Практична разматрања питања судске надлежности – први део

Први део текста односи се на надлежност парничног суда, сукоб надлежности, надлежност домаћег суда у смислу Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, апсолутну надлежност и месну надлежност, са примерима из актуелне судске праксе.

Други део текста који ће бити објављен у септембарском броју бавиће се проблематиком одређивања стварно надлежног суда, као и функционалном надлежношћу, такође са освртом на праксу судова.

Под надлежношћу суда се у најширем смислу речи подразумева делокруг послова одређеног суда, односно право и дужност судова да врше своју правосудну функцију. Такође, кроз норме о надлежности парничног суда врши се разграничење судске надлежности од надлежности управних и других органа државне власти, као и од права и дужности судова страних држава да врше судску власт.

Суд који је надлежан да одлучује о предмету спора увек је надлежан да одлучује и о претходном питању прописаном чл. 12. Закона о парничном поступку.

Веома је битно нагласити да надлежност представља процесну претпоставку јер суд у некој правној ствари може расправљати и донети мериторну одлуку једино ако је надлежан. Због тога у току целог поступка суд пази на своју надлежност, али ова дужност није подједнака за све врсте надлежности.

Постоје следеће врсте надлежности о којима суд води рачуна било по службеној дужности, било по приговору странака, а то су:

надлежност домаћег суда,
апсолутна надлежност,
стварна надлежност,
месна надлежност и
функционална надлежност.

У том смислу суд у току целог поступка пази на своју апсолутну, стварну и функционалну надлежност, као и на надлежност домаћег суда, а на месну надлежност, осим ако се ради о искључивој месној надлежности, пази само по приговору туженог. Међутим, Закон ограничава временски и ову могућност оглашавања месно ненадлежним по приговору странке само до завршетка првог рочишта за главну расправу и упуштања у расправу, односно до завршетка припремног рочишта. По службеној дужности суд води рачуна о стварној ненадлежности, уз један изузетак: виши суд који је пропустио да се огласи ненадлежним за спор из надлежности основног суда (виши суд се може огласити ненадлежним за спор из надлежности основног суда само до упуштања туженог у расправу). Овде долази до изражаја правило да онај ко може више, може и мање, па виши суд задржава стварну надлежност.

НАДЛЕЖНОСТ ПАРНИЧНОГ СУДА

Одредба члана 15. Закона о парничном поступку обавезује суд да по службеној дужности одмах по пријему тужбе цени да ли је надлежан за поступање и одлучивање по тужби и у ком саставу је надлежан, и то на основу навода у тужби и на основу чињеница које су суду познате. Закон обавезује суд да по службеној дужности пази да ли решавање спора спада у судску надлежност.

Ако парнични суд по пријему тужбе поступа по тужби и у току спора утврди да није надлежан, он се мора по службеној дужности огласити ненадлежним, укинути све спроведене радње у поступку и одбацити тужбу (члан 16. ЗПП-а).

Из наведеног произлази обавеза суда да у току целог парничног поступка, и то како у поступку претходног испитивања тужбе, тако и касније, процењује да ли је надлежан да поступа по тужби. Ако утврди да није надлежан, као што је већ назначено, суд ће тужбу одбацити и укинути све до тада спроведене парничне радње.

У том смислу суд у току целог поступка пази да ли је надлежан да поступа као парнични суд или је надлежан управни или неки други орган или суд, као и да ли је за поступање у конкретној правној ствари надлежан домаћи парнични суд. Међутим, када странка поднесе приговор ненадлежности суда, суд о томе мора донети одлуку било посебним решењем, било уз одлуку о главној ствари. По правилу, уколико сматра да је стварно и апсолутно надлежан за поступање по конкретној тужби, суд ће одлуку о приговору странке донети уз одлуку о главној ствари, када одбија приговор и одлучује у меритуму. Ако пак суд по приговору странке нађе да ствар не спада у судску надлежност или да је за поступање стварно надлежан други суд, по правилу ће донети посебно решење којим се оглашава ненадлежним.

Дакле, обавеза суда је да пази на своју стварну и апсолутну надлежност, али је такође и право странке да јој надлежан суд суди и одлучује о праву које је истакла тражбином у одређеној правној ствари. То значи да постоји и дужност домаћег парничног суда да поступа у парничном поступку за који је надлежан према одредбама Закона о парничном поступку.

СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИ

Судови опште надлежности који у парничном поступку поступају у нашем правном систему јесу основни и виши судови, док као судови специјалне надлежности у парничној материји поступају привредни судови. У пракси је било више дилема које се тичу разграничења надлежности између основног, вишег и привредног суда. О томе говоре бројне одлуке непосредно виших судова при одлучивању о сукобу надлежности.

Уколико суд нађе да није стварно или месно надлежан за поступање у одређеној правној ствари, предмет ће уступити надлежном суду. Уколико суд коме је предмет уступљен такође сматра да није надлежан (да је надлежан суд који му је предмет уступио или неки други суд), изазваће сукоб надлежности (сем ако нађе да му је предмет уступљен услед очигледне омашке, а требало би да буде уступљен неком другом суду). Сукоб надлежности између судова исте врсте решава заједнички непосредно виши суд, док сукоб надлежности између судова опште и посебне надлежности решава Врховни касациони суд. Против решења о сукобу надлежности није дозвољена жалба, а суд коме је предмет уступљен до решавања сукоба надлежности дужан је предузети оне парничне радње за које постоји опасност од одлагања.

Када је у питању дилема да ли је надлежан основни или виши суд приликом захтева за исплату неисплаћених износа пензије, став је Апелационог суда у Београду да је по том потраживању надлежан основни суд јер је предмет тужбеног захтева потраживање у новцу, исплата одређеног броја новчаних јединица ако њихова противвредност на дан подношења тужбе не прелази износ од 40.000 евра, нашавши да је стога за поступање надлежан основни суд.

Сукоб надлежности; стварна надлежност суда опште надлежности, без обзира на чињеницу отварања стечајног поступка

Посебно питање је надлежност суда у ситуацији када је у току спора отворен стечајни поступак над једном од парничних странака. Ово питање нарочито је спорно када се ради о отварању стечајног поступка над странком (нпр. тужиоцем) након пресуђења, у фази улагања жалбе на решење о трошковима поступка. У једном броју предмета основи судови су у тој фази решењем одређивали прекид поступка, а затим је новим решењем основни суд, на предлог стечајног управника који је преузео поступак, наставио поступак у овој правној ствари. У даљем току поступка основни судови су се решењем оглашавали стварно ненадлежним и предмет уступали привредном суду. Врховни касациони суд је, на основу одредбе члана 23. став 2. ЗПП-а, а имајући у виду околност да је спор по поднетој тужби решен пред судом опште надлежности, нашао да у овој фази поступка нема места заснивању стварне надлежности привредног суда, без обзира на то што је над тужиоцем отворен поступак стечаја, при чему основни суд у Београду треба да настави даљи поступак по одредбама Судског пословника које се односе на поступање по решеном предмету.

Постоје бројни предмети у којима су тужиоци, физичка лица, подносили тужбе Првом основном суду у Београду и као туженог означавали Републику Србију – Министарство правде – Први основни суд у Београду или Републику Србију – Високи савет судства – Први основни суд у Београду. У тим предметима (више десетина) је суд коме су поднете ове тужбе од Врховног касационог суда тражио делегацију надлежности имајући у виду да је исти суд коме је поднета тужба означен и као тужени у спору, што води кршењу начела да странкама суди непристрасан и независтан суд, а не онај који је истовремено и странка у поступку. У свим тим предметима Врховни касациони суд је одређивао делегацију надлежности и као надлежан означавао Други или Трећи основни суд у Београду.

НАДЛЕЖНОСТ ДОМАЋЕГ СУДА

Спор о вануговорној одговорности са страним елементом

Када надлежност домаћег суда зависи од пристанка туженог да суди домаћи суд, сматраће се да је тужени дао свој пристанак подношењем одговора на тужбу, ако не оспори надлежност и упусти се у расправљање. Постоји и могућност прећутног споразума о надлежности страног суда (члан 50. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља) који је могуће постићи у споровима у којима није прописана искључива надлежност неког суда. Из наведеног произлази да за настанак таквог споразума није потребан изричит пристанак туженог да му суди страни суд, па се стога у одсуству таквог пристанка туженог суд не може огласити ненадлежним.

