Здравствене услуге су истовремено и параметар квалитета у односу на кориснике и параметар плаћања у односу на даваоце и зато завређују посебну пажњу у правној анализи прописа који их уређују
Императив поштовања права и дужности у пружању здравствених услуга, као и њихов корелативни однос, кључни су елементи квалитета, рационалности и законитости функционисања система здравствених служби. Ако се пође од појма здравствене услуге, несумњиво је да он чини генусни појам и да конкретно може да обухвати широку област здравствено-васпитних, превентивних и лечећих послова које спроводе носиоци здравствених делатности. Њихово заједничко својство јесте то да су све те услуге усмерене на пацијенте као кориснике и да се кроз њих преламају како лична тако и социјална права сваког појединца, где велику улогу има сектор здравственог осигурања. Услуге су истовремено и параметар квалитета у односу на кориснике и параметар плаћања у односу на даваоце и зато завређују посебну пажњу у задатој правној анализи прописа који их уређују.
Различите услуге које се грађанима пружају у области здравствене заштите могу се правно сагледати из више углова, уз напомену да сваки од њих има одређену унутрашњу везу и међуутицај, који се у овој области препознају можда и више него на другом месту. То је, с једне стране, приступ из угла позиције даваоца услуга, који карактерише јавно-правна материја, и с друге стране из угла позиције корисника услуга, где су доминантна лична права, интереси и потребе, што представља приватно-правну материју.
Медицински практичари, поред своје класичне улоге, важан ангажман проналазе и у управљању трошковима здравствене заштите, на пример, кроз контролу обима лекарских консултација, броја болничких дана или броја рецепата. Ближе разматрање постаје крајње сложено кад се укључе социјални и развојни контекст у ком се услуге пружају.
Постоји све израженија тежња корисника здравствених услуга, тј. пацијената да жеље о свом здрављу преведу у право и да прибегну коришћењу права као средства за ублажавање сопствених патњи. На делу је јуридизација медицине која се огледа у опсежној регулативи која ставља нагласак на људска права и здравље.
Право на заштиту здравља у Србији прокламовано је и загарантовано уставном одредбом и део је највишег правног акта (члан 68. Устава Републике Србије, „Сл. гласник РС”, бр. 83/2006). Ово право се схвата као неимовинско субјективно право које настаје рођењем, а престаје смрћу. На основу тог права грађанин може да захтева одређено чињење у интересу свог здравља од стране овлашћених носилаца здравствених делатности који су бројни и дужни да у оквиру своје делатности пруже медицинску помоћ. У теорији се наглашава да грађанин као пацијент има апстрактно право на заштиту здравља, које се претвара у субјективно право онда кад он ступи у конкретне правне односе са здравственим установама. Општа обавеза установе да пружи здравствену заштиту, такође, може да се конкретизује само кроз одговарајући правни однос.
Појам и врсте здравствених услуга
Законом се уређује делатност пружања здравствене заштите, као и организација и руковођење здравственим службама. Према основној подели разликују се јавни и приватни облик ове организације, при чему се настоји да између оба сектора даваоца услуга постоје значајне додирне тачке (члан 45. Закона о здравственој заштити, „Сл. гласник РС”, бр. 107/2005, 72/2009 – др. закон, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012 и 45/2013 – др., у даљем тексту: ЗЗЗ).
Јавно здравство прати обавезно осигурање и установе здравствене заштите у државној својини (члан 5. Закона о здравственом осигурању, „Сл. гласник РС”, бр. 107/2005, 109/2005 – испр. и 57/2011, у даљем тексту: ЗЗО). У развијеним земљама носиоци обавезног социјалног осигурања јесу удружења и корпорације јавног права, који имају своје управе и скупштине састављене од представника осигураника и послодаваца у здравству. На пример, немачке тзв. болесничке благајне не дугују пацијентима подмирење свих трошкова здравствених услуга, него им гарантују да ће те услуге ефективно добити без додатног плаћања. Када је реч о праву Србије, законом и посебним правилником уређују се услови, критеријуми и мерила за закључивање уговора о пружању здравствене заштите из обавезног здравственог осигурања између Републичког фонда за здравствено осигурање, односно филијале и здравствених установа, приватне праксе и других правних лица (Правилник о начину и поступку остваривања права из обавезног здравственог осигурања, „Сл. гласник РС”, бр. 10/2010, 18/2010, 46/2010, 52/2010, 80/2010, 60/2011 и 1/2013).
