Повреда части и угледа и накнада штете

Тужбе којима се тражи накнада штете која је настала као последица повреде части и угледа нису ретке у судској пракси. Најчешће их подносе личности које су и иначе медијски експониране кроз своје професије или изложене оцени јавности, и то естрадне звезде и политичари, а понекад и професори, али има и случајева да тужбе подносе и друга лица.

Прописи

Устав Републике Србије у члану 23. наводи да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите. Термин „достојанство” уобичајено се користи да означи част и углед једне особе.

Закон о облигационим односима регулише ову врсту права на накнаду штете у члану 198. и предвиђа да ко другоме повреди част, као и ко износи или преноси неистините наводе о прошлости, знању, способности другог лица или о чему другоме, а зна или би морао знати да су неистинити, и тиме му проузрокује материјалну штету, дужан је да је накнади. Не одговара за проузроковану штету онај ко учини неистинито саопштење о другоме не знајући да је неистинито, ако је он или онај коме је саопштење учинио имао у томе озбиљног интереса.

Уколико услед повреде части и угледа оштећени трпи душевне болове, суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и њихово трајање то оправдавају, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству. Приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд води рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200. ЗОО-а). У случају повреде права личности, суд може да, на трошак штетника, нареди објављивање пресуде односно исправке или да штетник повуче изјаву којом је повреда учињена, или нешто друго чиме може да се оствари сврха која се постиже накнадом, према члану 199. ЗОО-а.

Закон о јавном информисању и медијима изричито предвиђа правну заштиту достојанства личности (части, угледа, пијетета) оних лица на која се односи. Забрањено је  објављивање информације којом се врши повреда части, угледа или пијетета, односно лице приказује у лажном светлу приписивањем особина или својстава које оно нема, односно одрицањем особина или својстава које има. Такво поступање, изузетно, може да буде допуштено у ситуацији када интерес да се информација објави претеже над интересом да се заштити достојанство и право на аутентичност, а нарочито ако се тиме доприноси јавној расправи о појави, догађају или личности на коју се информација односи. Информација из приватног живота, односно лични запис, изузетно, може да се објави без пристанка лица ако у конкретном случају интерес јавности да се упозна са информацијом, односно записом претеже у односу на интерес да се спречи објављивање. То су ситуације када је информација намењена јавности – достављена медију у циљу објављивања – ако се односи на личност, појаву или догађај од интереса за јавност, посебно ако се односи на носиоца јавне или политичке функције, а објављивање информације је у интересу националне безбедности, јавне сигурности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или злочина, заштите здравља или морала, или заштите права и слобода других; ако је лице својим јавним изјавама, односно понашањем у приватном, породичном или професионалном животу привукло пажњу јавности и на тај начин дало повода за објављивање информације односно записа; ако је информација саопштена; ако је запис начињен у јавној скупштинској расправи или у јавној расправи у неком скупштинском телу; ако је објављивање у интересу правосуђа, националне безбедности или јавне безбедности; ако се лице није противило прибављању информације – прављењу записа, иако је знало да се то чини ради објављивања; ако је објављивање у интересу науке или образовања; ако је потребно ради упозорења на опасност (спречавање заразне болести, проналажење несталог лица, спречавања преваре и сл.); ако се запис односи на мноштво ликова или гласова (навијачи, концертна публика, демонстранти, улични пролазници и сл.) и ако се ради о запису с јавног скупа.

Надлежност

Према Закону о уређењу судова, виши суд у првом степену суди и одлучује о забрани растурања штампе и ширењу информација средствима јавног информисања, као и у споровима о објављивању исправке информације и одговора на информацију, због повреде забране говора мржње, заштите права на приватни живот, односно права на лични запис, пропуштања објављивања информације и накнаде штете у вези са објављивањем информације. Основни суд у првом степену суди у грађанскоправним споровима ако за поједине од њих није надлежан други суд.

Заштита у одређеним случајевима може да се тражи и по Закону о јавном информисању и по Закону о облигационим односима. Надлежност се одређује у зависности од тога против кога је тужба поднета. Ако је тужба поднета само против лица које својим изјавама у средствима јавног информисања вређа углед и част тужиоца, за суђење је надлежан основни суд. У осталим случајевима надлежан је виши суд.

            Из образложења:

Неосновано је указивање у жалби на битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374. ст. 2. тачка 4. ЗПП-а, с обзиром на то да је, по налажењу овог суда, првостепени суд правилно одлучио о приговору стварне ненадлежности. Надлежност вишег суда постоји ако је реч о тужби за накнаду штете по основу Закона о јавном информисању, који у члану 80. прописује и круг лица против којих може да се поднесе тужба за накнаду штете по одредбама овог закона. Међутим, уколико је тужба поднета само против лица које, по тврдњама тужиоца, својим изјавама у средствима јавног информисања вређа углед и част тужиоца, за суђење је надлежан основни суд по општим одредбама грађанскоправне одговорности за накнаду штете прописане Законом о облигационим односима.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 8573/2013 од 18. 12. 2013. године)

Активна легитимација

Поставља се питање ко може да буде оштећени, односно ко може да претрпи штету у овом случају. То може да буде свако лице које трпи повреду части или угледа. Лице на које се односе изнети или пренети неистинити наводи о његовој прошлости, знању, способности или о чему другоме активно је легитимисано за подношење ове тужбе.

Разлика постоји између особа које су својом делатношћу изложене већој позорности јавности и осталих лица. Од јавних личности очекује се да им понашање буде разумно, примерено, одмерено и васпитано, при чему у комуникацији не смеју да прелазе границе људског достојанства и вређају друге, како се то наводи у пресуди Апелационог суда у Београду Гж 14846/10 од 28. септембра 2011. године.

Закон о јавном информисању и медијима посебно дефинише положај носилаца јавних и политичких функција, па у члану 8. наводи да је изабрани, постављени, односно именовани носилац јавне и политичке функције дужан да трпи изношење критичких мишљења која се односе на резултате његовог рада, односно политику коју спроводи и у вези је са обављањем његове функције, без обзира на то да ли се осећа лично повређеним изношењем поменутих мишљења. Из тог разлога они у таквом случају не могу да буду активно легитимисани.

