Појам и положај заложног повериоца – део први

У овом дводелном тексту, који ћемо објавити у овом и наредном броју нашег часописа, кроз сасвим прецизна питања и концизне одговоре, разматрамо појам и положај заложног повериоца у стечају

 

 

#1 Којим законом је уведен појам заложног повериоца у стечају?

Појам заложног повериоца у стечају уводи Закон о изменама и допунама Закона о стечају („Сл. гласник РСˮ, бр. 83/14), који је почео да се примењује 13. 8. 2014. године (са изузетком одредаба члана 10. које се примењују од 1. 10. 2014. године и члана 1. ст. 1. које се примењују од 1. 1. 2015. године). Заложни поверилац се, дакле, појавио у стечајном праву као законски термин од 13. 8. 2014. године када је и почела примена Закона о стечају са наведеним изменама и допунама. Пракса привредних судова, међутим, значајно раније уочила је потребу разликовања поверилаца који имају одређена заложна права на стварима које су у стечајној маси, односно у својини стечајног дужника, па је суштински кроз праксу Привредног апелационог суда и свих привредних судова појам заложног повериоца уведен и раније.

 

#2 Ко је заложни поверилац?

Појам заложног повериоца наводи се у одредбама члана 49. Закона о стечају, у ст. 5, 6. и 7. којима се заложни повериоци дефинишу као повериоци који имају заложно право на стварима и правима стечајног дужника о којима се воде јавне књиге или регистри, а немају новчано потраживање према стечајном дужнику које је тим заложним правом обезбеђено. У дефиницији заложних поверилаца посебно је наглашено да они немају новчано потраживање према стечајном дужнику које је тим заложним правом обезбеђено, што значи да је стечајни дужник заправо био треће лице које је дозволило да се на његовој имовини упишу заложна права ради обезбеђења извршења обавеза које нису његове обавезе – дуговања, већ обавезе трећег лица. Заложни поверилац и заложни дужник нису у тој ситуацији били у међусобном пословном односу из кога је настао дуг који се обезбеђује заложним правом, већ су једино и искључиво у односу по основу успостављеног заложног права.

Законодавац наглашава да заложни повериоци нису стечајни и нису разлучни повериоци. Заложни повериоци заправо само имају заложна права на стварима стечајног дужника.

 

#3 Да ли је заложни поверилац овлашћен да подноси предлог за отварање поступка стечаја над заложним дужником?

Лицима која немају потраживање према стечајном дужнику, већ само уписана заложна права на његовој имовини, до сада је судска пракса ускратила право да буду предлагачи стечаја. Таква лица заправо нису повериоци у правом смислу те речи, јер немају потраживање према стечајном дужнику, па је то разлог због кога им је ускраћено право да подносе предлог за отварање поступка стечаја. Они имају права на имовини стечајног дужника. Та права су уписана у јавне књиге и стварноправног су карактера, али их постојање тих права не чини и повериоцима у облигационом смислу који ради наплате свог потраживања могу поднети предлог за покретање стечаја. Напротив, у случају да су испуњени услови за реализацију заложног права, ови повериоци могу покренути поступак њене судске или вансудске реализације. Управо то и јесте разлог зашто им је ускраћено право да подносе предлог за покретање стечаја.

 

#4 Да ли заложни поверилац има обавезу подношења пријаве у стечају?

Закон дефинише да су заложни повериоци дужни да у року за подношење пријаве потраживања обавесте суд о заложном праву, уз достављање доказа о постојању заложног права и изјаве о износу новчаног потраживања према трећем лицу, које је тим правом обезбеђено на дан отварања стечајног поступка, чиме стичу својство странке у стечајном поступку. Оваквим приступом законодавца заложни поверилац у стечају постао је нови учесник у стечајном поступку.

