Поништај решења о изузимању градског грађевинског земљишта

Ауторка у овом тексту обрађује веома актуелну тему која се појавила у пракси Управног суда.

Законом о планирању и изградњи („Сл. гласник РС”, бр. 47/2003, 34/2006 и 39/2009 – одлука УС), у одредби члана 86. став 7. предвиђено је да ће се, на захтев ранијег сопственика, односно његовог законског наследника, поништити правоснажно решење о изузимању градског грађевинског земљишта из његовог поседа, ако корисник градског грађевинског земљишта исто не приведе намени за коју је земљиште изузето у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона.

Иако наизглед јасна, ова одредба Закона у примени је изазвала много дилема код органа управе, које су се одразиле и на поступање Управног суда, који је при истом чињеничном и правном стању доносио различите одлуке. То је био и повод да Управни суд, у циљу уједначавања судске праксе и спречавања настанка повреде уставом гарантованог права странака на правично суђење, заузме одговарајући правни став по овом питању.

Наиме, у предмету Управног суда У 3942/16 тужба је уважена и поништено је решење Министарства финансија којим је одбијена жалба изјављена против решења Одељења за имовинскоправне и стамбене послове Градске општине Звездара, којим је поништено правоснажно решење истог одељења, којим су изузете уз накнаду из поседа земљишно-књижних корисника одређене катастарске парцеле и то у делу који обухвата новоформиране катастарске парцеле у истој катастарској општини. У пресуди Управног суда У 11544/15 одбијена је тужба која је изјављена против решења другостепеног органа којим је одбијена жалба изјављена против решења Одељења за имовинскоправне и стамбене послове Градске општине Звездара, којим је делимично поништено правоснажно решење Општине Звездара – истог одељења, којим је изузето уз накнаду из поседа земљишно-књижних корисника неизграђено грађевинско земљиште и то у делу који се односи на новоформирану катастарску парцелу насталу деобом друге катастарске парцеле.

У образложењу пресуде У 3942/16, којом је тужба уважена, наведено је следеће:

„Међутим, основано се, по оцени Управног суда, наводима тужбе указује на то да је приликом доношења оспореног решења повређен закон на штету тужиоца. Ово стога што је у спроведеном поступку по поднетом захтеву за поништај правоснажног решења о изузимању донето решење којим се поништава правоснажно решење Одељења за имовинскоправне послове и испитивање порекла имовине Скупштине Општине Звездара од 29. 3. 1977. године, а исто се односи само на новоформиране делове, односно парцеле, што не чини целине које су изузете. Није могуће поништити правоснажно решење у делу који обухвата новоформиране катастарске парцеле, већ се може поништити само у делу који се односи на парцелу изузету онако како гласи у диспозитиву решења чији се поништај врши. Наиме, правоснажно решење о изузимању градског грађевинског земљишта из поседа ранијег сопственика, односно његовог законског наследника, може се делимично поништити и у односу на део или више изузетих парцела, али само уколико су засебно одређени у диспозитиву решења и не представљају део комплекса земљишта који је као такав изузет ради привођења намени. Осим тога, основано се наводима тужбе указује на то да у спроведеном поступку вештачења од стране Градског завода за вештачење није правилно утврђена намена за коју је изузето земљиште. Ово стога што вештак није извршио увид у Урбанистичко-техничке услове број 4824/1 од 11. 8. 1973. године, што не спори у свом налазу, јер исти  не постоје у архиви Урбанистичког завода Београда и Секретаријата за урбанизам и грађевинске послове Београда. Наиме, вештак је био дужан да утврди садржину планског акта који је важио у време извршеног изузимања, да би могао да наведе која је била планирана намена спорног земљишта у време изузимања, јер од одговора на ово питање зависи и законитост оцене да ли је изузето земљиште приведено намени ради које је изузето. Пропуштање вештака да поступи на описани начин имало је за последицу то да је од стране управних органа незаконито извршен поништај правоснажног решења о изузимању, које се односи на земљиште које је имало утврђену јавну намену и на коме је изграђен водовод и изведене су саобраћајница и колско–пешачка стаза, све у циљу привођења намени ради које је земљиште изузето.”

