пролонгирање рокова на реализацији поступка и губитак средстава на чији се повраћај обавежу у случају да захтев за заштиту права буде оцењен као основан.

Свесни чињенице неусаглашености поменуте две одредбе члана 63. ст. 2. и члана 149. ст. 2. ЗЈН-а, те неуређености рока у коме потенцијални подносиоци захтева морају указати наручиоцу на недостатке и неправилности конкурсне документације (пре него што евентуално уложе захтев за заштиту права), као и рока и процедуре по којој би наручилац требало да по њима поступа, Републичка комисија се нашла пред посебним изазовима како поступати по овим питањима.

Пре свега, иако се одредбама члана 63. ст. 2. ЗЈН-а говори да подносилац захтева „може да укажеˮ наручиоцу на евентуално уочене недостатке и неправилности у конкурсној документацији, имајући у виду одредбе члана 149. ЗЈН-а, којима су прописани рокови за подношење захтева за заштиту права, дошло се до закључка да захтеву за заштиту права мора претходити указивање на недостатке и неправилности у конкурсној документацији, јер ова одредба то јасно прописује када уређује рокове и услове у којима се може поднети благовремен захтев за заштиту права.

 Следећа одредба која збуњује и наручиоце и понуђаче јесте она у којим случајевима ће се за оцену благовремености користити одредба члана 149. ст. 3. ЗЈН-а, а у којим случајевима одредба ст. 4. истог члана. У настојању да се овим одредбама дâ смисао и уведе јасна разлика када ће се благовременост захтева за заштиту права ценити применом одредбе ст. 4. поменутог члана, а да при том одредба ст. 3. тог члана не изгуби свој смисао, дошло се до закључка да одредбу члана 149. ст. 4. ЗЈН-а треба примењивати само у случајевима кад је од стране наручиоца предузета радња након истека рока од седам, односно три дана пре истека рока за подношење понуда, под условом да се иста радња може оквалификовати као радња која није у складу са законом. Наиме, примећени су случајеви да подносиоци захтева сматрају да им било која радња наручиоца која је предузета унутар рока из члана 149. ст. 3. ЗЈН-а даје основа да поднесу захтев за заштиту права чија ће се благовременост ценити применом одредбе члана 149. ст. 4. ЗЈН-а, дакле, да га могу поднети до истека рока за подношење понуда. Тако, уколико је наручилац давао одговоре на захтеве за појашњењем конкурсне документације шестог, петог дана пре истека рока за подношење понуда (или сваки наредни дан ближи дану у коме истиче рок за подношење понуда), подносиоци захтева су сматрали да би могли поднети захтев за заштиту права до истека рока за подношење понуда, односно да им такво поступање наручиоца аутоматски пролонгира рок за подношење захтева за заштиту права и одлаже га до момента истека рока за подношење понуда, чиме би се обесмислила замисао да се на време укаже наручиоцу на неправилности и омогући му се да благовремено реагује. Оваквим тумачењем дошло би до тога да би се у највећем броју поступака јавних набавки за благовременост захтева за заштиту права користила одредба члана 149. ст. 4. ЗЈН-а, јер се одговори на захтеве за појашњењем најчешће дају у оквиру поменутог рока, пошто и сами понуђачи обично постављају захтеве за појашњењем у крајњем року који је предвиђен одредбом члана 63. ст. 2. ЗЈН-а, као пети дан пре истека рока за подношење понуда. Дакле, одредбу члана 149. ст. 4. ЗЈН-а, која омогућава привилегованији положај подносиоцима захтева за благовремено подношење захтева за заштиту права, наспрам одредбе члана 149. ст. 3. ЗЈН-а, треба примењивати само у случајевима када наручиоци у оквиру рока од седам, односно три дана пре истека рока за подношење понуда, предузимају радње које нису у складу са одредбама ЗЈН-а. У пракси ово су најчешће случајеви када наручиоци у оквиру овог рока мењају конкурсну документацију, а не продуже рок за подношење понуда, и тиме крше одредбу члана 63. ст. 5. ЗЈН-а, или је продуже, али не за толики период, који ће, с обзиром на природу измене, омогућити понуђачима припрему прихватљиве понуде, сходно одредби члана 61. ст. 1. ЗЈН-а, или пак када промене конкурсну документацију тако да она није у складу са одредбама ЗЈН-а.

