Као неумитна појава у свакодневном радном животу, повреде на раду могу произвести бројне последице, манифестујући се у високим новчаним сумама на име накнаде штете, али и крајње непожељним околностима по самог запосленог. У тексту који је пред нама упознајемо се с правилним тумачењем ових повреда и начином поступања у случају када се оне ипак догоде
Повреда представља кршење одређених, унапред прописаних правила поступања у једном друштвеном односу, те слично важи и у области рада, односно у радном односу. У случају повреде ових правила у области радних односа, немогуће је или је врло отежано даље деловање његових „актераˮ – послодавца или запосленог. У том смислу, повреда на раду, као последица, у основи повреде правила о безбедности и здрављу на раду, може да изазове немогућност обављања рада од стране радника или противправно оштећење машине од стране радника, због чега долази до застоја у раду послодавца.
С друге стране, повреда на раду изазива вишеструке последице: правне (права из социјалног осигурања, питање накнаде штете…), психолошке (психолошко стање повређеног, које може имати и правне последице), економске (изостанак с рада запосленог подразумева мању производњу, послодавац мора из сопственог прихода, од запосленог незарађеног, да запосленом исплаћује зараду…), друштвене (повреде на раду су нежељена друштвена ситуација, одређени део радног становништва није радно способан и не може допринети друштвеном бољитку…).
Због свега овога, регулисање (санирање) правних последица повреде на раду има шири друштвени значај.
У Србији се, у просеку, годишње догоди око 40 смртних повреда на раду, преко хиљаду тешких повреда и више од 20.000 лаких повреда.
Повреда на раду – дефиниција и поступак
Повреда на раду јесте повреда која се догоди у просторној, временској и узрочној повезаности са обављањем посла, а која је проузрокована непосредним и краткотрајним механичким, физичким или хемијским дејством, наглим променама положаја тела, изненадним оптерећењем тела или другим променама физиолошког стања организма.
С повредама на раду (правно) изједначавају се професионалне болести које су проузроковане дужим непосредним утицајем процеса и услова рада на радним местима, односно пословима које је осигураник обављао. Професионалне болести, међутим, као и радна места, oдносно послови на којима се те болести појављују и услови под којима се сматрају професионалним болестима, утврђују министар рада и министар здравља, на предлог фонда (тренутно је на снази Правилник о утврђивању професионалних болести, „Сл. гласник РСˮ, бр. 105/2003).
Повреда на раду и професионалне болести код радника могу да проузрокују: болесно стање, привремену неспособност за рад, трајно смањење или губитак радне способности (кроз телесно оштећење или други недостатак) и смрт.
У случају смртне, колективне или тешке повреде на раду, повреде на раду због које запослени није способан за рад више од три узастопна радна дана, послодавац је дужан да је одмах, а најкасније у року од 24 часа од њеног настанка, усмено и у писменој форми (текст у писаној форми јесте слободан) пријави надлежној инспекцији рада и надлежном органу за унутрашње послове. У другим случајевима, као што је, на пример, лака повреда на раду – повреда се не пријављује овим органима, већ се само спроводи напред описана процедура. У случају професионалног обољења, оно се пријављује само инспекцији рада (не и полицији) у року од три узастопна дана, уз спровођење процедуре која следи.
У случају сваке повреде на раду и професионалног обољења, укључујући и претходно наведене, послодавац попуњава Извештај о повреди на раду који се доставља филијали Фонда за здравствено осигурање (наведени извештај се саставља у пет примерака, а форма извештаја је дата у Правилнику о садржају и начину издавања обрасца извештаја о повреди на раду, професионалном обољењу и обољењу у вези с радом, „Сл. гласник РСˮ, бр. 72/2006 и 84/2006). Извештај се попуњава одмах, а најкасније у року од 24 часа од часа сазнања. У наредних 24 часа, свих пет примерака Извештаја доставља се надлежној здравственој установи, а надлежна здравствена установа јесте она у којој је извршен преглед повређеног (то може бити и установа у којој је лекар запослен, уколико је изашао на лице места).
Након предаје Извештаја, лекар који је прегледао повређеног, односно здравствена установа која је утврдила професионално обољење, уписује у Извештај свој налаз и мишљење у року од два дана и попуњени Извештај доставља послодавцу без одлагања.
