Повреда части и угледа кроз праксу Европског суда за људска права

Право на поштовање части и угледа у пракси Европског суда за људска права ставља се у корелацију са правом на слободу изражавања. У сукобу два права приликом процене да ли је дошло до повреде права примењује се такозвани троделни тест како би се закључило које право има примат у конкретној ситуацији.

Конвенција за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) потписана је у Риму 4. 11. 1950. године. Измене су предвиђене протоколима 11 и 14 и протоколима 1, 4, 6, 7, 12, 13 и 16. Конвенција је сачињена имајући у виду Универзалну декларацију о људским правима коју је Генерална скупштина Уједињених нација прогласила 10. 12. 1948. године. Циљ је био обезбеђивање општег и делотворног признања и поштовања права прокламованих у њој ради очувања и развијања основних људских права и слобода. Потписници су се обавезали да поштују људска права и јемче свакоме у својој надлежности права и слободе одређене у Конвенцији.

Између осталих права признато је и у члану 10. став 1. предвиђено да свако има право на слободу изражавања, које укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја, без мешања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и биоскопских предузећа. Став 2. наводи да, пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно може да се подвргне формалностима, условима, ограничењима или казнама које су прописане законом и неопходне у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, као и ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.

У пресудама Европског суда за људска права анализирани су случајеви и оцењивано је када је то изражавање подобно да повреди част и углед.

У сваком конкретном случају увек се право на поштовање части и угледа ставља у корелацију са правом на слободу изражавања, које је прокламовано Конвенцијом. У сукобу два права приликом процене да ли је дошло до повреде права примењује се такозвани троделни тест како би се закључило које право има примат у конкретној ситуацији.

ПРВИ ДЕО ТЕСТА проверава да ли је ограничење права предвиђено у закону или другом обавезном пропису, односно да ли постоји нужност задирања у права другог.

ДРУГИ ДЕО ТЕСТА процењује да ли ограничење служи законитом интересу, односно да ли је такво ограничење примерено.

ТРЕЋИ ДЕО ТЕСТА цени да ли је то ограничење неопходно у демократском друштву и да ли циљ може да се постигне и на други начин, односно да ли постоји сразмерност – пропорционалност.

СЛУЧАЈ БОДРОЖИЋ И ВУЈИН ПРОТИВ СРБИЈЕ:

У предмету Бодрожић и Вујин против Србије Европски суд за људска права донео је пресуду 23. јуна 2009. године, поступајући по представци бр. 38435/05, коју су поднели новинари локалног листа који је објавио текст у ком се критикује одлука локалног суда по тужби адвоката С. К. У новинском чланку се наводи: „Засигурно није плавуша, а звижде му штрајкачи јер му је чланак у новинама урушио углед стицан деценијама, а нарочито последњих годину-две, када је онако вешто исписао отказе свим нерадницима и опозиционарима из локалне фабрике”. У истом издању други подносилац представке био је уредник стране под насловом „Забава”, која се састоји од анаграма, шала, укрштенице и хороскопа. У горњем делу стране, на средини, налазила се фотографија плавуше у доњем вешу, поред које се налазио текст који у релевантном делу гласи како следи: „ЈП ИЦК и руководство пре неки дан посетила је једна плавуша. Том приликом радници који су штрајковали звиждали су за плавушом. А она чак није била ни адвокат…” На левој страни фотографије налазио се мали квадрат са три анаграма, од којих је први био анаграм имена С. К. Убрзо после објављивања горенаведеног С. К. је покренуо приватни кривични поступак због увреде против подносилаца представке. Осуђени су у кривичном поступку на новчану казну. У оцени суда наводи се да је неспорно да је осуда подносилаца представке за увреду представљала „мешање” у њихово право на слободу изражавања, као и да је „прописана законом” према члану 93. Кривичног законика, како је он гласио у датом тренутку. Такође је општепознато да је ово мешање у права подносилаца представке тежило легитимном циљу заштите права другог, наиме угледа С. К. Оно што остаје да се утврди јесте да ли је то мешање било „неопходно у демократском друштву”. Суд је подсетио да слобода изражавања, предвиђена ставом 1. члана 10, представља један од суштинских основа демократског друштва. Према ставу 2, она важи не само за „информације” или „идеје” које су пожељне или се сматрају неувредљивима, већ и за оне које вређају, шокирају или узнемиравају. Суд се у овој пресуди држао принципа установљених ранијом праксом у вези са чланом 10. Конвенције. На несумњив начин Суд је образложио постојање несразмере између потребе да се заштити дигнитет појединаца и потребе да се поштује право на слободу изражавања. У конкретном случају та сразмера је била нарушена на штету слободе изражавања. У вези са питањем да ли С. К. може да се сматра јавном личношћу, Суд је подсетио да је приватно лице изложено јавној критици када уђе на сцену јавне расправе (видети Jerusalem против Аустрије). У конкретном предмету стране су се сложиле да је С. К., који је био адвокат, представљао руководство фабрике у високо профилисаном случају стечаја, па је тако постао добро позната личност у граду. С обзиром на то да су чланци објављени у градским локалним новинама, Суд је прихватио квалификацију домаћих судова да је С. К. јавна личност. С. К. је ушао на сцену јавне расправе и, према томе, требало је да има виши праг толеранције према свакој њему усмереној критици.