Законодавац је предвидео да су заложни повериоци дужни да, ради остварења права, у року за подношење пријава потраживања обавесте суд о заложном праву, што значи да они имају обавезу да у року од 120 дана од објаве огласа о отварању стечаја доставе обавештење које ће у прилогу садржати и потребне доказе о постојању заложног права и о висини новчаног потраживања које је наведеним правом обезбеђено. Закон инсистира на достављању доказа о постојању заложног права, а посебно доказа и изјаве о износу новчаног потраживања према трећем лицу које је тим правом обезбеђено, јер је управо тај износ непознат самом стечајном дужнику, будући да потиче из уговорног односа заложног повериоца и трећег лица, а директно утиче на висину износа који ће се реализацијом заложног права на имовини стечајног дужника намирити заложном повериоцу. Законодавац није предвидео да заложни поверилац мора да пријави своје потраживање, већ само да у истом року у коме се врши пријава потраживања, треба да обавести стечајне органе о постојању свог права.

И према ранијој пракси судова заложни повериоци нису били дужни да подносе пријаве потраживања, нити су губили права због пропуштања подношења пријава, с обзиром на то да се ради о стварним правима, те да заправо они и немају потраживања према стечајном дужнику која би се у стечају могла пријавити, већ само одређено стварно право о коме је потребно обавестити суд, иако би увидом у јавне књиге заправо и сâм стечајни управник морао уочити да постоје заложна права трећих лица уписана на имовини стечајног дужника.

 

#5 Које су последице пропуштања заложног повериоца да обавести о свом праву?

Проблем се јавља код дефинисања обавеза заложног повериоца, јер је он дужан да у року за подношење пријаве потраживања (а то значи 120 дана од дана објављивања огласа о отварању стечајног поступка у „Службеном гласнику Републике Србијеˮ) обавести суд о заложном праву, уз достављање наведених доказа. Поставило се питање како на његова права утиче пропуштање поступања на наведени начин.

Обавештење о постојању сопственог заложног права, уз достављање доказа о постојању права и о износу новчаног потраживања које се наведеним правом обезбеђује, свакако је значајна информација за стечајног управника и друге стечајне органе који некада због несређених књига или пропуста у књигама у којима су евидентирана права и обавезе не могу да утврде да ли одређено право постоји и у ком обиму – износу.

Могуће је да у одређеном и законом предвиђеном року заложни поверилац поднесе наведено обавештење о постојању свог заложног права, али да при том у прилогу истог не достави тражене доказе, односно доказе о постојању заложног права и исправе о износу новчаног потраживања према трећем лицу које се тим правом обезбеђује на дан отварања стечајног поступка.

Чињеница да подношењем обавештења уз достављене наведене доказе, према одредбама самог закона, заложни поверилац стиче својство странке у поступку указује на то да он своја права не губи, односно не може изгубити уколико не обавести стечајне органе о њиховом постојању у наведеном року, што је у складу и са стварноправним карактером наведених права. Стварна права се не могу изгубити невршењем, па ни његова заложна права не могу престати, нити он у њиховом остварењу може бити ограничен због чињенице да није обавестио стечајне органе о постојању свога права. Последица непоступања по наведеној законској обавези, односно необавештавање суда о постојању заложног права у року за подношење пријава потраживања, огледа се у даљем положају заложног повериоца у току стечајног поступка. Уколико наведено обавештење поднесе у одређеном року, поверилац ће стећи својство странке у поступку, па ће му на располагању у даљем току стечајног поступка бити све оне процесне могућности које имају и друге странке у поступку. У супротном, уколико је наведено обавештење пропустио да поднесе, та права и могућности неће имати. Како су права странака увек у поступку усмерена на очување, односно обезбеђење њиховог положаја, то заправо пропуштањем обавештења заложни поверилац себе доводи у неповољнији положај у погледу реализације свог заложног права, иако исто није изгубио.

 

#6 Које су последице доставе обавештења по протеку рока од 120 дана?

У пракси се поставило питање шта се догађа ако заложни поверилац обавести суд о постојању свог заложног права, али не у року од 120 дана, већ касније, те какав је његов положај у таквој ситуацији.

