Повраћај у пређашње стање у судској пракси

Повраћај у пређашње стање представља изузетак од правила да у парничном поступку одређена пропуштања странака воде до преклузије у погледу неких парничних радњи, на које оне пропуштањем процесних законских рокова губе право. Сходно томе, као и сваки изузетак у правном систему, и овај треба уско, односно рестриктивно тумачити

Повраћај или враћање у пређашње стање је институт грађанског процесног права који омогућава странци да уколико мимо своје воље и из оправданих разлога пропусти неки од процесних рокова, не буде преклудирана у остварењу својих процесних права. Овај институт даје могућност странци да јој, на њен захтев, суд дозволи да накнадно предузме неку процесну радњу за коју је протекао рок, уколико се докаже да је до пропуштања дошло из разлога који се странци не могу приписати у немарност.

 

Враћање (повраћај) у пређашње стање може се дозволити само због пропуштања процесних рокова, а не и због пропуштања материјалноправних рокова. Осим тога, када је реч о тзв. судским роковима у којима се може тражити продужетак рока, странка није овлашћена да истовремено тражи и враћање у пређашње стање.

Када суд дозволи враћање у пређашње стање, поступак се враћа у ону фазу у којој је био пре пропуштања и укидају се све спроведене радње, као и одлуке суда које су настале као директна последица пропуштања. Тако, на пример, ако суд нађе да је тужени из оправданих разлога пропустио да суду благовремено достави одговор на тужбу, донеће решење којим се дозвољава враћање и укида пресуда због пропуштања. Осим тога, уколико суд дозволи враћање, престаје и правноснажност одлуке против које је странка пропустила да уложи правни лек и странци почиње да тече нови законски рок за његово подношење.

[blockquote]

Законом о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС и 55/14), у члановима 109–114. прописано је да ако странка пропусти рочиште или рок за предузимање неке радње у поступку и услед тога изгуби право на предузимање те радње, суд ће тој странци на њен предлог дозволити да накнадно изврши ту радњу (враћање у пређашње стање) кад постоје оправдани разлози за пропуштање. Ако се дозволи враћање у пређашње стање, поступак се враћа у оно стање у ком се налазио пре пропуштања и укидају се све одлуке које је суд због пропуштања донео. Треба нагласити да се повраћај може дозволити само на предлог странке, не може по службеној дужности.

Поред тога, прописано је да се предлог за враћање у пређашње стање подноси суду код кога је требало да се изврши пропуштена радња. То значи да се предлог, по правилу, подноси првостепеном суду, а уз предлог се, осим доказа о оправданој спречености, уколико разлог није заснован на општепознатој чињеници, подносе и докази о томе када је престао разлог пропуштања.

Оно што је посебно важно нагласити јесте чињеница да ако се враћање у пређашње стање предлаже због пропуштања рока, предлагач је дужан да истовремено са подношењем предлога предузме и пропуштену радњу.

Предлог за враћање у пређашње стање не утиче на ток парнице, али суд може одлучити да застане са поступком до правноснажности решења о предлогу.

Неблаговремене и недозвољене предлоге за враћање у пређашње стање суд одбацује решењем.

Предлог за враћање у пређашње стање који није заснован на општепознатим чињеницама, при чему странка уз предлог није поднела нити предложила одговарајуће доказе или уз предлог није предузела пропуштену радњу, суд ће одбацити као неуредан.

О предлогу за враћање у пређашње стање одлучује се, по правилу, без расправе.

Ако суд нађе да је ради правилног утврђивања чињеница потребно да се изведу докази, заказаће рочиште поводом предлога за враћање у пређашње стање.

Против решења којим се усваја предлог за враћање у пређашње стање није дозвољена жалба, осим ако је усвојен неблаговремен, недозвољен или неуредан предлог.

Услови примене овог института и најчешће процесне ситуације у којима се примењује
За примену процесног института враћања у пређашње стање неопходно је да буду испуњена три услова:
1) да је странка, односно њен пуномоћник или заступник пропустио да благовремено предузме неку процесну радњу везану за рок или рочиште;
2) да је због тога странка, односно њен пуномоћник или заступник изгубио право да процесну радњу предузме у неком наредном тренутку у току парничног поступка или тиме проузроковао неповољну одлуку суда, односно да је за њу наступила процесна преклузија, и
3) да су разлози за такво пропуштање оправдани.