            Из образложења:

Парничне странке су лица која активно учествују у политичком животу и излажу одређене политичке ставове. У емисији А парничне странке су у односу на тему емисије, чија је садржина изложена од стране водитељке емисије, изнели своје ставове и разматрања која су од јавног интереса. Тужилац и тужени су у емисији иступали као јавни функционери, упуштајући се и у политичку расправу која је била испуњена тензијама и међусобним оптужбама. Тачно је да свако лице има право на заштиту личних права, па и права на част, али иступање јавних личности и пристанак на одређену политичку расправу, као што је то случај у овој правној ствари, а имајући у виду и најављени концепт емисије, захтева и већу трпељивост учесника дискусије, што води сужењу права личности јавних функционера.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 8573/2013 од 18. 12. 2013. године)

 

У првостепеном поступку је утврђено да је тужилац запослен у МУП-у на пословима привредног криминала. Као службено лице обавио је контролу пословања задруге, заједно са још три службеника. Тужени је, као директор задруге, сачинио писмену притужбу на рад тужиоца као службеног лица, коју је послао председнику Републике, министру унутрашњих послова, министру пољопривреде, председнику задружних савеза, заштитнику грађана, председнику Одбора за безбедност Скупштине, сектору унутрашње контроле итд. У притужби је, поред осталог, наведено да је контрола вршена искључиво из освете једног полицијског службеника, који ни по чему не заслужује да носи службену легитимацију државе.

Чланом 180. Закона о полицији прописано је да свако има право да министарству поднесе притужбу против полицијског службеника ако сматра да су му незаконитом или неправилном радњом полицијског службеника повређена права или слободе.

Из правилног чињеничног утврђења првостепеног суда произлази да су тужени искористили своје законско право да се притужују на рад полицијских службеника подносећи притужбу на рад тужиоца. Оно што је предмет разматрања у овом поступку јесте садржина притужбе, односно да ли су садржајем притужбе повређени част и углед тужиоца. По ставу овог суда, а супротно закључку првостепеног суда, у наведеном случају садржина поменуте притужбе није увредљивог садржаја с обзиром на то да у њој тужени изражавају своје примедбе искључиво онако како је тужилац обављао посао полицијског службеника. Наведена притужба садржи критички осврт на рад државног службеника, на шта тужени имају право према члану 180. Закона о полицији, па нема узрочно-последичне везе између радњи тужених и настанка нематеријалне штете, за коју тужилац доказује да ју је претрпео. Тужилац, као државни службеник, мора бити спреман да све негативне критике и реакције поднесе уз већи степен толеранције. Уосталом, у конкретној ситуацији је Полицијска управа притужбу одбила као неосновану, што је довољна сатисфакција тужиоцу као службеном лицу, с обзиром на то да је након провере утврђено да је свој рад обавио одговорно и професионално.

У ситуацији када би се за сваку изнету критику досуђивала накнада нематеријалне штете, сврха одредбе члана 180. Закона о полицији, која омогућава трећим лицима да се, у ситуацији када сматрају да су им повређена права или слободе, обрате надлежном државном органу притужбом, која држави омогућава да провери законитост рада полицијског службеника, не би могла да се оствари.

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, посл. бр. Гж. 3015/13 од 29. 8. 2013. године)

 

Посебну заштиту уживају узбуњивачи према Закону о заштити узбуњивача који у члану 22. предвиђа да, када постоји штета због узбуњивања, узбуњивач има право на накнаду штете у складу са законом који уређује облигационе односе. Стога се накнада нематеријалне штете због узбуњивања досуђује посебно за сваки вид нематеријалне штете (страх, душевни болови због повреде части и угледа) који постоји.

            Из образложења:

Осим страха због читавог следа догађаја, долази и до душевних болова због повреде части и угледа и тужиоцу је досуђена накнада у износу од 100.000,00 динара због претрпљених душевних болова услед повреде части и угледа. Тужилац је особа са вишегодишњим искуством на руководећим местима, никада није имао проблема у каријери, важи за стручњака у правним пословима и држи до свог професионалног и личног морала. Душевни болови су се код њега појавили када је схватио да је у питању притисак на њега и да је обесправљен. Описани страх и душевни болови нису елементи који могу да се сабирају, они се преплићу и постоје сваки за себе. След догађаја је имао и квалитет и квантитет, тако да је могао да доведе до психичке дисфункције како је описана. Осим тога, постоји и директна узрочно-последична веза између претходно описаних догађаја и последичне, претходно описане, психичке дисфункције код тужиоца. Полазећи од радног окружења у ком је тужилац обавља свој рад након откривања информација државном органу и од односа колега према њему, као и од односа непосредних руководилаца и промене радног места, првостепени суд је правилно нашао да је код тужиоца дошло до поремећаја психичке равнотеже као последице штетне радње коју је тужени према њему предузео, због чега тужилац, у смислу члана 200. ЗОО-а, има право на накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед повреде части и угледа у досуђеној висини, па се супротни жалбени наводи у погледу неоснованости овог дела тужбеног захтева не могу прихватити.

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж уз 7/2017 од 20. 6. 2017. године)

Пасивна легитимација

Повреду части и угледа може да изврши било које лице. За штету одговара физичко или правно лице по правилима грађанског права. Пасивно је легитимисан онај ко другоме повреди част и износи или преноси неистините наводе о прошлости, знању, способности другог лица или о чему другоме, а зна или би морао знати да су неистинити.

Закон о јавном информисању и медијима у члану 113. посебно регулише одговорност издавача, новинара и уредника. Новинар, односно одговорни уредник одговара за штету насталу објављивањем информације ако се докаже да је штета настала његовом кривицом. Издавач одговара за штету насталу објављивањем информације без обзира на кривицу, односно по правилима о објективној одговорности. Њихова одговорност је солидарна. У односу на ове тужене предвиђени су посебни рокови за подношење тужбе од 6 месеци од објављивања информације. Оштећени у односу на ове тужене има право и на објављивање пресуде и на учешће у добити. Поступак је хитан и регулисан делом посебним правилима која одступају од одредби ЗПП-а.