У образложењу пресуде У 11544/15, којом је тужба одбијена, наведено је следеће:

„Правилно је поступио тужени орган када је одбио жалбу тужиоца изјављену против решења првостепеног органа, налазећи да је то решење донето без повреде правила поступка, као и да је засновано на правилно утврђеном чињеничном стању и правилној примени материјалног права. Ово стога што из списа предмета и образложења оспореног решења произлази да је тужени орган у поступку који је претходио доношењу оспореног решења утврдио да је закључком првостепеног органа, број 463-538/2007 од 15. 7. 2014. године, извршено спајање поступака под бројевима 463-536/2007, 463-537/2007, 463-539/2007 и 463-538/2007, ради вођења јединственог поступка. У поступку је извршено вештачење катастарске парцеле број 2245 КО М од стране Градског завода за вештачење у Београду, који је дао налаз Г 606/14 од 24. 9. 2014. године. Налаз је урађен од стране вештака мр С. В. В., која је увидом у списе и расположиву документацију извршила увиђај 12. 9. 2014. године на лицу места и утврдила да су означене парцеле које су изузете из поседа ранијег власника брисане и спојене у јединствену катастарску парцелу број 2245/3, те да је на основу Уверења РГЗ-а од 8. 11. 2005. и 14. 1. 2014. године утврђено да се не може са сигурношћу утврдити да ли су приведене намени у складу са урбанистичким условима број 4824/1 од 11. 8. 1973. године за изградњу насеља М., који су важили у време изузимања земљишта, јер поменути услови не постоје у архивама Урбанистичког завода Београда и Секретаријата за урбанизам и грађевинске послове града Београда. На основу података из расположиве графичке документације – Урбанистички пројекат насеља М., који је урађен од стране Урбанистичког завода у Београду у септембру 1972. године – није могуће прецизно дефинисати планирану намену предметних парцела. Оно што се могло сагледати на наведеном плану јесте да је изградња објекта са приступним пешачким стазама планирана у рубним деловима предметних парцела. У оквиру површине коју заузима данашња катастарска парцела 2245/3, у план нису уцртани објекти, већ само делови пешачких стаза који данас не постоје на предметној парцели. На површини данашње парцеле 2245/3 у тренутку израде овог налаза нема изграђених објеката. На основу изведених доказа и утврђеног чињеничног стања и по оцени Управног суда тужени орган правилно налази да је првостепени орган правилно утврдио да предметно земљиште, односно до доношења јединствене катастарске парцеле к. п. бр. 2245/3, површине 1650 m², није приведено намени која је била предвиђена у тренутку изузимања, па су се стекли услови да се, у смислу члана 86. став 7. Закона о планирању и изградњи („Сл. гласник РС”, бр. 47/03 и 34/06), делимично поништи наведено првостепено решење о изузимању. Тужени орган је притом ценио све наводе жалбе и правилно нашао да исти нису од утицаја на одлуку у овој управној ствари јер из приложених доказа и на основу утврђеног чињеничног стања произлази да је првостепени орган неспорно утврдио да изузете парцеле, односно до доношења јединствене парцеле 2245/3, нису приведене намени за коју су изузете решењима из 1977. године, нити је то учињено у року од годину дана од дана ступања на снагу Закона о планирању и изградњи и притом је правилно нашао да је једини услов за примену одредбе члана 86. став 7. наведеног закона непривођење изузетог земљишта намени ради које је изузето у законском року.”

При оваквом стању ствари појавила су се као спорна два питања: прво, да ли може да се поништи решење о изузимању одређене катастарске парцеле уколико та парцела више не постоји у тим мерама и границама, односно уколико је решењем првостепеног органа поништено решење о изузимању само у делу који се односи на део катастарске парцеле која је изузета, односно на неку новоформирану парцелу која није ни у мерама ни у границама катастарске парцеле која је изузета решењем надлежног органа општине; друго, да ли може да се донесе решење о поништају решења о изузимању неизграђеног градског грађевинског земљишта ако је у поступку утврђено да не може са сигурношћу да се утврди намена за коју је земљиште изузето, а неспорно је увиђајем на лицу места утврђено да на том земљишту није изграђен никакав објекат.