У вези са роковима за подношење захтева за заштиту права, те са обавезом претходног указивања на недостатке и неправилности у конкурсној документацији, уочено је да одређени круг подносилаца захтева сматра да релативно касним подношењем поднесака којима се указује на недостатке и неправилности у конкурсној документацији (дан, два пре истека рока за благовремено подношење захтева за заштиту права, у смислу члана 149. ст. 3. ЗЈН-а), они ишчекујући одговор наручиоца у наредна три дана, могу рачунати да се благовременост евентуално уложених захтева за заштиту права (у случају да наручилац не отклони недостатке и неправилности онако како су тражили), цени у смислу одредбе члана 149. ст. 4. ЗЈН-а. Овакав приступ би, такође, омогућавао потенцијалним подносиоцима захтева за заштиту права повољнији рок за подношење захтева, што је процењено као покушај шпекулисања и тактизирања. Ово посебно стога што наручиоци немају ни законску обавезу да отклоне недостатке на начин на који од њих то тражи заинтересовано лице, за разлику од законом прописане обавезе наручиоца да пружи одговоре на захтеве за појашњем које заинтересована лица постављају у смислу одредбе члана 63. ст. 2. ЗЈН-а, а којима само тражи прецизније податке, информације или детаљније појашњење како да припреме понуде.

Дакле, треба имати у виду да је одредба члана 149. ст. 3. ЗЈН-а кључна за оцену благовремености подношења захтева за заштиту права којима се оспорава конкурсна документација, односно одредба у односу на коју се, пре свега, цени испуњеност процесне претпоставке благовремености за поступање по поднетом захтеву за заштиту права. Захтеву за заштиту права би морало да претходи указивање на неправилности и недостатке конкурсне документације, с тим што је оцењено да у недостатку законских одредаба које би регулисале рок, форму и садржину оваквог „претходног указивањаˮ, као и рока и процедуре у којој ће наручилац поступати по њему, не треба бити формалан и наметати и подносиоцима захтева и наручиоцима посебне обавезе везане за исто.

Када захтев за заштиту права у преговарачком поступку без објављивања позива за подношење понуда подноси лице које није учествовало у поступку јавне набавке, приликом доношење оцене о благовремености захтева за заштиту права не примењују се напред описана правила, тачније одредбе члана 149. ст. 3. и 4. ЗЈН-а, већ ће релевантан бити датум објављивања одлуке наручиоца на Порталу јавних набавки, сходно одредби члана 149. ст. 5. ЗЈН-а. Рок у коме подносилац захтева за заштиту права и са њим повезано лице може благовремено да поднесе захтев за заштиту права и оспори врсту поступка, садржину позива за подношење понуда или конкурсне документације, али и саму одлуку која је донета у овом поступку јавне набавке у којем оно није било учесник, износи десет дана од дана објављивања одлуке на Порталу јавних набавки.

У свом Решењу бр. 4-00-1516/2014, Републичка комисија је заузела став да иако подносилац захтева није поднео понуду у преговарачком поступку без објављивања позива за подношење понуда, не може се сматрати да није учестововао у поступку, будући да је утврђено да је постављао питања и захтеве за појашњењем конкурсне документације, што говори о томе да му је конкурсна документација предметног поступка била позната у периоду у којем је могао да, у складу са чланом 149. ст. 3. и 4. ЗЈН-а, на време оспори садржину конкурсне документације, без обзира на то што није узео учешће у овом поступку подношењем понуде. Последично, овај подносилац захтева који је поднео захтев за заштиту права након донете одлуке о додели уговора, није исти поднео благовремено, односно благовременост његовог захтева не може се ценити применом одредбе члана 149. ст. 5. ЗЈН-а.

 

(б) Подношење захтева за заштиту права после доношења одлуке о додели уговора, одлуке о закључењу оквирног споразума, одлуке о признавању квалификације и одлуке о обустави поступка

Рок за подношење захтева за заштиту права у свим врстама поступака јавних набавки, осим у поступку јавне набавке мале вредности, износи десет дана од дана објављивања одлуке о додели уговора, одлуке о закључењу оквирног споразума, одлуке о признавању квалификације и одлуке о обустави поступка на Порталу јавних набавки. Наиме, сада се у складу са чланом 108. ст. 5. и 8. ЗЈН-а на Порталу јавних набавки објављују поменуте врсте одлука.

Рок за подношење захтева за заштиту права који се подноси против одлуке о додели уговора на основу оквирног споразума у складу са чланом 40а ЗЈН-а износи пет дана после доношења одлуке, међутим, како је и овде, чланом 40а ст. 4, прописано да се одлука објављује на Порталу јавних набавки и на интернет страници наручиоца, рок за подношење захтева за заштиту права би, ипак, требало везати за објављивање такве одлуке, када се добављачи и упознају са садржином донете одлуке, након чега могу одлучити да је оспоре.

У свим поменутим случајевима, за оцену благовремености захтева за заштиту права примењује се тзв. теорија слања, што значи да је благовремен и онај захтев за заштиту права који се наручиоцу упути у року од десет дана, односно пет дана, од дана објаве одлуке на Порталу јавних набавки, поштом препоручено, а који дан ће се сматрати и даном предаје захтева наручиоцу у складу са чланом 92. ст. 2. Закона о општем управном поступку, без обзира на то и да ли је он примљен после истека тог рока.