Надаље, у року од два дана од дана пријема попуњеног Извештаја, послодавац га доставља филијали Републичког фонда за здравствено осигурање, код које повређени или оболели остварује права по прописима о здравственом осигурању. Ова филијала оверава свих пет примерака Извештаја, од којих два примерка задржава за своје потребе, а остале примерке (три примерка) враћа послодавцу.
Један примерак овереног извештаја послодавац задржава за своје потребе, један доставља запосленом и један, преко Министарства рада – Управе за безбедност и здравље на раду, доставља Фонду за пензијско и инвалидско осигурање.
Правне последице повреде на раду
Уколико је запослени, услед повреде на раду, привремено спречен да ради, он тада „отвараˮ боловање, које доставља послодавцу, у складу са чланом 103. Закона о раду. Накнаду зараде за време овако проузроковане привремене спречености, према члану 115. ст. 1. тач. 2) Закона о раду, сноси послодавац, за време првих 30 дана, и то у висини од 100% од просечне зараде у претходних 12 месеци. Након истека рока од 30 дана, обвезник исплате накнаде зараде јесте Фонд за здравствено осигурање.
Можда овде треба тражити разлоге због чега послодавци невољно пристају на отварање боловања, јер из својих средстава исплаћују накнаду зараде запослених коју запослени фактички нису зарадили. Решење би требало потражити у анализи трајања и узроку повреда на раду (и уопште свих боловања), размотрити оправданост дужине овог периода и терет накнаде, евентуално, пребацити на Фонд за здравствено осигурање.
Претходну констатацију потврђује и следећа, врло могућа, практична ситуација. Наиме, уколико се повреда, просторно посматрано, догоди на радном месту, а суд правноснажно утврди да не постоји одговорност послодавца, односно да није у питању повреда на раду, да ли ће послодавац моћи да потражује разлику накнаде зараде од запосленог (за повреду која је проузроковала привремену спреченост на раду, а није повреда на раду, послодавац исплаћује накнаду зараде од 65% од просека претходних 12 месеци).
Поред ове накнаде зараде, запослени, по основу повреде на раду, остварује и право на накнаду штете, према правилима о накнади штете из Закона о облигационим односима. Накнада штете може бити материјална (изгубљена зарада, умањена могућност остварења зараде у будућем периоду, трошкови лечења…), као и нематеријална (бол, страх, душевни бол због наружености). У трошкове накнаде нематеријалне штете урачунава се и сума остварена средствима из (социјалног) осигурања (Врховни суд Србије, Рев. 401/98 од 12. 5.1998). „Захтевˮ за накнаду штете остварује се у форми тужбе надлежном суду.
Примери повреде на раду
Према члану 164. Закона о раду, ако запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези с радом, послодавац је дужан да му накнади штету, у складу са законом и општим актом.
Мишљења смо да речи „на раду или у вези с радомˮ треба тумачити функционално, „везиватиˮ их за радни процес, односно за повреду у вези с радом, а не и просторно – за круг фабрике, односно за радно место. Такав приступ потврђују бројни примери из свакодневног живота и судске праксе.
Повредом на раду не сматрају се само оне повреде које настану на радном месту (за машином у фабричком кругу), већ и повреде које се догоде на путу од стана до места рада и обрнуто (Пресуда Вишег трговинског суда, Пж. 5772/2006 oд 30. 1. 2007).
Разлог овој одговорности послодавца јесте одредница „у вези с радомˮ. С друге стране, ако је запослени, на пример, задобио повреду на месту у кругу организације где је пролаз забрањен, а обавештење о забрани је видно истакнуто или опште познато, повреда на раду неће постојати. Слична ситуација постоји и када постоји повреда на раду коју би запослени претрпео пролазећи кроз круг послодавца ради обављања својих приватних послова.
Пракса је, међутим, утврдила да је много лакше утврдити повреду на раду која је настала у процесу рада на радном месту за машином у фабрици, него повреду која настане на путу од куће до радног места. Истовремено, утврдила је да је неопходно да се повреда на раду догодила на „редовном путу од стана до места рада и обрнутоˮ. Из овог произлази да се повредом на раду сматра само она повреда која је настала на редовном (уобичајеном) путу који радник користи при одласку и повратку с посла. Ако радник одступи од овог уобичајеног пута и доживи повреду, таква повреда се не сматра повредом на раду.