У поступку утврђивања правног става посебно је указано на то да су ова спорна  питања већ била предмет одлучивања како Врховног тако и Управног суда, али по другом закону – Закону о експропријацији, односно по одредби члана 36. став 3. тог закона, према којој ће се, на захтев ранијег сопственика експроприсане непокретности, односно његовог наследника, правоснажно решење о експропријацији поништити или изменити ако корисник експропријације у року од три године од правоснажности одлуке о накнади, односно од дана закључења споразума о накнади, према природи објекта није извршио знатније радове на објекту ради чије је изградње извршена експропријација. Из цитиране одредбе и одредбе члана 86. став 7.  Закона о планирању и изградњи може да се закључи да се ради о готово истим одредбама, које на исти начин регулишу питање поништаја решења, будући да и у једном и у другом случају законодавац предвиђа посебно правно средство које није предвиђено Законом о општем управном поступку за поништај правоснажног решења.

Чиме се Управни суд руководио приликом одлучивања о оцени законитости решења којима су поништена решења о експропријацији, може се видети из одлуке суда у предмету У 13716/10 (2009), у коме је суд као неосновану одбио тужбу тужиоца изјављену против решења туженог органа којим је у ставу 1. поништено решење Одељења за привреду Скупштине општине Т., а у ставу 2. одбијен као неоснован захтев тужиоца за поништај правоснажног решења о експропријацији. У образложењу пресуде Управног суда наведено је следеће:

„Правилно је, по оцени суда, одлучио тужени орган када је, одлучујући по жалби заинтересованог лица, изјављеној против првостепеног решења, у поступку у коме није било повреде правила поступка, на основу правилно и потупуно утврђеног чињеничног стања и уз правилну примену материјалног права поништио првостепено решење и захтев тужиоца за поништај правоснажног решења о експропријацији одбио као неоснован. Ово стога што је захтевом тужиоца од 9. 5. 2008. године тражена деекспропријација само дела катастарске парцеле број 507/16 КО Д, раније експроприсане правоснажним решењем од његовог правног претходника, а одредбом члана 36. став 3. Закона о експропријацији („Сл. гласник РС”, број 53/95 и 20/09) није предвиђена могућност деекспропријације само дела експроприсане катастарске парцеле.”

У пресуди У 4144/10 (2008) суд је уважио тужбу и поништио решење Министарства финансија Републике Србије којим је, као неоснована, одбијена жалба тужилаца изјављена против решења којим је одбијен захтев за поништај правоснажног решења о експропријацији, а у образложењу пресуде Управног суда наведено је следеће:

„Ово због тога што се из списа предмета види да је допис Министарства одбране Републике Србије, Сектора за материјалне ресурсе, Управе за инфраструктуру инт. бр. 3262-2, на коме су првостепени и тужени орган засновали своје одлуке, сачињен 13. 7. 2005. године, те да је у том допису наведено да кат. парц. бр. 2022 није изграђена, али се налази унутар ограде перспективног војног комплекса ИД бр. 1283 „Б. вис”, који не треба мешати са суседним комплексом ИД бр. 367 „Б. вис”, који је предвиђен за отуђење, односно за стамбену изградњу на локацији „Б. вис – Л. П.”. Према налазу и мишљењу вештака бр. 46-130/2007-04-01 од 12. 7. 2007. године, сачињеном у поновном поступку након поништеног решења првостепеног органа решењем туженог органа од 8. 5. 2007. године, кат. парц. 2022 ЗКУЛ 1161 КОБ-7 није приведена намени за коју је експроприсана и на њој нема никаквих изграђених грађевинских објеката. Овако изричито мишљење вештака дато је након обављеног вештачења на лицу места дана 5. 7. 2007. године и извршене идентификације означене кат. парцеле, а у налазу вештака наведено је да се, по Генералном плану Београда 2021 („Сл. лист Града Београда” бр. 27/03), спорна кат. парцела 2022 КО С. В. налази у стамбеном ткиву, наменски за становање, у средњој зони и урбанистичкој целини 15-Б. На истом подручју су, по цитираним плановима, предвиђени нови комплекси организоване стамбене изградње, али вештаку није познато да ли постоје детаљне регулације. При оваквом стању ствари Управни суд налази да у поступку до доношења оспореног решења није несумњиво утврђена одлучна чињеница да ли је спорна кат. парцела приведена намени за коју је експроприсана, услед чега не може да се провери ни правилност примене материјалног права у оспореном решењу, одредбе чл. 36. ст. 3. Закона о експропријацији („Сл. гласник РС” бр. 53/95).”