Место налажења непокретности и надлежност домаћег суда

Посња непокретности и надлежност домаћег судебно питање представља питање надлежности домаћег суда када се непокретност налази у другој држави. О томе најбоље говори следећи пример (Решење Првог основног суда у Београду, П. бр. 11542/11 од 1. 2. 2012. године, и Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр. 4750/12 од 30. 8. 2013. године): Првостепеним решењем Први основни суд у Београду огласио се ненадлежним за одлучивање о тужбеном захтеву тужиоца у делу који се односи на утврђење ништавости уговора о продаји непокретности и у делу који се односи на утврђење да заоставштину пок. К. Б. сачињавају непокретности у Републици Хрватској. Одредбом члана 71. став 1. и 2. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, прописано је да за расправљање непокретне заоставштине српских држављана постоји искључива надлежност суда Републике Србије ако се та заоставштина налази у Републици Србији, а ако се непокретна заоставштина српског држављанина налази у иностранству, надлежност суда Републике Србије постоји само ако по праву државе у којој се налазе непокретности није надлежан њен орган, док је ставом 4. истог члана прописано да се одредбе од 1. до 3. става истог члана односе и на надлежност у споровима из наследноправних односа и у споровима о потраживањима поверилаца према заоставштини. Одредбом члана 72. став 1. Закона о ријешавању сукоба закона са прописима других земаља, у одређеним односима Републике Хрватске прописано је да за расправу непокретне оставине страног држављанина постоји искључива надлежност суда Републике Хрватске ако се некретнине налазе у Републици Хрватској, док је ставом 3. истог члана прописано да се одредбе од 1. до 3. става овог члана односе и на надлежност у споровима из наследноправних односа и у споровима о потраживањима поверилаца према оставини. У конкретном случају се ради о спору из наследноправних односа, при чему, сходно напред цитираним законским одредбама, а с обзиром на то да се непокретности за које се поднетом тужбом тражи да се утврди да чине састав заоставштине, не налазе на територији Републике Србије, не постоји међународна надлежност домаћег суда за одлучивање о њему, па је из тих разлога ваљало тужбу у наведеном делу одбацити.

Из друге одлуке (Решење Првог основног суда у Београду, П. бр. 17179/12 од 11. 4. 2013. године, и Решење Вишег суда у Шапцу, Гж. бр. 477/15 од 29. 12. 2015. године) произлази да се првостепени парнични суд мора огласити апсолутно ненадлежним, применом одредбе члана 30. и члана 71. и 72. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, ако тужилац тужбом потражује исплату износа од 600.000 аустралијских долара на име противвредности свог наследног дела од једне половине на заоставштини пок. С. П., која се налази на територији Аустралије. Имајући у виду да је оставилац С. П. (отац тужиоца) био држављанин Аустралије и да се покретна и непокретна заоставштина налазила у Аустралији, применом наведених одредби је за наслеђивање у конкретном случају меродавно право Аустралије и суд Републике Србије није надлежан да решава предметни спор из наследноправних односа с обзиром на то да право тужиоца произлази из законског права на наслеђивање иза његовог оца који је био држављанин друге државе, без обзира на то што се ради о облигационоправном односу.

У пракси се такође поставило питање надлежности домаћег суда када се ради о потраживању исплате регреса из штете настале на територији друге државе. По тужби тужиоца Гарантног фонда против физичког лица из Републике Црне Горе за исплату регреса у штети насталој у ЦГ, битно је питање да ли је тужени ставио одговор на тужбу у смислу чл. 50. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља. Уколико тужени коме је тужба уручена није поднео одговор на тужбу нити се упустио у расправљање, има се сматрати да није пристао на надлежност суда Републике Србије.

АПСОЛУТНА НАДЛЕЖНОСТ СУДА

Апсолутна надлежност суда јесте у својој бити питање да ли је суд као део власти надлежан да одлучује о пред њега постављеном захтеву или је за то надлежан неки други, најчешће управни орган у оквиру система поделе власти у Републици Србији. Другачије речено: питање апсолутне надлежности заправо је питање да ли о некој правној ствари одлучује суд или други државни орган, односно да ли она спада у судску надлежност.

