Појам и поступак по тужбама за недозвољеност извршења

У тексту који је због обимности подељен у два дела и чији ће други део бити објављен у следећем броју овог часописа, аутор кроз примере из праксе пише о недозвољености извршења. У првом делу ће бити речи о појму и поступку по тужбама за недозвољеност извршења, а у другом делу о разлозима због којих се може поднети тужба за утврђење да је извршење недозвољено.

 

Закон о извршном поступку („Сл. гласник РС”, број 125/2004 – у даљем тексту ЗИП) у члану 23. је предвиђао да лице које тврди да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење, може све до окончања извршног поступка изјавити приговор првостепеном суду којим тражи да се извршење на том предмету прогласи недопуштеним. Суд jе приговор достављао повериоцу и позивао га да се у року од три дана од дана достављања изјасни. Ако треће лице не учини вероватним да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење, суд је решењем одбацивао приговор. Суд је током целог поступка могао решењем да упути треће лице чије право оцени вероватним, а које је извршни поверилац оспорио или се о њему није изјаснио, да у року од 15 дана од дана достављања решења против извршног повериоца покрене парнични поступак ради проглашења недопустивости извршења на том предмету. Извршни дужник који оспорава право трећем лицу, могао је бити обухваћен тужбом. Против решења о упућивању на парницу није се могла изјавити жалба. Подношење приговора није спречавло даље спровођење извршења.

Парнични поступак је могао бити покренут и без упућивања суда према члану 24. ЗИП-а. Лице које је тврдило да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење, све до окончања извршног поступка, а без упућивања суда из члана 23, могло је да покрене парнични поступак против повериоца због недопустивости извршења на том предмету. Извршни дужник који оспорава право трећем лицу, могао је бити обухваћен тужбом. Покретање поступка није спречавало даље спровођење извршења.

Раније важећи Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 31/2011, 99/2011 – др. закон, 109/2013 – одлука УС, 55/2014 и 139/2014 – у даљем тексту стари ЗИО) у члану 50. је регулисао материју недопустивости извршења на сличан начин. Лице које је тврдило да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење, могло је све до окончања извршног поступка судији да изјави приговор којим тражи да се извршење на том предмету прогласи недопуштеним. Ако извршитељ спроводи извршење, судија приговор доставља и њему. Судија приговор доставља и извршном повериоцу и извршном дужнику и позива их да се у року од пет радних дана од дана достављања изјасне. Судија је решењем одбацивао приговоре ако треће лице не учини вероватним да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење. Судија је током целог поступка могао решењем да упути треће лице чије право оцени вероватним, а које је извршни поверилац оспорио или се о њему није изјаснио, да у року од 15 дана од дана достављања решења против извршног повериоца покрене парнични поступак ради проглашења недопуштености извршења на том предмету. Извршни дужник који оспорава право трећем лицу, морао је да буде обухваћен тужбом. Сматрало се да извршни дужник трећем лицу оспорава право ако се о приговору трећег лица не изјасни у року који је прописан. Против решења о упућивању на парницу није било могуће изјавити приговор. Подношење приговора и покретање поступка ради утврђења недопустивости извршења, није спречавало извршење. Судија је решење о упућивању достављао и извршитељу кад извршитељ спроводи извршење.

Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, 106/2015 и 106/2016 – аутентично тумачење – у даљем тексту ЗИО) уводи нову терминологију и уместо недопустивости извршења говори о недозвољености извршења – члан 81, 111. и 112.

У погледу лица која могу покренути парнични поступак, закон предвиђа новине уводећи могућност да дужник покрене такву врсту поступка. Ако се решење о одбијању жалбе на решење о извршењу заснива на чињеницама које су међу странкама спорне и које се односе на само потраживање, извршни дужник може у року од 30 дана од дана достављања решења о одбијању жалбе да покрене парнични поступак за утврђивање недозвољености извршења. Тужба не одлаже извршење. Дужник не може поднети тужбу ради утврђења недозвољености извршења на одређеном предмету, већ само недозвољеност извршења у односу на спорно потраживање према овој законској формулацији. То су све ситуације које се тичу постојања потраживања и права повериоца на наплату тог потраживања од дужника. Дужник не може тражити да суд прогласи извршење недозвољеним на одређеном предмету јер нема правни интерес за такво утврђење.