Анализирајући одредбу члана 86. став 7. Закона о планирању и изградњи, може да се закључи да је у примени ове одредбе неопходно најпре утврдити активну легитимацију подносиоца захтева за изузимање градског грађевинског земљишта, односно да ли је подносилац захтева био ранији сопственик или су то његови законски наследници. То значи да овлашћења за подношење захтева немају било који следбеници ранијег сопственика, већ само његови законски наследници.

Осим тога, неопходно је утврдити намену за коју је земљиште изузето, као и чињеницу да ли је од момента изузимања до момента подношења захтева за поништај решења о изузимању градског грађевинског земљишта исто земљиште променило намену у складу са Законом. Потом је значајно утврдити да ли је приведено планираној намени, односно намени за коју је извршено изузимање земљишта и на крају – да ли је прошао рок од годину дана од дана ступања на снагу закона који је остављен кориснику градског грађевинског земљишта да земљиште приведе намени за коју је изузето.

Притом треба имати у виду да је намена шири појам од изградње и да се приликом утврђивања да ли је земљиште приведено намени не утврђује да ли је или није изграђена парцела која је била предмет изузимања, већ да ли је земљиште приведено намени за коју је изузето, што значи да може бити и потпуно неизграђено што се тиче изградње самог објекта. Имајући то у виду, суд је у својој одлуци 20 У 12661/15 од 18. 12. 2015. године уважио тужбу, поништио тужбом оспорено решење и предмет вратио надлежном органу на поновно одлучивање, пошто је утврдио да су у поступку који је претходио доношењу оспореног решења повређена правила поступка прописана одредбама чланова 173–182. Закона о општем управном поступку, односно зато што тужени орган, као и првостепени орган, пре одређивања вештака нису пружили могућност тужиоцу да се изјасни о личности вештака кога намерава да ангажује у својству, посебно имајући у виду да је у питању био геометар, чије вештачење не би могло да се односи на то да ли је земљиште приведено намени, већ би могло само да се односи на идентификацију катастарске парцеле за коју се тражи поништај решења о изузимању градског грађевинског земљишта. У образложењу пресуде наведено је следеће:

„Према оцени Управног суда, основано се тужбом тужиоца указује на незаконитост оспореног решења, будући да је тужени орган приликом доношења решења повредио правила поступка из одредаба чланова 173–182. Закона о општем управном поступку. Ово због тога што је првостепени орган приликом доношења свог решења, које је као правилно и на закону засновано потврдио и тужени орган оспореним решењем, пре свега био у обавези да, у смислу одредбе члана 175. став 3, пре одређивања вештака овде тужиоцу пружи могућност да се изјасни о личности вештака које службено лице које води поступак намерава да ангажује у том својству. Уколико се странка неповољно изјасни о личности вештака кога службено лице намерава да одреди, а то лице ипак буде ангажовано у својству вештака, у конкретном поступку странци стоји на располагању могућност, нормирана у ставу 2. члана 178, да тражи изузеће односног вештака. Ово нарочито што се из списа не види да је ангажовани геометар Р. К. овлашћени вештак и да поседује одговарајућу лиценцу. Осим тога, по оцени суда, у смислу става 1. члана 175, а имајући у виду предмет спора, као и сложеност вештачења, у поступку пре доношења решења, поред овде ангажованог геометра (за кога се у конкретном случају, како је то напред наведено, не види да се ради о вештаку), требало је ангажовати и вештака урбанистичке струке, с обзиром на то да би било рационалније да се односни посао – вештачење – поверило двојици наведених вештака, будући да је, имајући у виду предмет вештачења и стање на терену, било неопходно да се као вештак, поред вештака геометра, ангажује и лице које је стручњак за област урбанизма. Ово посебно што наведени геометар у свом допунском извештају IV-02 бр. 463-728/04 од 14. 11. 2006. године наводи да је на основу увида у ДУП насеља „Церак 2” („Сл. гласник Града Београда”, бр. 25/81, 18/82 и 27/86) на предметној к. п. бр. 2221/3 КО Чукарица предвиђена зелена и саобраћајна површина, даље наводећи да се на тој парцели налазе три паркинга између ул. Виноградски венац и Ибарског пута, од којих су два паркинга у простору ограђеном жицом и у чијем је продужетку на јужном крају насута шљака, те да је на њима паркинг за аутобусе Предузећа „М.” из Б., док се на трећем паркингу, до Улице виноградски венац, налази полигон Ауто-школе „M-P-C” из Ж., на чијем је улазу рампа, те да на преосталом делу парцеле нема објеката. Из наведеног геометар који је сачинила извештај закључује да је, према прибављеном изводу из ДУП-а „Церак 2”, к. п. бр. 2221/3 КО Чукарица приведена предвиђеној намени – уређене су зелена и саобраћајна површина. Овај закључак се без учешћа вештака урбанисте не може прихватити као поуздан и дат у складу са правилима струке. Дакле, према наведеном извештају геометар није определио у ком обиму је предвиђена зелена површина, шта представља саобраћајну површину, посебно имајући у виду да је, у складу са Законом о јавним путевима, саобраћајна површина посебно уређена површина за одвијање свих или одређених видова саобраћаја или мировања возила, те да ли је за наведена два паркинга у простору ограђеном жицом који служи за смештај аутобуса Предузећа „М.” из Б., као и за полигон Ауто-школе „M-P-C” из Ж., издата грађевинска и употребна дозвола. Уз то, а имајући у виду и да је, у складу са принудним прописима, саобраћајна површина јавна својина, у конкретном случају је требало утврдити да ли је парцела у поседу приватних лица и од каквог је то значаја с обзиром на уписано стање у катастру. Из извештаја и допунског извештаја геометра Р. К., сем претходно наведеног, не види се да је иста пружила потребна објашњења у односу на дати налаз и мишљење. Осим тога, како се ради о природи ствари којој странка приликом вештачења може да присуствује и ставља примедбе које могу бити од утицаја на оцену вештака, у поступак вештачења било је неопходно укључити и присуство тужиоца у циљу постављања питања и тражења објашњења по предметном питању, како је то прописано у члану 179. став 3. ЗУП-а. У конкретној ситуацији извештај и допунски извештај геометра не може да се уподоби налазу и мишљењу вештака јер исти ни по својој форми, а ни по садржини не представља потпун налаз вештака, јер ти извештаји нису јасни и потпуни, односно мишљење није довољно образложено да би службено лице могло да цени овај извештај, будући да једино потпун, јасан и образложен налаз, мишљење и оцена вештака могу бити чињенични основ за доношење решења. Ово због тога што у конкретном случају вештачење представља најважнију фазу поступка за остваривање предметног права, јер од потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања (које је могло да се утврди само уз учешће, поред вештака геометра са лиценцом, и вештака урбанисте) зависи и правилна примена материјалног права. Како је предмет спора привођење намени, уз накнаду, изузетог неизграђеног грађевинског земишта, то је, у циљу утврђивања спорне чињенице која се односи на то да ли је предметна парцела у целости приведена намени, по оцени суда било неопходно да свој налаз и мишљење дȃ и вештак урбанистичке струке. Ово из разлога што ту чињеницу није могао да утврђује само геометар, за кога ни из списа предмета ни из самог претходно наведеног извештаја и допунског извештаја не може да се закључи да ли се ради о вештаку, као ни када и од кога је ангажован – да ли од службеног лица или на предлог странке, а не види се ни који је био задатак његовог вештачења, па из истих не може да се изведе ни закључак да је и мишљење које није у потпуности образложено изнето непристрасно и у складу са правилима науке и вештине. Ово нарочито што вештачење представља доказно средство у поступку из члана 149. став 2. ЗУП-а, а врше га појединци са стручним знањем и способношћу које не поседује службено лице које води поступак. Дакле, с обзиром на природу и обим изведених радова, а у циљу утврђивања чињенице да ли је и иста парцела приведена намени, требало је прибавити мишљење како вештака геометра тако и вештака урбанисте, ког је, у смислу одредбе члана 175. ЗУП-а, по службеној дужности било неопоходно да ангажује службено лице које води поступак, имајући у виду предмет овог управног поступка. Стога се извештај наведеног геометра не може прихватити као ваљан доказ, у смислу одредбе чл. 149. Закона о општем управном поступку, за утврђивање одлучних чињеница у овом управном поступку, прописаних одредбом члана 86. став 7. Закона о планирању и изградњи („Сл. гласник РС”, бр. 47/03).”