Оно што се генерално за ову врсту надлежности може рећи јесте да суд у парничном поступку није овлашћен да испитује законитост, правилност и целисходност одлука донетих у управном поступку, већ се решења донета у управном поступку могу побијати само редовним и ванредним правним лековима у том поступку, док се решења која су стекла својство коначности, могу побијати тужбом у управном спору.

Међутим, само разграничење између судске надлежности и надлежности других органа није увек лако сазнатљиво нити очигледно. У том смислу је за одређену врсту правних ствари питање апсолутне надлежности разрешено пре свега кроз судску праксу. У овом одељку биће изложене управо такве тзв. граничне ситуације, односно оне у којима судови тумачењем права долазе до разрешења дилеме да ли нека правна ствар спада у надлежност суда, пре свега парничног, или у надлежност неког другог органа државе, односно локалне самоуправе.

Надлежност парничног суда по Закону о црквама

Када се у конкретном случају не ради о односу тужиоца као верске заједнице са туженима као верницима, припадницима те верске заједнице, поводом примене аутономних прописа тужиоца о сопственом поретку и организацији на коју, сходно одредбама чл. 4, 5, 6. и 7. Закона о црквама, држава не може утицати (спор за који не би био надлежан суд опште надлежности), већ се ради о тужби верске заједнице која је правно лице, против физичких лица, којом се тражи поништај односно утврђење ништавости одлука које су тужени донели као физичка лица, самостално се организујући ван легалних органа тужиоца, те ако се ради о утврђењу постојања одређеног права и повреде тог права, односно истинитости или неистинитости одређене исправе, за суђење у таквом спору надлежан је парнични суд.

Промена имена потрошача у уговору о продаји електричне енергије

Када се тужбом тражи утврђење постојања уговора о продаји електричне енергије између физичког лица и тужене „Електродистрибуције Београд”, односно када „Електродистрибуција” изврши промену имена потрошача коме се врши испорука електричне енергије, та промена имена потрошача представља управну ствар о којој у вршењу јавних овлашћења, на основу члана 6. став 1. тачка 5. Закона о електропривреди, одлучује Јавно предузеће за производњу, пренос и дистрибуцију електричне енергије у управном поступку, а надзор над законитошћу аката којима се решава о правима грађана, предузећа и других правних лица на испоруку електричне енергије, у складу са чланом 44. истог закона, врши министарство надлежно за послове електропривреде.

С друге стране, када предмет решавања нису одредбе уговора о испоруци електричне енергије којима се, према члану 28. Закона о електропривреди, уређују количина, квалитет и цена електричне енергије, као и начин и рокови испоруке, начин обрачуна плаћања или одговорност за причињену штету, за поступање у овим споровима надлежан је суд.

Однос Закона о удружењима и Закона о општем управном поступку

Према одредби члана 20. Закона о удружењима („Сл. гласник РС” број 51/2009) прописано је да је суд надлежан у поступцима утврђивања ништавости општих аката удружења јер је наведеном одредбом закона, ставом 3, прописано да се поступак утврђивања ништавости аката из става 1. води према одредбама Закона о парничном поступку, а ставом 1. истог члана прописано је да сваки члан удружења може покренути поступак пред надлежним основним судом за утврђивање ништавости општег акта удружења који је донет супротно статуту или другом општем акту удружења, односно за утврђивање ништавости појединачног акта удружења који је донет супротно закону, статуту или другом општем акту удружења, у року од 15 дана од дана сазнања за акт, а најкасније у року од 6 месеци од дана доношења акта.

Из реченог произлази да је Закон о удружењима leх specialis у односу на Закон о општем управном поступку јер на посебан начин регулише поступак за утврђивање ништавости општег акта удружења и прописује надлежност основног суда.

То илуструје и следећа одлука:

„Тужбеним захтевом тужилац тражи да се утврди апсолутна ништавост Одлуке Скупштине туженог Удружења ликовних уметника Србије, од 6. 2. 2014. године, којом је тужиоцу изречена мера искључења из чланства туженог, да се укину све спороведене радње, као и да се пресуда има сматрати правним основом за враћање својства члана туженог. Првостепени суд се огласио апсолутно ненадлежним за поступање по таквој тужби, те одбацио исту.