 

Закон не прописује ближе шта се сматра оправданим разлозима, али се може рећи уопштено да се оправданим разлогом може сматрати непредвидив или неотклоњив догађај који је спречио странку да предузме одређену парничну радњу. Суд у сваком конкретном случају цени „оправдани разлог” за пропуштање предузимања парничне радње. Одлука суда зависи од самог разлога, да ли се он тиче општепознате чињенице или не, и од доказа које је странка, пуномоћник, односно заступник пружио и предложио. Приликом оцене оправданости разлога, суд цени све околности случаја, као и дужан степен пажње странке (пуномоћника, заступника) који се спрам њиховог интелектуалног и образовног, односно професионалног статуса може очекивати.

У пракси се предлог за враћање у пређашње стање најчешће подноси:
– због пропуштања приступа рочишту које је резултирало доношењем решења о повлачењу тужбе;
– због пропуштања рокова за предузимање парничне радње подношења правног лека када се предлогом за враћање у пређашње стање потражује да се странци остави додатни рок у дужини трајања објективне спречености за улагање истог правног лека; странка је тада дужна да уз предлог за враћање достави и правни лек; у овом случају, суд (када нађе да је разлог за пропуштање оправдан), решењем усваја предлог за враћање у пређашње стање, и странци оставља додатни рок за улагање правног лека сматрајући уложени правни лек благовременим;
– у случају када се донесе тзв. процесна пресуда, тј. пресуда због пропуштања (члан 350. ЗПП-а), када тужени пропусти да достави благовремено или уопште не достави одговор на тужбу у законом прописаном року; приликом подношења предлога за враћање у пређашње стање због пропуштања рока за одговор на тужбу, странка која тражи враћање мора уз предлог и доказе поднети и одговор на тужбу; слична ситуација постоји када тужени не приступи на рочиште у спору мале вредности и суд донесе пресуду због изостанка (члан 351. ЗПП-а), с тим што тад уз предлог за враћање не подноси одговор на тужбу, јер он у врсти спорова у којима се доноси ова пресуда (као што су спор мале вредности или државински спор) није обавезан јер се тужба не доставља на одговор, већ се шаље туженом уз позив за прво рочиште.

 

Најчешћи разлози за враћање у пређашње стање

Најчешћи разлози које странке наводе као оправдане у предлогу за враћање у пређашње стање у пракси јесу (најчешће приступ на рочиште или улагање правног лека) здравствена спреченост, гужва у саобраћају, као и друго суђење које тече истовремено са оним са ког је странка изостала.

Најчешћи разлог због кога странке, односно пуномоћници траже враћање у пређашње стање јесте њихова здравствена спреченост коју они најчешће доказују медицинском документацијом.

Здравствена ситуација мора бити таква да странка због свог здравственог стања није била у могућности да благовремено обавести суд о својој спречености, мада у новијој судској пракси постоји став да лице које има здравствене тегобе и због тога не дође на рочиште, није дужно да се обраћа суду телефоном, нити да тражи замену, нити овакву обавезу прописује ЗПП, због чега је првостепени суд погрешно закључио да је пуномоћник тужиоца неоправдано изостао са рочишта.
(Решење Вишег суда у Београду од 1. 10. 2015)

Мишљења смо да би се ово становиште другостепеног суда могло са успехом бранити само у случају да се радило о томе да се здравствено стање пуномоћника нагло и изненада погоршало у времену непосредно пред рочиште, а никако не у ситуацији уколико је болест започела неколико дана, или макар и један дан пре рочишта, јер је у том случају пуномоћник о својој спречености могао благовремено да обавести суд, осим ако болест није таквог карактера да је био објективно спречен да о томе обавести суд (случајеви као што су хитно оперативно збрињавање, као и акутна ургентна стања код срчаног и можданог удара и сл.) и да због тога није могао благовремено да обезбеди замену.

Уколико странка (пуномоћник) тражи враћање у пређашње стање због здравствених разлога, а медицинска документација коју је доставио уз предлог датира на период после рочишта са кога је изостао, тада се може сматрати да није доказао оправданост разлога за пропуштање конкретног рочишта и такав захтев није основан.

