У Србији тренутно послује више микрокредитних друштава која у договору с банкама кредитирају клијенте. Таква пракса, али и бројни други разлози изнети у овом тексту, говоре у прилог реалној потреби за микрокредитирањем и у нашој земљи
Да би правном или физичком лицу банка одобрила кредит за развој неке предузетничке идеје, један од постављених захтева јесте да ово лице буде довољно кредитно способно у складу с прописима и политиком те банке. У пракси, многа лица не спадају у ову категорију из бројних и често врло различитих разлога (на пример, не поседују одговарајућа средства обезбеђења, године живота им се не подударају с годинама које се захтевају општим условима пословања банке и сл.).
Већ дужи временски период у свету је развијена пракса да лица која имају смањену кредитну способност и која због тога не могу да аплицирају за редован банкарски кредит, за давање кредита могу да се обрате специјализованим микрокредитним институцијама. Таква пракса је заступљена и у региону, где постоје прописи којима се регулише рад микрокредитних институција (рецимо, у Црној Гори).
Творац идеје микрофинансирања је Мухамед Јусуф, који је за развој ове идеје добио Нобелову награду 2006. године. Још седамдесетих година прошлог века развио је ову замисао у Индији и она се показала веома успешном. У нашој земљи, нажалост, оваква пракса није могућа будући да се, сходно одредби члана 5. ст. 2. Закона о банкама („Сл. гласник РС”, бр. 107/2005 и 91/2010), давањем кредита у Србији могу бавити искључиво банке.
Народна банка Србије не подржава озакоњење микрокредитних институција сматрајући да у Србији послује већ довољан број банака које су оријентисане у правцу давања кредита предузетницима, баш као и малим и средњим предузећима. Мишљења смо да се с позиције основног услова за постојање микрокредитних институција, а то је одобравање кредита клијентима који на редован начин не могу прибавити кредитна средства од стране банке, овај аргумент не може бранити. Стога би поред банака у српском финансијско-правном систему требало дозволити и алтернативне институције за позајмљивање новца клијентима с ниским примањима, а потенцијалним клијентима оставити да сами одлуче која ће од опција понуђених на тржишту за њих бити и најприхватљивија.
С друге стране, Закон о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 36/2011, 99/2011 и 83/2014 – др. закон) допушта одобравање зајма једног привредног друштва другом, али не регулише прецизно овај институт. Сагласно ставу правне теорије и судске праксе, овакво давање зајмова може представљати само вид помоћи једног привредног друштва другом, а нипошто и континуирану активност. Таква континуирана активност сматрала би се давањем кредита, те би стога била противна Закону о банкама.
Из поменутог произлази да у српском правном систему не постоји правно допуштен начин да неко друго друштво, осим банке, одобрава кредит. И баш из тог разлога су се привредни субјекти у Србији бавили осмишљавањем механизма којим би се недовољно кредитно способним лицима, ипак, омогућило да дођу до кредита. У наставку текста доносимо начин функционисања неких од тих механизама, а који су се у пракси показали мање или више успешним.
Механизми за давање микрокредита у Србији
У Србији постоји неколико привредних друштава која се баве микрокредитирањем, као што су, на пример, Микро развој и Агроинвест фонд. Ова привредна друштва основана су као друштва са ограниченом одговорношћу с регистрованом основном делатношћу „консултантске активности у вези с пословањем и осталим управљањем”. Њихово деловање, практично, подразумева проналажење клијената и процену њиховог иницијалног кредитног рејтинга. Да би клијентима омогућили добијање микрокредита, ова друштва ступају у сарадњу с партнерским банкама које на крају дана одобравају кредит клијентима.
Поред ових друштава, у Србији делује неколико невладиних организација чији је примарни циљ, или један од циљева, развој микропредузетништва и микрокредитирања у нашој земљи. Поменимо Фонд за микро развој, чије је постојање веома значајно за подстицање развоја микрокредитирања у Србији у односу на угрожене друштвене категорије.
Један од механизама микрокредитирања, који је у Србији био присутан све до 2005. године, састојао се у томе што је банка клијентима одобравала микрокредите у своје име, али из средстава тј. за рачун микрокредитног друштва. Доношењем Закона о банкама и подзаконских прописа који су искључили ову могућност, оваква пракса убрзо је напуштена.