Поређење одраслог мушкарца са плавушом не представља напад на интегритет и достојанство мушкараца и није објективно увредљиво у том друштву, како то сматра у домаћи орган. Текстови подносилаца представке очигледно су садржали одређени степен подсмевања, али се у околностима предмета нису могли сматрати увредљивим да би била потребна оштра санкција кривичне осуде.

Стога, када се разматра питање пропорционалности, питање евентуалне накнаде штете у конкретном случају било би посебно, али можда у битном не другачије  цењено. У том случају такође би се ценила конкретна ситуација применом троделног теста.

СЛУЧАЈ ВЛАДИМИР РУЈАК ПРОТИВ ХРВАТСКЕ

Одлуком по Захтеву бр. 57942/10, који је поднео Владимир Рујак против Хрватске, Европски суд за људска права закључио је дана 2. 10. 2012. године да је поменути захтев недопуштен. Чињенично стање предмета је да је подноситељ захтева, који је у то време служио у Хрватској војсци, у касарни учествовао у свађи са још два војника, чему су присуствовали бројни други војници. У једном тренутку током свађе подноситељ захтева је рекао И. Х. и И. Ш.: „Ј**** ти мајку покрштену!” Недуго затим десетар Д. Б. је због инцидента позвао подноситеља захтева, па како се он није јавио, потражио га је, а након што га је пронашао, упитао га је зашто му се није пријавио као што му је наложено. Подноситељ захтева му је одговорио: „Ово није моја држава, ја нисам њен држављанин, ја не признајем тебе, твој чин, нити Хрватску војску!” Подноситељ захтева је поновио ову изјаву у присутности других војника током накнадних разговора са заповедником. На питање да ли је намеравао да увреди нечију веру или етничко порекло, одговорио је: „Да! Ј**** вам мајку покрштену! Ј**** вам мајку усташку! Сви сте потекли од Срба!” На суђењу је подноситељ захтева признао да је дао наведене изјаве, а затим је изразио своје жаљење, па је изјавио да се сматра држављанином Републике Хрватске, да је признаје као своју државу и да стога признаје такође и њену војску.