Из образложења:

Првостепени суд правилно налази да извршни дужник нема овлашћење да захтева да се у парничном поступку извршење на одређеном предмету (у конкретном случају на заради дужника) прогласи недопуштеним због тога што је извршном дужнику заштита обезбеђена кроз извршни поступак по чл. 13. ст. 1, 15, 16. и 17. Закона о извршном поступку. Овим прописима је дужнику у извршном поступку омогућено да против решења о извршењу изјави жалбу и да у жалби изнесе сваки разлог који спречава извршење. Стога је жалба против решења о извршењу правно средство којим је омогућено да се у извршном поступку расправи да ли тужена има право да тражи намирење досуђеног потраживања из тужиљине личне имовине или је одредбама чл. од 222. до 224. ЗОН-а намирење ограничено на предмете заоставштине које је тужиља наследила од пок. М.Т.

Аналогној примени чл. 24. Закона о извршном поступку, на коју указује жалба, нема места. Овим прописом је предвиђено да лице које тврди да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење, може до окончања извршног поступка да против повериоца, а под одређеним условима и против дужника, покрене парнични поступак ради недопустивости извршења. Овај пропис се односи на лица која немају статус странке у извршном поступку и којима у оквиру извршног поступка није обезбеђена заштита. Тужиљи је као извршном дужнику у извршном поступку обезбеђена заштита по правилима извршног поступка и стога се на њу наведени пропис не може применити.

Зато тужиља као извршни дужник нема легитимацију да захтева да се у парничном поступку извршење на одређеном предмету прогласи недопуштеним, нити да вођењем такве парнице утиче на ток и исход извршног поступка, јер јој је заштита обезбеђена у оквиру извршног поступка.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. 2302/10 од 29. 4. 2010. године)

Првостепени суд није правилно применио одредбу члана 188. ЗПП-а када је нашао да тужиоци немају правног интереса за подношење тужбе, међутим, тужиоци нису легитимисани за подношење те тужбе, имајући у виду одредбу члана 50. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, која се у конкретном случају има применити. Законом о извршењу и обезбеђењу предвиђено је да лице које тврди да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење, може до окончања извршног поступка против повериоца, а под одређеним условима и против дужника, да покрене парнични поступак ради недопустивости извршења. Ова одредба члана 50. Закона о извршењу и обезбеђењу односи се на лица која немају статус странке у извршном поступку и којима у оквиру извршног поступка није обезбеђена заштита. Тужиоцима је као дужницима у извршном поступку обезбеђена заштита по правилима тог поступка и стога се на њих наведени пропис не може применити. Зато тужиоци као дужници у извршном поступку немају легитимацију да захтевају да се у парничном поступку извршење на одређеном предмету прогласи недопустивим, нити да вођењем такве парнице утичу на ток и исход извршног поступка, јер им је заштита обезбеђена у оквиру извршног поступка. С обзиром на изнето, правилно је првостепеним решењем тужба одбачена као недозвољена, али не из разлога који је првостепени суд у решењу навео.

(Решење Вишег суда у Пожаревцу, 2 Гж 100/13 (2009) од 11. 2. 2013. године)

 Приговор тужиоца да му није достављен платни налог, по својој природи представља приговор да одлука на основу које је донесено решење о извршењу није извршна (члан 50. тачка 3. Закона о извршном поступку) и спада у опугнационе приговоре. Захтев који се заснива на овом приговору има смисао предлога да се укине као неоснована потврда о извршности, у смислу члана 36. став 3. Закона о извршном поступку. Стога је за одлучивање о тужбеном захтеву било релевантно утврдити да ли је платни налог достављен тужиоцу, јер је о предлогу да се укине неоснована потврда о извршности платног налога одлучено заједно са тужбеним захтевом заснованим на другим разлозима. У смислу одредби члана 36. став 3. Закона о извршном поступку („Сл. лист СФРЈ”, бр. 20/78), неосновану потврду о извршности решењем ће укинути исти суд, односно орган на предлог или по службеној дужности. Када тужилац само из овог разлога поднесе тужбу ради проглашења да је извршење недопуштено, суд ће поступити у смислу одредби члана 19. Закона о парничном поступку, јер је за одлучивање о овом разлогу за приговор поступак одређен чланом 36. став 3. Закона о извршном поступку.

(Врховни суд Босне и Херцеговине, Пж. 409/90 од 15. 10. 1990. године)

Приговор као и пре може изјавити и треће лице (члан 108. ЗИО-а). Треће лице које тврди да на предмету извршења има неко право које спречава извршење, може јавном извршитељу поднети приговор којим захтева да се утврди недозвољеност извршења на том предмету. Приговор трећег лица може да се поднесе до окончања извршног поступка. Треће лице дужно је да у приговору наведе разлоге за приговор и да уз приговор приложи исправе којима доказује постојање свог права, иначе се приговор одбацује као непотпун, без претходног враћања на допуну. Приговор се доставља извршном повериоцу да се о њему изјасни у року од осам дана, уз упозорење на последице пропуштања, а доставља се и извршном дужнику.