Неки од првобитних механизама сарадње одвијали су се и тако што би комерцијална банка давала кредит микрокредитном друштву, обезбеђујући га залогом над депозитом на наменском рачуну, а након тога би микрокредитно друштво од прибављених средстава одобравало зајмове корисницима кредита. У конкретном случају, Народна банка Србије је установила проблем констатујући да би се континуирано давање зајмова од стране микрокредитне институције крајњим корисницима сматрало давањем кредита, те да је овакво поступање у нескладу с мандаторним одредбама српског права. Стога се и са оваквом праксом убрзо престало, те су постојећи механизам замениле знатно софистициранијe структуре.
Једна од њих је структура у којој микрокредитно друштво проналази клијенте за банку, а банка тим клијентима одобрава кредит и истовремено плаћа накнаду микрокредитном друштву за проналажење клијената и процену основног ризика. На први поглед рекло би се да је реч о агентури, где микрокредитно друштво наступа као агент и проналази клијенте банци. С друге стране, чињеница да микрокредитно друштво банци гарантује наменским депозитом из кога ће банка моћи да повуче средства уколико клијент не отплати кредит о доспелости, говори у прилог томе да овај посао ипак није типичан посао агентуре. Сав ризик посла практично сноси микрокредитно друштво, док банка само врши одобравање кредита. Како у овој ситуацији кредит даје банка, а не само друштво, задовољен је законски услов да само банка може давати кредит. Није искључено да ће Народна банка Србије у будућности изнети став да и оваква конструкција може представљати симулирање недозвољеног правног посла у Републици Србији, но за сада, колико смо упознати, такав став није изнет.
За обезбеђење микрокредита у већем износу, поред осталих средстава обезбеђења, банке траже и гаранцију у виду јемства жираната. Како би били подобни да јемче за клијента, ти жиранти морају имати стална и висока новчана примања. Тако се банка, практично, на два начина обезбеђује у случају неплаћања корисника кредита, с једне стране – депозитом на средствима на рачуну микрокредитног друштва а, с друге – јемством жираната корисника кредита. И баш због тога што им је кредитни ризик минималан, банке и пристају да одобравају ове микрокредите.
У наставку ћемо говорити о основним функцијама микрокредитирања, али и о предностима и манама овог вида финансирања, што би све заједно требало да олакша клијентима доношење одлуке о узимању оваквих кредита.
Основне карактеристике микрокредитирања
Због специфичних особина корисника микрокредита, а сходно томе, и начина одобравања овог вида финансирања, постоји неколико специфичних карактеристика микрокредита на које би ваљало обратити пажњу.
На првом месту је принцип по коме само микрофинансирање мора бити тако скројено да одговара специфичним карактеристикама клијената. У овом случају, банка не би требало да генерално намеће своје стандардне услове, већ да покаже одређени степен социјалне и друштвене флексибилности (приликом формирања каматних стопа, висине зајма, рокова отплате и сл.). Нажалост, у пракси се показало да то баш и није случај, већ да заштита ризика изложености банке и даље претеже над свешћу о социјалној одговорности. На тако постављеним основама, добробит банке постаје циљ, док је добробит клијената на сасвим другом месту. Овакав банкарски приступ представља аргумент више озакоњењу микрокредитних институција чиме би се умањила разлика између две наведене добробити, а која је врло изражена у тржишној привреди.
Висина каматне стопе код микрокредитирања требало би да буде тако одређена да, с једне стране, омогући банци да оствари профит, а да, с друге стране, претерано не оптерети финансијску позицију клијента. У Србији се, нажалост, показало да су каматне стопе не само изузетно високе, због чега нимало не погодују корисницима микрокредита, него се поставља и питање да ли је њихова висина законски уопште дозвољена. Иако у Србији није донет пропис који ограничава висину дозвољених каматних стопа, камате које износе и до 40 процената од главнице на годишњем нивоу могле би у неком каснијем судском поступку да буду предмет умањења и то посебно узевши у обзир посебан социјални положај клијената.