Апелациони суд у Београду у својој одлуци Гж 11654/10 од 27. 6. 2012. године посебно је ценио активну и пасивну легитимацију у ситуацији када се ради о поступању политичке странке и могућој штети коју може да причини свом члану, па је навео да, према утврђеном чињеничном стању, Општински одбор странке А у Б. одлучио је да Дисциплинској комисији странке поднесе предлог за покретање дисциплинског поступка против тужиоца. Дисциплинска комисија је одлуком одбила предлог за покретање дисциплинског поступка, а Извршни одбор тужене је поводом жалбе предлагача преиначио одлуку Дисциплинске комисије и тужиоца искључио из странке. Одлука је достављена преко факса предузећа у ком је тужилац био директор. Према стању у списима, тужилац је 12 година био члан странке А, активно је учествовао у њеном политичком раду и био је председник месног одбора у  Б. Тужба тврди да је дисциплински поступак вођен са циљем да се тужилац дискредитује јер је Извршни одбор поступао супротно Статуту по недозвољеној и неблаговременој жалби, уз повреду права тужиоца да учествује у другостепеном поступку, а одлуку је засновао на произвољним чињеницама и разлозима које Дисциплинска комисија није разматрала. Тужилац сматра да су незаконитим радом органа тужене повређена његова уставна права и слободе на политичко организовање и једнаку заштиту права у поступку пред судом или другом организацијом, као и да је доношењем незаконите одлуке и начином њеног достављања повређено његово људско достојанство и да му је на тај начин проузрокована штета у виду психичког бола. На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је правилно нашао да је тужбени захтев неоснован. Одредбом из чл. 2. Закона о политичким организацијама („Сл. гласник СРС”, бр. 37/90, са изменама и допунама), који је важио у време доношења спорне одлуке, политичка организација је дефинисана као самостална и добровољна организација грађана (странка, партија, удружење, савест, покрет или друга организација), образована ради остваривања политичких циљева. По чл. 6. Закона политичка организација основним општим актом уређује своје програмске циљеве и унутрашњу организацију. Тужена је Статутом уредила учлањење и престанак чланства, права, обавезе и одговорности чланова, централне органе, територијално уређење и друга питања. Тужилац је учлањењем добровољно прихватио програмска начела, циљеве, права, обавезе и одговорности, који произлазе из чланства у странци, па и могућност да му чланство престане на један од Статутом предвиђених начина. По чл. 5. Статута чланство у странци престаје вољом члана (подношењем писмене изјаве о иступању из странке) или одлуком странке (брисање из евиденције чланова и искључење). Доношењем одлуке о искључењу тужена није угрозила тужиочеву Уставом зајемчену слободу политичког деловања и удруживања, већ му је само ускратила могућност да ту слободу остварује као њен члан. С обзиром на то да грађани добровољно ступају у политичке странке, као и да политичка организација на начелу самоорганизовања својим општим актом аутономно уређује права, обавезе и одговорности својих чланова, појединачни акт политичке странке о искључењу из чланства не представља одлуку којом се решава о праву или на Закону заснованом интересу тужиоца, већ акт о његовој политичкој одговорности. Такав акт није подобан да угрози право грађанина на једнаку заштиту права у поступку пред судом, државним или другим органом или организацијом, зајемчено чл. 22. Устава РС („Сл. гласник РС” 1/90) важећег у време доношења наведене одлуке.

Из дисциплинске пријаве и приложених одлука произлази да је у дисциплинском поступку разматран искључиво тужиочев политички рад и његов однос према другим члановима и функционерима странке. Негативна оцена тужиочевог политичког деловања, садржана у одлуци о искључењу из странке, не може да се третира као акт повреде тужиочевог људског достојанства, без обзира на његов субјективни доживљај повређености одлуком. Чланови политичких странака самостално одлучују о својим међусобним односима, а појединачне одлуке политичке странке које се односе на учлањење, престанак чланства и политичку одговорност чланова јесу унутрашња питања политичких странака и због тога се правилност и законитост тих одлука не испитује у судском поступку. На ове међусобне односе политичке странке и њеног члана не примењује се правило о одговорности правног лица за рад његових органа из чл. 172. ст. 1. ЗОО-а. Стога наводи жалбе којима се указује на повреду процедуре, погрешну примену Статута и оспоравање чињеница на којима је Извршни одбор засновао наведену одлуку нису од утицаја на исход парнице. Није спорно да је одлука о искључењу достављена тужиоцу преко факса предузећа где је он запослен. Таквим достављањем створена је могућност да се особе из тужиочевог радног окружења упознају са садржином одлуке, али такав акт, с обзиром на садржај података који су на тај начин учињени доступним запосленима у тужиочевом предузећу и околност да достављање није уређено општим актима странке, не представља акт повреде тужиочевог угледа. Политички рад је јаван и, када је одлучио да се ангажује у политици, тужилац је прихватио могућност да његово политичко деловање буде изложено позитивној или негативној оцени не само политичке странке у коју се учланио већ и јавности. Одлука не садржи наводе који би се односили на рад предузећа, рад тужиоца као директора или на било коју тужиочеву активност изван његовог политичког деловања, као ни податке о тужиоцу који не би смели да се саопште јавности. С обзиром на то да достављање није регулисано општим актом странке и да одлука не садржи податке који би превазилазили домен тужиочевог јавног политичког деловања, начин достављања није противправан и није могао да угрози тужиочев углед у радној средини. Стога је првостепени суд правилно нашао да тужена одлучивањем о тужиочевој политичкој одговорности није повредила тужиочева Уставом зајемчена права и слободе и његова лична добра, тако да је правилно одбио тужбени захтев.

Штета и узрочна веза

Уобичајено се наводи да је част субјективна категорија и представља скуп врлина и мишљење које појединац има о себи, док је углед објективна категорија, која подразумева став и мишљење које средина има о личности неког појединца. Да би постојала повреда, потребно је да су оспорене тужиочеве укупне моралне вредности које ужива као члан одређене друштвене средине.

Штета се огледа у повреди части и угледа лица. Радња штетника је изношење или преношење неистинитих навода о прошлости, знању, способности другог лица или о чему другоме, при чему зна или би морао да зна да су они неистинити. Последица је проузроковање материјалне и нематеријалне  штете. Између штетне радње и штете мора да постоји узрочна веза, али није свака нетачна тврдња подобна да узрокује штету.