Чланом 20. Закона о удружењима прописано је да сваки члан удружења може покренути поступак пред надлежним основним судом за утврђење ништавости општег акта удружења, односно за утврђивање ништавости појединачног акта удружења који је донет супротно закону, статуту и општем акту удружења, у року од 15 дана од дана сазнања за акт, а најкасније у року од 6 месеци од дана подношења акта.

У конкретном случају, имајући у виду цитирану одредбу, као и одредбу члана 1. ЗПП-а, постоји надлежност редовног суда за пружање правне заштите тужиоцу као члану Удружења који тужбеним захтевом тражи утврђење апсолутне ништавости одлуке Удружења којом му је изречена мера искључења из чланства, те да се укину све спороведене радње, као и да се пресуда има сматрати правним основом за враћање својства члана Удружења.”

(Решење Првог основног суда у Београду, П бр. 2240/14 од 3. 3. 2014. године, и Решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 1758/14 од 11. 9. 2015. године)

Надлежност за брисовну тужбу

За разлику од бившег Закона о земљишним књигама који је, коришћењем предратних правних правила, односно Српског грађанског законика, прописивао могућност подношења брисовне тужбе, Закон о државном премеру и катастру („Сл. гласник РС”, бр. 72/09 од 3. 9. 2009. године) искључује могућност вођења поступка пред редовним судом јер се упис односно брисање укњижбе у коју, између осталог, спадају и забележбе, према члану 128. Закона о државном премеру и катастру, врши искључиво у управном поступку у коме првостепено решење доноси Републички геодетски завод, односно овлашћена Служба за катастар непокретности. Против наведеног решења је дозвољена жалба о којој у другом степену одлучује министарство надлежно за послове просторног планирања и урбанизма. Незадовољна страна може, у смислу одредбе члана 187. наведеног закона, покренути управни спор, чиме се искључује било какво поступање суда редовне надлежности приликом уписа укњижби, предбележби или забележби, што је у конкретном случају у питању, те је стога потребно ценити одредбу члана 16. ЗПП-а, односно да ли је суд надлежан за поступање у овој правној ствари.

Суд је стварно надлежан по тужбама против Републике Србије – Министарство пољопривреде, којима се тражи исплата дуга од 20.000,00 динара

Када се тужбом тражи да суд обавеже тужену Републику Србију – Министарство пољопривреде,

шумарства и водопривреде да исплати износ од 20.000,00 динара са затезном каматом, а захтев је заснован на чињеници да је тужена, применом одредби Уредбе о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима у 2008. години, признала тужиоцима право на исплату износа од 40.000,00 динара и исплатила прву рату у износу од 20.000,00 динара, док другу у истом износу није исплатила иако је била дужна да исту изврши, на основу наведене уредбе, до 31. 12. 2008. године, те како се тужбеним захтевом тражи накнада штете због незаконитог рада органа тужене, у смислу одредбе члана 172. ЗОО-а, то се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору који спада у судску надлежност, а о њему се одлучује у парничном поступку.

Утврђење права на једнократну новчану помоћ не спада у судску надлежност, већ се ради о одлучивању у управном поступку

Одредбом члана 1. Закона о парничном поступку прописано је да се овим законом уређују правила поступка за пружање судскоправне заштите, а по њима се поступа и одлучује у парницама насталим поводом повреде права личности и спорова из породичних, радних, привредних, имовинских и других грађанскоправних односа, осим спорова за које је посебним законом предвиђена друга врста спорова, док је одредбом члана 16. ЗПП-а прописано да суд у току целог поступка по службеној дужности пази да ли решавање спора спада у судску надлежност. Утврђење права на једнократну новчану помоћ не спада у судску надлежност, у смислу одредбе члана 1. ЗПП-а, већ се иста утврђује у управном поступку. Утврђење права на једнократну новчану помоћ регулисано је Законом о социјалној заштити и обезбеђењу социјалне сигурности грађана, као и правима о социјалној заштити града Београда.

Такође, када међу парничним странкама није спорно да је тужиоцима признато право на једнократну новчану помоћ због смрти блиског сродника и исплаћена њиме утврђена накнада, већ је спорна висина обрачунате накнаде, онда за одлучивање о постављеном тужбеном захтеву није надлежан суд опште надлежности. Основ за поступање суда опште надлежности може бити само незаконито ускраћивање исплате.

