Посебна интеграција директног умишљаја код кривичних дела са субјективним бићем

Аутор се у овом тексту бави структуром диспозитива оптужног акта, односно анализира случајеве у којима су изостављени елементи који су у пракси добили статус „обавезујућих”.

Поред одређених правила која се поштују од стране надлежних правосудних органа, која своју снагу, недвосмислено, црпе из легислативе, постоји одређени број радњи тих органа које су, иако нису (чврсто) утемељене у прописима, учесталом применом добиле својеврсне техникалије. Као такве постале су аксиоми у својој средини. Ретко ко их испитује, а још ређе оспорава њихове утабане стазе. Оне својом формом надживљавају многе законске промене, које на њих готово да и не утичу деценијама. Један од таквих института је и диспозитив оптужног акта који саставља јавно тужилаштво, чија структура је давно утемељена и промене трпи само у изузетним случајевима.

Диспозитив оптужног акта чини централни део оптужења. Поред генералија окривљеног и назива суда пред којим треба одржати главни претрес, он мора да садржи и кратак опис кривичног дела, законски назив кривичног дела (тзв. правна квалификација), предлог доказа и предлог санкције. То су елементи које предвиђа Законик о кривичном поступку. Међутим, ради прегледности диспозитива пракса је изнедрила и додатне елементе, који су обичајем добили статус „обавезујућих”, макар када је у питању свест тужилаца, судија, али и одбране. Наиме, без обзира на законске одредбе, диспозитив се, по неписаном правилу, не експедује суду док се у њега не унесу 1. законски текст кривичног дела (а не само правна квалификација, тј. наслов кривичног дела) и 2. одредбе о умишљају. Овај текст се бави анализом случајева у којима су та два („неписана правила”) елемента изостављена из диспозитива оптужних аката.

Након што је Основни суд у Младеновцу, Пресудом К. 162/16, дана 24. 11. 2016. године ослободио окривљеног (а Виши суд у Београду жалбу Основног јавног тужиоца одбио као неосновану) због кривичног дела превара из члана 208. КЗ-а, јер у диспозитив оптужног акта није био унет субјективни елемент кривичног дела – умишљај, стручна јавност, чак и да је била у прилици да се суочи са оваквом одлуком, претежно не би имала примедбе. Наиме, изостављање умишљаја из диспозитива до скоро је био неопростив гест јавног тужилаштва, те је вероватно у већини таквих случајева суд ослобађао окривљене оптужбе позивајући се на битан недостатак оптужења, односно на то да таква формулација диспозитива не представља опис кривичног дела.

Ожалбени суд је такође био на становишту да „догађаји описани у диспозитивима оптужног предлога нису кривична дела јер недостају субјективни елементи кривичног дела, у смислу чланова 14. и 22. КЗ-а.” У наставку своје одлуке ожалбени суд је анализирао оба члана (14. и 22. КЗ-а), након чега је подвукао пропуст јавног тужиоца да у опис кривичних дела из члана 208. КЗ-а унесе директан умишљај, тачније да цитира законску одредбу. Заиста, суд  је и у другим случајевима, углавном услед изостављања само дела формулације умишљаја, ослобађао окривљене, образлажући такву одлуку на исти начин – тако описано дело (без умишљаја) није кривично дело.

Након подношења Захтева за заштиту законитости од стране највиших јавнотужилачких редова – Републичког јавног тужилаштва, Врховном касационом суду, верује се да ће пракса у будућности значајно да се измени, односно постоји нада за то. Анализирајући члан 500. ЗКП-а, РЈТ је подвукло да Законик не прописује обавезу уношења законских елемената кривичног дела и кривице у опис кривичног дела, већ је потребно да се догађај опише и на крају квалификује предметним кривичним делом. Додато је и то да „формални пропуст јавног тужиоца да у диспозитив оптужног предлога унесе законски текст директног умишљаја, не значи да окривљени није поступао са директним умишљајем, јер би закључак о присуству односно одсуству облика кривице морао да произлази из чињеница утврђених у поступку и описа кривичног дела, а не на основу тога да ли је унета законска формулација из члана 22. КЗ-а.” Дакле, РЈТ је стручну јавност подсетило на законски текст члана 500, који се, вишедеценијском применом у пракси свих јавнотужилачких нараштаја, једноставно изобичајио. Наиме, ни један заменик јавног тужиоца не би потписао оптужни акт у коме нису наведени сви законски елементи кривичног дела, као ни елементи умишљаја, када је кривично дело, наравно, са умишљајем извршено. Такво „држање” (које ипак сматрамо целисходним) довело је до тога да судови и одбрана изостављање законских елемената кривичног дела, односно субјективних елемената, такође истичу као пропуст јавног тужилаштва. У наставку РЈТ закључује да из описа кривичног дела произлази да је окривљени био свестан својих дела и хтео њихово извршење. Изведени закључак Тужилаштва је да из чињеничне основе диспозитива произлази да је окривљени предузео осмишљене радње како би остварио резултат (лажно се представљао као судија и адвокат у разним ситуацијама и уз различите изговоре узимао новац од оштећених), те његови субјективни елементи нису изостали.

Врховни касациони суд је донео пресуду (Кзз 631/2017 од 28. 6. 2017. године) којом је нашао да је Захтев за заштиту законитости РЈТ-а основан, јер из законског описа бића кривичног дела превара, члан 208. КЗ-а, произлази да ово кривично дело може да се изврши само са умишљајем. Како ово кривично дело спада у такозвана кривична дела са субјективним бићем, код којих је намера конструктивни елемент кривичног дела, дакле његово битно обележје, није неопходно да се у чињенични опис унесе законски опис директног умишљаја, будући да намера, као елемент кривичног дела, претпоставља постојање умишљаја, усмеравајући га на остварење одређеног циља, дакле подразумева да је то кривично дело извршено са директним умишљајем. Из наведеног произлази да је намера нужни субјективни елемент предметног кривичног дела и то намера да се, довођењем и одржавањем у заблуди пасивног субјекта, себи или другом прибави противправна имовинска корист и она не може да постоји без директног умишљаја као облика кривице.

Интересантно је да се питање „члана 500. ЗКП-а” не поставља први пут. Наиме, ВКС Србије пресудио је да изостављање законског текста директног умишљаја из диспозитива није од утицаја на постојање кривичних дела са субјективним бићем. Пресудом ВКС, Кзз 126/2014, већ је расправљено о „потреби” интегрисања директног умишљаја. ВКС је, између осталог, навео да „из чињеничног описа радњи извршења кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим, произлазе сви субјективни и објективни елементи кривичног дела превара из члана 208. ст. 4. у вези са ст. 1. КЗ-а.” Очигледно је основном суду, али и вишој ожалбеној инстанци промакла Пресуда ВКС, Кзз 126/2014, макар када је у питању изостављање законског текста директног умишљаја код кривичног дела превара.

Дакле, поред непостојања потребе да се у диспозитив оптужног акта интегрише законски текст директног умишљаја, члан 500. ЗКП-а не предвиђа ни потребу интегрисања законског текста бића кривичног дела. У будућности се може очекивати да, упркос увреженој структури насталој практичним радом тужилаштва, дође до промене структуре диспозитива, у коме ће, сходно поменутом члану, бити само описиван (кривичноправни) догађај, уместо досадашње конструкције диспозитива која је подразумевала и законски текст кривичног дела и законски текст умишљаја.