У тексту који следи објашњавамо понављање поступка као ванредни правни лек који се може изјавити против правноснажних судских одлука, што му даје посебан значај у процесноправној материји.
I – ПОЈАМ
Понављање поступка представља врсту ванредних правних лекова који се употребљавају против правноснажних судских одлука. Овај ванредни правни лек може се изјавити само против судских одлука којима је поступак правноснажно завршен, а то су правноснажна пресуда (донета по контрадикторним захтевима, као и пресуда због пропуштања, пресуда због изостанка, пресуда на основу признања и пресуда на основу одрицања), односно правноснажна мериторна решења – платни налог и решење у парницама због сметања државине, правноснажно решење којим се поступак окончава одбацивањем тужбе и правноснажно решење којим се поступак окончава одбацивањем жалбе као недопуштене. Парнични поступак који је окончан судским поравнањем, не може бити подобан за подношење овог ванредног правног лека јер је исти дозвољен само у случају када је парница окончана мериторном судском одлуком.
Понављање поступка представља најважнији ванредни правни лек, имајући у виду разлоге због којих се може изјавити и рокове у којима се може поднети. Ванредни правни лекови имају за циљ да суд побијану одлуку стави ван снаге и да донесе нову одлуку у складу са стварним стањем и у складу са законом. Као последица усвајања захтева за понављање поступка наступа укидање правноснажне пресуде и поновно одлучивање о тужбеном захтеву.
Предлог за понaвљање поступка је ванредан, несуспензиван, ремонстративан, двостран и ограничен правни лек. Закон говори о понављању поступка који је одлуком суда правноснажно завршен. Тиме он представља ванредни правни лек. То значи да се предлогом побијају одлуке којима је правноснажно окончан парнични поступак, а то су пре свега пресуде, али и решења којима се тужба или жалба одбацује, односно решења којима се поступак правноснажно окончава – решења у парницама због сметања поседа и платног налога. Предмет побијања могу бити мериторне пресуде, пресуде на основу признања, пресуде на основу одрицања и пресуде због изостанка, уколико су имале за последицу наступање правноснажности поступка.
Понављање поступка представља ремостративан правни лек јер о њему одлучује онај суд који је донео одлуку против које се подноси предлог за понављање поступка. Одлучивање другостепеног суда јесте реакција на недостатке који су настали у поступку по жалби.
Примерак благовременог и дозвољеног предлога доставља се другој странци у поступку на одговор, те је предлог за понављање поступка двостран.
Предлог за понављање поступка може се поднети само због одређених, таксативно наведених, разлога, те је исти из тих разлога ограничен правни лек.
Предлог за понављање поступка под општим условима могу поднети само странке које су учествовале у предметној, правноснажно окончаној, парници, а не и трећа лица, без обзира на њихов правни однос према парничним странкама.
II – ДОПУШТЕНОСТ ПРАВНОГ ЛЕКА
Да би се о предлогу за понављање поступка могло одлучивати, исти мора бити благовремен, односно поднет у року који је законом прописан. Закон познаје субјективни рок који је везан за конкретне разлоге због којих се изјављује правни лек, а притом је краћи, и објективни рок који је дужи, који се рачуна од дана наступања правноснажности побијане пресуде.
Овај ванредни правни лек може се изјавити само против судских одлука којима је поступак правноснажно завршен, а то су правноснажна пресуда (донета по контрадикторним захтевима, као и пресуда због пропуштања, пресуда због изостанка, пресуда на основу признања и пресуда на основу одрицања), односно правноснажна мериторна решења – платни налог и решење у парницама због сметања државине, правноснажно решење којим се поступак окончава одбацивањем тужбе и правноснажно решење којим се поступак окончава одбацивањем жалбе као недопуштене.
За подношење предлога за понављање поступка мора постојати правни интерес, а тај интерес имају учесници у поступку који је окончан доношењем правноснажне одлуке суда.
