Последице отварања стечајног поступка

Веома је важно, како за привредне тако и за све друге правне субјекте, да буду детаљно упознати са последицама отварања стечајног поступка, с обзиром на то да стечај подразумева и неопходност ангажовања стечајних поверилаца како исти не би били преклудирани, односно онемогућени у остварењу својих права.

Стечај је, као правни институт, регулисан Законом о стечају („Сл. гласник РС”, бр. 104/2009, 99/2011 – др. закон, 71/2012 – одлука УС, 83/2014, 113/2017 и 44/2018), којим су уређени услови и начин покретања и спровођења стечаја над правним лицима. Стечај може да се спроведе банкротством, што значи намирење из целокупне имовине стечајног дужника, или реорганизацијом, што подразумева поступање по усвојеном плану реорганизације. У сваком случају, циљ стечаја је најповољније колективно намирење стечајних поверилаца остваривањем највеће могуће вредности стечајног дужника, односно његове имовине.

Јасно је да стечај произлази из стања „нужде”, тј. да наступање стечајних разлога значи неповољну ситуацију за правно лице над којим се отвара стечај, а самим тим и за његове повериоце који, због несолвентности стечајног дужника, и сами трпе последице услед немогућности намирења својих потраживања према дужнику. Циљ стечаја је управо превазилажење или барем ублажавање оваквих негативних последица по повериоце, те њихово сразмерно намирење.

Објављивањем решења о отварању стечајног поступка наступају његове правне последице. Ако је решење о отварању стечајног поступка по жалби укинуто, а у поновном поступку стечајни поступак буде отворен, правне последице отварања стечајног поступка наступају оног дана када је прво решење истакнуто на огласној табли суда. У случају реорганизације као модалитета стечаја у нашем правном систему, стечајни поступак се истовремено отвара и обуставља, те не наступају последице отварања стечајног поступка. Дакле, последице отварања стечајног поступка односе се на банкротство, али не и на реорганизацију.

Даном отварања стечајног поступка над неким правним лицем (стечајним дужником), његовим директорима, заступницима, пуномоћницима, органима управљања и надзорним органима (извршни, управни, надзорни одбор и њихови чланови, као и други органи), престаје дотадашња функција у правном лицу. Својства која су до тада имали престају по самом закону. Сва њихова права преузима стечајни управник, а радње које ови органи или њихови чланови предузму након објављивања решења о отварању стечајног поступка не производе правно дејство. Правно дејство производе радње предузете од стране стечајног управника или лица које он овласти. Трећа лица опште са стечајним дужником преко стечајног управника, а не преко дотадашњих заступника, па се нпр. уредним достављањем писмена стечајном дужнику сматра достављање стечајном управнику, што је и став судске праксе изражен нпр. у Решењу Привредног апелационог суда Пж. 7195/2013 од 10. 10. 2013. године. Сва пуномоћја која је дао стечајни дужник, која се односе на имовину која улази у стечајну масу, престају отварањем стечајног поступка. Ово логично произлази из тога што по самом закону престају овлашћења законског заступника и осталих овлашћених заступника стечајног дужника, па ће тим пре престати овлашћења пуномоћника које су они овластили.

Отварањем стечајног поступка гасе се раније стечена права прече куповине у погледу имовине стечајног дужника. Ако је носилац права прече куповине за такво право извршио одређену престацију стечајном дужнику, тј. уколико је извршио одређено давање, чињење или располагање како би заузврат стекао право прече куповине, његово право се такође гаси, с тим што у наведеном другом случају вредност извршене престације у стечајном поступку могу да остваре даваоци или учиниоци престације, као и остали стечајни повериоци.

У случају стицања наследства после отварања стечајног поступка, наследничку изјаву у име стечајног дужника даје стечајни управник. Ово значи да стечајни управник у име стечајног дужника може да дâ изјаву о пријему или одрицању од наслеђа.