У Србији се и улога државе приликом микрофинансирања сасвим погрешно схвата. О контроли над микрокредитним институцијама, Народна банка Србије размишља као о својој примарној функцији. Иако битна, контролна функција није примарна, већ би то требало да буде стварање погодне пословне климе за развој микрофинансирања, баш као и давање подстицаја развоју ових институција. Осим тога, држава би банкарском сектору и финансијском сектору у целини требало да пружи потребну едукацију, како би се на правилан начин разумело микрофинансирање које обухвата како класичну банкарску компоненту, тако и ону социјалну. Требало би размишљати и у правцу свеобухватне анализе пословања с микрокредитима, где би се, с једне стране, посматрало понашање клијента, а с друге – услуге које се нуде на тржишту. Тако добијене анализе касније би требало да послуже као путокази ка даљем развоју микрокредитног тржишта.
Предности и мане микрокредитирања
Говорећи начелно о микрокредитирању, већ смо унеколико истакли предности оваквог начина финансирања.
Прва и основна предност свакако је сама могућност да лице које није довољно кредитно способно прибави кредит у циљу финансирања развоја неког свог предузетничког подухвата. Тиме се рањивим друштвеним категоријама омогућава да се баве предузетништвом и да заједно с другим учесницима воде тржишну утакмицу.
Друга уочљива предност јесте знатно мања документација коју клијент треба да прибави како би кредит уопште био одобрен. Сведоци смо да банке од клијента неретко захтевају бројну и разноврсну документацију како би се у потпуности и на исправан начин увериле у њихову кредитну способност, а то производи и знатне материјалне трошкове и утрошак времена да би се ти документи уопште прибавили. Корисници микрокредита су, чини се, овакве праксе донекле поштеђени.
Наредна предност огледа се у томе што клијенти банци не морају да пруже средства обезбеђења, а која би код уобичајених кредита по редовном току ствари требало да пруже. Чини се да је овај став донекле контрадикторан претходно изнетој тврдњи да клијент приликом одобравања кредита мора да обезбеди поуздане жиранте, али то ни изблиза не одговара оној ситуацији када клијент узима редован кредит од банке. Тада се најчешће постављају захтеви за хипотеком над непокретношћу одређене вредности или залогом над конкретним предметима. Као и код редовних кредита, и овде се као средства обезбеђења јављају менице и безусловни налози за исплату, али таква средства обезбеђења се знатно теже извршавају него што је то случај са хипотекама и залогом, па их овде нећемо посебно разматрати. Осим тога, жирант може да јемчи за више клијената истовремено, што смањује сигурност оваквог средства обезбеђења.
Поред чињенице да се ови кредити одобравају у динарској валути (како се ради о промету између резидената у земљи, другачије и не би било могуће из аспекта девизних прописа), још једна од очигледних предности микрокредитирања јесте и та да они редовно не садрже валутну клаузулу. Тиме банка и микрокредитно друштво сносе додатни ризик од флуктуација на валутном тржишту који би по редовном току ствари сносио клијент. Свима нам је позната недавна ситуација везивања отплате потрошачких кредита у Србији, који су исплаћивани у динарима, за швајцарски франак и великих трошкова који су за клијенте потом настајали услед пада курса динара у односу на ову валуту. Због изостанка валутне клаузуле у уговору о кредиту, клијенти код микрофинансирања не могу да се нађу у сличном проблему. С друге стране, услед ниских максималних износа одобрених кредита и тренутне релативне стабилности на девизном тржишту валута које су конвертибилне у Србији, овакав ризик и није присутан у већој мери.
Слободан је и избор предузетничке активности коју клијент жели да покрене микрокредитом. У свету постоје специјализоване микрокредитне институције које одобравају кредите само у једној грани предузетништва, док то у Србији још увек није случај. Стога, било која разумна предузетничка идеја може бити финансијски подржана. Осим тога, обука клијената такође је позитиван аспект микрокредитирања, као и остале нефинансијске услуге које микрокредитно друштво пружа клијенту. Ипак, треба рећи да се овакве услуге у знатно већој мери везују за невладине организације које подстичу развој предузетништва и одобравају микрокредите, него када је реч о профитним привредним друштвима.