Поступак за остваривање права на једнократну новчану помоћ због смрти блиског сродника прописан је одредбама чланова 4, 7. и 8. Уредбе о остваривању права на једнократну новчану помоћ, оспособљавању брачног друга војног лица и о накнади за школовање деце војних лица („Сл. лист СРЈ” бр. 69/99), са свим изменама и допунама. Из поменутих одредби произлази да о овој накнади одлучује надлежни старешина погинулог војног лица по спроведеном поступку. Следом тога, тужиоци своје евентуално право могу остварити пред надлежним органом управе кроз управни поступак, а судска заштита је обезбеђена у управном спору.

Захтев за исплату накнаде на име неисплаћених ратних дневница (1999. година) представља новчано потраживање о коме је надлежан да одлучује суд опште надлежности.

Парнични суд није надлежан за одлучивање о захтеву за утврђење права на доделу одговарајућег стана на основу утврђене листе редоследа

Када се тражи утврђење права на доделу одговарајућег стана по Уредби о начину, критеријумима и мерилима за давање станова у закуп и додељивање стамбених зајмова за решавање стамбених питања запослених у савезним органима, којом је било прописано да се запосленом у савезном органу издаје решење о давању стана на коришћење на основу кога се закључује уговор о коришћењу стана, а тужилац не доставља никакав доказ из ког би произлазило да је донето решење о давању стана на коришћење тужиоцу или уговор о коришћењу стана, а имајући у виду да се додела стана врши према посебно предвиђеном поступку о расподели станова, што је у надлежности стамбене комисије, при чему је тај поступак по својој природи управни поступак, то парнични суд није надлежан за одлучивање о овако постављеном тужбеном захтеву.

Ранг-листа је акт правне технике, односно спроведбени акт утврђених основа и мерила у општем акту решавања стамбених потреба, па не може бити предмет самосталне судске заштите ако у конкретном случају нема одлуке о додели стана која може бити предмет судске контроле.

Надлежност за одлучивање о праву на адаптацију стана

Ниједним законским прописом није предвиђена судска надлежност за одлучивање о правима власника стана на адаптацију, већ је за остваривање овог права надлежан управни орган, због чега се суд мора огласити апсолутно ненадлежним за поступање по таквој тужби јер суд не може да доноси одлуку која ће заменити одлуку Скупштине или уговор који треба да буде закључен са Скупштином.

Надлежност суда за одлучивање о исплати камате обрачунате на износ више плаћене царине

Царинским законом су прописани услови и поступак враћања износа неосновано наплаћених царинских дажбина као цивилних плодова који се морају платити када се враћа оно што је стечено без основа, али не и затезне камате, при чему је суд надлежан да одлучује о том захтеву.

Поступак одобрења за прикључење на електроенергетску мрежу „Електродистрибуције Београд” јесте управни поступак, па за поступање није надлежан суд већ управни орган

Одредбом члана 52. Закона о енергетици прописано је да се одобрење за прикључење објеката издаје решењем на захтев правног или физичког лица чији се објекат прикључује, те да се против тог решења може поднети жалба Агенцији у року од 15 дана од дана достављања решења, да је одлука агенције коначна и да се против ње може покренути управни спор. Из ове норме произлази да за решавање ове правне ствари није надлежан суд већ управни орган.

Надлежност суда – исељење из заједничке просторије

Решавање о тужбеном захтеву за исељење из заједничке просторије, сходно члану 5. Закона о становању, не представља грађанскоправни однос поводом кога суд, у смислу одредбе члана 1. Закона о парничном поступку, пружа судску правну заштиту, већ се спорни однос може расправити само у управном поступку, с обзиром на то да је наведеним чланом, поред осталог, прописано да, ако се неко лице усели у стан или заједничке просторије стамбене зграде без правног основа или користи стан без закљученог уговора, или је поништен правни основ по коме је закључен уговор, власник стана, односно лице које има правни интерес може код општинског органа надлежног за стамбене послове да захтева његово исељење.

