Годинама уназад, систем за одбрану од поплава у нашој земљи је запостављан и доведен у стање које изискује предузимање хитних мера потребних за његову ревитализацију. Пажњу треба посветити самом систему и његовим елементима и истовремено обезбедити стабилан извор финансирања, јер без њега нема ни неопходних радова на објектима за одбрану од поплава
Савремени човек се суочава са бројним егзистенцијалним искушењима и изазовима. У суштини, за ових неколико хиљада година које називамо цивилизацијом, он није успео да укроти ниједну од овоземаљских, природних претњи свом опстанку. Статистички подаци показују да су најчешће природне непогоде: поплаве (40%), тропски циклони (20%), земљотреси (15%) и суше (15%).
Према подацима из Водопривредне основе Републике Србије, у Србији је поплавама спољним водама (повратног периода 100 година) угрожено близу 1,6 милиона хектара земље. При том, нека од најразвијенијих подручја Републике (Војводина, Посавина, Поморавље, Подриње) практично егзистенцијално зависе од заштитних система.
Највеће површине потенцијално угрожене поплавама налазе се у Војводини и захватају око 1.290.000 хектара, што чини око 60% укупне површине Покрајине. Плављења у долини Тисе јављају се због малих падова корита, геолошке подлоге и широке алувијалне равни. У долинама Саве и Дунава поплаве су у корелацији са количином падавина, али и са коинциденцијом поплавних таласа њихових притока. Слив Велике Мораве је нарочито угрожен бујичним поплавама, које се формирају у кратком временском периоду, што их чини непредвидивим и разорним.
Око 80% угрожених површина на целој територији Републике је пољопривредно земљиште. На потенцијално угроженим површинама налази се преко 512 већих насеља, 515 индустријских и других привредних објеката, 680 км железничких пруга и око 4.000 км путева.
Тако говори језик бројки, а оне су неумољиве, нарочито када се ради о штетама од поплава. Ако се изузму људски животи, као вредносно немерљиви, материјална штета од поплава достиже вртоглаве цифре. Како се онда борити против поплава?
Постоји известан број људи који су мишљења да се уопште не вреди борити нити улагати у заштиту од поплава: док нема поплаве, новац се може утрошити на нешто важније, а када се поплава догоди – тада је већ касно и нема времена да се било шта учини, осим да се спасе што се спасити може.
Да ли се треба бранити од сваке поплаве?
У САД-у је, на пример, 1968. године покренут концепт да река „треба да дише” и да области плављене 20-годишњим водама (водама чија је вероватноћа повратног периода 20 година) не треба штитити, већ само оне где се поплаве догађају ређе од тог периода (а то су, разуме се, поплаве већих размера). Како би спречио изградњу поред река у овим областима, Конгрес САД-а је донео Национални програм осигурања од поплава са различитим стопама осигурања, у зависности од степена ризика од поплава. То је добар пример који би ваљало следити када се ради о легалним објектима изграђеним на водном земљишту.
Међутим, у нашој земљи постоји велики проблем нелегалних објеката, саграђених у близини водотока. При том, у нелегалне објекте треба сврстати не само објекте који немају документа потребна за изградњу објекта, а која су прописана законом којим је уређена материја изградње објеката, већ и оне објекте који таква документа имају, али у оквиру њих немају потребна водна документа, прописана Законом о водама („Сл. гласник РС“, бр. 30/2010 и 93/12).
Апсурди у пракси
Наиме, у пракси је чест случај да органи локалне самоуправе, приликом издавања одобрења за изградњу неког објекта поред водотока, од инвеститора уопште не траже да прибаве и водна акта, нити их прибављају по службеној дужности, а управо тим актима се одређују услови за изградњу објекта на водном земљишту, тип потребне пројектне документације, као и то да ли инвеститор уопште може да изгради такав објекат на тој локацији.
На овом месту ваља указати на још један апсурд који је уочен у судској пракси. Наиме, када власник неког објекта који је изграђен поред водотока претрпи штету, судови се углавном баве висином штете, а за основ досуђивања накнаде штете погрешно узимају само начелне одредбе Закона о водама, којима је прописано да јавно водопривредно предузеће, између осталог, газдује водним ресурсима и организује и спроводи одбрану од поплава (члан 82). Међутим, у својим даљим одредбама, исти тај закон детаљно разрађује начин на који јавно водопривредно предузеће извршава ту своју законску обавезу: доноси годишњи програм радова, на који сагласност даје Влада, и у оквиру тог програма финансира радове на изградњи, реконструкцији и одржавању водних објеката у текућој години. Дакле, уколико неки водоток није обухваћен годишњим програмом радова, на том водотоку се неће ни изводити радови, па стога ни судови не могу обавезивати државу (или јавно водопривредно предузеће, што је у крајњој линији свеједно, јер се у оба случаја накнада врши из буџета Републике) због тога што такав водоток није уређен и услед чега је неко претрпео штету.
Отуда би судови, приликом одлучивања о основаности тужбених захтева за накнаду штете од поплава, морали претходно да одговоре на два питања:
1) Да ли је инвеститор прибавио водна акта за тај објекат?
Уколико инвеститор није прибавио водна акта за изграђени објекат, онда он не може бити активно легитимисан да тражи накнаду претрпљене материјалне штете. Заправо, изградњом објекта без водних аката, он је смањио протицајни профил водотока и тиме, приликом наиласка великих вода, проузроковао штету себи и другима. Другим речима, такав инвеститор би требало у таквим споровима да буде пасивно легитимисан (тужени), а не тужилац, будући да је управо он проузроковао (или учинио већом) штету у току поплаве. Да није његовог објекта, вода би брже отицала и не би било успора. Нажалост, о овоме судови не воде рачуна, а то би морали да чине. У пракси су бројне пресуде у којима судови усвајају тужбене захтеве тужилаца који су претрпели штету у поплави иако сами немају водна акта која их легитимишу као некога чији објекат уопште може да се налази на том месту.
Сваке године, без икаквог основа, држава плаћа велике суме новца оваквим тужиоцима и уместо да такав инвеститор буде проглашен одговорним за штету коју је причинио, суд заправо њему досуђује накнаду штете.
[signoff]
Холандски пример
Ако је нека земља научила како се ваља борити против поплава, онда је то, без сумње, Холандија. На њеном примеру, свакако, ваља учити. Од Северног мора је отргла трећину своје територије и брани је на волшебан начин насипима и бранама које спадају у модерна светска градитељска чуда, а системом канала усмерава и одржава на оптималном нивоу спољне и унутрашње воде. Иза холандског успеха стоји огромно знање и импресивно искуство који су вредни поштовања.
Услед глобалног загревања и подизања нивоа светског мора, Холандија је поново на искушењимајер постојећи системи нису пројектовани за заштиту и од такве претње. Нема сумње, међутим, да ће Холанђани и овога пута наћи начин да се заштите.
[/signoff]