Одлуке о приговору трећег лица према члану 109. могу бити следеће:

1) Приговор се решењем усваја, а извршни поступак се у погледу предмета извршења обуставља, уз укидање решења о извршењу и свих спроведених радњи, ако буде испуњен један од следећих услова:

1. ако се извршни поверилац благовремено не изјасни о приговору;
2. ако извршни поверилац не оспори приговор;
3. ако треће лице докаже приговор правноснажном одлуком или јавном или по закону овереном исправом.

2) Приговор се решењем одбија у осталим случајевима.

Закон уводи претпоставку у корист трећег лица – да је његов приговор основан уколико се поверилац не изјасни или не оспори приговор. Такође и предвиђа и доказна средства која треће лице може користити у извршном посупку у прилог својих тврдњи, а то су правноснажна одлука или јавна или по закону оверена исправа. Када се у извршном поступку одлучује о приговору трећег лица, у случају оспоравања повериоца, постојање ових доказа води усвајању приговора.

Против решења о одбацивању или усвајању приговора дозвољен је приговор. Против решења о одбијању приговора жалба није дозвољена. Ако усвоји приговор против решења о одбацивању приговора, веће одмах одлучује о основаности приговора.

 

Треће лице у року од 30 дана од дана пријема правноснажног решења о одбијању приговора може да покрене парнични поступак против извршног повериоца ради утврђења да је извршење на предмету недозвољено (члан 111).

Оваква формулација говори о томе да се ради о преклузивном року и да се таква тужба може поднети само у току извршног поступка, док извршење не буде спроведено. То је и логично јер уколико се извршење спроведе, такава тужба је беспредметна, а трећем лицу стоје на располагању друге врсте тужби којима може заштитити своја права. Судска пракса је у погледу овог рока до почетка примене одредби ЗИО-а заузимала слично становиште.

Из образложења:

У конкретном случају тужиљи није достављено решење од 28. 9. 2012. године, којим је упућена на парнични поступак ради утврђења недопустивости извршења на пописаним покретним стварима које су предмет тужбеног захтева, али је тужиља за исто сазнала дана 22. 10. 2012. године, па како је тужбу у овој правној ствари поднела 11. 3. 2014. године, по протеку рока од 15 дана од дана сазнања, то је тужба тужиље неблаговремена.

Рок од 15 дана за подношење излучне тужбе је законски рок, што значи да се ради о преклузивном року, а то онда за последицу има губитак права на предузимање радње подношења излучне тужбе. Ако се тужба не поднесе у прописаном року, треба је одбацити као неблаговремену.

Како је протекао законом прописани рок за подношење излучне тужбе, првостепени суд је у конкретном случају морао да тужбу одбаци као неблаговремену, а не да мериторно одлучи о тужбеном захтеву.

(Решење Вишег суда у Пожаревцу, Гж. 1233/14 од 15. 12. 2014. године)

 Неоснована је жалба тужиоца ком побија првостепену пресуду у делу којим је одбачена тужба за проглашење извршења недопустивим, уз ваљано образложење да се оваква тужба може поднети само до окончања извршног поступка. Правилно је првостепени суд применио одредбе чл. 56. и 57. Закона о извршном поступку и то на основу чињеница које је сам тужилац у тужби навео. По наведеним законским одредбама лице које тврди да у погледу предмета извршења има такво право које спречава извршење, може поднети приговор против извршења којим тражи да се извршење на том предмету прогласи недопустивим. Приговор се може поднети до окончања извршног поступка, а ако спорност не буде отклоњена у извршном поступку, онда се треће лице упућује на парницу. У конкретном случају је сам тужилац у тужби навео да је приговор на решење о извршењу поднео у извршном поступку, након што је поступак принудног извршења спроведен, што значи да је извршни поступак окончан. Сви остали жалбени наводи су без утицаја на правилност и законитост одлуке првостепеног суда о одбацивању тужбе у делу у ком тужилац тражи проглашење да је недопустиво извршење које је већ спроведено и зато се у овом делу жалба тужиоца одбија као неоснована, а првостепена одлука потврђује.

(Решење Вишег привредног суда, Пж. 9108/98 од 29. 3. 1999. године)

Приговор и тужба

Поставља се питање да ли треће лице мора изјавити приговор пре подношења тужбе суду. Одговор би у овом случају, ценећи начела економичности и хитности поступка, могао бити да се морају користити правна средства која предвиђа ЗИО, а након тога да се покреће парнични поступак за утврђење недозвољености извршења. До сада је судска пракса по раније важећима законима који регулишу материју извршења заузимала другачије схватање.