Такође, предлог мора бити формалан, односно у истом морају бити наведени законом прописани разлози и околности који поткрепљују наводе предлагача
III – ЗАКОНСКА РЕГУЛАТИВА
Закон о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 49/2013, 74/2013, 55/2014) у члановима од 426. до 435. говори о понављању поступка као о ванредном правном леку. Одредбом члана 426. дефинисани су разлози за понављање поступка, одредбом члана 428. прописани су рокови, док је осталим члановима регулисано поступање суда са благовременим и неблаговременим предлозима, рочиште поводом поднетог предлога, одлуке суда и однос предлога и других ванредних правних лекова.
IV – РАЗЛОЗИ ЗА ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА
Разлози за понављање поступка су таксативно наведени, и то у одредби члана 426. Закона о парничном поступку. Поступак који је одлуком суда правноснажно окончан, може да се по предлогу странке понови ако:
1) суд је био непрописно састављен или ако је поступак водио судија који је по закону морао да буде искључен или је решењем суда био изузет, или ако је у доношењу пресуде учествовао судија који није учествовао на главној расправи;
2) незаконитим поступањем, а нарочито пропуштањем достављања, странци није било омогућено да расправља пред судом;
3) у поступку је као тужилац или тужени учествовало лице које не може да буде странка у поступку или ако странку која је правно лице није заступало овлашћено лице, или ако парнично неспособну странку није заступао законски заступник, или ако законски заступник, односно пуномоћник странке није имао потребно овлашћење за вођење парнице или за поједине радње у поступку, осим ако вођење парнице, односно вршење појединих радњи у поступку није било накнадно одобрено;
4) одлука суда се заснива на лажном исказу сведока или вештака;
5) одлука суда се заснива на исправи која је фалсификована или у којој је оверен неистинит садржај;
6) до одлуке суда је дошло услед кривичног дела судије, односно судије поротника, законског заступника или пуномоћника странке, противне странке или трећег лица;
7) странка стекне могућност да употреби правноснажну одлуку суда која је раније међу истим странкама донета о истом захтеву;
8) одлука суда се заснива на другој одлуци суда или на одлуци неког другог органа, а та одлука буде правноснажно преиначена, укинута, односно поништена;
9) накнадно је пред надлежним органом на другачији начин правноснажно, односно коначно решено претходно питање (члан 12) на коме је судска одлука заснована;
10) странка сазна за нове чињенице или нађе или стекне могућност да употреби нове доказе на основу којих је за странку могла да буде донета повољнија одлука да су те чињенице или докази били употребљени у ранијем поступку;
11) странка стекне могућност да употреби одлуку Европског суда за људска права којом је утврђена повреда људског права, а то је могло да буде од утицаја на доношење повољније одлуке;
12) Уставни суд у поступку по уставној жалби утврди повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчене Уставом у парничном поступку, а то је могло да буде од утицаја на доношење повољније одлуке.
То значи да се предлог за понављање поступка може поднети због неких апсолутно битних повреда одредаба парничног поступка (разлози под редним бројем 1, 2, 3, 7), због кривичног дела које је било одлучујуће за садржину одлуке (разлози под редним бројем 4, 5, 6), због новооткривених околности – нове чињенице и нови докази (разлози под редним бројем 8, 9, 10), због повреда људских права и слобода (разлози под редним бројем 11, 12). Чињенице настале по правноснажности одлуке, не могу бити разлог за понављање поступка. Ово из разлога што нове чињенице могу бити разлог за покретање нове парнице. Такође, уколико су неки од набројаних разлога већ били изнети у ранијем поступку без успеха, исти не могу бити разлог за понављање поступка (члан 426. тачке 1, 2. и 3. ЗПП-а). С друге стране, нове чињенице и докази могу се употребити као разлог за понављање поступка само ако их странка није могла употребити без своје кривице пре него што је ранији поступак завршен правноснажном судском одлуком која се побија (члан 426. тачке 1, 2, 7, 8. и 9. ЗПП-а). Иста је ситуација и приликом повреда правила о саставу суда – поменуте разлоге странка може истаћи само под условом да те околности није могла без своје кривице да истакне. Постојање набројаних кривичних дела доказује се осуђујућом кривичном пресудом.