Када су у питању здравствени разлози, у новијој судској пракси приметно је много шире тумачење појма „оправданиˮ разлог за пропуштање. Па је тако одлуком Вишег суда у Београду од 6. 2. 2014. године укинуто првостепено решење којим је одбијен предлог за враћање у пређашње стање. Првостепени суд је одбио предлог пуномоћника тужиоца налазећи да се приложена три извештаја лекара о спречености пуномоћника тужиоца да приступи на заказано рочиште 20. 2. 2012. године односе на период пре или после дана када је било заказано рочиште и не указују са сигурношћу на то да је пуномоћник био спречен да приступи заказаном рочишту. Став је Вишег суда да из медицинске документације произлази да је дана 6. 2. 2012. године у приватној поликлиници пуномоћнику прописано мировање и да се уради анализа крви и урина и детаљна анализа вируса, из извештаја од 29. 2. 2012. године да је прописано апсолутно мировање и контрола за месец дана, док је у извештају исте приватне клинике од 6. 4. 2012. године, поред одређене терапије, констатовано да је пацијент способан за уобичајене физичке активности. Тиме жалбени суд заузима став да је пуномоћник тужиоца од 6. 2. 2012. године до 6. 4. 2012. године имао континуитет прегледа и прописано апсолутно мировање, чиме је пуномоћник тужиоца био објективно спречен из здравствених разлога да приступи на рочиште.

У конкретном случају, према мишљењу аутора овога рада, сем основног питања оправданости приступа на рочиште од 20. 2. 2012. године, поставља се оправдано питање од које конкретне болести је пуномоћник тужиоца боловао, односно да ли је услед дуготрајног лечења био у могућности да обавести суд о немогућности приступа на рочиште, од чега зависи оправданост пропуштања процесне радње, с обзиром на то да се и у стању мировања лица које се бави одређеном професијом може послати поднесак, односно телеграм ако је лице у кућном мировању, а у могућности да се креће и обавља основне животне активности, или је мировање било последица таквог стања да предузимање таквих радњи није објективно могуће.

У више десетина предмета, првостепени суд, а затим и Виши суд у Београду, стали су на становиште да гужва у саобраћају не представља оправдан разлог за пропуштање приступа на рочиште. Странка се у тој ситуацији позива на чињеницу да неприступање рочишту због гужве у саобраћају представља разлог објективне природе, те да је пуномоћник био објективно спречен да приступи рочишту чиме су испуњени законски услови за враћање у пређашње стање. Гужва у саобраћају не представља оправдан разлог неприступања рочишту с обзиром на то да је општепозната чињеница да саобраћај у Београду, као и у другим већим градовима, има честе застоје и гужве и да је градски превоз нередован, те су странке и пуномоћници стога дужни да благовремено крену у суд, односно да добро процене колико им је времена неопходно за долазак на рочиште у заказаном термину.

Због тога аутори сматрају да би се гужва у саобраћају могла узети као оправдан разлог само у мањим срединама где овакве ситуације нису уобичајене, а самим тим ни предвидиве, па их странка није могла узети у обзир приликом планирања времена потребног да стигне у суд и приступи на рочиште. У великим градовима становиште да је овај разлог оправдан могло би довести до честог застајања у раду суда и сигурно би водило злоупотреби института враћања у пређашње стање.

Веома чест разлог који адвокат, пуномоћник странке наводи као оправдан разлог за приступ на рочиште (на коме је због пропуштања приступа донето решење да се тужба сматра повученом) јесте одржавање другог рочишта у исто време пред другим или истим судом. У том случају, адвокат уз предлог за враћање у пређашње стање мора приложити и доказ о томе да је позван или приступио рочишту које је заказано у другом предмету у исто време када и предметно рочиште. Поставља се, међутим, оправдано питање да ли се претходно необавештавање суда о спречености приступу на рочиште, а који разлог је био познат пуномоћнику странке пре одржавања рочишта (поготово имајући у виду општепознату чињеницу да се рочишта пред судовима заказују у размаку од месец дана до неколико месеци) може касније тумачити као оправдан разлог и у случају накнадног достављања доказа о истом уз предлог за враћање у пређашње стање. У сваком случају, ова ситуација представља тумачење појма „оправдане” спречености приступу на рочиште адвоката као пуномоћника странке.

Одговор на ово питање даје недавна одлука Вишег суда у Београду којом је потврђено првостепено решење којим се одбија предлог за враћање у пређашње стање и која каже да се не може сматрати оправданим разлог пропуштања расправе заказане за мај 2014. године, јер је пуномоћник имао у исто време у истом суду заказану расправу у другој парници, пошто је пуномоћник тужиоца уколико није био у могућности да приступи на расправу заказану у исто време био дужан да о томе благовремено извести суд, односно овласти друго лице, пуномоћника, које ће га на расправи заменити, а што пуномоћник тужиоца није учинио.