 

Суспензивно дејство захтева за заштиту права

Поднети захтев за заштиту права не задржава даље активности наручиоца у поступку јавне набавке у складу са одредбама члана 150. овог закона.

У складу са чланом 150. ст. 1. овог закона, наручилац има право да после поднетог захтева за заштиту права настави активности у поступку јавне набавке, али само до одређеног момента.

Пре свега, омогућавање наставка активности односи се превасходно на поступке заштите права који су покренути у роковима из члана 149. ст. 3. и 4. ЗЈН-а. У сваком случају, све активности су дозвољене све до доношења одлуке о додели уговора, одлуке о закључењу оквирног споразума, одлуке о признавању квалификације и одлуке о обустави поступка или закључења уговора о јавној набавци, односно оквирног споразума. Доношење одлука и закључење уговора о јавној набавци и оквирног споразума није допуштено све до доношења одлуке о поднетом захтеву за заштиту права.

Изузетак који је уведен изменама ЗЈН-а јесте одредба члана 150. ст. 2. ЗЈН-а, када одговорно лице наручиоца може донети одлуку да наручилац предузме активности тако што ће донети одлуку о додели уговора, односно обустави поступка, односно тако што ће закључити уговор о јавној набавци, ако би задржавање активности наручиоца проузроковало велике тешкоће у раду или пословању наручиоца које су несразмерне вредности јавне набавке, при чему та одлука мора бити образложена. Ова одредба се разликује од случаја прописаног одредбом члана 150. ст. 3. ЗЈН-а, када Републичка комисија може донети одлуку о наставку активности ако процени да би задржавање активности наручиоца довело до тога да значајно буде угрожен интерес Републике Србије.

Оно што се у пракси појавило као проблем, а у вези је са применом одредбе члана 150. ст. 2. ЗЈН-а, јесте чињеница да немали број наручилаца одлучи да настави активности у предметном поступку, али да посебно образложена одлука одговорног лица наручиоца не буде и донета. Заправо, наручиоци кроз донете одлуке о додели уговора, у оквиру образложења, најчешће наводе да су наставили даље активности имајући у виду одредбе члана 150. ст. 2. ЗЈН-а. Овакво поступање није у складу са одредбом ЗЈН-а будући да одлука одговорног лица наручиоца о наставку активности мора бити посебно образложена, односно мора се проследити Републичкој комисији и објавити на Порталу јавних набавки и интернет страни наручиоца, пре него што наручилац, односно Комисија за јавну набавку и de facto настави активности доношењем одговарајуће одлуке у поступку јавне набавке. Међутим, врло је дискутабилно да ли се поменута одлука може оспоравати у поступку заштите права или је она само основ за утврђивање одговорности од стране посебних контролних тела, и током евентуалних судских поступака поништаја уговора и накнаде штете, уколико се у поступку заштите права испостави да је захтев за заштиту права био основан. С једне стране, реч је о озбиљном изузетку од суспензивног дејства захтева за заштиту права, те је доношење овакве одлуке предуслов за законитост свих потоњих радњи на које се наручилац одлучи, када жели да настави активности из разлога ближе описаних одредбом наведеног члана 150. ст. 2. ЗЈН-а. Процену да би задржавање активности наручиоца проузроковало велике тешкоће у раду и пословању које су несразмерне вредности јавне набавке, доноси одговорно лице наручиоца, које из позиције коју заузима може да донесе процену тог типа, али за исту сноси и одговорност. Поставља се питање који је мотив оваквих поступања, односно да ли околност да се не доноси посебна одлука, у смислу члана 150. ст. 2. ЗЈН-а, представља резултат нејасноће одредаба ЗЈН-а или бојазни одговорних лица наручиоца да ће на било који начин сносити одговорност за овакво поступање. У сваком случају, правилно поступање наручиоца када се по извршеној процени утврди да би заустављање активности створило велике тешкоће у раду или пословању које су несразмерне вредности јавне набавке, подразумева обавезе прописане наведеним чланом, односно да одговорно лице наручиоца мора донети посебну одлуку у којој ће својим потписом стајати иза чињеница и разлога које су у њој самој наведене, те је на њему, пре свега, одговорност за овакво поступање.

 

Поступање наручиоца по поднетом захтеву за заштиту права

Одредбом члана 151. ЗЈН-а прописано је да наручилац, након пријема захтева за заштиту права, проверава да ли је захтев поднет у року и да ли је изјављен од стране лица које има активну легитимацију.