Даном отварања стечајног поступка мења се и правни положај запослених код стечајног дужника. Отварање стечајног поступка је разлог за отказ уговора о раду, независан од оних разлога који су прописани Законом о раду и другим законима који регулишу радноправне односе. Стечајни управник одлучује о отказу уговора о раду. У складу са потребама које се односе на окончање стечајног поступка и спровођење стечаја он може да отпусти запослене, задржи одређени број запослених или да, уз сагласност стечајног судије, ангажује друга лица која до тада нису била у радном односу код стечајног дужника. Зараде и остала примања запослених и осталих ангажованих лица намирују се из стечајне масе и то као обавезе стечајне масе. Стечајни управник има обавезу да приликом отпуштања запослених код стечајног дужника о томе обавести орган, односно организацију за запошљавање на чијој се територији налази седиште стечајног дужника. Важно је напоменути да се након отварања стечајног поступка на радне обавезе запослених, заснивање и престанак радног односа примењује Закон о стечају као lex specialis, те стечајни управник приликом отказа не мора да поштује нормативе предвиђене Законом о раду и другим релевантним законима. Ово је само по себи разумљиво јер отварањем стечаја наступа посебан отказни разлог, невезан за разлоге за отказ предвиђене Законом о раду и другим релевантним законима, тако да процедуре предвиђене Законом о раду и другим релевантним законима у случају стечаја немају своју сврху.

Уз пословно име стечајног дужника додаје се и ознака „у стечају”. Ова последица такође наступа по сили закона. Регистратор који води одговарајући регистар дужан је да упише одредницу „у стечају” уз дотадашње пословно име правног лица, те правна лица – стечајни дужници нису дужна да спроводе посебан поступак промене пословног имена.

Организација која води поступак принудне наплате одмах после пријема решења о отварању стечајног поступка исто доставља свим банкама ради спречавања преноса средстава и других трансакција стечајног дужника које су у супротности са одредбама Закона о стечају. Даном отварања стечајног поступка банка блокира рачуне стечајног дужника, чиме престају права лица која су била овлашћена да располажу средствима са тих рачуна, осим ако нису у питању средства на рачуну стечајног дужника која чине средство обезбеђења у смислу закона којим се уређује финансијско обезбеђење.

На захтев стечајног управника банка отвара нови рачун преко којег ће се вршити пословање стечајног дужника. Новчана средства са блокираних рачуна преносе се, на захтев стечајног управника, на нови рачун, а рачуни стечајног дужника се гасе, осим ако нису у питању средства на рачуну стечајног дужника која чине средство обезбеђења у смислу закона којим се уређује финансијско обезбеђење. Ова последица је у вези са тим што стечајни повериоци своја потраживања остварују само у стечајном поступку. Забрањено је да се стечајни повериоци намирују од стечајног дужника мимо стечајног поступка, јер се на тај начин други повериоци доводе у неповољан положај и нарушава се начело сразмерности намирења стечајних поверилаца.

Што се потраживања тиче, неновчана се изражавају у новчаној вредности, недоспела се сматрају доспелим, а потраживање које има за предмет повремена давања изражава се као једнократно. Законодавац је ово одредио због саме природе стечаја. Наиме, с обзиром на то да се стечајни повериоци намирују заједно и сразмерно, сразмерност не би могла да се оствари или би њено остварење било знатно отежано када би једна потраживања била изражена новчано а друга неновчано, када би једна била доспела а друга не, односно када би нека од њих имала за предмет повремена давања а друга била једнократна.

Закон о стечају је детаљно регулисао право на пребијање потраживања стечајних поверилаца према стечајном дужнику са потраживањима стечајних дужника према стечајним повериоцима. Наиме, могу да се пребијају само потраживања чији су се услови за пребијање стекли пре подношења предлога за покретање стечајног поступка. И у том случају поверилац је дужан да у законском року изврши пријаву потраживања и да у наведеној пријави да изјаву о пребијању. Овде се види да се законодавац не везује за време доношења решења о отварању, већ за само подношење предлога. Ово је прописано да би се спречила могућност злоупотребе, тј. да би се спречили несавесни повериоци да се на разне начине задужују код стечајног дужника у периоду од подношења предлога до отварања стечајног поступка, како би на тај начин стекли услове за компензацију и намирили своје потраживање. Међутим, Закон овде предвиђа изузетак, те се на пребијање по основу превременог доспећа или престанка обавеза по основу уговора о финансијском обезбеђењу и других финансијских уговора, у смислу закона којим се уређује финансијско обезбеђење, примењују одредбе тог закона.

