Практична разматрања питања судске надлежности (други део)

Док су се у првом делу текста ауторке бавиле општим питањима надлежности, сукобом надлежности, месном и функционалном надлежношћу, као и питањима апсолутне надлежности и надлежности домаћих судова, други део текста су у целости посветиле стварној надлежности као најзначајнијој подврсти овог процесног института.

 

 СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ

 

Стварна надлежност је право и обавеза суда одређене врсте да поступа у одређеној врсти спорова. Уколико у поступку суди и пресуду донесе стварно ненадлежан суд, то представља апсолутно битну повреду одредаба парничног поступка на коју суд који поступа по жалби пази по службеној дужности. Због тога суд у току целог поступка пази на своју стварну надлежност. То, наравно, не искључује могућност да суд о стварној надлежности одлучи и по приговору странке и да се у посебном решењу на које је дозвољена посебна жалба, изјасни у погледу стварне надлежности, било тако што ће приговор усвојити, било тако што ће га одбити. У случају када поступајући суд не може са сигурношћу да закључи да ли је стварно надлежан да суди и пресуду донесе, целисходно је да у посебном решењу одлучи о стварној надлежности како би чврсто засновао своју надлежност и избегао непотребно одуговлачење поступка, одлучујући о томе уз главну ствар.

Стварна надлежност се дели између основних и виших судова, с једне стране, те између судова опште надлежности и привредних судова, с друге стране. Она је законом тако регулисана да зависи или од врсте спора или од висине предмета спора.

Када се разграничење надлежности врши у погледу вредности предмета спора, норме налажу да се ова надлежност дели између основних и виших судова, па тако виши судови поступају у споровима у којима је дозвољена ревизија, односно где вредност предмета спора износи 40.000 евра или више, а основни судови суде у споровима у којима вредност предмета спора не прелази овај цензус.

Суд који је стварно надлежан за главни захтев, надлежан је да одлучује и о претходном питању.

Ако је у току поступка дошло до промене околности на којима се заснива надлежност суда или ако тужилац смањи тужбени захтев, суд који је надлежан у време подношења тужбе, остаје и даље надлежан иако би, услед промена, био надлежан други суд. У том смислу ни виши суд првог степена не може да се огласи стварно ненадлежним ни по службеној дужности, ни по приговору странке, после упуштање туженог у расправљање о правним стварима из надлежности нижег суда првог степена исте врсте.

Када је у питању разграничење стварно надлежног суда спрам врсте предмета спора, тада је Законом о уређењу судова изричито прописано који од судова опште и посебне надлежности поступа у одређеној врсти правне ствари.

СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ У ПРАКСИ СУДОВА

 

1) НАДЛЕЖНОСТ ПРЕМА ВРСТИ ПРЕДМЕТА СПОРА

Када је у питању разграничење стварне надлежности спрам врсте спора, приметне су извесне дилеме, па ће се у даљем тексту начинити осврт на бројне случајеве из судске праксе у којима је одлучивано о сукобу надлежности или је од стране жалбених судова у одлукама изнет став о правилној одлуци о стварној надлежности, а према врсти предмета спора.

ОБЈАВЉИВАЊЕ ИНФОРМАЦИЈА

У пракси се више пута појавила дилема који суд је стварно надлежан када је у питању потраживање накнаде штете у вези са објављивањем информације. Кроз више одлука судова који су одлучивали о жалбама против решења којима је одлучивано о стварној надлежности и кроз више одлука о сукобима надлежности, заузет је став да уколико се ради о спору за накнаду штете у вези са објављивањем информације, а штета за оштећено лице – тужиоца настане објављивањем појединих информација и вредносних судова, при чему су као одговорна лица односно тужени означени новинар, одговорни уредник и/или правно лице које је оснивач јавног гласила, према чл. 80. Закона о јавном информисању, тада је за поступање стварно надлежан виши суд, а уколико је тужено лице које је изнело информацију односно вредносни суд, надлежан је основни суд. Одредбом члана 23. став 1. тачка 7) Закона о уређењу судова прописано је да Виши суд у првом степену, између осталог, суди у споровима о накнади штете у вези са објављивањем информација. За суђење по тужби чији је предмет накнада штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части, у смислу чл. 200. ЗОО-а, у првом степену суди Основни суд који, сходно чл. 22. став 2. Закона о уређењу судова, суди у грађанско-правним споровима ако за поједине од њих није надлежан други суд. Да би се радило о спору за накнаду штете у вези са објављивањем информације, штета за оштећено лице – тужиоца мора да настане објављивањем појединих информација и вредносних судова, што даље значи да као одговорна лица, односно тужени, треба да буду означени новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила или неко од ових лица, како је то предвиђено чл. 80. Закона о јавном информисању („Сл. гласник РС”, бр. 43/2003, 61/2005 и 71/2009), и тада је надлежан да поступа Виши суд.