Код микрокредитирања присутна је и једна позитивна макрофинансијска компонента. Развојем микропредузетништва и успешним започињањем бизниса запошљава се већи број људи. Већа стопа запослености у тржишним привредама, као што је наша, доводи до стабилније и здравије макроекономске слике друштва. Јасно је да би ово могао бити врло успешан контрааргумент на аргумент Народне банке Србије да би пословање микрокредитних финансијских институција довело до прекомерног повећања новчане масе, а након тога и инфлације, јер би микрокредитне институције остале ван монетарне контроле каквој подлежу комерцијалне банке.
Не треба изгубити из вида да постоје и бројне мане оваквог начина кредитирања. На првом месту то су пре свега знатно више камате него у случају редовних кредита. На годишњем нивоу оне могу износити и до 40 процената од главнице, што је нешто више од 3,3 процента месечно. Овако високе камате правдају се смањеном кредитном способношћу клијената, те чињеницом да плаћањем више камате клијент знатно снижава тај ризик. Овако наплаћену камату прикупља банка, која је за могуће губитке по кредиту већ обезбеђена гарантним депозитом од стране микрокредитног друштва. Осим тога, банка плаћа и накнаду микрокредитном друштву, па су јој потребни додатни приходи како би измирила све обавезе и на крају дана остварила профит упоредив с профитом који и редовно остварује приликом давања кредита друге врсте.
Још једна од мана оваквих кредита јесу строжи услови враћања него код редовног кредитирања. Разлози за једнострани раскид уговора о кредиту од стране банке бројнији су и зависе од разноврсних објективних околности. Ово је разумљиво ако се узме у обзир чињеница да у случају невраћања оваквог кредита банка мора знатно брже да реагује него код редовних кредита, јер су и могући каснији губици пропорционално већи.
Могућност рефинансирања ових кредита није уобичајена пракса. Напротив, често се између банке и микрокредитног друштва уговара да до рефинансирања неће долазити. Таква пракса је и логична имајући у виду да је суштина рефинансирања у помоћи која се пружа клијенту за кога се претпоставља да ће на овај начин моћи да поново постане конкурентан на тржишту. Како су корисници микрокредита већином физичка лица која тек започињу предузетничке подухвате, претпоставка је да рефинансирањем физичко лице пре продужава своју агонију неликвидности него што је заиста могуће да ће поново стати на своје ноге.
Мали износи одобрених кредита представљају још једну од негативних карактеристика микрокредитирања. Према нашим информацијама, највећи износи микрокредита доступни у Србији износе до 4.000 евра. Таква пракса је разумљива с обзиром на повећан ризик неисплате о доспелости. Питање је, међутим, колико је овај износ и реално довољан за започињање било каквог предузетништва. Само уколико га посматрамо као додатну помоћ при остваривању бизнис плана, он се може посматрати као довољан. Претпоставља се да ће се развојем тржишта микрокредитирања и конкурентности међу микрокредитним друштвима оваква пракса променити, те да ће тиме и максимални износи кредита бити увећани. Овде треба рећи да од почетка развоја микропредузетништва у Србији повећање максималног износа кредита бележи позитиван тренд.
И рокови за враћање микрокредита су релативно кратки, тако да у пракси они износе до три године. Разлог је у томе што банка жели да што пре дође до повраћаја новца датог клијентима умањене кредитне способности. С друге стране, уобичајена пракса код микрокредитних институција, а за коју се надамо да ће заживети и у Србији, огледа се у томе што се клијенту након уредне отплате микрокредита у случају потражње лако одобрава наредни микрокредит. Овим се кратки рокови отплате по индивидуалним уговорима практично компензују реално дужим роковима отплате у случају поновног одобрења микрокредита.
Оно што се поставља као проблем праксе микрокредитирања у Србији јесу сами критеријуми за одобравање микрокредита. Суштина давања микрокредита у највећој мери морала би бити подршка развоју предузетништва. Иако у пракси то начелно јесте случај, врло мало пажње се поклања процени одрживости саме пословне идеје. Много више пажње посвећује се прибављању адекватног средства обезбеђења, па уколико је кредитни износ у довољној мери покривен, кредит се тада и одобрава. Сматрамо да би самој идеји и остваривости микро бизниса требало посветити знатно више пажње. Тим пре јер би одобравање кредита клијентима чији је бизнис процењен као одржив у дужем временском периоду требало у знатној мери да смањи ризик неблаговремене отплате кредита.