Из образложења:

Побијаном пресудом је утврђено у погледу туженог да је тужилац искључиви власник и држалац теретног комби возила, па се решење о извршењу ради продаје возила проглашава недопуштеним, што је тужени дужан признати.

По оцени Вишег суда првостепени суд је на утврђено чињенично стање правилно применио материјално право и донео на закону засновану одлуку.

Не ради се о погрешној примени чл. 23. и 24. Закона о извршном поступку (ЗИП), на шта се жалбом туженог указује, јер изјављивање приговора првостепеном суду којим се тражи да се извршење прогласи недопуштеним није услов за подношење тужбе, сходно чл. 24. истог закона. Чл. 23. ЗИП-а предвиђено је да лице које тврди да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење, може до окончања извршног поступка изјавити приговор првостепеном суду којим тражи да се извршење на том предмету прогласи недопуштеним. У даљим ставовима истог члана предвиђен је поступак у случају подношења наведеног приговора. Међутим, чл. 24. истог закона предвиђено је да лице које тврди да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење, све до окончања извршног поступка и без упућивања суда из чл. 23. ст. 4. овог закона, против извршног повериоца може да покрене парнични поступак ради недопустивости извршења на том предмету, што је у конкретном случају тужилац као треће лице и учинио. Наиме, треће лице није странка у извршном поступку, па се правилима извршног поступка не може таквом лицу ускратити право да подигне излучну тужбу иако претходно није уложило приговор. Приговор је право, а не дужност трећег лица и његова је ствар да ли ће изјавити приговор или ће одмах поднети тужбу без подношења приговора.

(Пресуда Вишег суда у Краљеву, 1Гж. 1367/10 од 9. 12. 2010. године)

 

Покретање парничног поступка не одлаже извршење. Тужени је извршни поверилац који оспорава  право трећег лица, а мора да буде обухваћен и дужник који оспорава право трећег лица. Уколико дужник не оспорава право трећем лицу, нема потребе да буде означен као тужени.

Из образложења:

Из садржине исте одредбе не произлази да лице које тврди да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење, приликом тужбе ради недопустивости извршења мора тужбеним захтевом да тражи и утврђење тог права, а трећем лицу је дата могућност да поред извршног повериоца може и извршног дужника обухватити тужбом, што не значи да оно има обавезу да то стварно и уради. Стога је неправилан и закључак првостепеног суда да је тужиља морала тражити тужбеним захтевом и утврђење свог права на непокретности која је предмет извршења, као и да је тужба неуредна јер је непотпуна пасивна легитимација пошто као тужени није означен и извршни дужник, па се не може прихватити ни закључак првостепеног суда да је тужбени захтев тужиље из наведених разлога неоснован.

(Решење Апелационог суда у Београду, Гж.бр. 5475/10 од 8. 11. 2010. године)

Тужбени захтев трећег лица ради проглашења недопуштености извршења у парници мора бити једновремено управљен и према извршном повериоцу и према извршном дужнику који оспорава такво право трећем лицу. У овој правној ситуацији, због погрешне примене одредбе чл. 50. Закона о извршењу и обезбеђењу, није утврђено да ли је приговор у извршном поступку достављен извршном дужнику и ако јесте, да ли се извршни дужник благовремено изјаснио на приговор тужиоца као трећег лица и таквом изјавом оспорио право тужиоца које спречава извршење. Без утврђења тих околности је закључак суда да је тужбени захтев правилно управљен само према туженом као извршном повериоцу – преурањен.

(Решење Апелационог суда у Београду, Гж 2649/2014 од 3. 7. 2014. године)

Да би оваква тужба за утврђење недозвољености извршења могла бити поднета, тужилац мора доказати постојање свог правног интереса, односно права на предмет извршења.

Права сувласника

Закон предвиђа ситуације када не може да се захтева утврђење да је извршење недозвољено. Сувласник чији удео на покретној ствари не прелази половину њене вредности, не може захтевати да се извршење на ствари у погледу његовог удела прогласи недозвољеним. Из износа који се добије продајом ствари, он има право да захтева исплату дела цене који је сразмеран његовом уделу пре свих других лица која имају право на намирење и пре намирења трошкова извршног поступка, али и право да захтева да му се ствар уступи ако положи јемство у висини удела извршног дужника на ствари. Ако је удео сувласника на ствари оспорен, он може да поднесе тужбу против извршног повериоца ради утврђења постојања његовог удела.