Чини нам се да је у овој ситуацији упутно да суд по пријему предлога за враћање у пређашње стање изврши увид у тај други предмет у коме је пуномоћник приступио на рочиште и утврди када је пуномоћник примио позив за рочиште које је одржано истога дана када и пропуштено рочиште, и тиме утврди да ли је подносилац предлога за враћање у пређашње стање имао довољно времена да обавести суд о оправданој спречености приступа рочишту.

Сличан закључак има и одлука Вишег суда у Београду из маја 2015. године у којој суд стаје на становиште да су неосновани наводи тужиоца да је његов пуномоћник о седници Градског већа Ниша сазнао у јутарњим часовима, те да није имао времена да нађе замену, а поготову стога што су сви запослени у његовој канцеларији имали поменутог дана велики број рочишта пред Основним судом у Нишу, јер је у конкретном случају пуномоћник тужиоца добио обавештење о поменутој седници у јутарњим часовима, док је спорно рочиште било заказано у 13.00 часова, па је исти имао довољно времена да обавести суд о својој спречености и тражи одлагање или именује заменика, а што је пропустио да учини.

У одређеном броју случајева, предлог за враћање у пређашње стање парнична странка ставља из разлога јер није чула прозивање или је чекала прозивање испред друге суднице, односно није на време пронашла судницу. У већини случајева, предлог се одбија као неоснован јер првостепени суд налази да наведени разлози, без обзира на предложене доказе, не могу представљати оправдани разлог за пропуштање рочишта. Околност да се пуномоћник тужиоца налазио испред друге суднице или околност да није на време нашао судницу у којој се одржава рочиште не представља оправдани разлог за пропуштање рочишта.

Кроз новију одлуку Вишег суда у Београду од 17. 9. 2015. године исказан је став да наводи пуномоћника тужиоца да је благовремено стигао на рочиште и да се налазио испред суднице, али да прозивање странака није извршено адекватно и у складу са условима просторије у којој су странке чекале да буду прозване за рочиште, из којих разлога нису чули прозивање, нису основани. Виши суд је оценио да таквим наводима заправо тужилац даје своју оцену конкретне правне ситуације и износи сопствено виђење конкретне правне ствари, а што је без утицаја на донету одлуку и не утиче на њену правилност и законитост. Утврђено је да тужилац није приступио на наведено рочиште иако је био уредно позван, што је за последицу имало доношење побијаног решења, а стање у списима предмета не наводи на другачији закључак.
(Гж. од 17. 9. 2015).

Кроз више првостепених одлука исказан је став да било каква спреченост (здравствени разлози, смртни случај и сл.) законског заступника туженог који је Република, Град Београд или Градска општина не представља оправдан разлог за пропуштање парничне радње – најчешће приступа рочишту. Као разлог за овакав став наводи се мишљење да Правобранилаштво у свом саставу има више лица и спреченост једног од њих не представља извињавајући разлог за пропуштање парничне радње јер је исту могао предузети било који други законски заступник странке.

Рок за подношење предлога за враћање у пређашње стање
Закон о парничном поступку чланом 110. ст. 2. и 3. регулише рок у коме се може поднети предлог за враћање у пређашње стање, а члановима 111. и 113. ст. 1. прописано је поступање суда у случају пропуштања прописаног рока.

Према њима, Закон прописује субјективни рок од 8 дана и објективни рок од 60 дана. Па тако, предлог мора да се поднесе у року од 8 дана од дана када је престао разлог који је проузроковао пропуштање, а ако је странка касније сазнала за пропуштање, онда од дана када је за пропуштање сазнала. После 60 дана од пропуштања, не може се тражити враћање у пређашње стање. Ако је пропуштен субјективни и објективни рок, предлог за враћање у пређашње стање је недозвољен и као таквог ће га суд решењем одбацити.

Из наведених законских одредаба произлази да рок за подношење предлога за враћање у пређашње стање тече од дана када је престао разлог који је проузроковао пропуштање, односно од дана када је странка сазнала за пропуштање (субјективни рок од 8 дана), али у оквиру објективног рока од 60 дана који тече од дана пропуштања. После протека објективног рока од дана пропуштања, не може се поднети предлог за враћање у пређашње стање, а ако исти буде поднет, суд ће га одбацити.