Законодавац је предвидео недопуштеност пребијања у случају када је потраживање стечено шест месеци пре дана подношења предлога за покретање стечајног поступка, ако је стечајни поверилац знао или морао знати за неспособност за плаћање или презадуженост стечајног дужника. Дакле, да би пребијање било недопуштено, потребно је кумулативно испуњење два услова: објективног и субјективног. Објективни услов се изражава у временском року, а субјективни у свести повериоца да код дужника постоје стечајни разлози. Уколико те субјективне компоненте нема, тј. уколико поверилац не зна и не може да зна за постојање стечајних услова код дужника, пребијање је допуштено.

Обрачунавање уговорених и затезних камата за необезбеђена потраживања престаје даном отварања стечајног поступка. Тек уколико постоје расположива средства за исплату, стечајни судија одобрава обрачунавање и плаћање камате стечајним повериоцима и за период после отварања стечајног поступка, као и обрачунавање и плаћање камата обезбеђених поверилаца које нису измирене из реализоване вредности предмета обезбеђења. Приликом исплате камате стечајни редови су ирелевантни, па се она исплаћује свим повериоцима сразмерно, независно од тога ком стечајном реду припадају. Најцелисходније за стечајног повериоца је да, уз саму пријаву потраживања, приложи и обрачун камате од дана доспелости до дана отварања стечајног поступка, а затим да наведе да потражује и камату од дана отварања стечајног поступка до дана исплате, уколико се за то стекну законом предвиђени услови.

Што се застарелости тиче, пријавом потраживања иста се прекида. Ова одредба Закона о стечају компатибилна је са чланом 388. Закона о облигационим односима јер је пријава потраживања свакако радња предузета против дужника пред судом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања. За потраживања у обрнутом смеру, када се стечајни дужник јавља као поверилац, предвиђен је застој застарелости у року од годину дана од дана отварања стечајног поступка. У другом случају, када се стечајни дужник јавља као поверилац, рок застарелости не тече годину дана од отварања стечајног поступка, али након истека тог рока, рок застарелости поново почиње да тече, с тим што се, за разлику од прекида застаревања, урачунава и рок који је протекао пре наступања застоја.

У погледу условних потраживања Закон о стечају, сходно нашем целокупном законодавству, разликује одложни и раскидни услов. Уколико је потраживање везано за одложни услов, од наступања неизвесне чињенице која представља одложни услов зависи само потраживање. Уколико се услов оствари, потраживање ће постојати, а уколико се не оствари – неће. По питању раскидног услова ситуација је супротна. Уколико се раскидни услов оствари, потраживање неће постојати, уколико се не оствари – хоће. Законодавац је условна потраживања регулисао на два начина. Код одложног услова повериоцу се обезбеђују средства из стечајне масе, која му се додељују тек ако се одложни услов оствари. Када је у питању раскидни услов, поверилац је дужан да дâ обезбеђење да ће вратити оно што је примио из стечајне масе у случају да се раскидни услов оствари. С обзиром на то да је трајање стечаја по природи ствари временски ограничено, законодавац је временски ограничио и релевантност наступања услова, било одложног било раскидног. Уколико до правоснажности решења о главној деоби стечајне масе услов не наступи, његово касније наступање ирелевантно је за стечајни поступак. Дакле, уколико се одложни услов оствари након правоснажности решења о главној деоби стечајне масе, стечајни поверилац неће бити намирен, и супротно, уколико се раскидни услов оствари након правоснажности решења о главној деоби стечајне масе, стечајни поверилац неће бити дужан да врати оно што је примио.

Судски поступци у односу на стечајног дужника и на његову имовину, сви управни поступци покренути на захтев стечајног дужника, као и управни и порески поступци који за предмет имају утврђивање новчане обавезе стечајног дужника, прекидају се даном отварања стечајног поступка. Судски поступци у којима је стечајни дужник тужилац односно предлагач настављају се када стечајни управник обавести суд да је преузео поступак. Исти је случај са управним поступцима покренутим на захтев стечајног дужника, с тим што стечајни управник обавештава управни орган пред којим се води поступак. Не наставља се управни и порески поступак који за предмет има утврђивање новчане обавезе стечајног дужника, а одговарајући орган дужан је да поднесе пријаву потраживања у складу са Законом о стечају. У том случају оваква потраживања сврставају се у одговарајући исплатни ред.