Измене је претрпела одредба члана 151. ст. 2. ЗЈН-а, након што је избачена одредба која је прописивала обавезу наручиоца да позове подносиоца захтева на допуну поднетог захтева. Уместо ове одредбе, садашња норма поменутог члана прописује да ако поднети захтев за заштиту права не садржи све обавезне елементе из ст. 1. истог члана, наручилац ће такав захтев одбацити закључком.

Прва је помисао да наведена одредба, у случају некомплетних захтева за заштиту права, наручиоцима омогућава да одмах донесу одлуку о одбацивању захтева за заштиту права. Међутим, разматрајући прве жалбе којима је оспоравано такво поступање наручилаца, Републичка комисија се сусрела са случајевима да су наручиоци као разлоге за некомплетност захтева наводили да они не садрже повреде прописа којима се уређује поступак јавне набавке, чињенице и доказе којима се повреде доказују, иако је из садржине поднетих захтева за заштиту права ове чињенице било могуће утврдити. Било је чак и случајева да је као разлог одбацивања констатовано да захтев за заштиту права не садржи потпун назив наручиоца, односно подносиоца, или да не садржи потврду банке о реализованом налогу за пренос таксе, а да таква врста доказа није ни детаљно описана у конкурсној документацији, као ни висина таксе.

Суочена са проблемом који има са поступањем Управног суда, који поступајући по тужбама поништава закључке Републичке комисије из разлога што су захтевима за заштиту права прилагани налози за пренос, а не потврда о уплати таксе из члана 156. ст. 1. тач. 6) ЗЈН-а, односно што на приложеним потврдама о реализованом средству обезбеђења није назначен број јавне набавке (иако је овај податак захтеван позивима за допуну), оцењено је да, и поред извршене измене ЗЈН-а, треба инсистирати на томе да сваки захтев за заштиту права за кога поступајући орган утврди да не садржи неки од података који Закон прописује чланом 151. ст. 1, не може бити одбачен, без претходног позивања да буде уређен.

И поред јасне замисли да подносиоцима захтева не треба омогућити да остваре право на заштиту права ако одмах уз поднети захтев за заштиту права не плате и таксу за његово подношење, а посебно имајући у виду да уз подношење жалбе против закључка о одбацивању таквих захтева за заштиту права и уз изигравање доставе позива за допуну и донетих закључака подносиоци захтева могу заустављати наручиоца у поступку јавне набавке у знатном временском периоду, односно и поред чињенице да ће се онемогућавањем оваквог поступања заустављати „неозбиљниˮ подносиоци захтева, одустало се од тумачења извршених измена на такав начин да наручиоци могу без тражења допуне одбацити захтев за заштиту права.

Наиме, сâм Закон не пружа могућност да се овакво поступање веже само и искључиво за неплаћање таксе (и прилагање потврде уз поднети захтев са таксативно траженом садржином), а не и за неке друге од стране наручиоца утврђене мањкавости, које су претходно поменуте. Имајући у виду да је Закон о управном поступку супсидијаран пропис у поступцима заштите права (и да он прописује да уколико неки поднесак садржи недостатак који спречава поступање по њему, поступајући орган је дужан да позове странку да тај захтев уреди), Републичка комисија је заузела став да и поред извршених измена, треба инсистирати на обавези позивања подносиоца захтева да уреде поднети захтев за заштиту права, јер је њено становиште да брисање одредбе оставља правну празнину коју треба превазићи сходно одредби члана 148. ст. 5. ЗЈН-а, позивањем на одредбе ЗУП-а, којима је обавеза уређења поднеска који садржи формалне недостатке императивно прописана чланом 58. тог закона. Кад је реч о року који треба остављати подносиоцима захтева, рок од два дана који је ЗЈН и раније прописивао био би примерен. Међутим, оно на шта наручиоцима треба скренути пажњу јесте околност да приликом упућивања позива подносиоцима захтева да допуне поднети захтев за заштиту права морају бити јасни и недвосмислени у погледу начина на који је потребно уредити поднети захтев за заштиту права. У том смислу, погрешно, али неретко поступање наручиоца огледало се и у томе што су позиви за допуну поднетих захтева за заштиту права само садржали упућивање на уређење захтева у смислу члана 151. ст. 1. ЗЈН-а, без прецизнијих упутства на који начин захтев треба уредити.

Иако одредба члана 151. ст. 1. ЗЈН-а не прописује да захтев за заштиту права треба да садржи означење броја партије која се оспорава, као и овлашћење свих учесника конзорицијума за подношење захтева за заштиту права (у случају подношења заједничке понуде, која у конзорцијском уговору не садржи такво овлашћење за појединог учесника), и овакви подаци, тј. докази често су неопходни за поступање по поднетим захтевима за заштиту права, јер од њих зависи решавање питања активне легитимације, као и одређивање висине таксе коју треба платити.