            Из образложења:

Наводи туженог, изнети у емисији А, да је тужилац радио за државну безбедност, посматрани у склопу наведене политичке расправе по својој природи не могу да проузрокују штету за коју би тужени одговарао јер управо слобода политичке расправе омогућава изношење ставова који се односе на идентитет или одређена постигнућа учесника расправе. Осим тога, сам навод о припадности Државној безбедности по својој природи не може да повреди част тужиоца, односно да проузрокује тужиоцу штету за коју би тужени одговарао, јер је и реч о служби Републике Србије.

С обзиром на претходно наведено, првостепени суд је, по налажењу овог суда, из чињеница које је правилно утврдио у односу на дијалог парничних странака вођен у телевизијској емисији, извео погрешан закључак да су наводи туженог да је тужилац радио за службу Државне безбедности подобни да повреде част тужиоца, због чега је Апелациони суд преиначио првостепену пресуду у ставу првом изреке и одбио тужбени захтев, па је, с позивом на одредбу члана 394. тачка 3. ЗПП-а, одлучио као у ставу другом изреке ове одлуке.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 8573/2013 од 18. 12. 2013. године)

Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 14846/10 од 28. септембра 2011. године, оцењује постојање услова за накнаду штете и наводи да је „у конкретном случају у првостепеном поступку несумњиво утврђено да је тужилац лично потписао апликацију за визу која је предата амбасади А и да је могао да провери тачност података који су у њој наведени, да тужилац суду није пружио доказ да је најпре био одбијен за транзитну визу, као и да у тужиочевом пасошу није забележен податак о одбијању захтева за издавање визе, већ је напротив тужиоцу издата виза, као ни да је тај податак о одбијању остао трајно убележен у бази података свих аеродрома у свету, због чега се догодило да тужилац буде задржан на аеродрому у Б. ради провере података из његовог пасоша, а тим пре што из исказа тужиоца саслушаног у својству странке произлази да приликом пасошке провере службеници полиције нису разговарали са тужиоцем и нису га обавестили о разлозима задржавања, нити су према тужиоцу били непријатни и нељубазни, већ је тужилац само био издвојен од осталих путника у одвојену просторију у којој је сачекао 30–45 минута, док није завршена провера података из његовог пасоша, због чега тужилац, уколико тврди да је због грешке службеника, туженог, у попуњавању апликације за визу њему причињена штета, за овакву своју тврдњу суду није пружио доказ, што је био дужан да учини сходно одредби чл. 223. ЗПП-а.

Поред тога, да би постојала одговорност туженог за накнаду нематеријалне штете тужиоцу, неопходно је да постоји узрочна веза између описаног понашања радника туженог – грешке у попуњавању апликације за издавање визе и евентуално настале нематеријалне штете, повреде части и угледа тужиоца, при чему је општепозната чињеница да постоји дискреционо овлашћење свих пограничних, царинских или имиграционих власти да било које лице задрже ради додатних провера на граничном прелазу или аеродрому, тако да овакво додатно задржавање не може да се сматра шиканирањем нити повредом части и угледа. Отуда не могу да се као правилни прихвате разлози првостепеног суда да постоји узрочна веза између штетног догађаја и повреде части и угледа тужиоца, а ово тим пре што у наставку путовања тужилац није имао било каквих проблема или задржавања од стране пограничних власти других земаља, нити је у наставку путовања тужилац имао било каквих непријатности са осталим путницима на том путовању због овог догађаја, нити је овај догађај имао било какве негативне последице на личност тужиоца, да би његова част и углед бити доведени у питање, што су последице за које је признато право на накнаду штете. Дакле, по налажењу Апелационог суда у Београду, у конкретном случају није било штетних последица по личност тужиоца, што су последице за које је признато право на накнаду штете сходно одредби чл. 200. ЗОО-а, нити је тужилац, сходно одредби чл. 223. ЗПП-а, насталу нематеријалну штету у виду повреде части и угледа доказао, па је Апелациони суд у Београду уважио жалбу туженог и побијану пресуду у ставу првом изреке преиначио утолико што је одбио тужбени захтев тужиоца.

Из образложења:

Првостепени суд је у спроведеном поступку утврдио да су тужилац и тужена били учесници такмичарског телевизијског серијала А, који је емитован на РТВ „Б.”. Пре уласка у овај ријалити-програм сваки учесник – такмичар, па тако и тужилац и тужена, са РТВ „Б.” закључили су уговор о учествовању и пристали на правила учествовања и понашања која су саставни део потписаног уговора. Према исказима парничних странака, овим уговором учесницима је био само забрањен физички контакт, помињање породице и других људи који нису учесници А. Према сагласним наводима парничних странака, током трајања овог ријалити-програма међу свим учесницима је у више наврата долазило до вербалних сукоба и упућивања увредљивих речи, па је тако након једног вербалног сукоба између тужиоца и тужене, испровоцирана наводима тужиоца да је стан у ком живи добила за време ЈУЛ-а, тужена упутила тужиоцу речи „бедо, ђубре, џукело, јадо”, а затим га пљунула. Тужилац је био повређен због ових речи и после овог сукоба био је превезен у амбуланту у В. због повишеног крвног притиска, а након изласка са А имао је мање посла и сукобе у породици. Према оцени првостепеног суда, овакво понашање тужене представља штетну радњу којом је повређена част и углед тужиоца и нанета му је душевна бол, због чега му припада право на накнаду тражене нематеријалне штете. Поступак тужене је увредљив не само за тужиоца, већ је крајње увредљив, неприкладан и омаловажавајући са аспекта друштвене средине, без обзира на то што су парничне странке критичном приликом учествовале у таквом ријалити-програму у ком су били изоловани из свакодневног живота и живели у условима и атмосфери коју су делимично сами стварали и на које су сами пристајали. Тужилац и тужена су јавне личности, њихово понашање треба да буде разумно, примерено, одмерено и васпитано у свакој ситуацији, па и у конкретној, а како је тужена изреченим и упућеним речима повредила част и углед тужиоца, то је суд применом члана 144, 155. у вези са чланом 200. Закона о облигационим односима, ценећи све околности конкретног случаја, па и то да је велики број људи гледао ријалити-програм, као и околност у којима се десила штетна радња, сматрао да је тужбени захтев превисоко постављен и да правичан износ накнаде нематеријалне штете, који представља сатисфакцију тужиоцу за претрпљену повреду и душевни бол, у конкретном случају представља износ од 100.000,00 динара, за који је усвојио тужбени захтев, а за тражени од 500.000,00 динара одбио је тужбени захтев као неоснован.