Сагласно датом мишљењу према коме заложни поверилац не губи заложна права и у случају да не обавести суд о свом потраживању, већ само не стиче својство странке у поступку, чини се правилним приступ према коме би заложни поверилац од тренутка када обавести суд о заложном праву, па и када је он обавештење доставио по истеку законом прописаног рока, односно у каснијој фази стечајног поступка, стекао својство странке и сва права која му у даљем току поступка као странци припадају, док би она права која је због неблаговременог обавештења пропустио, односно оне законске могућности које је пропустио у поступку пре достављања његовог обавештења, јер није имао својство странке у поступку, била за њега трајно пропуштена, односно на њих се не би могао позивати.

 

#7 Које су последице достављања непотпуног обавештења о заложном праву?

Поставља се и питање шта се догађа уколико заложни поверилац обавештење суду достави без обавезне пратеће документације којом доказује постојање свог заложног права и изјаве о висини новчаног потраживања према трећем лицу које је тим правом обезбеђено на дан отварања стечајног поступка, односно да ли се у том случају такав поднесак, акт, обавештење суду сматра непотпуним, неуредним и какве су последице наведене неуредности.

Пре свега, чини се да, свакако, не треба сматрати да се ради о акту који због неуредности треба одбацити или донети било какво друго процесно решење у погледу судбине наведеног акта. И сâм законодавац је дефинисао да се ради о обавештењу суда, што указује на то да суд не доноси било какве одлуке поводом наведеног обавештења. Чињеница да уз исто обавештење нису достављени докази о постојању заложног права или обавезне изјаве о износу новчаног потраживања не утиче на стицање својства странке за заложног повериоца, јер се постојање његовог заложног права може утврдити и из јавних књига, будући да су према дефиницији заложни повериоци само повериоци који имају заложно право на стварима или правима стечајног дужника о којима се воде јавне књиге или регистри, што стечајни управник увек може утврдити и проверити. Када је реч о недостатку изјаве о износу новчаног потраживања, та чињеница не утиче на губитак, односно ускраћивање стицања својства странке у поступку заложном повериоцу, али ће значајно утицати на могућност остварења његових права у даљем току поступка.

У пракси је био велики проблем утврдити висину износа потраживања заложног повериоца и суд је то покушавао користећи своја овлашћења из Закона о парничном поступку који се сходно примењује и у стечају, али је све то одуговлачило поступак и управо у циљу убрзања поступка и омогућавања заложном повериоцу да на најбржи начин оствари своја права, уведена је обавеза да уз обавештење достави и изјаве о висини дуга. Ако достави обавештење, а не достави дате изјаве, заложни поверилац стиче својство странке у поступку, али странке на којој је терет да докаже постојање и висину потраживања које је обезбеђено наведеним заложним правом.

Стога, ако не обавести суд или обавести суд уз непотпуну документацију, заложни поверилац не губи права на приоритетно намирење из средстава добијених продајом заложним правом оптерећене ствари, али знатно отежава свој положај, јер уколико није странка у поступку неће моћи да утиче на даљи ток поступка.

  

#8 Да ли се заложни повериоци уносе у листу потраживања?

Закон је предвидео да ће стечајни управник у листи свих поверилаца за које је сазнао из пословних књига и пријава потраживања, посебно евидентирати заложне повериоце, (уз разлучне и излучне повериоце), као и уз запослене код стечајног дужника за износе неисплаћених зарада. То указује да је већ од састављања листе поверилаца од стране стечајног управника потребно евидентирати и јасно издвојити и заложне повериоце. Потврду става да изостанак обавештавања суда о постојању заложног права не води губитку наведеног права, даје и законска одредба према којој се ова листа поверилаца, која мора садржати издвојене заложне повериоце, сачињава на основу сазнања из пословних књига и остале документације стечајног дужника, из других података, као и из пријава потраживања.