Из свега наведеног јасно произлази закључак да нису испуњени услови за поништај правоснажног решења о изузимању градског грађевинског земљишта уколико у поступку који је претходио доношењу решења није на поуздан и несумњив начин утврђена намена за коју је земљиште изузето, као и чињеница да земљиште није приведено намени за коју је изузето.

Да предмет поништаја може да буде само изузета катастарска парцела у мерама и границама у којима је била приликом изузимања, а да то не може да буде део катастарске парцеле, говори чињеница да је у пресуди Управног суда којом је тужба уважена и поништено решење туженог органа II-9 У 9058/14 од 9. 10. 2015. године, наведено следеће:

„Међутим, основано се, по оцени Управног суда, тужбом оспорава законитост решења туженог органа будући да је њиме повређен закон на штету тужиоца. Ово стога што је од стране Министарства финансија Републике Србије, приликом доношења решења 07 број 465-02-00455/2009-07 од 21. 10. 2011. године, извршено погрешно тумачење одлуке Врховног суда Србије, из које произлази став да се правоснажно решење о изузимању градског грађевинског земљишта из поседа ранијег сопственика, односно његовог наследника, делимично може поништити и у односу на део или више изузетих парцела, али само уколико су оне засебно одређене у диспозитиву решења и не представљају део комплекса земљишта који је као такав изузет ради привођења намени. При оваквом правном ставу Врховног суда Србије, изнетом у пресуди број У 3226/05 од 22. 12. 2005. године, тужени орган је, имајући у виду чињеницу да се правно и фактичко стање ствари разликује, првостепеном органу дао погрешан налог да изврши препарцелацију изузете парцеле како би тај део парцеле добио посебну катастарску ознаку, уз налог да новоформирана парцела не чини део комплекса. Стога је и првостепено решење у овој правној ствари засновано на повреди закона на штету тужиоца, при чему наведену повреду правила поступка тужени орган није отклонио, повредивши тиме и сам закон на штету тужиоца.

Наиме, нужно је указати на то да одредбом члана 86. став 7. Закона о планирању и изградњи („Сл. гласник РС”, број 47/03… 34/06), према којој ће се, на захтев ранијег сопственика, односно његовог законског наследника, поништити правоснажно решење о изузимању градског грађевинског земљишта из његовог поседа ако корисник градског грађевинског земљишта исто не приведе намени за коју је земљиште изузето у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона, није изричито забрањена могућност делимичног поништаја решења о изузимању градског грађевинског земљишта ранијег сопственика и делимичног враћања изузетог земљишта, али је таква могућност допуштена изузетно и под одређеним условима. Наиме, суд налази да је под условима из ове одредбе могуће поништити правоснажно решење о изузимању, али само у односу на неке од више изузетих парцела, уколико је иста засебно одређена у диспозитиву решења чији се поништај тражи и уколико са осталим земљиштем не представља комплекс земљишта које је изузето. То није случај у овој правној ствари у односу на део катастарске парцеле број 2526 по старом премеру, односно на део катастарске парцеле број 6573 по новом премеру, јер не може да се изврши поништај дела решења за део парцеле која је са целином изузета, већ може да се изврши поништај решења само у делу који се односи на целу изузету парцелу, онако како гласи у диспозитиву решења чији се поништај тражи.

Поред наведеног, за одлуку по захтеву за поништај решења о изузимању грађевинског земљишта није од значаја чињеница да накнада није у целини исплаћена бившим корисницима, као ни чињеница да је пред органом управе сачињен записник о нагодби, и то зато што је тим записником одређен само начин исплате надокнаде, што бившег корисника није спречавало да у посебном поступку захтева исплату надокнаде за изузето земљиште у целини.

По схватању Управног суда, чињеница да је намена спорног дела парцеле која је изузета, измењена пре парцелације Планом регулације зоне 1 у Врању, усвојеним на седници Скупштине града Врања дана 10. 11. 2010. године, није од утицаја на решење ове управне ствари, будући да је за оцену испуњености услова за поништај решења о изузимању градског грађевинског земљишта од значаја само намена коју је земљиште имало у време изузимања, а не и у време одлучивања по захтеву за поништај решења.”

Имајући наведено у виду, Управни суд је закључио да не може да се изврши поништај дела правоснажног решења о изузимању градског грађевинског земљишта за део парцеле која је са целином изузета, већ може да се изврши поништај таквог решења само у делу који се односи на целу изузету парцелу.