Одређени број тужби за предмет имају измештање електроенергетског објекта, прикључење телефонског или електро-уређаја на ПТТ (електро) мрежу, а не тичу се заснивања или већ заснованог претплатничког односно уговорног односа, што су случајеви у којима је надлежан управни орган (служба) надлежног ЈКП-а, а не редован парнични суд. Такође, одлучивање о праву на прикључење на водоводну мрежу представља управну ствар за коју је надлежан управни орган.

Према ставу са седнице Грађанског одељења Врховног суда Србије од 12. 4. 1982, односно од 18. 11. 1983. године, орган управе је надлежан да, на основу правноснажног решења о експропријацији, врши предају у посед експроприсане непокретности и за ову предају није потребна извршна одлука суда опште надлежности. Управни орган је надлежан да одлучује о експропријацији имовине, као и о експропријацији бесправно подигнутих објеката, а суд у ванпарничном поступку одлучује само о накнади за експроприсану имовину. Следствено наведеном, предаја земљишта на основу решења комисије за комасацију спроводи се у поступку административног извршења. Али ако и после оваквог извршења дође до узурпације земљишта, заштита се остварује у парничном поступку пред редовним судом.

МЕСНА НАДЛЕЖНОСТ

Питање месне надлежности јесте питање који је од више стварно надлежних судова надлежан да одлучује у конкретном спору. Постоји више подела ове врсте надлежности, али се најчешће помиње, а и за суд и за странке је релевантна подела на општу и посебну месну надлежност, након чега се посебна месна надлежност може поделити на искључиву, изабрану и помоћну.

Опште месно надлежан је суд по месту пребивалишта или боравишта туженог, када се ради о физичком лицу, односно по месту седишта правног лица. Општа месна надлежност је на овај начин регулисана због олакшања процесног положаја туженог за кога постоји претпоставка да његовим поступањем нису повређена субјективна права тужиоца, јер би се положај туженог отежао ако би био оптерећен доласком у место које одговара тужиоцу, те изложен додатним трошковима.

Посебна месна надлежност постоји када је то законом изричито прописано и представља изузетак од правила о општој месној надлежности.

Изборна месна надлежност (елективна надлежност) важи за спорове настале из законског издржавања, накнаде штете, радних спорова и слично. Ова надлежност омогућава тужиоцу да, поред опште месно надлежног суда, изабере и други ставарно надлежан суд који тужиоцу, због његовог специфичног положаја у одређеној врсти парница, више одговара. Она се обично прописује по месту пребивалишта, боравишта или седишта тужиоца, а за накнаду штете и по месту извршења штетне радње или наступања штетне последице. Право избора тужиоца временски је ограничено на почетак парнице. Другачије речено: приликом ове врсте надлежности тужилац губи право даљег избора између више надлежних судова од тренутка када тужени прими тужбу.

Помоћна месна надлежност је на пример случај супарничара, с обзиром на то да по правилу не постоји један месно надлежан суд за све супарничре. У тој ситуацији месно је надлежан суд који је месно надлежан за једног од тужених (члан 42). Ово правило важи само за материјалне супарничаре који чине правну заједницу – на пример тужбе због штета из саобраћаја у којима тужилац обухвата тужбом и штетника и осигуравајуће друштво и слично.

Најзад, закон прописује и искључиву месну надлежност за одређену врсту спорива. Оваква надлежност представља изузетак од општег правила и закон је прописује у малом броју случајева, само за спорове о правима на непокретностима (forum rei sitae), сметање државине на непокретностима, спорове о праву на ваздухоплову или броду. Искључива месна надлежност постоји и у спору током и поводом извршног и стечајног поступка, када је искључиво месно надлежан суд који спроводи ове поступке, односно суд на чијем се подручју спроводи извршни поступак или административно извршење – чл. 58. ЗПП-а. Само на искључиву месну надлежност суд пази по службеној дужности.

Најзад, ако не постоји искључива месна надлежност, странке пре покретања парничног поступка могу уговорити спразумом, који ће од стварно надлежних судова бити месно надлежан за случај, да из њиховог грађанскоправног односа настане спор. Битно је нагласити да се може уговарати само месна, а не и стварна надлежност која је прописана законом. Овај споразум се назива пророгационим и за њега закон предвиђа писмену форму. Споразум мора бити приложен уз тужбу и по подношењу тужбе споразум се не може пуноважно закључити.