Када се води парнични поступак у ком стечајни дужник има својство туженог, а прекинут је даном отварања стечајног поступка, поверилац овог спорног потраживања такође има обавезу да пријави потраживање у складу са Законом. Уколико стечајни управник на испитном рочишту ову пријаву оспори, стечајни судија ће упутити повериоца овог оспореног потраживања посебним закључком на наставак прекинутог потраживања. У року од осам дана од дана пријема овог закључка поверилац коме је закључак достављен дужан је да пред надлежним судом пред којим се парнични поступак води предложи наставак истог. У овом случају важно је да тужилац преиначи тужбу, те да, уместо обавезујућег, истакне утврђујући тужбени захтев, да суд не би тужбу одбацио као недозвољену. Ово је чест пропуст стечајних поверилаца у пракси, па они често ово преиначење не изврше, што резултира одбацивањем тужбе. Важно је нагласити да је судска пракса при ставу да не мора истовремено да се предложи наставак поступка и да се истакне утврђујући уместо обавезујућег тужбеног захтева. Важно је да пре него што суд одлучи о наставку поступка тужба буде преиначена у смислу члана 92. Закона о стечају и у том случају неће доћи до одбацивања. Дакле, уколико тужилац предложи наставак поступка без преиначења тужбе, он има могућност да пре него што се донесе одлука о наставку поступка суду упути поднесак којим преиначује тужбу и истиче утврђујући захтев. Суд пред којим је предложен наставак поступка огласиће се стварно и месно ненадлежним уколико се ради о суду опште надлежности, односно месно ненадлежним уколико се води поступак пред привредним судом пред којим се истовремено не води стечајни поступак. Када се прогласи ненадлежним, суд ће предмет уступити суду пред којим се води стечајни поступак над туженим. Овим одредбама о надлежности Закон о стечају је своје норме уподобио Закону о уређењу судова, који у члану 25, између осталог, прописује и да привредни суд у првом степену суди у споровима стечаја, осим спорова за утврђење постојања заснивања и престанка радног односа који су покренути пре отварања стечаја.

Једна од последица отварања стечајног поступка јесте и забрана одређивања и спровођења извршења, као и прекид дотадашњих поступака извршења, осим извршења која се односе на обавезе стечајне масе и трошкове стечајног поступка. Предлог за извршење поднет против стечајног дужника након отварања стечајног поступка суд ће одбацити.

Међутим, Закон о стечају је предвидео и извесне облике заштите разлучних или заложних поверилаца, те забрана одређивања или спровођења принудног извршења може да се укине у случају неадекватне заштите или смањивања вредности имовине која је предмет разлучног или заложног права, као и у случају да је вредност предметне имовине мања од износа обезбеђеног потраживања, што се доказује проценом имовине. Закон о стечају предвиђа и друге мере заштите имовине која је предмет разлучног или заложног права, као што су исплата редовних новчаних надокнада разлучном повериоцу, замена имовине или одређивање додатне имовине која ће бити предмет разлучног односно заложног права итд. Ове заштитне одредбе сходно се примењују и на даваоца лизинга уколико је над примаоцем лизинга отворен стечајни поступак. У том случају давалац лизинга има право да захтева да се предмет лизинга излучи из стечаја.

Закон о стечају је детаљно регулисао последице отварања стечајног поступка на у целости или делимично неизвршени двостранообавезни уговор, који је закључен између стечајног дужника и трећег лица. У овом случају Закон оставља могућност избора стечајном управнику. Наиме, стечајни управник може да испуни уговор са стране стечајног дужника и да захтева испуњење од друге стране или може да одбије испуњење. У случају одбијања испуњења, сауговарач стечајног дужника долази у положај осталих стечајних поверилаца. Да сауговарач стечајног дужника не би био у неизвесности око избора стечајног управника – да ли ће овај испунити своју обавезу или неће, Закон сауговарачу даје могућност да писмено позове стечајног управника да се изјасни, при чему је стечајни управник дужан да избор учини у року од 15 дана од дана пријема позива. Ако стечајни управник остане при испуњењу уговора, па у току стечајног поступка престане да га извршава, потраживање по основу тог уговора сматра се обавезом стечајне масе. Ни наведене одредбе о неизвршеним двостранообавезним уговорима не примењују се на уговоре чији је предмет финансијска обавеза чије је извршење обезбеђено уговором о финансијском обезбеђењу, односно на уговоре о финансијском обезбеђењу у смислу закона којим се уређује финансијско обезбеђење, ако је тим уговорима предвиђено да постојање стечајног разлога, подношење предлога за покретање стечајног поступка или отварање стечајног поступка представља аутоматски основ за раскид тог уговора или основ за раскид на захтев сауговарача стечајног дужника. Наведене одредбе се не примењују ни на друге финансијске уговоре у смислу закона којим се уређује финансијско обезбеђење, а у вези са намирењем потраживања нетирањем, у складу са тим законом.