Поставило се и питање надлежности суда приликом потраживања накнаде нематеријалне штете због повреде угледа и части објављивањем текста у књизи, као ауторском делу. Како књига, као ауторско дело, не спада у средства јавног информисања, због чега се и њен садржај у целини или делимично не може сматрати јавном информацијом, то је за поступање по тужби којом тужилац тражи накнаду нематеријалне штете због повреде угледа и части, причињене делом садржине књиге, при чему је у питању облигационоправни спор имајући у виду означену вредност предмета спора која не омогућава изјављивање ревизије, стварно надлежан за поступање и одлучивање је основни суд.  

У последњих пар деценија појавила су се средства изношења информација и мишљења, односно изјава путем електронских медија, што је резултирало тиме да је у последњих неколико година приметан већи број тужби за накнаду нематеријалне штете због повреде угледа и части путем изјава у електронским медијима – на интернет страницама. У таквим ситуацијама тужба је заснована на чињеницама да је тужени власник и модератор интернет странице у оквиру које постоји сегмент на којем посетиоци сајта могу да изнесу своја мишљења и коментаре у вези са оним што се дешава на пољу одређене тематике. У наведеним споровима тужилац тврди да су се у облику коментара неидентификованих посетилаца појавили искази који представљају грубе увреде, клевете и омаловажавање тужиоца, те да сматра да је тужени, као власник и модератор форума, био дужан да спречи објављивање таквих садржаја или да их уклони. У одређеном броју случајева такви коментари се и даље налазе на сајту, па се дешава да тужилац тврди да је тужени, пропустом да такве садржаје уклони, повредио лична добра тужиоца, као што су част и углед, чиме му је проузрокована нематеријална штета. Уколико је тужени у регистру Агенције за привредне регистре уписан као правно лице или удружење и интернет страница је у истом регистру уписана као интернет страна туженог и није регистрована као јавно гласило, онда повреда настала објављивањем садржаја на интернет адреси не представља повреду у вези са објављивањем информација у јавном гласилу и не штити се по одредбама Закона о јавном информисању, те је за одлучивање по захтеву за накнаду штете настале поводом наведене повреде, надлежан основни суд. Имајући у виду одредбе члана 11. и 12. Закона о јавном информисању, несумњиво произлази да се јавним гласилом не сматра сваки облик и свако средство јавног обавештавања, већ да се јавним гласилима сматрају она средства јавног информисања која садрже информације намењене јавној дистрибуцији и неодређеном броју корисника. Због тога ни повреда настала објављивањем одређеног садржаја на интернет страни, не представља повреду у вези са објављивањем информације у јавном гласилу и не штити се по одредбама Закона о јавном информисању, већ по општим правилима облигационог права о одговорности за штету. Када тужиоци тврде да штетна радња представља пропуст туженог да са свог портала уклони спорни садржај, то упућује на деликт као основ одговорности за штету, па се због тога ради о грађанскоправном спору о накнади штете по општим правилима облигационог права, при чему се стварна надлежност суда одређује према вредности предмета спора. Интернет сајт се не може сматрати медијем ако није регистрован у Регистру медија, па је у тој ситуацији за одлучивање о захтеву за накнаду штете због објављивања информације надлежан основни суд, а не виши суд.