V – РОКОВИ У КОЈИМА СЕ ПРЕДЛОГ МОЖЕ ПОДНЕТИ
За понављање поступка закон предвиђа два рока: субјективни (релативни) и објективни (апсолутни). Субјективни рок износи 60 дана и рачуна се од дана када је странка сазнала за разлоге због којих се може тражити понављање поступка, односно од дана када је стекла могућност да конкретни разлог употреби, с тим што је законодавац предвидео посебна правила о његовом рачунању, имајући у виду поједине разлоге за понављање поступка. Када се разлог за понављање поступка односи на састав суда, рок се правилима о изузећу и искључењу, повреди начела непосредности и повреди правила на расправљање, рачуна од дана када је одлука достављена странци (члан 428. тачка 1. ЗПП-а).
У случају да је у поступку учествовало лице које не може бити странка у поступку, односно у случају повреде правила о страначкој способности, рок се рачуна од дана када је одлука достављена том лицу, а у случају непрописаног заступања, од дана када је одлука достављена странци, односно њеном законском заступнику, а ако законски заступник односно пуномоћник није имао потребно овлашћење за заступање, од дана када је странка сазнала за овај разлог (члан 428. тачка 2. ЗПП-а).
Ако је разлог за подношење предлога за понављање поступка неко од кривичних дела које је означено као разлог, рок се рачуна од дана сазнања странке за правноснажну кривичну пресуду. Међутим, ако кривични поступак не може да се спроведе из било ког разлога, рок се рачуна од дана кад је странка сазнала за обуставу тог поступка или за околности због којих се поступак не може покренути (члан 428. став 3. ЗПП-а).
Када се правни лек подноси јер је странка стекла могућност да употреби правноснажну одлуку која је између истих странака донета о истом захтеву, јер је одлука на којој је заснована побијана одлука правноснажно преиначена, укинута или поништена, или је Европски суд за људска права или Уставни суд донео одлуку због које се може тражити понављање поступка, рок се рачуна од дана када је странка могла да употреби правноснажну одлуку која је разлог за понављање.
Када је надлежни орган на другачији начин правноснажно решио претходно питање, те се то појављује као разлог за улагање овог ванредног правног лека, рок се рачуна од дана када је странци достављена правноснажна одлука којом је претходно питање решено (члан 428. тачка 5. ЗПП-а).
У случају нових чињеница и доказа, рок за састављање предлога за понављање поступка тече од дана када је странка могла изнети суду нове чињенице, односно нова доказна средства (члан 428. тачка 6. ЗПП-а).
Објективни рок је одређен у трајању од 10 година, при чему овај рок важи само ако се понављање поступка тражи због повреде начела контрадикторности, односно ако незаконитим поступањем, а нарочито пропуштањем достављања, странци није било омогућено да расправља пред судом (члан 428. став 4. у вези са чланом 426. тачка 2. ЗПП-а). Понављање поступка се из било ког разлога може тражити у објективном року од пет година.
По протеку објективног рока више се не може тражити понављање, без обзира на то да ли је протекао субјективни рок. Објективни рок за подношење предлога за понављање поступка је апсолутан и ако утврди да је протекао наведени рок, суд не утврђује постојање било каквих других чињеница везаних за тај предлог, већ без одржавања рочишта доноси решење којим одбацује поднети предлог као недозвољен.
Уколико објективни рок није протекао, суд ће утврдити да ли је протекао субјективни рок у коме се може тражити понављање поступка. Ако утврди да је протекао субјективни рок, суд не утврђује постојање било каквих других чињеница везаних за тај предлог, већ без одржавања рочишта доноси решење којим одбацује поднети предлог као неблаговремен.
Могуће је да рок од 30 дана треба да почне пре него што је одлука постала правноснажна. У таквој ситуацији он се рачуна од дана правноснажности одлуке.
VI – ПОСТУПАЊЕ СУДА ПО ПОДНЕТОМ ПРЕДЛОГУ
Одредбом члана 429. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да се предлог за понављање поступка подноси суду који је донео одлуку у првом степену. Предлог за понављање поступка подноси се увек суду који је у том поступку донео одлуку у првом степену. Да би предлог био уредан, у предлогу мора да се наведе законски основ по коме се тражи понављање (неки од разлога из члана 426. тачке 1–12. ЗПП-а). Међутим, није довољно да се наведе само одредба на основу које се тражи понављање поступка, већ се, поред навођења одредбе, мора детаљно описати који су пропусти направљени у том поступку. Након тога се наводе околности из којих произлази да је предлог поднет у законском року и докази којима се поткрепљују наводи предлагача (члан 429. став 2. ЗПП-а). Предлог за понављање поступка без три наведена обавезна елемента сматра се непотпуним и биће као такав одбачен.