У пракси се јавио већи број случајева који се тичу тумачења одредаба ових чланова. У ситуацији када се предлог за враћање у пређашње стање подноси ради пропуштања приступа на рочиште и у односу на решење о повученој тужби које је у том случају донето, најчешће судови цене истек прописаног рока од дана пропуштања приступа на рочиште с обзиром на то да је странка (пуномоћник) на њега била уредно позвана и имала сазнање о њему. Кроз већину одлука жалбених судова, међутим, исказан је став да се у датој правној ситуацији рок има ценити и рачунати од дана када је тужилац (пуномоћник) примио решење о повученој тужби, као дана када је странка, односно њен пуномоћник сазнао за пропуштање, а не од дана пропуштања. Сматрамо да се о овом становишту може дискутовати јер је странка која је изостала са рочишта на њега била уредно позвана, што значи да је за рочиште знала, а ако на њега није приступила, свакако је имала сазнања о томе да је пропустила рочиште, као и о могућим последицама које су због овог пропуштања наступиле, у ком случају би се дан пропуштања и дан сазнања за пропуштање заправо поклопили, те би субјективни и објективни рок текли од истог датума.

 

Последице пропуштања приступа на рочиште поводом враћања у пређашње стање

Одредбом члана 113. ст. 3. и 4. Закона о парничном поступку прописано је да се о предлогу за враћање у пређашње стање одлучује по правилу без расправе. Ако суд нађе да је ради правилног утврђивања чињеница потребно да се изведу докази заказаће рочиште.

Једно од честих питања које се јавило у пракси јесте шта се дешава у случају да странка која је поднела предлог за враћање у пређашње стање са истог рочишта изостане иако је уредно позвана.

Другостепени судови су у новијој судској пракси исказали став да се рочиште за расправљање о основаности предлога за враћање у пређашње стање држи по службеној дужности без обзира на одсуство уредно позваних странака, те да првостепени суд не може одбити предлог за враћање у пређашње стање само због тога што странка није приступила на рочиште поводом предлога. У тој ситуацији, првостепени суд је дужан да цени основаност предлога за враћање у пређашње стање.

Из овога се може закључити да је суд дужан да о предлогу за враћање у пређашње стање мериторно одлучи, на основу стања у списима, без обзира на то што је подносилац предлога изостао с рочишта. Ово становиште има оправдање у чињеници да је суд овлашћен да и без одржавања рочишта одлучи о предлогу за враћање у пређашње стање, јер ово рочиште суд држи само изузетно, пошто је законом прописано да суд о овом предлогу одлучује по правилу без расправе, а да суд заказује рочиште по предлогу за враћање у пређашње стање само ако је то потребно ради правилног утврђивања чињеница.

 

Докази који се предају или предлажу уз предлог за враћање

Одредбом члана 113. ст. 1. ЗПП-а прописано је да предлог за враћање у пређашње стање који није заснован на општепознатим чињеницама, а странка уз предлог није поднела нити предложила одговарајуће доказе или уз предлог није предузела пропуштену радњу, суд одбацује као неуредан.

Из наведене законске одредбе произлази обавеза подносиоца предлога да уз предлог за враћање у пређашње стање поднесе писмене доказе или предложи извођење доказа у корист утврђења чињенице оправданости пропуштања парничне радње. Уколико странка то не учини, то чини предлог неуредним и Закон налаже да га суд одбаци.

У пракси је најчешћи разлог због кога странке траже предлог за враћање у пређашње стање здравствена спреченост за предузимање предметне парничне радње. Уколико се странка, односно пуномоћник позива на чињеницу да је изненадно наступила болест због које није била у могућности да приступи рочишту, нити је била у могућности да о томе благовремено обавести суд, и позива се на пружање медицинске помоћи, тада је она дужна да суду достави писмене доказе из којих се недвосмислено утврђује да се странка, односно пуномоћник јавио надлежној здравственој установи и био оправдано спречен да приступи рочишту.

Поставља се питање како применити члан 109. и члан 113. ст. 2. ЗПП-а уколико се странка позива на чињеницу да је имала одређену врсту обољења и била спречена да приступи рочишту из здравствених разлога, а није се јављала лекару нити здравственој установи. У том случају треба применити члан 113. ст. 2. ЗПП-а, па уколико је странка предложила доказе (најчешће саслушање самог пуномоћника или саслушање сведока) ради утврђења ове чињенице, суд на основу изведених доказа доноси одлуку о оправданости пропуштања приступа рочишту и у складу с тиме усваја или одбија предлог за враћање у пређашње стање. Уколико странка не предложи нити приложи доказ о спречености приступа на рочиште, суд ће предлог одбацити као неуредан.