Поводом конкретног односа лечења као уговорне стране се појављују ординирајући лекар и пацијент. У литератури се овај уговор сусреће под различитим називима: уговор о лечењу, уговор о пружању лекарске услуге, уговор о медицинском третману или медицински уговор.
Уговор ове врсте јасно је препознатљив кад се закључује у приватној лекарској пракси. У државној служби по основу социјалног осигурања постоји јавноправни оквирни уговор на основу ког се услуге чланова, медицинских посленика, стављају на располагање пацијентима и обрачунавају. Познати су, такође, примери модела уговора, као и формуларних уговора при чијем закључивању посредују сталешка медицинска удружења.
Саме услуге се према врсти, понајпре, могу издиференцирати у односу на то да ли се покривају из обавезног или добровољног здравственог осигурања (чланови 3. и 4. ЗЗО-а) и да ли су у том смислу стандардне или ванстандардне. По критеријуму сложености и доступности услуга, разликују се услуге примарне, секундарне и терцијарне здравствене заштите (чланови 88–91. ЗЗЗ-а). Наиме, здравствена делатност на примарном нивоу обухвата основне услуге превенције и лечења које се пружају у Домовима здравља као организационо децентрализованим установама на нивоу локалне самоуправе. Секундарни ниво обухвата специјалистичко-консултативну и болничку здравствену делатност. Терцијарни ниво обухвата пружање најсложенијих облика здравствене заштите и специјалистичко-консултативне и болничке здравствене делатности, као и научноистраживачку и образовну делатност, у складу са законом којим се уређује научноистраживачка делатност, односно делатност образовања. У терцијарне службе улази и обављање фармацеутске здравствене делатности у болничкој апотеци.
Здравствене услуге које се обезбеђују из средстава обавезног здравственог осигурања (члан 45. ЗЗО-а) чине највећи удео услуга здравствене заштите. Ипак, и међу њима постоје разлике јер су неке потпуно плаћене из осигурања, а у некима постоји удео пацијента у плаћању који такође може бити различит у зависности од третмана и природе услуге. Њима се, како је прописано, обезбеђују:
1) здравствене услуге у пуном износу плаћенеиз средстава обавезног здравственог осигурања (на пример, мере превенције и раног откривања болести, прегледи и лечење у случају планирања породице, трудноће, порођаја и у постнаталном периоду, укључујући прекид трудноће из медицинских разлога, прегледи, лечење и медицинска рехабилитација у случају болести и повреда деце, ученика и студената до краја прописаног школовања а најкасније до навршених 26 година живота, односно старијих лица која су тешко телесно или душевно ометена у развоју, пружање хитне медицинске и стоматолошке помоћи, као и хитан санитетски превоз и др.);
[signoff]
ДЕФИНИЦИЈЕ ПОЈМОВА
Код одређења појма услуге закон употребљава назив медицинска мера дефинишући да је то услуга која се пружа у превентивне, дијагностичке, терапијске и рехабилитационе сврхе.
Пацијент је онај коме се пружа услуга, односно лице које затражи или коме се пружа здравствена услуга ради очувања и унапређења здравља, спречавања, сузбијања и раног откривања болести, повреда и других поремећаја здравља и благовременог и ефикасног лечења и рехабилитације (члан 2. Закона о правима пацијената, „Сл. гласник РС”, 2013, бр. 45/2013).
[/signoff]