Слобода изражавања, зајемчена ставом 1. члана 10, представља један од главних темеља демократског друштва и основни услов за његов напредак, као и за самоиспуњење сваког појединца. Сходно ставу 2, она се односи не само на „информације” или „идеје” које су добронамерне или се сматрају неувредљивима или равнодушнима, него и на оне које вређају, запрепашћују или узнемирују; такви су захтеви плурализма, толеранције и широкоумности без којих нема „демократског друштва” (види, између много других извора, Oberschlick против Аустрије (бр. 1) од 23. 7. 1991. године, став 57, Серија А, бр. 204, и Nilsen and Johnsen против Норвешке  [VV], бр. 23118/93, став 43, ECHR 1999). Суд је такође у више наврата потврдио право на ширење, у доброј вери, информација о стварима од јавног интереса, чак и када то укључује штетне изјаве одлука (Bladet, Tromsø and Stensaas против Норвешке [VV], бр. 21980/93, ECHR 1999-III). Међутим, наведена начела не искључују могућност да одређене категорије изражавања нису обухваћене заштитом члана 10. Конвенције. Суд мора утврдити да ли је, с обзиром на разлоге за заштиту слободе изражавања, врста комуникације која је у питању обухваћена тим јемством. Док су тврдње о чињеницама и изјаве о вредностима или осећајима обухваћене јер на пример изражавају веровања или идентитет појединца или придоносе стварању јавног мишљења, отворено је питање постоји ли ваљан разлог за заштиту слободе вређања. С тим у вези, Суд понавља да се појам „изражавање” у члану 10. односи углавном на изражавање мишљења и примања и преношења информација и идеја (X. против Уједињеног Краљевства, бр. 7215/75, Извештај Комисије од 12. 10. 1978. године, Decisions and Reports 19, стр. 80), укључујући критичке примедбе и запажања (Skałka против Пољске, бр. 43425/98, ставак 34, од 27. 7. 2003. године). Одређене врсте говора, као што су непристојни и бестидни говори, немају битну улогу у изражавању идеја. Увредљиве изјаве могу пасти изван заштите слободе изражавања када је једина намера те увредљиве изјаве вређање. Суд је такође утврдио да слобода изражавања, зајемчена чланом 10. Конвенције, не мора бити призвана у смислу супротном члану 17. Конвенције (Norwood против Уједињеног Краљевства (одлука), бр. 23131/03, ECHR 2004-XI и други предмети тамо цитирани). Суд у овом предмету не сматра нужним да се утврди представљају ли изјаве подноситеља захтева напад на верску или етничку групу и јесу ли биле у супротности са чланом 17. Конвенције. С обзиром на чињеницу да су се изјаве подноситеља углавном односиле на вулгарни и увредљив језик, Суд није уверен да је подноситељ захтева давањем увредљиве изјаве покушавао „ширити информације и идеје”. Штавише, из контекста у коме су те изјаве биле дате произлази да је једина намера подноситеља била да увреди своје саборце и своје надређене. Суд сматра да такво „изражавање” пада изван заштите члана 10. Конвенције јер представља безобзирно клеветање и јер је његова једина сврха била вређање.

СЛУЧАЈ ФИЛИПОВИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ

У пресуди Филиповић против Србије од 20. новембра 2007. године, по представци број 27953/05, утврђена је повреда права на слободу изражавања. Подносилац представке је осуђен  за клевету зато што  је, учествујући на јавном скупу, у присуству републичких и општинских функционера и других водећих локалних личности изјавио да градоначелник општине, „није права особа за овај посао јер је проневерио 500.000 немачких марака”. Навео је и да је, као порески инспектор, утврдио да постоје бројне неправилности у раду предузећа на чијем је челу био градоначелник П. Ј., као и да је поднео кривичну пријаву против градоначелника П. Ј., који је наводно оштетио Републику Србију за 500.000,00 евра. Подносилац представке је доставио Суду наведену кривичну пријаву и три одлуке Републичке управе јавних прихода, две које налажу предузећу да плати порез који дугује и једну којом се наведено предузеће кажњава због неизвршења налога из претходне две.

По тужби градоначелника П. Ј. подносилац представке је обавезан да градоначелнику накнади штету. Суд сматра да ограничење слободе није било „неопходно у демократском друштву”. Подносилац представке је политичар који је расправљао о ствари од јавног интереса, што је и подстакао заменик председника Владе, при чему је предмет критике подносиоца представке био градоначелник/ директор великог предузећа у државном власништву, а подносилац представке је легитимно сумњао да је градоначелник могао бити умешан у недозвољено избегавање плаћања пореза, па није у питању безразложан лични напад на градоначелника.

СЛУЧАЈ ЛЕПОЈИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ 

У предмету Лепојић против Србије, број представке 13909/05, одлуком од 6. 11. 2007. године утврђена је повреда права јер је подносилац представке осуђен у кривичном поступку због кривичног дела у вези са чланком који је написао као политичар у току кампање за изборе, у коме је тврдио да је градоначелник потрошио средства грађана сумануто, на спонзорисање и гала ручкове. Суд је подсетио да посебно треба да се цени да ли се ради о изразима који се тичу нечијег приватног живота или нечијег понашања у службеном својству. Одлука се позива и на раније одлуке, и то Costels против Шпаније, Vogr против Немачке, Oberschlick против Аустрије, Incol против Трске, Bowman против Уједињеног Краљевства. Иако је чланак користио јак језик, то није био лични напад, већ је био усредсређен на питања од јавног значаја.

У предмету Krone Verlag Gmbh & Co против Аустрије, бр. 34315/96, пресуда од 26. 2. 2002. године, та издавачка кућа је у издању својих дневних новина у осам наврата објавила оштре критичке осврте на имовинску ситуацију заступника у Доњем дому Аустријског парламента и Европском парламенту, који је истовремено био запослен и као учитељ. У чланцима се тврдило како незаконито прима три плате, неоправдано се богатећи, будући да, према аустријском праву, особа нема право да прима другу плату током мандата у Европском парламенту. Уз чланке су објављене и фотографије. Одлуком Суда наложено је подноситељу представке да забрани даље објављивање слика уз чланке у којима се он описује као особа која ужива незаконите привилегије. Суд закључује да задирање у тужитељеву слободу изражавања мисли није било „нужно у демократском друштву”, па је стога дошло до повреде чл. 10. Конвенције.