Дешава се да повреда настане на редовном путу, али је радник прекинуо путовање и дуже се задржао (на пример, код пријатеља у посети) и повреда се догоди после уобичајеног протека времена. Овде се поставља питање да ли ће се и оваква повреда сматрати повредом на раду. Наиме, у нашој теорији присутна је тзв. теорија адекватне узрочности, те је, сходно томе, прекинут редован ток збивања узрочно-последичних радњи за које одговара послодавац (на пример, запосленом не би пао део зграде на главу да није свратио код пријатеља).
Када је у питању ова повреда на раду, битно је разликовати остварење права из социјалног осигурања и накнаду штете од стране послодавца. Наиме, ова повреда „рађаˮ право из здравственог осигурања, али не мора постојати одговорност послодавца, ако је штету изазвало треће лице. Примера ради, ако за време доласка на посао, запосленог уједе пас – у том случају ће одговарати ималац пса, а не послодавац, иако ће запослени остваривати права по основу социјалног осигурања.
Када је у питању повреда на службеном путу, судска пракса се изјашњава да: „Свака повреда радника за време службеног пута сматра се повредом на раду у погледу остваривања права из здравственог, пензијског и инвалидског осигурања, али ако је ту повреду изазвало треће лице, оштећени не може остварити накнаду од предузећа у коме радиˮ (Пресуда Рев. 461/93 од 25. 2. 1993). Ако је, међутим, до штете дошло у саобраћајном удесу за време вожње службеним колима, постоји повреда на раду ако је до ње дошло кривицом радника послодавца. Истоветно се односи и на ситуацију ако је до повреде дошло кривицом самог запосленог.
Колико год да је законодавац маштовит, живот је још маштовитији, истиче се у уџбенику „Увода у грађанско правоˮ, а и у делу „Тумачење праваˮ Радомира Лукића. Тако је у пракси било ситуација да треће лице, које није запослени, уђе у просторију послодавца и нанесе повреду запосленом, те се поставило питање да ли и тада постоји повреда на раду. У том смислу је и заузет став да за штету проузроковану убиством или телесном повредом радника на радном месту од стране лица које није радник истог правног лица, односно послодавца, постоји повреда на раду ако је послодавац пропустио да предузме прописане, односно уобичајене мере безбедности (у конкретном случају, стражар је био подмићен). (Закључак са саветовања грађанских и грађанско-привредних одељења Савезног суда, врховних судова и Врховног војног суда од 26. 12. 1991.)
Имајући у виду функционални карактер повреде на раду и у вези с радом, поставља се питање постојања повреде уколико запослени нанесе повреду другом, али не у вези с процесом рада, већ из других побуда (освета, мржња…). У том случају, узрок повреди јесте лични однос запослених, те нема узрочности између процеса рада и одговорности послодавца.
Нису ретки случајеви да се запослени повреди у раду који није у његовом опису посла. У том смислу, ако је повреда на раду наступила по основу налога послодавца, постоји одговорност послодавца за штету, те се он ње може ослободити само ако докаже да је настала искључивом одговорношћу запосленог, трећег лица или више силе. С друге стране, уколико колега самоиницијативно помогне другом колеги (на пример, возач износи ствари путника, иако му то није у опису посла, па се оклизне и повреди), неће постојати повреда на раду.
Поставља се и питање шта се догађа у случају када се радник повреди у алкохолисаном стању. Тада је битно ценити да ли је послодавац знао да је радник у алкохолисаном стању и таквом раднику допустио да ради.
Претходно дефинисано функционално схватање повреде на раду може се применити и у случају повреде задобијене на организованом дружењу (team building), односно рекреативном одмору. Наиме, уколико је овакав одмор организовао послодавац и по налогу послодавца, постоји функционално-узрочна веза између повреда и радног процеса, јер је он организован ради побољшања организационих вредности и самим тим повећања продуктивности. Будући да није у питању опасна делатност, послодавац не одговара по основу објективне одговорности. С друге стране, ако је рекреативна активност настала не по налогу послодавца, већ у „приватној режијиˮ запосленог, па макар се десила и у фабричком кругу, не постоји узрочна веза, нити одговорност послодавца. У том смислу, ако је рекреативну делатност организовала друга организација, а послодавац је само допустио и платио ту активност, нема повреде на раду. Наиме, у овом случају је сâм запослени одлучио да присуствује, а послодавац се само сагласио с тим.