Сам поступак по предлогу има три фазе, односно три одсека. Најпре, суд испитује да ли је предлог благовремен и дозвољен. Законом је суд овлашћен да без одржавања рочишта одбаци предлоге, и то као недозвољене (ако је протекао објективни рок), као неблаговремене (уколико је протекао субјективни рок) или као непотпуне (ако не садржи све оно прописано одредбом члана 429. став 2. ЗПП-а). У случају да предлог не одбаци, председник већа исти доставља противној странци на договор, а иста може дати одговор у року од 30 дана.
Друга фаза поступка односи се на рочиште по предлогу за понављање поступка које суд заказује по пријему одговора противне странке или по протеку рока за давање одговора. На рочишту које се одржава ради расправљања о предлогу за понављање поступка, суд је дужан да утврди све спорне чињенице и да расправи сва спорна питања од којих зависи основаност, односно неоснованост предлога. Суд ће утврђивати да ли постоје разлози за понављање поступка из члана 426. Закона о парничном поступку, који су наведени у предлогу за понављање поступка. Када суд утврди све одлучне чињенице и расправи сва спорна питања везана за основаност, односно неоснованост предлога, приступиће доношењу одлуке по предлогу. Суд може да одржи једно или више рочишта, а по одржаном рочишту доноси одлуку по предлогу тако што предлог одбија или усваја. Уколико утврди да је предлог неоснован, суд ће донети решење којим ће одбити предлог као неоснован. Уколико суд нађе да је предлог основан у односу на разлоге који се односе на првостепени поступак, донеће решење којим се дозвољава понављање поступка. Истим решењем суд укида правноснажну одлуку донету у претходном поступку, те се по правноснажности наведеног решења заказује рочиште за главну расправу, а поступак се наставља, и расправља се о основаности тужбеног захтева, односно поново се расправља и одлучује о предмету парнице. У новом поступку се мора одлучити о свим захтевима о којима је одлучивано у ранијем поступку. То представља трећу фазу поступка. На новој главној расправи странке могу да износе нове чињенице и да предлажу нове доказе, при чему је суд дужан да одреди временски оквир за спровођење поступка. Нова одлука – пресуда коју суд донесе има карактер првостепене одлуке против које се могу уложити и редовни и ванредни правни лекови.
Предлог за понављање поступка може се односити и на поступак пред судом другог степена, при чему првостепени суд доставља предлог, заједно са списима предмета, суду другог степена на даљи поступак и доношење одлуке. Пре достављања списа предмета суду другог степена, суд је дужан да утврди да ли је предлог благовремен, потпун и дозвољен, те ако нађе да је исти неблаговремен, недозвољен или непотпун, одбациће га решењем. О предлогу за понављање поступка другостепени суд одлучује без расправе (члан 433. став 2. ЗПП-а). Уколико нађе да је предлог основан и да није потребно да се одржи нова главна расправа, суд ће укинути одлуке донете у ранијем поступку и донеће нову одлуку о главној ствари.
Првостепени суд одлучује о допуштености правног лека ако се захтева понављање поступка пред Врховним касационим судом. Ако првостепени суд одбаци правни лек, доставља га противној странци на одговор, а по пријему одговора или безуспешног протека рока за одговор предмет се доставља Врховном касационом суду који своју одлуку укида и доноси нову без одржавања расправе, уколико је предлог основан.
Судска пракса (из образложења): Према стању у списима, у овој правној ствари је међу парничним странкама била спорна чињеница да ли је тужени примио робу чије плаћање је тужилац тражио тужбом или пак није. У току првостепеног поступка тужени је истицао да је законски заступник туженог В. М. у моменту пријема робе био ван земље, као и његов брат М. М. Првостепени суд је утврдио да је роба испоручена, те је прихватио навод да је В.М. био у иностранству, али током поступка није доказано да је и М. М. био ван земље јер у том правцу нису достављени ни предложени докази, а ни сам М. М. у свом исказу није изричито спорио свој потпис на отпремници.