То указује да се и из других извора, као што су пословне књиге и документација стечајног дужника или увид у јавне књиге, може и треба утврдити постојање заложног повериоца и он унети у наведену листу која се формира у складу са одредбама члана 107. Закона о стечају. За сваког повериоца, у наведеној листи је предвиђено да се морају навести подаци о његовом пословном имену и седишту, износу потраживања са одређеним главним дугом и обрачунатом каматом, правним основом потраживања и стварима на којима постоји разлучно и излучно право, уз изузетак који се односи управо и само на заложне повериоце, у односу на које се наводе само подаци о пословном имену, односно имену и седишту повериоца, те стварима на којима постоји заложно право, а не и други подаци који су обавезни за све друге повериоце. Наведено је логична последица чињенице да заложни поверилац нема потраживање према стечајном дужнику, па нема ни обавезу, нити могућност пријаве потраживања и навођења потраживања, а самим тим ни раздвајања главног дуга и камате, што је иначе дужност сваког повериоца стечајног дужника. Правни основ потраживања није неопходно навести, јер је он јасан из саме позиције заложног повериоца.

 

#9 Могу ли се и у односу на заложног повериоца одредити мере обезбеђења?

У оквиру мера обезбеђења које су предвиђене чланом 62. Закона о стечају, законодавац је предвидео да стечајни судија по службеној дужности или на захтев подносиоца предлога за покретање стечајног поступка, решењем о покретању претходног стечајног поступка, може одредити мере ради спречавања промене имовинског положаја стечајног дужника, односно уништавања пословне документације, ако постоји опасност да ће стечајни дужник отуђити имовину, односно уништити документацију до отварања стечајног поступка.

Као једна од мера дефинисаних тачком 4. ст. 2. члана 62. Закона о стечају јесте и мера забране или привременог одлагања спровођења извршења према стечајном дужнику, укључујући и забрану или привремено одлагање које се односи на остварење права разлучних и заложних поверилаца.

Наведена мера првобитно је била могућност која се односи на остварење права разлучних поверилаца, али је увођењем заложног повериоца у Закон о стечају и наглашавањем њихове специфичности настала потреба да и они буду обухваћени могућношћу изрицања наведене мере обезбеђења, па је стога законодавац то и учинио. У супротном, заложни поверилац би могао да покрене или спроведе поступак реализације свог заложног права на имовини стечајног дужника, што би једнако могло погодити стечајног дужника, као и реализација права разлучних поверилаца.

Стога је забрана или привремено одлагање спровођења извршења према стечајном дужнику, укључујући и забрану или привремено одлагање које се односи на остварење права разлучних и заложних поверилаца значајна мера за очување имовине стечајног дужника у непромењеном обиму и вредности до отварања стечајног поступка, па се стога као мера обезбеђења у фази претходног поступка најчешће и одређује. Све наведене мере важе до окончања претходног стечајног поступка и стечајни судија их може у било које доба условити или укинути, а оне се сходно изричитим одредбама закона могу укинути или изменити под условом и на начин који су овим законом прописани за укидање и условљавање забране извршења.

 

#10 Може ли заложни поверилац тражити укидање забране извршења­?

Чланом 93. ст. 3. Закона предвиђено је да су у случају изрицања мере забране извршења или намирења из члана 62. ст. 2. Закона, стечајни дужник, односно управник дужни да обезбеде адекватну заштиту имовине на начин којим ће се осигурати да вредност и стање имовине остају непромењени. Према закону, на писани захтев разлучног повериоца може се донети одлука о укидању или условљавању мера обезбеђења из члана 62. ст. 2. тач. 4) Закона о стечају, а то значи мера забране или привременог одлагања спровођења извршења према стечајном дужнику, укључујући и забрану или привремено одлагање које се односи на остварење права разлучних и заложних поверилаца или забране извршења и намирења, која наступа као последица отварања стечајног поступка према ставу 1. члана 93. Закона о стечају, а у односу на имовину која је предмет разлучног права ако:

1) стечајни дужник или стечајни управник нису на адекватан начин заштитили предметну имовину која је предмет разлучног права, тако да је њена безбедност изложена ризику;

2) ако се вредност предметне имовине смањује, а нема друге могућности да се обезбеди примерена и ефикасна заштита од смањења вредности имовине.