Временско важење закона који регулише ове парнице, зависи од тога када је покренут парнични поступак. На парнични поступак који је покренут у време важења ранијег прописа, примењују се тада важећи прописи, без обзира на прелазне и завршне одредбе ЗИО-а које предвиђају другачије поступање у извршном поступку.

Из образложења:

Тужилац је тужбу поднео 2. 4. 2007. године и тражио да се утврди да није допуштено извршење његовог исељења из просторије стана и предаја истог туженом, те да се извршење решења суда прогласи недопуштеним. Првостепени суд је овај захтев тужиоца одбио као неоснован јер је сматрао да у конкретном случају постоји непотпуна легитимација на страни туженог и да је тужбом као тужени требало да буде означен и извршни дужник, сходно одредбама важећег Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” бр. 31 од 9. 5. 2011. године). Међутим, имајући у виду да је Закон о извршењу и обезбеђењу ступио на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику РС”, а да се примењује по истеку четири месеца од дана ступања на снагу, да је тужилац тужбу поднео 2. 4. 2007. године, у време када је важио Закон о извршном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 125/04) којим извршни дужник није морао бити обухваћен тужбом, то је погрешан закључак првостепеног суда да је као тужене требало означити и извршног повериоца и извршног дужника, јер то што је ступио на снагу нови закон којим се регулише извршни поступак, не значи да се и парнични поступак који је покренуло треће лице ради недопустивости извршења по претходном закону, мора окончати по новом закону. Чињеница је да Закон о извршењу и обезбеђењу у члану 358. прописује да ће се извршни поступак започет по прописима ранијег закона, окончати по одредбама овог закона, али се та одредба не односи на парнични поступак, већ само на извршни поступак, па како је парнични поступак започет у време важења Закона о извршном поступку („Сл. гласник РС” бр. 125/04), то се не може прихватити као правилан закључак првостепеног суда да је тужилац након доношења новог закона о извршном поступку требало да преиначи тужбу и као туженог означи и извршног дужника.

(Решење Апелационог суда у Београду, Гж.бр. 8368/12 од 23. 7. 2015. године)

Правила поступка

Предвиђена су специфична правила парничног поступка. Парнични поступак у том случају има првенство у одлучивању и хитан је. Независно од означене вредности предмета спора, примењују се одредбе о споровима мале вредности из закона којим се уређује парнични поступак. Поступак о споровима мале вредности спроводи се пред нижим судовима првог степена, ако ЗПП-ом није другачије прописано. Туженом се не доставља тужба на одговор, већ уз позив за главну расправу. Не заказује се и не одржава припремно рочиште. Ако тужилац не дође на рочиште за главну расправу, сматраће се да је повукао тужбу. Ако тужени изостане са рочишта за главну расправу, суд доноси пресуду због изостанка (члан 351). Странке могу да изнесу чињенице и доказе до закључења првог рочишта за главну расправу. У жалби против пресуде не могу да се износе нове чињенице и предлажу нови докази. Одлука може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. овог закона и због погрешне примене материјалног права. Пресуда у поступку о споровима мале вредности објављује се одмах по закључењу главне расправе. Дозвољена је посебна жалба само против решења којим се окончава поступак. Остала решења против којих је по ЗПП-у дозвољена посебна жалба, могу се побијати само жалбом против одлуке којом се поступак окончава. Жалба се изјављује у року од 8 дана од дана објављивања пресуде, односно решења, а ако је пресуда, односно решење достављено странци, рок се рачуна од дана достављања. Рок за добровољно испуњење и предлог за допуну одлуке је 8 дана. Ревизија није дозвољена.

Ова правила се примењују и по тужби дужника и по тужби трећег лица.

Последице усвајања тужбеног захтева за недозвољеност извршења

Ако је поступак покренут тужбом дужника или трећег лица, уколико извршни поступак није још окончан, а суд је правноснажном одлуком утврдио недозвољеност извршења, јавни извршитељ на предлог извршног дужника или трећег лица обуставља извршни поступак и укида решење о извршењу и све спроведене радње.

Ако је извршење окончано тако што је извршни поверилац намирен, а главна расправа пред првостепеним судом још није закључена, извршни дужник као тужилац има право да преиначи тужбу и без пристанка извршног повериоца и да захтева да суд обавеже извршног повериоца као туженог да му врати оно што је примио извршењем и да му накнади трошкове извршног поступка.

Ове одредбе не утичу на права тужиоца према повериоцу из извршног поступка, која се односе на евентуалну накнаду штете, ако је настала као последица спровођења извршења.

Закључак

Закон о извршном поступку у погледу недозвољености извршења предвиђа процедурално значајне новине које су изложене у овом чланку. С обзиром на то да је закон у примени мање од годину дана, потребно је време за анализу учинка ових измена.