Следећи пример најпотпуније објашњава разграничење стварне надлежности између основног и вишег суда када је у питању објављивање информације. У једном случају се радило о изазваном сукобу надлежности између вишег и основног суда. Наиме, виши суд је сматрао да није надлежан у случају када тужилац потражује накнаду нематеријалне штете проузроковане изношењем неистинитих информација у недељнику „А.”, имајући у виду да се таква накнада може потраживати пред вишим судом само ако је објављена у медијима, а исти недељник нема својство медија јер није регистрован у Регистру медија који води Агенција за привредне регистре. Основни суд је изазвао сукоб надлежности сматрајући да се ради о надлежности вишег суда јер се ради о средству јавног информисања. Апелациони суд је решио сукоб надлежности у Одлуци Р 78/17 од 23. 3. 2017. године, нашавши да је надлежан Виши суд. У образложењу је наведено да се под медијем, у смислу Закона о јавном информисању, подразумевају дневне и периодичне новине, сервис новинске агенције, радио-програм и телевизијски програм и електронска издања тих медија, као и самостална електронска издања, при чему су сви регистровани у Регистру медија. Недељник „А.” представља средство јавног обавештавања које речима и сликом преноси уреднички обликоване информације, идеје и мишљења и друге садржаје намењене јавној дистрибуцији и неодређеном броју корисника. Недељник „А.” садржи импресум у смислу чл. 34, 35. и 36. тог закона, а како се ради о периодичном новинском издању, исто представља средство јавног информисања, те је за поступање по овој врсти потраживања надлежан виши суд. Чињеница да недељник „А.” није уписан у регистар који води Агенција за привредне регистре, без утицаја је на стварну надлежност суда, али је од значаја за правне последице које се тичу одобравања суфинансирања пројеката и додељивање државне помоћи.

АУТОРСКО ДЕЛО

За суђење у првом степену за спор који је произашао из уговора о издавању ауторског или коауторског дела, надлежан је виши суд. Када се тужбеним захтевом тражи да се утврди да је уговор о издавању коауторског дела ништав правни посао и да представља повреду ауторских права, реч је о специфичној врсти уговора и ради се о спору о ауторским и сродним правима, због чега је за поступање надлежан виши суд, сходно одредби чл. 23. Закона о уређењу судова, а у вези са одредбом чл. 10. ст. 3. Закона о ауторским и сродним правима.

СТАМБЕНИ СПОРОВИ

Када је предмет потраживања утврђење трајног права становања на стану (непокретности), поставља се питање оцене стварне надлежности суда, то јест да ли иста треба да се цени према вредности предмета спора или на други начин, јер се ради о стамбеном спору. У овој врсти спорова виши суд је оценио, сматрајући да се ради о стамбеном спору за који је прописано да га суди основни суд у првом степену, како је то прописано одредбом члана 22. став 3. Закона о уређењу судова, да је без утицаја означена вредност спора у овој врсти парничног поступка, а основни суд је такође оценио у већем броју одлука да у конкретном случају постоји стварна надлежност вишег суда јер се ради о грађанскоправном спору у коме вредност предмета спора омогућује изјављивање ревизије, а наведеном одредбом је прописано да га суди виши суд у првом степену.

У својим одлукама о сукобу надлежности у овој врсти спорова Апелациони суд у Београду је нашао да је прописано да виши суд у првом степену, између осталог, суди у грађанскоправним споровима када вредност предмета спора омогућује изјављивање ревизије. Међутим, у конкуренцији спорова према врсти и вредности предмета спора, надлежност треба ценити према врсти предмета спора када је иста посебно регулисана, што управо и јесте конкретни случај. Одредбом члана 22. став 2. Закона о уређењу судова прописано је да основни суд у првом степену суди у грађанскоправним споровима ако за поједине од њих није надлежан други суд, па како је за стамбене спорове, ставом 3. те одредбе, прописано да их суди основни суд у првом степену, то је у односу на ту врсту предмета спора без утицаја означена вредност спора у односу на коју је прописана, тачком 7. става 1. одредбе члана 23. Закона о уређењу судова, надлежност вишег суда у првом степену. Према наведеном, када је у питању стамбени спор, за поступање је стварно надлежан основни суд. Одредбом члана 22. став 3. Закона о уређењу судова прописано је да првостепени суд, између осталог, суди у стамбеним споровима. Тако, када је у питању потраживање да се туженом, као носиоцу станарског права на стану, откаже уговор о коришћењу стана из разлога издавања истог трећем лицу, без сагласности носиоца права располагања на стану, као и да се обавеже тужени да се са свим лицима и стварима исели из стана и исти ослобођен од ствари и лица преда тужиоцу на слободно коришћење и располагање, без обзира на евентуално означавање вредности предмета спора преко 100.000 евра – односно 40.000 евра (према тржишној вредности стана) у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, онда је за суђење у овој врсти правне ствари стварно надлежан основни суд. Чињеница да је у тужби означена вредност предмета спора преко 100.000 евра (односно 40.000 евра, зависно од временске важности Закона), не може водити надлежности Вишег суда јер је у конкретном случају, полазећи од врсте предмета спора, сходно члану 22. став 3. Закона о уређењу судова, за суђење надлежан основни суд.