У овом одељку биће дато неколико примера из праксе о начину поступања судова поводом оцене ове врсте надлежности.

Месна надлежност суда на чијем подручју се налази седиште војне јединице

Према стању у списима тужилац је 5. 10. 2009. године Општинском суду у Нишу поднео тужбу против туженог ради накнаде нематеријалне штете коју је, према наводима из тужбе, претрпео док се налазио на одслужењу војног рока у Војној пошти Лесковац. Према Извештају ВП 5002 од 13. 6. 2011. године, чије је седиште у Београду, седиште Команде ВП из Лесковца се налази у Београду при ВП 5002, а не у Нишу при ВП 1097 Ниш.

Одредбом члана 56. Закона о парничном поступку прописано је да је у споровима против Србије из односа са војним јединицама односно установама искључиво надлежан суд на чијем се подручју налази седиште војне јединице односно установе.

У конкретном случају је надлежан Први основни суд имајући у виду да је седиште Команде војне јединице у Београду.

(Врховни касациони суд, Р311/11 од 18. 7. 2011. године)

Месна надлежност по регресној тужби

У току поступка утврђено је да је првотужени управљао путничким возилом у власништву друготужене која за исто није имала закључено обавезно осигурање, а било је и без регистарског броја, те да је првотужени без положеног возачког испита проузроковао саобраћајну незгоду дана 1. 11. 2000. године на локалном путу Шимановци – Прахово, у којој је оштећено путничко возило власника Т. Ж. који је том приликом задобио тешке телесне повреде.

Првостепени суд је одбио приговор месне ненадлежности примењујући одредбу члана 45. Закона о парничном поступку којим је прописано да је за суђење у споровима због вануговорне одговорности за штету, поред судова опште месне надлежности, надлежан и суд на чијем је подручју штетна последица наступила, као и да је, када је штета настала услед смрти или тешке телесне повреде, поред суда из става 1. истог члана, надлежан и суд на чијем подручју тужилац има пребивалиште односно боравиште. Стога је у конкретном случају правилно заснована надлежност према подручју где тужилац има седиште.

(Пресуда Првог општинског суда у Београду, П 355/06 од 29. 1. 2008. године, Пресуда Вишег суда у Београду, Гж 13687/10 од 28. 9. 2011. године)

У следећој одлуци је, с друге стране, заузет супротан став.

Регресни поверилац који је исплатио накнаду штете трећем лицу из својих средстава, не може се сматрати оштећеним, па се према његовом седишту не може засновати месна надлежност суда

Тужилац (Гарантни фонд Београд) је тражио да се тужени М. С. из Врбаса обавеже да по основу регреса исплати износ од 200.000,00 динара са законском затезном каматом. Тужбени захтев заснован је на чињеници да је тужилац из својих средстава исплатио наведени износ лицу оштећеном у саобраћајној незгоди која се догодила у Малом Иђошу, а коју је изазвао тужени управљајући возилом под дејством алкохола у крви. Поступајући по истакнутом приговору месне ненадлежности против решења о платном налогу којим је обавезан тужени да тужиоцу на име регреса исплати износ од 200.000,00 динара, првостепени суд се, у смислу члана 45. став 1. ЗПП-а, правилно огласио месно ненадлежним и списе предмета доставио Основном суду у Новом Саду – судска јединица у Врбасу.

Неоснован је жалбени навод тужиоца да је за регресног повериоца штета настала исплатом накнаде оштећеном, те да се месна надлежност заснива према седишту тужиоца, с обзиром на то да је из његових средстава извршена исплата. Наиме, умањење средстава у фонду из кога је исплата извршена није последица предузете штетне радње чије постојање се, кад је реч о штети, подразумева. Због тога ни тужилац као исплатилац накнаде штете не може имати статус оштећеног, па се ни наступање штетне последице, као околност на којој се може засновати месна надлежност суда, не односи на исплатиоца (регресног повериоца).

(Решење Првог Основног суда у Београду, П. 6425/11 од 31. 3. 2011. године, Решење Вишег суда у Београду, Гж 8126/11 од 14. 3. 2012. године)