Без утицаја су наводи жалбе да продукција доводи учеснике у такво стање свести да су раздражљиви и свађалачки настројени и да лако доказе у сукобе, с обзиром на то да су потписивањем уговора, с једне стране, пристали да учествују у оваквом ријалити-програму, као и да било какво пристајање на било какве услове, с друге стране, не даје за право учеснику да пређе границу љуског достојанства и да вређа друге учеснике. Тврдња тужене да је тужилац испровоцирао и да се води поступак такође су без утицаја на одлуку суда у овој правној ствари, с обзиром на то да је тужена у својству тужиље против овде тужиоца покренула парнични поступак и у том поступку ће се утврдити одговорност за штету и висина штете за поменути штетни догађај. Нису основани наводи жалбе да је првостепени суд требало да примени члан 177. ЗОО-а и члан 192. став 1. ЗОО-а због тога што у току поступка тужена није истицала приговор доприноса тужиоца, а осим тога, води и парницу у којој ће се одлучивати о штети коју јој је причинио тужилац.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 2449/2016 од 11. 8. 2017. године)

 

Према утврђеном чињеничном стању, у првостепеном поступку следи да је тужилац био судија Општинског суда и да одлуком Високог савета судства није изабран за судију. Одлуком Високог савета судства констатовано је да судијама које нису изабране у складу са Законом о судијама престаје судијска дужност са 31. 12. 2009. године, што је потврђено и појединачном одлуком Високог савета судства, којом је одређено да је тужиоцу престала судијска дужност са 31. 12. 2009. године. Одлуком Уставног суда Србије усвојена је жалба тужиоца изјављена против Одлуке Високог савета судства и наложено је Високом савету судства да у року од 60 дана од дана пријема одлуке изврши избор подносиоца жалбе у складу са чланом 30. Правила за примену одлуке о утврђивању критеријума и мерила за оцену стручности, оспособљености и достојности и за поступак преиспитивања одлуке првог састава Високог савета судства о престанку судијске дужности. Из потврде Адвокатске коморе Србије утврђено је да је тужилац уписан у именик адвоката, као и да се тужилац није одазвао позиву за полагање заклетве будући да је отворио адвокатску канцеларију. Из исказа тужиоца саслушаног у својству парничне странке утврђено је да је наведеном одлуком туженог о престанку судијске функције тужиоцу нарушен углед и част које је својим дугогодишњим радом стицао, да бол и патња које је проживео и данас проживљава, као и да и данас доживљава разне непријатности.

Првостепени суд је на основу овако утврђеног чињеничног стања закључио да су тужиоцу повређени част и углед, због чега је делимично усвојио тужбени захтев. Ожалбена пресуда је заснована на погрешној примени материјалног права.

Полазећи од одредбе члана 172. Закона о облигационим односима, имајући у виду утврђене чињенице у поступку пред првостепеним судом, овај суд налази да нису били испуњени услови за одговорност тужене у овом случају. Наиме, доношење незаконите одлуке о неизбору на фунцију само по себи није узрок чија је последица повреда части и угледа, па сама по себи не даје право на накнаду штете по основу повреде части и угледа.

Разлог је тај јер одлука о неизбору на судијску функцију нема сама по себи такво дејство да може бити узрок настанка назначених видова нематеријалне штете у смислу одредбе члана 200. Закона облигационим односима, па и онда када садржи стручни и вредносни суд о ономе на кога се односи или га не садржи уопште. Супротно овоме, за успостављање одговорности тужене било је потребно да се њен доносилац кретао ван граница своје надлежности и да је такво поступање органа тужене имало за циљ повреду части и угледа као правно заштићених добара. Овај услов важи у случају када је одлука о неизбору на судијску функцију измењена, о чему је и реч овде у случају тужиоца.

Подносећи пријаву на конкурс тужилац је пристао да буде изложен конкуренцији са осталим кандидатима кроз проверу применом назначених мерила. Неправилна примена права, која није очекивана у том поступку, свакако представља друго питање које улази у домен грешке, али у конкретном случају нема основа да је та грешка произвела повреду части и угледа, како то погрешно закључује у ожалбеној пресуди првостепени суд, нити је тужиља на те околности до закључења главне расправе доставила и пружила доказе.

Негативна вредносна оцена, која је садржана у одлуци којом је утврђено да тужилац није изабран на судијску функцију, јесте узрочно-последична и код тужиоца је могла да створи осећај разочарања, али не и увређености и понижености, посебно зато што је овде тужилац знао да је такав стручни односно вредносни суд о њему погрешан, јер је свакако свестан свог вредносног, стручног, моралног и људског квалитета и својих резултата рада за посматрани спорни период, али и оборив употребом одговарајућег правног средства, што је потврђено и успехом тужиоца у поступку по жалби на одлуку о његовом неизбору.

Интересовање околине за разлоге неизбора не представља само по себи повреду части и угледа нити у току поступка тужилац доказује објективне манифестације повреде тих правно заштићених добара, а реизбором на судијску функцију и објављивањем те одлуке остварена је не само натурална реституција већ и позитивна рехабилитација. На тај начин тужилац је добио сатисфакцију у вези са спорним догађајем, па нема оправдања и за материјалну сатисфакцију кроз досуђивање накнаде нематеријалне штете у смислу одредбе члана 200. ЗОО-а. Поред тога, имајући у виду да тужилац није доказао основне материјалноправне претпоставке одговорности тужене за штету и то постојање штете и узрочно-последичну везу претрпљене штете и радње или пропуштања органа тужене у смислу одредбе чланова 154, 172. и 200. ЗОО-а, то нема право на накнаду нематеријалне штете коју потражује у овој парници због повреде части и угледа.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж1. 6р. 2498/15 од 7. 10. 2015. године)

 