СПОР ИЗ ДУГОГОДИШЊЕГ ЗАКУПА ГРАДСКОГ ГРАЂЕВИНСКОГ ЗЕМЉИШТА

 Поставило се питање стварне надлежности основног суда када је у питању дугогодишњи закуп градског грађевинског земљишта (у конкретном случају 50 година, уз уговорену месечну закупнину), и то у предмету по тужби за утврђење ништавост решења Извршног одбора Града Београда и решења градоначелника Града Београда, којима је туженом предузећу додељено у закуп грађевинско земљиште у државној својини, као и за утврђење ништавости уговора о давању у закуп истог земљишта, закљученог између тужених, тј. наведеног предузећа и Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу Београда, ЈП Београд, те за утврђење ништавости свих анекса наведеног уговора, уз обавезу тужених да то трпе и признају по чл. 103. ЗОО-а у вези са чл. 8. Закона о средствима у својини Републике. Судови су нашли да све ово представља спор о постојању закупног односа, па се вредност спора, по чл. 32. став 2. ЗПП-а, рачуна према једногодишњој закупнини од чије вредности зависи и стварна надлежност вишег или основног суда.

Такође се кроз праксу, као спорно, поставило питање стварне надлежности суда када се ради о потраживању ништавости уговора о закупу пословног простора. У више случајева се основни суд оглашавао стварно ненадлежним и предмет достављао привредном суду на даље поступање, са заузетим ставом да је за потраживање утврђења ништавости уговора о закупу пословног простора надлежан привредни суд, с обзиром на то да се ради о забрани уговарања у личном интересу. Међутим, према ставу жалбених судова, када се тужбом потражује да суд утврди да је апсолутно ништав и без правне важности уговор о закупу пословног простора закључен између парничних странака, који притом није резултат привредних делатности тужиоца и тужене, стварно надлежан за поступање је основни суд. Истицање чињенице да се ради о забрани уговарања у личном интересу, може бити од утицаја приликом оцене основаности тужбеног захтева, а не приликом одлучивања о стварној надлежности суда.

ИСПЛАТА ПЕНЗИЈА

Пред основним судовима је велики број предмета који се односе на захтеве за исплату доспелих а неисплаћених пензија. У многима од њих основни судови су се огласили стварно ненадлежним за поступање у овој врсти спора. Како су тужиоци у сваком од ових спорова тражили исплату доспелих а неисплаћених пензија, то у конкретном случају није реч о спору поводом обавезног социјалног осигурања, већ о спору за наплату доспеле новчане обавезе, а с обзиром на то да вредност предмета спора не омогућава изјављивање ревизије, за суђење у овој врсти спора је стварно надлежан основни суд, сходно члану 22. став 2. Закона о уређењу судова, којим је прописано да основни суд у првом степену суди у грађанскоправним споровима ако за поједине од њих није надлежан неки други суд.

СТЕЧАЈ И НАДЛЕЖНОСТ СУДА

 У пракси се, као спорно, појавило питање стварне надлежности суда када је у фази парничног поступка након пресуђења од стране основног суда, а пре правноснажности пресуде отворен стечај над правним лицем као парничном странком. Према заузетом ставу,  у овој фази поступка је стварно надлежан за одлучивање по жалби редован жалбени суд (апелациони или виши суд, према одредбама Закона о уређењу судова). Ово правило важи и у ситуацији када је након пресуђења отворен стечај над правним лицем, а странком у поступку, а стечајни управник у жалбеном року изјави жалбу на првостепену пресуду. Имајући у виду да о жалби туженог изјављеној преко стечајног управника против пресуде основног суда, другостепени суд није одлучио, потребно је да првостепени суд спроведе поступак по жалби, прописан одредбама ЗПП-а које се тичу оцене благовремености и допуштености жалбе, а потом да ради одлучивања о жалби достави списе надлежном редовном жалбеном суду, имајући у виду предмет тужбеног захтева у спору. По жалби не може бити атракције надлежности од стране привредних судова.