Околности при којима настаје повреда на раду заправо треба ценити у сваком конкретном случају. На пример, уколико кондуктер ускаче у воз у покрету да би затворио отворена врата на вагону, то ће се сматрати повредом на раду, јер је таква активност и у опису његовог посла.
Повреда на раду у „тројном радном односуˮ
Такозвани тројни радни однос, на први поглед, може деловати парадоксално, али он у пракси заиста постоји. Наиме, то су све оне ситуације ангажовања радника преко агенција за привремено запошљавање, преко омладинских и студентских организација и сл.
Закон о раду регулише повреду на раду у свом члану 164, у смислу да „ако запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези с радом, послодавац је дужан да му накнади штету, у складу са законом и општим актомˮ.
Због дуалитета на релацији „формалниˮ и „фактичкиˮ послодавац, настају тешкоће у примени ове одредбе. Једноставно, постоји тзв. правна празнина, а према правилима о „попуњавању правних празнинаˮ, тумачењем се не може стварати нова правна норма, јер је то „посаоˮ законодавца. У том случају, правило се мора пронаћи у постојећем правном систему, сходно правном принципу да у правном систему не смеју постојати правне празнине.
Према члану 154. Закона о облигационим односима, ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице. У овим ситуацијама, привредно друштво (установа) јесте (фактички) одговорно за штету, али Закон о раду изричито упућује на послодавца, који је у конкретном случају Агенција за привремено запошљавање или омладинско-студенска организација.
С друге стране, тумачењем члана 164. ст. 1. Закона о раду, одредница „на раду или у вези с радомˮ и „послодавцаˮ, ова правна норма подразумева одговорност оба правна субјекта. Дакле, и „фактичког послодавцаˮ – корисничко предузеће, због одреднице „штете на (додајемо, фактичком) раду или у вези с радомˮ, као и „формалног послодавцаˮ, због речи и дефиниције речи „послодавацˮ, тако да они треба да солидарно одговарају, али у складу са општим правилима облигационог права.
Уз доста опреза, такође, аналогна и сходна примена члана 206. ст. 1. ЗОО-а, упућује на истоветно решење, јер прописује да за штету коју је више лица проузроковало заједно, сви учесници одговарају солидарно. Даље се може дискутовати о висини удела у накнади штете, имајући у виду члан 208. ст. 2. ЗОО-а који прописује да износ удела сваког појединог дужника суд одређује с обзиром на тежину његове кривице и тежину последица које су проистекле из његовог деловања. Наведено јесте фактичко питање, које добрим делом зависи и од садржине уговора о најму радне снаге између послодавца и организације која уступа запослене.
Најцелисходније је, ипак, да се ова ситуација уреди међусобним споразумом и то „преведеˮ у општи акт, на шта упућује члан 164. ст. 1. Закона о раду, у делу „у складу са законом (додајмо: о облигационим односима) и општим актомˮ.
У сваком случају, обавеза је „фактичкогˮ послодавца да изврши пријаву повреде на раду, што је и изражено у Мишљењу министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бр. 011-00-00029/2012-01 oд 5. 9. 2012. године.
Безбедност и здравље на раду као предуслов да до повреде уопште не дође
До повреда на раду или професионалног обољења, као „узрока” обавезе накнаде штете, управо и долази уколико нису примењене мере безбедности и здравља на раду, што је стипулисано у члану 9. Закона о безбедности и здравља на раду. Овом одредбом је и прописано да је послодавац дужан да запосленом обезбеди рад на радном месту и у радној околини у којима су спроведене мере безбедности и здравља на раду. Због тога је и обавеза послодавца да изврши оспособљавање запосленог за безбедан и здрав рад и упозна га са свим врстама ризика на пословима на које га одређује и о конкретним мерама за безбедност и здравље на раду у складу са актом о процени ризика. Штавише, обавеза је послодавца да на одређени посао распореди запосленог с потребном квалификацијом, јер у супротном од њега неће моћи да потражује накнаду штете у случају да тако распоређени запослени причини штету.