Из стања у предмету следи да је у периоду од 2007. до 2008. године тужиља била генерални директор А. Тужени је у тексту под насловом „А пред стечајем”, објављеном у „Б.”, навео „да је тужиља, као генерални директор А, вршила малверзације, обмане, злоупотребе положаја и овлашћеног потписа, кршила све одлуке Управног одбора, самовољно кројила план, ометала приватизацију, незаконито пословала и издавала менице у таквим количинама да ће, ако јој се и даље допусти да води кућу А, ускоро бити доведена до стечаја”. Даље је утврђено да је у тексту објављеном у дневном листу „В.” под насловом „Узбуна прави забуну” навео „да је на чело А доведена једна крајње некомпетентна и биготна бивша директорка фабрике, која је још више унизила”. Тужени је овакве изјаве дао након што је између њега и тужиље, као и одређених сектора, дошло до несугласица и због тога што је тужиља кршила поједине одлуке Управног одбора. У наведеним текстовима тужени је, између осталог, истакао и да је тужиља доведена на то место, да није имала искуства, да је на конкурсу било више кандидата који су испуњавали услове конкурса, између осталог, и 5 година радног искуства у издаваштву и да је на крају изабрана тужиља која никада није радила у издаваштву, већ у фабрици. Израз „биготна” тужени је употребио у смислу претераног испољавања религиозности, јер је тужиља након што је постала генерални директор А увела обичај да се слави слава и низ других верских обичаја, као нпр. бацање новца по ходницима, сечење славског колача у књижари и објекту у току радног времена, док су у канцеларијама постављене иконе уместо слика писаца, што је туженом, као и још неким запосленима сметало. Израз „биготна” није употребљен у његовом другом значењу које према речнику има – лицемерство, лицемер. В. д. генералног директора А донео је решење којим је тужиљи отказан уговор о раду, док се у образложењу тог решења таксативно наводи укупно 13 разлога за отказ уговора, међу којима је и несавесно и нестручно руковођење, обмањивање чланова Управног одбора, онемогућавање излажења часописа. На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је оценио да је А предузеће са дугогодишњом традицијом које се бави издавачком делатношћу као важним елементом културне и уметничке сфере друштва, због чега постоји повећано интересовање јавности за стање у тој области, као и за опстанак предузећа са таквом репутацијом као што је А, због чега завређује посебну пажњу. Првостепени суд налази да је у демократском друштву уобичајено и очекивано да се широј јавности путем средстава јавног информисања омогући увид у оно што се догађа у области издаваштва, уз остављање простора за критику друштвено-негативних појава. Првостепени суд оцењује да изјава туженог „да је тужиља као генерални директор вршила малверзације, обмане, злоупотребе положаја и овлашћеног потписа, кршила све одлуке Управног одбора, самовољно кројила издавачки план, ометала приватизацију, незаконито пословала и издавала менице у таквим количинама да ће, ако јој се и даље допусти да води кућу А, ускоро бити доведена до стечаја”, дата у контексту критике рада тужиље као генералног директора А, а изјава туженог да је тужиља „некомпетентна” по налажењу првостепеног суда представља критику стручне оспособљености тужиље за постављање на одговарајућу функцију, све имајући у виду да, по мишљењу туженог, тужиља није имала потребно радно искуство за руководеће место у издаваштву. По налажењу првостепеног суда, овакви наводи туженог представљају изношење личног, критичног мишљења као дугогодишњег запосленог и његове изјаве се нису односиле на приватни живот тужиље и нису биле усмерене на њену личност, већ су дате у оквиру критике тужиље у улози генералног директора А и њеног рада на том радном месту, због чега је суд нашао да исте нису подобне да повреде права личности тужиље (част и углед). Првостепени суд налази да су границе прихватљиве критике шире када је реч о јавним личностима, што тужиља по мишљењу првостепеног суда јесте као директор А. Због тога, по налажењу првостепеног суда, и приватно лице које је изложено јавној критици, а налази се на руководећем месту у широј јавности познатом предузећу, може да се сматра јавном личношћу, па налази да су неизбежно и свесно та лица изложена помном испитивању свих речи и дела како од новинара тако и од јавности уопште, те стога морају да толеришу већи степен критике, јер је неспоран интерес јавности у конкретном случају да буде упозната са начином избора њеног директора. Како то правилно првостепени суд налази, није сваки негативан став једног лица о другом лицу довољан за постојање права на накнаду штете, већ је потребно да, поред схватања лица о коме се став износи, и, уопштено гледајући, изјава представља нешто увредљиво. У том смислу првостепени суд налази да израз „биготан” у конкретној ситуацији нема негативан карактер, с обзиром на то да, поред значења лицемеран, како га је разумела тужиља, има и значење које се односи на претерану побожност, о чему се тужени изјаснио објашњавајући разлоге због чега је овакав израз за тужиљу употребио, а што је првостепени суд и по налажењу овог суда правилно прихватио јер је у складу са осталим утврђеним чињеницама. Првостепени суд правилно налази да се, без обзира на лични доживљај тужиље о нарушавању њене части и угледа, датим интервјуима туженог не нарушавају тужиљин углед, част и права личности у смислу одредбе чл. 200. ЗОО-а, да би тужиља имала право на накнаду нематеријалне штете. Првостепени суд налази да је оваква критика изношења мишљења заштићена и одредбом члана 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода.

Овакву одлуку првостепеног суда у целости као правилну и закониту прихвата и овај суд као другостепени. Неосновано се жалбом тужиље указује на то да се не ради о слободи изражавања и допуштеној друштвеној критици о питањима од јавног интереса већ о изношењу неистинитих чињеница о тужиљи. Супротно тим наводима жалбе, првостепени суд је правилном оценом изведених доказа, у смислу члана 8. ЗПП-а, утврдио да је тужени дао интервјуе листовима „Б.” и „В.”, у којима је говорио о стању у предузећу А у издаваштву, истакавши и одређене примедбе на рад и руковођење том установом од стране тужиље као директора, наводећи да се ради о лицу које је изабрано без радног искуства у тој области, као и да није поштовала одлуке Управног одбора, да је нестручно и несавесно руководила и обмањивала чланове Управног одбора, па је онемогућила излажење часописа и друго, а све ти разлози за отказ наводе се и у образложењу уговора о отказу о раду. Из тога следи да се није радило о изношењу неистинитих чињеница, већ о критици начина руковођења предузећем, која се показала основаном. Стога се наводима жалбе не доводи у сумњу правилност и законитост првостепене пресуде, пошто тужиља у жалби понавља тврдње које је истицала у току првостепеног поступка, што је све првостепени суд имао у виду при одлучивању ожалбеном пресудом.