(Решење Врховног касационог суда, Р1 320/2012 од 6. 9. 2012. године, и Решење Врховног касационог суда,  Р1 бр. 347/16 од 7. 9. 2016. године)

У ситуацији када је над једним од тужених отворен стечајни поступак у току парничног поступка, надлежан за поступање је основни суд. Због тога основни суд не поступа правилно када одбија предлог за прекид поступка и оглашава се стварно ненадлежним, уз образложење да је над једним од тужених отворен поступак стечаја, да је тужено још једно правно или физичко лице које је са странком у односу материјалног супарничарства, те да су испуњене претпоставке за надлежност привредног суда. Када се не ради се о јединственим супарничарима на страни тужених, због наступања правних последица отварања стечаја над једним од тужених, поступак треба прекинути само у односу на то лице, с обзиром на то да решење о прекиду поступка има декларативно дејство и да све док се поступак не настави пошто стечајни управник преузме поступак, нема услова за доношење решења о уступању предмета другом стварно надлежном суду. У оваквој ситуацији надлежан за поступање је основни суд. Када је један од тужених у стечају, у односу на њега поступак мора бити прекинут, у смислу одредбе члана 222. став 1. тачка 5) ЗПП-а, а затим евентуално раздвојен у односу на остале тужене, у смислу одредбе члана 254. Судског пословника („Сл. гласник РС” 110/09, 70/11 и 19/12), док се над туженим који је у стечају, поступак наставља у смислу одредбе члана 225. ЗПП-а.

 Међутим, уколико је основни суд прекинуо поступак због наступања последица отварања стечаја над парничном странком, тај суд се, када настави прекинути поступак, решењем оглашава стварно и месно ненадлежним и предмет уступа суду који води стечајни поступак над туженим, што представља даљу надлежност привредног суда.

 

НАДЛЕЖНОСТ У ПОСТУПКУ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ

Посебно се поставља питање стварне надлежности суда за спорне односе настале у поступку приватизације привредног друштва. Следећи пример из судске праксе је свеобухватан и најбоље образлаже стварну надлежност суда за поступање у овој врсти спорова (Пресуда Првог основног суда у Београду, П бр. 22028/12 од 13. 5. 2014. године, и Решење Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 6139/14 од 10. 6. 2015. године). Ради се о спорним правним односима између тужених (физичка лица) и тужиоца (правно лице), који су проистекли из следећег: 1) закључења више уговора о зајму између тужених, као зајмодаваца, и тужиоца, као зајмопримаца; 2) издавања 9 меничних овлашћења; и 3) закључења више уговора о уступању потраживања између тужених. Постављеним захтевом тужилац тражи утврђење ништавости наведених уговора и меничних овлашћења, предају 7 меница, те исплату одређеног новчаног износа. Сви спорни правни послови, односно правне радње предузете су у време када се тужилац налазио у поступку приватизације посредством Агенције за приватизацију, који је регулисан Законом о приватизацији („Сл. гласник РС”, бр. 38/01, 18/03, 45/05 и 123/07), када је 70% друштвеног капитала тужиоца продато методом јавне аукције, након чега је првотужени стекао својство већинског, односно контролног акционара, у смислу члана 31. став 1. тачка 2. Закона о привредним друштвима, који је после, заједно са друготуженим, закључивао спорне правне послове са тужиоцем. Чланом 25. став 1. тачка 3. Закона о уређењу судова прописано је да у споровима који произлазе из примене Закона о привредним друштвима или примене прописа о организацији и статусу привредних субјеката, као и у споровима о примени прописа приватизације, надлежан је привредни суд у првом степену, а чланом 46. став 1. Закона о привредним друштвима прописано је да је трговински суд седишта привредног друштва надлежан за решавање спорова који произлазе из овог закона, осим ако Законом није другачије одређено. Из наведених одредби произлази да је за поступање по тужби тужиоца надлежан привредни, а не основни суд.

НАДЛЕЖНОСТ ПРИВРЕДНОГ СУДА

За поступање по тужби ради исплате дуга по основу уговора о финансијском лизингу закљученим са туженим, као предузетником, надлежан је Привредни суд јер је тужилац привредно друштво, а тужени предузетник, па се ради о спору за који је за поступање стварно надлежан привредни суд. Уколико је у међувремену предузетник брисан из регистра, и даље је за поступање надлежан привредни суд.