Као разлог за понављање поступка који је правноснажно окончан пресудом П. 395/2013 од 13. 5. 2014. године, тужени доставља доказ – фотокопију пасоша сведока М. М. – на околност да је у моменту испоруке робе био у иностранству, као нови доказ.
Првостепени суд је поднети предлог одбио сматрајући да нису испуњени услови прописани одредбом члана 426. став 1. тачка 10. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13 и 55/14), да се дозволи понављање зато што је странка сазнала за нове чињенице или нашла или стекла могућност да употреби нове доказе на основу којих је за странку могла да буде донета повољнија одлука да су те чињенице или докази били употребљени у ранијем поступку.
Ово из разлога што је и током првостепеног поступка тужени истицао чињеницу да су законски заступник туженог и поменути М. М. у моменту испоруке робе били у иностранству, али на исту околност суду је доставио само копију пасоша законског заступника туженог В. М., а не и копију пасоша сведока М. М., при чему није предложио било које доказе на околност да је наведено лице било ван земље, нити је доказао да му је путна исправа наведеног сведока М. М. недоступна. У самом предлогу за понављање поступка тужени не образлаже нити доказује да није био у могућности да такав предлог стави, нити да је био спречен да сам презентира такав доказ. То значи да тужени, уз предлог за понављање поступка, није доставио доказ да се ради о новом доказу који се раније није могао употребити, нити је та чињеница у самом предлогу посебно разјашњена.
С друге стране, сам доказ на који се тужени позива у предлогу за понављање поступка, није таквог карактера да би довео до другачије одлуке у ситуацији када је првостепени суд утврдио другим доказима да је роба испоручена туженом и да је тужени чак отпочео са измирењем купопродајне цене, те тиме на посредан начин потврдио пријем робе, па одсуство сведока М. М. нема никакав утицај на другачије одлучивање суда (Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 395/13 од 24. 5. 2016. године, потврђена Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 4669/16 од 1. 8. 2016. године).
Судска пракса (из образложења): Првостепени суд је својим решењем одбио предлог туженог за понављање поступка окончаног правноснажном пресудом истог суда, П. 622/14 од 19. 5. 2015. године, нашавши да нема места понављању поступка у овој правној ствари из разлога које је тужени истакао у предлогу, и то из разлога из члана 426. тачка 2. и тачка 10. Закона о парничном поступку.
Суд је утврдио да није било неправилности у поступању првостепеног суда везано за достављање судских пошиљки туженом у овом поступку, нити је туженом онемогућено да расправља. Тужени је знао да је у току предметни парнични поступак. Тужени се у току поступка није обратио суду због личног учешћа у спору, а након постављања привременог заступника, те је стога правилан закључак суда да није основан разлог за понављање поступка из члана 426. тачка 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14).
Правилан је и закључак првостепеног суда да није основан ни разлог из члана 426. тачка 10. Закона о парничном поступку, јер докази на које се тужени позива као на доказе за које је накнадно стекао могућност да употреби, представљају пословну документацију странака насталу током 2013. године, која је цењена током првостепеног поступка. То значи да се не ради о новим доказима који се нису могли употребити у првостепеном поступку (Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 622/14 од 20. 9. 2016. године, потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 7975/16 од 8. 12. 2016. године).
Судска пракса (из образложења): Према одредби члана 422. став 1. тачка 9. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, број 125/04 и 111/09) по којем је вођен и окончан овај парнични поступак, на предлог странке се може поновити поступак који је одлуком суда правноснажно завршен ако је странка сазнала за нове чињенице или нашла или стекла могућност да употреби нове доказе на основу којих је за њу могла бити донета повољнија одлука да су те чињенице или докази били употребљени у ранијем поступку. Према одредби члана 424. став 1. тачка 6. истог закона, предлог за понављање поступка се, у случају из члана 422. тачка 9. тог закона, подноси у року од 30 дана од дана када је странка могла изнети суду нове чињенице, односно нова доказна средства.