Баш из тог разлога, чини се целисходним да, након оспособљавања за безбедан и здрав рад, запослени потпише потврду да је оспособљен за овакав начин рада, односно да је упознат с ризицима на конкретном радном месту. Тачно је да се овим, на известан начин, уноси „административна формализацијаˮ, али се смањује ризик у евентуалном будућем спору.
Остала правила о безбедности и здрављу на раду налазе се у општем акту послодавца, чијим објављивањем на огласној табли важи правна претпоставка да су с њима сви упознати.
[signoff]
Упоредноправно, члан 31. ст. 2, у вези са чланом 103. Закона о раду Републике Хрватске, прописује да ако уступљени радник претрпи штету на раду или у вези с радом код корисника, накнаду штете може потраживати од агенције или корисника, у складу са општим правилима облигационог права.
[/signoff]
[signoff]
Постоји ли у свакој повреди на раду одговорност послодавца?
Узроци повреда на раду могу бити бројни. Примера ради, приликом вађења утикача из утичнице, то се не чини потезањем за електрични проводник, већ повлачењем утикача; електричне уређаје не треба користити када пада киша или када је влажно време; непостављање заштитних направа на машини на којој се ради и сл. Стога, уколико је запослени упознат с начином рада и послодавац поседује писану исправу о томе, a у случају непоштовања ових правила постоји јасан, потпун или делимичан допринос оштећеног настанку штете, према члану 177. Закона о облигационим односима остварен је разлог за ослобођење послодавца од одговорности.
Према члану 9. ст. 3. Закона о безбедности и здрављу на раду, у случају настанка повреде на раду због неуобичајених и непредвидивих околности, које су изван контроле послодавца, или због изузетних догађаја чије се последице упркос свим настојањима нису могле избећи, послодавац није одговоран у смислу овог закона. Јесте, међутим, према Закону о облигационим односима, односно према правилима о објективној одговорности, јер се мора доказати да је штета „ван ствари”, чије се дејство није могло предвидети, избећи нити отклонити. Стога, и постављамо питање: да ли постоји правна могућност да се послодавац ослободи одговорности и по основу објективне одговорности?
При редовном току обављања делатности, до штете не долази имајући у виду да машина исправно функционише или се сâм радник придржава упутства о начину њеног коришћења. ЗОО, међутим, не разликује економска оштећења ствари – средстава за рад (машина), услед којих могу настати повреде на раду, из разлога што се одговорност за штету може избећи само ако је штета настала услед узрока који је „ван ствари”. С тим у вези, треба рећи да у економији предузећа постоји хабање, старење, лом и квар. Примера ради, хабање средстава за рад настаје приликом коришћења њихове употребне вредности и огледа се у смањењу радног капацитета средстава за рад, њихове поузданости, брзине, прецизности и сл. Хабање нема јасно видљивих манифестација, због чега се хабање средстава за рад у појединачним циклусима не може утврдити, иако се зна да ће средство након дужег времена бити потпуно физички утрошено. С друге стране, лом (представља механички удес једног или више делова средстава за рад) и квар (функционални поремећај у раду средства) настају услед одређених организационих недостатака, а организација јесте у надлежности послодавца.
Треба истаћи и став економике предузећа, односно да свако средство за рад има специфичан режим одржавања који захтева трошење одређене количине режијског материјала и радне снаге и уколико се тај режим буде поштовао средство ће највероватније нормално функционисати до краја свог века употребе.
Како се, међутим, при оваквом ставу, послодавац може ослободити (објективне) одговорности ако, упркос редовном одржавању машине при редовном току ствари, до повреде на раду – штете за запосленог, ипак, дође?
У том случају могућа су два пута. У смислу члана 177, могуће је да штета потиче од „неког узрокаˮ који се налазио „ван ствариˮ, а чије се дејство није могло предвидети, ни избећи или отклонити (на пример, неправилно руковање машином, при постојању потврде о обуци за рад за машином, потписаној од радника, што се може утврдити вештачењем). У другом случају, послодавац би могао истицати (регресни) захтев према лицу које ту машину одржава, односно које гарантује за исправно функционисање ствари у одређеном року.
[/signoff]