(Решење Првог основног суда у Београду, П. бр. 35786/10 од 29. 4. 2010, и Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр. 16685/10 од 25. 4. 2012. године). 

 По тужби за исељење из пословног простора, када су и тужилац и тужени правна лица, стварно је надлежан за поступање привредни суд. Основни суд се правилно огласио стварно ненадлежним за поступање по тужби којом се тражи исељење из пословног простора, с обзиром на то да се ради о спору између правних лица. У смислу одредбе члана 25. став 1. тачка 1), надлежан за поступање је Привредни суд у Београду (Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр.  18052/10 од 20. 6. 2012. године).

 Када је у питању спор између тужиоца који је правно лице, према туженој Републици Србији, настао из односа давања услуга тужиоца туженом, ради се о спору који је настао из делатности тужиоца ради стицања добити, па је за поступање стварно надлежан привредни суд. Тужилац је привредни субјект Агенција за вештачење – предузетник и потражује од туженог – Републике Србије исплату на име дуга због неплаћених трошкова вештачења обављених у предметима основног суда. Како се у конкретном случају ради о спору који је настао из делатности за коју је тужилац регистрован, за решавање овог спора стварно је надлежан привредни суд, применом одредби члана 25. тачка 1. Закона о уређењу судова, члана 17. став 1. и члана 20. став 1. Закона о парничном поступку, с обзиром на то да се ради о спору који је настао између привредног субјекта, с једне стране, и другог правног лица у обављању делатности привредног субјекта, овде тужиоца, с друге стране.

Посебно питање је питање надлежности за поступање у спору који тече између спортских друштава. У предмету Првог основног суда у Београду тужбу је поднео кошаркашки клуб против Удружења клубова кошаркашке лиге, па се ради о спору између спортског клуба и спортског удружења, односно о спору између странака које имају статус правних лица. Међутим, ни једна од странака није привредни субјекат и не обавља привредну делатност. Како се спор води између странака које су правна лица и које немају својство привредних субјеката, односно других правних лица, то је за поступање у овој врсти предмета, без обзира на природу спора и статус правног лица на страни тужиоца и туженог, стварно надлежан суд опште надлежности на основу члана 22. став 2. Закона о уређењу судова.

(Решење Врховног касационог суда, Р1. бр. 771/15 од 25. 11. 2015. године)

Када се ради о материјалном супарничарству, за одлучивање је надлежан суд стварно надлежан за једног од супарничара. Такав став је изражен у пресуди Апелационог суда у Београду, Гж1. бр. 1964/14 од 11. 2. 2015. године. У наведеом спору тужилац је привредни субјекат „Предузеће за промет, маркетинг и посредовање” ДОО, а тужени су физичко лице и привредно „Предузеће за градњу и инжењеринг” ДОО. Тужбеним захтевом тужилац тражи да се утврди да је тужени, физичко лице, власник са правом располагања на посебним физичким деловима пословног објекта, те тражи да се утврди да уговори и анекси уговора које су тужени закључили, производе правно дејство, а што су све тужени дужни да признају и трпе. Како је у питању спор између привредних субјеката јер је тужилац привредни субјекат и друготужени је привредни субјект, у таквој ситуацији надлежан је да поступа привредни суд, без обзира на предмет спора, дакле без обзира на то да ли је спор настао у вези са обављањем њихове делатности, што даље значи да је привредни суд надлежан да поступа и када се на страни друготуженог, као привредног субјекта, као материјални супарничар појављује првотужени, као физичко лице. Имајући у виду предмет спора, јасно је да су тужени материјални супарничари, те је стога у конкретном случају надлежан за одлучивање привредни суд.