Уместо закључка
У Србији тренутно послује више микрокредитних друштава која у договору с банкама кредитирају клијенте. Таква пракса говори у прилог реалној потреби за микрокредитирањем и у нашој земљи. Стога би законодавац у што краћем року морао да донесе прописе којима би регулисао рад микрокредитних институција и озваничио њихово деловање. Тим пре што су ове институције и њихов рад препознате као правна тековина многих европских земаља, а сама Европска комисија поставља захтеве ка успостављању микрокредитних институција и подстицању њиховог развоја.
Треба поменути да клијенти постојећих микрокредитних друштава тренутно узимају кредите под условима које та друштва уговоре с банком. Униформно регулисање рада микрокредитних друштава променило би такву праксу и омогућило сигурност и транспарентност оваквог процеса. Уз веће тржиште и конкурентност, кореспондентне банке захтевале би мање марже за одобравање кредита од микрокредитних друштава, чиме би и камате на микрокредите аутоматски биле ниже. Истовремено би се развила и пракса микрокредитирања, па бисмо у будућности говорили о легитимном виду давања кредита, а не као до сада о неопходном процесу кредитирања који се одвија иза законодавних кулиса.
[blockquote]
Савети клијентима приликом подношења захтева за микрокредит
Поред основних услова које нуди микрокредитно друштво, клијент би приликом подношења микрокредитног захтева требало да се на првом месту обавести о томе која партнерска банка сарађује с микрокредитним друштвом. Општи услови пословања ове банке, такође, се односе и на одобрене микрокредите, па би клијент и њих требало пажљиво да проучи. Осим тога, ликвидност саме банке игра улогу у одобравању микрокредита. Уколико би се, на пример, банци која је формално давалац кредита одузела дозвола за рад, микрокредитно друштво не би имало законску могућност да настави да исплаћује кредит повериоцу у случају када се кредит исплаћује у више транши. Стога би клијент морао врло пажљиво да процени репутацију како самог микрокредитног друштва, тако и банке.
Већ смо истакли да пословни план није пресудан за одобрење микрокредита, али је, свакако, битан елемент захтева за микрокредит. Уколико већ сâм не поседује таква знања, клијент би приликом састављања пословног плана требало да затражи помоћ лица која су верзирана у изради ових планова. Као даваоци кредита, банке пред собом желе да виде финансијски одржив, тј. банкабилан пројекат који ће их подстаћи да кредит и одобре. Без обзира на то што се ради о ниским кредитним износима, бизнис план мора бити професионално израђен и у складу с добром пословном праксом израде бизнис планова.
Подношење самог захтева за кредит једна је од битних фаза прибављања кредита. Клијент мора да обезбеди сва потребна документа од надлежних државних органа, прописно их овери, уколико се то и захтева, и поднесе их у одговарајућој форми. Сваки недостатак у овом смислу собом повлачи додатни временски период потребних допуна и практично онемогућава клијента да брзо стигне до кредита. Као што смо већ нагласили, обим потребне документације знатно је мањи него код редовног кредитирања, па је клијенту и много лакше да овај задатак успешно оконча.
Након тога следи процес у коме банка доноси одлуку о одобравању микрокредита. Овај временски период обично не траје дуже од неколико недеља уколико су на страни клијента учињене све претходне формалне радње. Дужина трајања овог процеса зависи од дужине трајања интерних процедура у самој банци и клијент мора да рачуна на извесну спорост овог процеса. Уколико је кредит прописно одобрен, сама исплата кредита, која након тога следи, представља техничку ствар.
На крају, и само микрокредитно друштво наставља да, поред банке, врши надзор над корисником кредита и саветује га око саме отплате. Клијенти би требало да у што већој мери користе ову помоћ која ће им на првом месту олакшати да на време сагледају даље кораке у случају немогућности да испуне своје обавезе. Како је код микрокредита ограничена могућност рефинансирања, то су клијентима знатно сужене могућности у случају неликвидности и нужно је да на време сагледају све могуће ризике.
[/blockquote]