(Пресуда Апелационог суда у  Београду, Гж. бр. 348/16 од 24. 2. 2016. године) 

 

Првостепени суд је правилно нашао да је тужена одговорна за штету коју је тужилац претрпео услед објављивања нетачне информације. Тужилац је у саопштењима за јавност, које су преносили медији, представљен као један од ухапшених у А., са фотографијом и личним подацима. Та информација није била тачна, њена тачност је према каснијим саопштењима МУП проверавана после објављивања, па је суд правилно закључио да је изношење нетачне информације у јавност последица пропуштања примерене пажње органа тужене. Одредбом из чл. 5. Закона о полицији предвиђена је дужност објективног информисања јавности о активностима полиције, али и дужност ускраћивања или одлагања објављивања поверљивих података, а у такве податке спадају и лични подаци. Орган тужене је информацију добијену од органа А. изнео у јавност без провере идентитета лица на која се информација односи, а за то је било озбиљних разлога јер, према саопштењима МУП-а, идентитет чланова криминалне групе за органе А., од којих је и потекла вест, није био несумњив. Органи тужене су пре изношења информације да је тужилац ухапшен у А. на једноставан начин могли да провере да ли се он налази у месту где је имао пребивалиште и да процене подударност добијеног податка са стварношћу. Изостанак примерене пажње у овом случају не може да се оправда ни хитном потребом јавности Србије да буде обавештена о резултату полицијске акције, ни хитним интересима заштите безбедности грађана. Непажњом органа тужене јавности Србије је саопштена нетачна информација о тужиоцу и због тога је тужена одговорна за штету коју је тужилац претрпео услед објављивања такве информације.

Изношењем у јавност фотографије и потпуних личних података тужилац је учињен препознатљивим широкој јавности, представљен је као члан криминалне групе која тргује огромним количинама кокаина и као лице повезано са особама за којима органи Србије трагају дуже време, што је довело до тешке повреде тужиочеве части и угледа и тужиоца изложило бројним непријатностима. Сви су сумњали у њега, свима је морао да се правда, окружење је више веровало медијима и изјавама министра него тужиоцу, морао је да се обрати медијима како би ублажио штетне последице, али ни то није било довољно убедљиво јер га је удружење због сазнања стечених преко штампе разрешило дужности потпредседника дисциплинске комисије, сматрајући да нарушава углед тог удружења. Из истих разлога је разрешен и са дужности потпредседника клуба одлуком тог удружења. Због притисака околине тужилац је био у великом стресу и преселио се, а реаговања особа из животног окружења унела су немир у тужиочеву породицу, између њега и супруге је дошло до несугласица и развода брака.

Без утицаја су непријатности које је тужилац имао због расписивања међународне потернице јер та радња не потиче од органа тужене, већ од радњи Федералног суда у А. и Иптерпола и није последица изношења нетачне информације као штетне радње за коју одговара тужена.

С обзиром на тежину повреде, значај повређеног добра, начин и околности повређивања и тежину последица на тужиочеву психичку равнотежу, досуђени износ од 500.000,00 динара представља правично задовољење у смислу чл. 200. ЗОО-а. Тим износом се не погодује тежњама неспојивим са друштвеном сврхом накнаде, већ се оштећеном омогућава да себи приреди одређено задовољство и на тај начин ублажи психички бол услед повреде. Побијана пресуда је донета правилном применом чл. 84. Закона о јавном информисању у вези чл. 172. ст. 1. и чл. 200. ЗОО-а.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 6660/16 од 2. 2. 2017. године)

 

Апелациони суд у Новом Саду у пресуди Гж. 404/12 од 24. маја 2012. године наводи: „Првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев нашавши да је садржина изговореног о тужиоцу са туженикове стране подобна била да код тужиоца проузрокује душевну бол због повреде части и угледа, па је тужени на темељу регулативе члана 154. став 1, 155. и 200. ЗОО-а обавезан да тужиоцу исплати накнаду за овај вид нематеријалне штете у износу од 30.000,00 динара. Исказима сведока саслушаних у поступку, као лица незаинтересованих за исход ове парнице, доказана је садржина изговореног са туженикове стране. Првостепени суд је правилно ценио да су изнете квалификације о тужиоцу, имајући у виду околности под којима су саопштене, својстава личности тужиоца као особе на коју се односе и својстава туженог као лица које их је изговорило, подобне биле да повреде тужиочеву част и углед, због чега има право на новчану накнаду као сатисфакцију за душевне болове које је због тога претрпео. Речи које је тужени изговорио о тужиоцу у негативном контексту и пред тужиоцу познатим, као и непознатим лицима (да је најурен из полиције, да ништа не зна и да би требало да буде затворен), несумњиво имају увредљив и омаловажавајући карактер, како са субјективног аспекта части као скупа човекових врлина и мишљења које тужилац има о себи самом, тако и са аспекта угледа као мишљења које средина у којој живи има о личности тужиоца. Насупрот жалбеним наводима, правилно је првостепени суд применио материјално право налазећи основаним тужбени захтев у делу потраживане накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части. Водећи рачуна о интензитету напада на лична добра, начину на који је повреда учињена и средини у којој тужилац живи и његовој личности, као извору душевних болова, овај суд сматра да је висина досуђене накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа у износу од  30.000,00 динара сразмерна интензитету и трајању разумно трпљених душевних болова и у складу са друштвеном сврхом и природом нематеријалне штете, сходно члану 200. став 2. ЗОО-а, тако да представља правичну новчану накнаду и одговарајућу сатисфакцију за претрпљену нематеријалну штету. Неосновано тужилац у жалби истиче да је првостепени суд поступио противно одредби члана 200. став 1. ЗОО-а досудивши му накнаду за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа као јединствену штету, с обзиром на то да он сматра да се у конкретном ради о два посебна вида нематеријалне штете.