ПОНИШТАЈ ОДЛУКЕ СТАМБЕНЕ ЗГРАДЕ

Када се тужбом тражи поништај одлуке Скупштине стамбене зграде којом се поништава одлука донета од стране Скупштине дела стамбене зграде о формирању посебног дела савета зграде, која није донета у вршењу јавних овлашћења, за одлучивање је стварно надлежан основни суд. Одредбом члана 12. ст. 2. и 5. Закона о одржавању стамбених зграда („Сл. гласник РС”, 44/95… 88/2011) прописано је да се скупштина зграде може образовати и за део зграде који чини грађевинску и функционалну целину (ламела, улаз и сл.). У згради у којој су образоване скупштине власника по деловима зграде, међусобни односи скупштине се, у погледу одржавања зграде као целине и заједничких делова зграде, уређују уговором. Када се тужбом тражи поништај одлуке Скупштине стамбене зграде којом се поништава одлука донета од стране Скупштине дела стамбене зграде о формирању посебног дела савета зграде, која није донета у вршењу јавних овлашћења, тада оспорена одлука није управни акт донет у управној ствари, у смислу члана 4. и 5. ЗУС-а, и против ње се не може водити управни спор, већ је, сагласно цитираним прописима, стварно надлежан основни суд.

2) НАДЛЕЖНОСТ ПРЕМА ВРЕДНОСТИ ПРЕДМЕТА СПОРА

Питање стварне надлежности у погледу вредности предмета спора не изазива у пракси велике дилеме. Ипак, и овде су се појавила извесна питања која ћемо илустровати примерима из праксе.

Важно је нагласити да је за разграничење стварне надлежности према вредности предмета спора, најбитније правилно утврдити вредност предмета спора. Правилно утврдити вредност предмета спора такође значи утврдити да ли је спор толике вредности да је у њему могуће изјавити ревизију, што може бити од кључног значаја за правилну примену права и уједначење судске праксе кроз пресуде Врховног касационог суда. Питање утврђења предмета спора овде се неће детаљније разматрати јер је то тема која по свом обиму захтева посебан текст.

Као посебно спорно, јавило се питање оцене надлежности основног суда (или вишег суда) према вредности предмета спора када је у поступку више тужених према којима тужилац има захтев за исплату од сваког од њих. Код формалног супарничарства вредност предмета спора се утврђује према вредности сваког појединачног захтева, сходно примени члана 30. став 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11), којим је предвиђено да, ако захтеви у тужби произлазе из разних основа или су истакнути против више тужених, надлежност се одређује према вредности сваког појединачног захтева. Дакле, у таквој ситуацији није правилно да суд сабира вредност свих захтева (нпр. тржишну вредност свих непокретности) који су обухваћени тужбом. На пример, више тужилаца једном тужбом поставља захтеве за утврђење права својине на становима (сваки тужилац на појединачно одређеном стану), који се заснивају на истоврсном чињеничном и правном основу, тако да чине процесну заједницу формалних активних супарничара. Према одредби члана 209. Закона о парничном поступку, сваки супарничар је у парници самостална странка и његове радње или пропуштања не користе нити штете другим супарничарима. Код формалног супарничарства вредност предмета спора се утврђује према вредности сваког појединачног захтева, па није правилно да се приликом оцене вредности предмета спора и стварне надлежности суда сабирају вредности свих станова који су обухваћени тужбом, већ се иста одређује према највишој вредности потраживања једног од тужилаца.

Такав случај су и тужбе више физичких лица против једног правног лица – послодавца у поступцима потраживања исплате зараде. У више случајева првостепени суд је сабрао све износе потраживања свих тужилаца и тако одредио вредност предмета спора. Правилно је као вредност предмета спора означити износ потраживања који је највиши и према истом утврђивати стварну надлежност суда.

 

ЗАКЉУЧАК

Иако се на први поглед може учинити да је питање стварне надлежности у теорији, а нарочито у пракси судова у потпуности расправљено, у правном животу стално су присутне недоумице, па и колебања. Оне се пре свега односе на разграничење надлежности између судова према врсти спора, али и на питање да ли је за поступање у конкретној правној ствари надлежан суд опште или посебне надлежности, редован или привредни суд.

С друге стране, јављају се и дилеме у погледу правилног одмеравања вредности предмета спора и самим тим питање разграничења надлежности између основних и виших судова. Мора се нагласити да оваква дилема у нашем правном систему у периоду пре 2010. године није постојала, с обзиром на то да су по дотадашњим законима само општински судови били надлежни за имовинскоправне спорове, без обзира на вредност предмета спора. Данас, када су првостепени парнични судови опште надлежности истовремено и основни и виши судови, у пракси долази до дилема у погледу разграничења њихове стварне надлежности, које кроз сукоб надлежности, односно у жалбеном поступку решавају непосредно виши судови, најчешће апелациони.