Из доказа које је тужилац приложио уз предлог за понављање поступка, произлази да је нове доказе прибавио дана 29. 9. 2015. године на основу захтева за препис и фотокопирање који је упутио Основном јавном тужилаштву у С… дана 21. 8. 2015. године, а како је предлог за понављање поступка поднео дана 16. 10. 2015. године, следи да је исти поднет благовремено, у року од 30 дана од дана прибављања нових доказних средстава.
Међутим, предлог за понављање поступка није основан. Као основни разлог за понављање поступка тужилац наводи да је прибавио доказе на околност да је тужени у својим пословним књигама имао евидентирану обавезу према тужиоцу по основу испоруке робе. Међутим, не ради се о новој чињеници за коју тужилац није знао пре правноснажног окончања поступка. Ово стога што у жалби на пресуду Привредног суда у П., П…/12 од 22. 3. 2012. године, тужилац изричито наводи да су сви рачуни прокњижени код туженог као дужника, те да је тужени по истим пријављивао и ПДВ. Дакле, тужиоцу су ове чињенице очигледно биле познате, али је пропустио да их изнесе на рочишту за главну расправу и да их поткрепи одговарајућим доказима, иако је тужени на том истом рочишту јасно и детаљно образложио због чега оспорава тужбени захтев и за своје наводе доставио доказе који су на том рочишту и изведени и које је суд и ценио приликом доношења пресуде. До понављања поступка може доћи ако странка сазна за нове чињенице за које није знала пре правноснажног окончања поступка, што овде није случај, те је предлог тужиоца за понављање правноснажно окончаног поступка одбијен као неоснован (Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 1182/15, потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 161/16 од 19. 1. 2016. године).
VII – ОДНОС ИЗМЕЂУ ПРЕДЛОГА ЗА ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА И ДРУГИХ ВАНРЕДНИХ ПРАВНИХ ЛЕКОВА
Због потребе остваривања правне сигурности и економичности у поступку, прописана су правила о односу предлога за понављање поступка и других ванредних правних лекова како би се избегло паралелно поступање.
Закон о парничном поступку у својим одредбама чланова 434. и 435. регулише однос предлога за понављање поступка и ревизије као ванредног правног лека. Ова правила сходно важе и за однос предлога за понављање поступка и захтева за преиспитивање правноснажне пресуде. У конкуренцији ванредних правних лекова допуштено је поступање само по једном правном леку, и то из процесних и организационих разлога.
Уколико странка прво изјави ревизију, а истовремено или након тога предлог за понављање поступка, суд је дужан да решењем одреди који се поступак наставља, а у ком поступку се одређује застој, узимајући у обзир све околности, а нарочито разлоге због којих су оба правна лека поднета и доказе које су странке предложиле.
У случају када странка поднесе предлог за понављање поступка и после тога ревизију, суд ће по правилу да застане са поступком по ревизији до окончања поступка поводом предлога за понављање поступка, осим ако нађе да постоје озбиљни разлози да другачије поступи.
Ова правила се примењују и ако јавни тужилац подигне захтев за преиспитивање правноснажне пресуде, а странка пре, истовремено или после тога поднесе предлог за понављање поступка.
Ако је прво изјављена ревизија, па истовремено или после тога предлог за понављање поступка, надлежност за доношење одлуке о томе по ком ће се правном леку поступати, зависи од тога ком је од судова прво достављен одговарајући правни лек. Ако предлог за понављање поступка буде достављен првостепеном суду пре него што је предмет поводом ревизије упућен Врховном касационом суду, одлуку доноси првостепени суд. У супротном, ако предлог за понављање поступка стигне првостепеном суду након што је предмет по ревизији упућен Врховном касационом суду, одлуку доноси Врховни касациони суд. У случају да је прво поднет предлог за понављање поступка по ревизији, одлуку доноси првостепени суд, а ако је предмет по предлогу за понављање поступка достављен другостепеном суду јер се односи на поступање овог суда, одлуку доноси тај суд.
Суд одлучује решењем против кога није допуштена жалба.
VIII – ЗАКЉУЧАК
Понављање поступка представља најважнији ванредни правни лек и исти се може изјавити против свих судских одлука којима је поступак правноснажно завршен, што му даје посебан значај у процесноправној материји. Закон овом правном леку даје посебан значај, а судска пракса је изнедрила решења која имају посебну важност у примени овог правног средства.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.