Право избора стечајног управника предвиђено је и у случају налога који је издао стечајни дужник пре отварања стечајног поступка, као и у случају понуда учињених стечајном дужнику или понуда које је учинио стечајни дужник, које нису прихваћене до дана отварања стечајног поступка. И у овим случајевима стечајни управник има право да одлучи да ли ће наведени налози и понуде важити након отварања стечајног поступка.

Стечајни управник може да откаже и уговор о закупу, независно од законских и уговорених рокова, са отказним роком од 30 дана, док сауговарач стечајног дужника не може да откаже закуп због неплаћања закупнине или због погоршања имовинског стања стечајног дужника после подношења предлога за покретање стечајног поступка. Ако уговор о закупу остане на снази, што зависи од избора стечајног управника, стечајни дужник је у обавези да уредно плаћа уговорену закупнину, а потраживање по основу тог уговора сматра се обавезом стечајне масе.

Закон о стечају посветио је посебну пажњу последицама отварања стечајног поступка на фиксне послове, односно фиксне уговоре. Наиме, код фиксног уговора, уколико уговорна обавеза не буде испуњена у одређено означено време, сам уговор престаје. Фиксност уговора, као његова посебна одлика, посебно се уговара. Међутим, и ако ова одредба о фиксности није уговорена, фиксним уговором се сматра и уговор из чије природе и циља произлази да мора да се испуни до одређеног рока и да за његово испуњење по истеку рока нема интереса за једног или оба уговарача. Као пример фиксног уговора може да послужи уговор који организатор сајма закључи са добављачем опреме која је потребна за одржавање сајма. Из саме природе обавезе произлази да испорука опреме за сајам након одржавања сајма не може да се сматра испуњењем уговорне обавезе јер организатор сајма за овако закаснелу испоруку нема правни интерес. Члан 96. Закона о стечају предвиђа да, ако је време испуњења обавезе из фиксног уговора наступило после отварања стечајног поступка, сауговарач стечајног дужника не може да тражи испуњење, али може да тражи накнаду због неиспуњења као стечајни поверилац. Накнада због неиспуњења одређује се у висини разлике између уговорене и тржишне цене која у месту испуњења важи за фиксне уговоре на дан отварања стечајног поступка. Фиксни уговори чији је предмет финансијска обавеза чије је извршење обезбеђено уговором о финансијском обезбеђењу, односно уговори о финансијском обезбеђењу у смислу закона којим се уређује финансијско обезбеђење, изузети су од правила Закона о стечају која важе за остале фиксне уговоре.

Што се робе у превозу тиче, сауговарач стечајног дужника, односно продавац или његов комисионар, коме цена није исплаћена у целости, може да тражи да му се врати роба која је послата стечајном дужнику, а до дана отварања стечајног поступка није приспела у место опредељења, односно није преузета од стечајног дужника, што представља тзв. право на потрагу. Ако је стечајни дужник преузео робу која је стигла у место опредељења пре отварања стечајног поступка само на чување, продавац нема право на потрагу, али може да оствари своја права као излучни поверилац по општим правилима.

Као што се из приложеног види, отварање стечајног поступка производи крупне последице како за стечајног дужника тако и за стечајне повериоце. Веома је важно и за привредне и за све друге правне субјекте да буду детаљно упознати са последицама отварања стечајног поступка, с обзиром на то да стечај подразумева и неопходност ангажовања стечајних поверилаца како исти не би били преклудирани, односно онемогућени у остварењу својих права. Пошто је стечај правних лица релативно честа појава, пожељно је да могућност стечаја буде присутна у свести правних субјеката како би адекватно реаговали у случају стечаја над правним лицем са којим су у одређеним правним односима.