Правно признати облици нематеријалне штете, према одредбама члана 200. став 1. наведеног закона, између осталог су и претрпљени душевни болови због повреде угледа и части. Имајући у виду да су част и углед моралне вредносне категорије и компоненте личности које кумулативно чине људско достојанство (чија је неприкосновеност гарантована чланом 23. Устава Републике Србије), повреда обе вредносне категорије тужиочеве личности изазвала је трпљење јединствених душевних болова, који, као такви, по слову закона представљају основ за накнаду нематеријалне штете, па је правилан закључак првостепеног суда да се у конкретном случају ради о јединственој штети, о којој је као таквој и одлучено.

Апелациони суд у Новом Саду у пресуди Гж. 5081/10 од 17. 2. 2011. године излаже следеће: „У првостепеном  поступку је, поред осталог, утврђено и да је овде тужени пресудом Општинског суда оглашен кривим за кривично дело из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру РС, зато што је испред просторије банке увредио овлашћена службена лица у обављању послова одржавања јавног реда и мира тако што је овлашћеним службеним лицима МУП-а ПУ – Саобраћајна полиција, овде тужиоцу и АА, када га је тужилац упозорио да мора да помери свој аутомобил који је зауставио на аутобуском стајалишту, на месту где је забрањено заустављање, истом рекао: „Ма д**** ми”, а када је овде тужилац затражио лична документа, тужени му је иста дао, а затим и отео из руку и одгурнуо рукама, а полицајцу АА који се легитимисао показивањем службене значке рекао:  „Д****** ми к****, шта хоћете”. Критичном приликом тужени је угрозио морални интегритет тужиоца, његову част и углед, као и достојанство и углед његове професије, говорећи увредљиве и омаловажавајуће речи ,,ма д****** ми к****, шта хоћете”, тако да је трпео душевне болове јаког интензитета у смислу негативних афеката, односно осећања стида, срама, жалости, туге, мање вредности. У моменту када је тужени изненада гурнуо тужиоца, при чему се исти занео пар корака уназад, тужилац је трпео страх јаког интензитета у трајању од 2 минута, те је постепено дошло до смањивања узбуђености.

На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је погрешно применио материјално право сматрајући да тужиоцу припада накнада штете за претрпљени страх, док је у преосталом делу одлука првостепеног суда правилна и законита.

Накнада нематеријалне штете, као облик отклањања штетних последица, састоји се у исплати суме новца, као сатисфакцији за претрпљену нематеријалну штету, да би се код оштећеног успоставила психичка и емотивна равнотежа која је постојала пре штетног догађаја, у мери у којој је то могуће. Част се дефинише као субјективна категорија и као мишљење које човек има о себи као припадник одређене друштвене средине или друштвене групе, чију вредност је прихватио, а углед представља мишљење које има средина, јавно мњење о личности и објективна је категорија.

Насупрот жалбеним наводима, и овај суд сматра да је тужени у обавези да тужиоцу накнади штету за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа исплатом износа од 120.000,00 динара, који, ценећи све наведене субјективне и објективне околности конкретног случаја, и по мишљењу овог суда представља правичну новчану накнаду тужиоцу за претрпљену штету, а досуђеним износом неће се погодовати тежњама које нису спојиве са друштвеном сврхом и значајем ове накнаде штете.

Надаље, како је грађанскоправна одговорност шира од кривичноправне одговорности, и поред тога што је тужени у кривичном поступку оглашен кривим за кривично дело ометање службеног лица у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира, а не кривичног дела увреде, изговарајући погрдне речи тужиоцу и обраћајући му се на тај начин, тужени је и по мишљењу овог суда повредио част и углед тужиоца, на основу чега тужиоцу припада накнада штете како је већ речено. Међутим, овај суд сматра да тужиоцу у конкретном случају не припада накнада штете за претрпљени страх.

У ситуацији када је у првостепеном поступку утврђено да је тужилац трпео страх јаког интензитета у трајању од два минута, првостепени суд је, по мишљењу овог суда, погрешно применио материјално право када је тужиоцу досудио износ од 30.000,00 динара на име овог вида штете. Имајући у виду утврђено чињенично стање и одредбе чл. 200. ЗОО-а, овај суд сматра да степен и интензитет страха који је трпео тужилац не оправдава досуђивање тог вида штете, при чему треба посебно истаћи да се ради о оштећеном који је полицијски службеник, да се критични догађај одиграо у присуству колеге тужиоца, такође полицијског службеника, да су исти били наоружани, а да је с друге стране тужиоца одгурнуо тужени који је том приликом био сам, као и то да је у опису тужиочевог посла, односно да природа његовог посла захтева да се носи са непредвиђеним и стресним ситуацијама, за које мора бити спреман. Дакле, све околности конкретног случаја, по мишљењу овог суда, упућују на то да страх који је трпео тужилац није правно релевантан страх у смислу одредбе чл. 200. ЗОО-а, па је захтев тужиоца за накнаду овог вида штете неоснован.
Терет доказивања је на тужиоцу, сходно члану 231. ЗПП-а, у погледу постојања штете и узрочне везе између поступања туженог и повреде части и угледа тужиоца.

Поред тога, потребно је и уверење суда да је у конкретном случају правично досудити оштећеном лицу накнаду штете.

Висина штете која се одмерава зависи од свих околности случаја, и то од тога на који начин је штета учињена, затим од обима штете, као и од тога ко је оштећени и ко је штетник. Сврха накнаде штете је да се нарушена психичка равнотежа тужиоца, која је поремећена штетном радњом, врати у првобитно стање. Материјална сатисфакција даје могућност оштећеном да ту равнотежу успостави кроз пријатности које себи може да омогући новцем. Стога суд у сваком конкретном случају, ценећи све околности, одређује висину штете.

Закључак

Право на достојанство личности (част и углед) правно је заштићено у мери у којој, с обзиром на професију и поступке тог лица, то право може да буде ограничено правом јавности да буде информисана о поменутом лицу. У тој мери равнотеже суд у сваком конкретном случају процењује да ли је дошло до повреде части и угледа и досуђује накнаду ценећи све околности случаја.