СЛУЧАЈ КОПРИВИЦА ПРОТИВ ЦРНЕ ГОРЕ

Предмет Копривица против Црне Горе, представка бр. 41158/09, одлука од 22. 11. 2011. године, наглашава да у демократском друштву новинари имају функцију од суштинског значаја. Иако они не смеју да прекораче одређене границе, нарочито када је реч о угледу и правима других, њихова је дужност ипак да преносе – на начин који је у складу са њиховим обавезама и одговорношћу – информације и идеје о свим питањима од јавног интереса. Новинарска слобода такође обухвата и могуће прибегавање одређеном степену претеривања или чак провокације (Dalban против Румуније [GC], бр. 28114/95, § 49, ECHR 1999-VI). Треба пажљиво направити и разлику између чињеница и вредносних судова. Постојање чињеница може да се докаже, док за истинитост вредносних судова не може да се пружи доказ (Cumpǎnǎ и Mazǎre против Румуније [GC], бр. 33348/96, § 98, ECHR 2004-XI, и Касабова против Бугарске, бр. 22385/03, § 58 in limine, 19. април 2011. године). Члан 10 Конвенције, међутим, не гарантује у целости неограничену слободу изражавања, чак ни за извештавање о питањима која су предмет озбиљне забринутости грађана. По ставу 2. члана 10, остваривање те слободе носи са собом „дужности и одговорности”, што се такође односи и на новинаре. Те „дужности и одговорности” морају да поприме велики значај када се, као што је то у овом случају, ради о питању напада на углед појединаца и о подривању „права других”. Због „дужности и одговорности” које су својствене остваривању слободе изражавања, заштита која се чланом 10. обезбеђује новинарима у вези са извештавањем о питањима од општег интереса условљена је тиме да они делују у доброј вери да би обезбедили тачне и поуздане информације у складу са етиком новинарства (Bladet, Tromsø и Stensaas против Норвешке [GC], бр. 21980/93, став 65, ECHR 1999-III; и Румyана Иванова против Бугарске, бр. 36207/03, § 61, 14. 2. 2008, те Касабова против Бугарске). И на крају, износ досуђене накнаде штете мора „да буде у разумном односу сразмерности са (моралном) … штетом … коју је претрпео” дотични тужилац. Суд сматра да је спорни чланак сасвим јасно био базиран на навођењу чињенице која, као таква, може да се докаже. Стога мора да се испита да ли је било посебних основа у посебним околностима овог предмета да се тражи од подносиоца представке и главног и одговорног уредника часописа да провери да ли је информација којом је наводно оклеветан тужилац имала чињенични основ. Суд напомиње у вези са тим да је информација представљала озбиљну оптужбу против тужиоца, што је још више истакнуто сензитивношћу регионалног контекста у време када је она објављена. У прилог томе, Суд сматра да је пре емитовања информације у јавности било потребно да се буде нарочито опрезан. Осим тога, ситуација мора да се испита онаква каква је била за подносиоца представке у време када је објављена, а не уз накнадно разумевање догађаја на основу информација из писма Трибунала које је добијено у току поступка пред домаћим судовима, много времена после целог догађаја. Суд примећује да је нетачност објављене информације у суштини и основни разлог због кога су домаћи судови досудили накнаду штете. Подносилац представке је, са своје стране, изложио да је било немогуће да провери тачност поруке специјалног дописника јер у релевантном временском периоду није било интернет везе нити званичних контаката између СРЈ и Трибунала. Домаћи судови сами су утврдили тек 2002. године да је информација била нетачна, дакле шест година и седам месеци након што је покренут поступак пред домаћим судовима. Међутим, нејасно је да ли је разлог за то била неактивност домаћих судова у вези са тим или није било могуће раније утврдити веродостојност информације. Суд сматра да, у одсуству званичних контаката и интернета, није било разлога да подносилац представке бар не покуша да контактира Трибунал на други начин (телефоном, факсом, поштом) како би проверио постојање чињеничне основе за поменуту тврдњу. Суд је свестан да су вести роба којој брзо истиче рок трајања и да одлагање објављивања вести, чак и на кратко, у великој мери може да јој одузме вредност и занимљивост (Bozhkov против Бугарске, бр. 3316/04, став 49, 19. 4. 2011. године, и ту цитирани извори). Међутим, у овом случају чланак није објављен у дневним новинама, већ у недељнику, што значи да је подносилац представке имао више времена да изврши проверу. Уз то, изјава подносиоца представке дата током домаћег поступка јасно имплицира да њега није занимало да провери истинитост или поузданост информације пре него што је објави. Подносилац представке је предложио током поступка пред домаћим судовима да судови саслушају и дописника и другог новинара који је био присутан у просторијама часописа када је факсом стигла спорна информација. Међутим, судови су одбили да саслушају предложене сведоке. Чак иако може да се тврди да је у нарочитим околностима овог предмета подносилац представке требало да лично предузме мере да би потврдио тачност спорне информације, Суд ипак сматра да је лице које је било у најбољој позицији да провери тачност информације управо специјални дописник. Значајно је да је све време подносилац представке тврдио да је имао поверења у професионализам специјалног дописника часописа и због тога је тражио да домаћи судови саслушају специјалног дописника. Судови су одбили да то ураде, па је на тај начин подносиоцу представке ускраћена прилика да покуша да разјасни ситуацију.