У једном случају пуномоћник тужиоца је предложио враћање у пређашње стање наводећи да је био спречен да приступи на рочиште због изненадног добијања високе температуре и симптома тзв. новог грипа. Пуномоћник тужиоца уз поднети предлог није приложио никакав доказ којим би поткрепио наводе из предлога, конкретну медицинску документацију о овим наводима, те је првостепени суд предлог пуномоћника тужиоца одбацио позивајући се на члан 113. ст. 2. ЗПП-а. Према ставу Вишег суда у Београду, оваква одлука није правилна с обзиром на то да је пуномоћник тужиоца у свом предлогу предложио саслушање сведока Г. Д. на околност оправданих разлога за пропуштање рочишта. Стога није било места одбачају предлога за враћање у пређашње стање као неуредног јер тужилац није приложио никакав доказ за оцену основаности предлога. Првостепени суд је требало да изведе предложене доказе, па тек да на основу њих цени основаност поднетог предлога за враћање у пређашње стање.

 

Уместо закључка

Из свега изложеног можемо закључити да враћање, односно повраћај у пређашње стање представља изузетак од правила да у парничном поступку одређена пропуштања странака воде до преклузије у погледу неких парничних радњи, на које оне пропуштањем процесних законских рокова губе право. Сходно томе, аутори су мишљења да се као и сваки изузетак у правном систему, и овај треба уско, односно рестриктивно тумачити. Истовремено, веома је штетна све учесталија пракса злоупотребе овог института којом се покрива, а често и штити, процесна недисциплина странака. Тиме се иде наруку несавесним странкама у њиховом занемаривању рокова и процесних обавеза. Мислимо да је ранији Окружни суд у Београду био далеко рестриктивнији у примени овог института него што су то садашњи виши судови, као и да Привредни суд у Београду и даље стоји на становишту да се оправдани разлози морају уско и строго тумачити.

Посебно је забрињавајућа пракса виших судова у погледу преиспитивања истинитости онога што првостепени судови констатују на записнику, као и тачности самих записника, за шта је до 2010. године постојала претпоставка апсолутне тачности.

Овакво широко и недоследно тумачење одредаба закона у погледу разлога за дозвољеност враћања у пређашње стање може водити правној несигурности која се не сме толерисати. Сматрамо да су оправдани разлози, како смо то навели на почетку овог текста, само оне околности које странка није скривила и које јој се никако не могу приписати у немарност.

[signoff]

КОМЕНТАР АУТОРА #1

Битно је напоменути да су данас у погледу овог, као и других процесних института, на снази истовремено два закона о парничном поступку и то Закон о парничном поступку из 2004. године, који се примењује у поступцима у којима је поднета тужба пре 1. фебруара 2012. године и нису правноснажно окончани до 1. фебруара 2012. године и Закон о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС и 55/14), који важи за поступке покренуте после 1. фебруара 2012. године. Одредбе ових закона су у погледу враћања у пређашње стање готово идентичне, осим што су чланови закона различито нумерисани.

[/signoff]

[signoff]

КОМЕНТАР АУТОРА #2

И у случајевима у којима се примењује претходно важећи Закон о парничном поступку, у више одлука жалбени судови су исказали истоветан правни став. У ситуацији када странка није дошла на рочиште на коме је донета пресуда због изостанка (решење да се тужба сматра повученом), па је поднела предлог за повраћај у пређашње стање, погрешно је првостепени суд исти предлог одбио само зато што странка није дошла на рочиште које је заказано поводом предлога за повраћај у пређашње стање применом одредбе члана 119. ЗПП-а. Суд је у датој ситуацији морао да одлучи о основаности предлога за повраћај у пређашње стање, а поводом пропуштеног рочишта на коме је донета пресуда због изостанка (или решење да се тужба сматра повученом).

[/signoff]

[signoff]

Пракса привредног суда

Интересантно је напоменути да се пракса привредних судова у погледу примене института враћања у пређашње стање разликује од праксе редовних судова. Наиме, у привредним судовима постоји становиште да се враћање може изузетно дозволити само ако за то постоје недвосмислени оправдани разлози.

Као илустрација може послужити одлука по предлогу тужиоца који је правно лице и чији је заступник, иначе запослен у њему, био спречен да због смртног случаја у породици приступи заказаном рочишту. Суд је стао на становиште да није основан предлог за враћање у пређашње стање на решење о повученој тужби, с обзиром на то да је заступник тужиоца могао овластити другог радника запосленог код тужиоца да приступи рочишту, због чега се разлог који је проузроковао пропуштање тужиоца не може сматрати оправданим.

[/signoff]

[/blockquote]