 

Како суд поступа само на захтев разлучног повериоца, то, иако се сходно члану 62. ст. 2. тач. 4) Закона о стечају наведена мера може односити и на заложног повериоца, законодавац изгледа није предвидео могућност подношења писменог захтева заложног повериоца за наведену заштиту, нити уопште могућност да се поступањем у смислу члана 93. Закона о стечају штите права заложног повериоца.

Даљим одредбама члана 93. Закона предвиђено је да стечајни судија на писани захтев разлучног повериоца који садржи процену вредности имовине која је предмет разлучног права, а коју је сачинило овлашћено стручно лице најкасније годину дана пре отварања стечајног поступка, доноси одлуку о укидању или условљавању мера обезбеђења из члана 62. ст. 2. и 4. Закона или забране извршења или намирења у односу на имовину која је предмет разлучног права ако је вредност предметне имовине мања од износа обезбеђеног потраживања тог повериоца, а предметна имовина није од кључног значаја за реорганизацију. Евидентно је да ни у наведеној норми није предвиђено једнако право заложних поверилаца да писменим путем захтевају укидање или условљавање мера обезбеђења из члана 62. ст. 2. тач. 4) Закона о стечају, које такође подразумевају и забрану или привремено одлагање које се односи на остварење права заложних поверилаца, као ни укидање забране извршења настале у смислу члана 93. ст. 1. Закона о стечају.

Такође, на предлог разлучног повериоца, стечајни судија може да донесе одлуке о адекватној заштити имовине која је предмет обезбеђења његовог потраживања одређивањем законом предвиђених мера које подразумевају:

1) исплату редовних новчаних надокнада разлучном повериоцу чији је износ једнак износу за који се умањује вредност имовине или накнада за стварне или предвиђене губитке;

2) замену имовине или одређивање додатне обезбеђене имовине довољне да надокнади смањење вредности или губитак;

3) поделу прихода или дела прихода добијених коришћењем имовине која је предмет обезбеђеног потраживања разлучном повериоцу до висине његовог обезбеђеног потраживања или предају средстава добијених отуђењем ове имовине ако је имовину отуђио стечајни дужник пре или током претходног стечајног поступка;

4) поправку, одржавање, осигурање или мере посебног обезбеђења или чувања имовине;

5) друге заштитне мере или друге врсте надокнаде за које стечајни судија сматра да ће заштити вредности имовине разлучног повериоца.

 

Евидентно је да овакав вид заштите није предвиђен за заложног повериоца иако се сходно изнетом мере обезбеђења могу односити и на њега, односно могу значајно ограничити и његова права, а примена наведених мера их једнако као код разлучног повериоца може и умањити или довести до њиховог губитка, што се жели избећи управо заштитом имовине која је предмет обезбеђења код разлучних поверилаца, па је стога нејасно зашто идентична заштита није као могућност предвиђена и у ситуацији када се ради о заложним повериоцима који су обавештењем суду стекли својство странке у поступку.

Пропуст законодавца или намера да се на другачији начин регулишу и заштите разлучни повериоци, који имају заложна права на имовини стечајног дужника успостављена ради обезбеђења потраживања према стечајном дужнику, и заложни повериоци, који имају заложна права успостављена на имовини стечајног дужника ради обезбеђења потраживања према трећим лицима, доводи до значајно другачије позиције разлучних и заложних поверилаца у погледу могућности реализације заложног права.

Иако би се реализацијом права разлучних поверилаца умањила дуговања стечајног дужника, односно обавезе стечајног дужника, а реализацијом права заложних поверилаца не би дошло до умањења обавеза самог стечајног дужника, стечајни управник је дужан да штити и брине се и о реализацији наведених заложних права, као уписаних права трећих лица која су стварноправног карактера, а на имовини стечајног дужника.