Суд подсећа да, у принципу, није неспојиво са чланом 10. да се у поступцима за клевету на оптуженог стави терет доказивања истинитости клеветничких изјава у складу са стандардима грађанског права. Међутим, оптуженом морају да се дају реалне могућности да то учини. Стога је дошло до повреде права подноситеља представке.

Суд је става да су досуђена накнада штете и трошкови поступка веома велики када се ставе у однос са приходом подносиоца представке у то време, пошто су отприлике 25 пута већи од пензије подносиоца (Bozhkov против Бугарске, бр. 3316/04, став 9, 19. 4. 2011. године). Иако је оспорила да је пензија подносиоца представке била његов једини приход, Влада није доставила никакав доказ за то. У сваком случају, Суд сматра да су накнада штете и трошкови које је по налогу суда подносилац представке требало да плати тужиоцу веома значајни, чак и када се упореде са највишим приходима у туженој држави, генерално гледано. У закључку Суд сматра да су досуђена накнада штете и трошкови поступка у овом конкретном предмету били несразмерни са легитимним циљем истих.

У Билтену Акције за људска права Црне Горе од 10. 5. 2013. године наводе се и друге пресуде у случајевима „увреде” и наводе примери када је дошло до повреде права због непримерене реакције или неадекватне санкције. У одлуци Skałka против Пољске, представка бр. 43425/98 од 27. 3. 2003. године, подносилац представке је судију који је радио на његовом случају назвао „кретеном”, „неодговорним кловном” и „будалом”, „који би своје фрустрације требало да испољи на свом псу или љубавници”. Није конкретно формулисао конкретне притужбе против судије. Суд је сматрао да ауторитет правосуђа мора да се поштује и да је, у принципу, то „било довољно важно да оправда ограничење права на слободу изражавања”, али је изречена казна од осам месеци затвора била несразмерна и тиме је прекршено право на слободу изражавања.  Изрази попут „фашиста” (Пресуда Castells против Шпаније, представка бр. 11798/85 од 23. априла 1992), „идиот” (Oberschlick против Аустрије, представка бр. 20834/92, пресуда од 1. јула 1997), „да је супруга министра растурачица брака и неподобна и равнодушна мајка” (Tammer против Естоније, представка 41205/98, пресуда од 6. фебруара 2001), „лица која су осуђена због преваре” (Constantinescu против Румуније, представка бр. 28871/95, пресуда од 27. јуна 2000), „дволичан, лукав и лицемеран” (Colombani и други против Француске, представка бр. 51279/99, пресуда од 25. септембра 2002), „нејасне тврдње о хомосексуалној вези” (Порубова против Русије, представка бр. 8237/03, пресуда од 8. октобра 2009), „крвави фашиста” (Birol против Турске, представка бр. 44104/98, пресуда од 1. марта 2005), „фанатик” (Mengi против Турске, представке бр. 13471/05 и 38787/07, 27. новембар 2012), „страшни човјек чије је богатство изграђено од наших суза… шта год он преузме, то је проклето” (Andrushko против Русије, представка бр. 4260/04, пресуда од 14. октобра 2010), ако се ради о  јавној личности, нису подобни да повреде част и углед и ту примат има право на слободу  изражавања.