Правна (не)сигурност начела ne bis in idem кроз праксу Европског суда за људска права

Правни аспект начела ne bis in idem анализиран је кроз три различите, али за међународну и домаћу праксу значајне пресуде Европског суда за људска права, које се с једне стране баве сврхом и значајем начела ne bis in idem кроз успостављање прецизних смерница, док с друге стране дају одговоре на питања спречавања „двоструке кажњивости”. Разматрањем карактеристичних пресуда испитује се њихов утицај на домаће право и рад правосудних органа у Републици Србији.

 

Ако се пође од уставног регулисања општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора, који су део унутрашњег правног поретка Републике Србије, са могућношћу непосредне примене, и којима је дат примат у односу на право Србије, утврђује се да је чланом 18. став 3. Устава Републике Србије прописано да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење.

У члану 34. став 4. Устава Републике Србије прописано је начело ne bis in idem које гласи:

Нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку. Истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.

Наведено начело прописано је и одредбом члана 4. Законика о кривичном поступку, који гласи:

Нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен.

Правноснажна судска одлука не може бити измењена на штету окривљеног.

Међународно право о људским правима извршило је утицај на кривичнопроцесно право, као и на материјалноправо, кроз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода (Конвенција) која је донета 1950. године. Република Србија је ратификовала Конвенцију 26. 12. 2003. године.

Питање ne bis in idem прописано је чланом 4. Протокола број 7. уз Конвенцију дана 22. 11. 1984. године.

У члану 46. Конвенције прописано је да се високе стране уговорнице обавезују да ће прихватити коначну пресуду суда, а коначност пресуде прописана је у члану 44. Конвенције.

Из претходно цитираних одредби Устава Републике Србије и Конвенције Европског суда за људска права произлази да пресуде суда постају део унутрашњег правног поретка.

ПРЕСУДА MARESTI V. CROATIA

У јулу 2009. године Европски суд за људска права је у предмету Maresti v. Croatia пресудио да је Хрватска повредила члан 4. Протокола 7. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Пре него што се размотре чињенична и правна питања пресуде треба напоменути да је дугогодишња пракса полицијских службеника у земљама у региону да поводом истог догађаја подносе захтеве за вођење прекршајног поступка и кривичне пријаве, што у пракси доводи до потешкоћа у погледу јасног разграничења кривичних дела и прекршаја, а некада оваква ситуација доводи до тога да се у пракси тежа кривична дела процесуирају и кажњавају само у оквиру прекршајног поступка. Проблематичне су и ситуације у којима прекршајни суд обухвати и чињенични супстрат кривичног дела, те активира забрану ne bis in idem у кривичном поступку. Последице кумулативног вођења прекршајних и кривичних поступака доводе у питање делотворност постојећег правног оквира, али и стварају опасност од доношења различитих одлука од стране различитих судова, чиме се директно крше људска права која су заштићена међународноправним документима.

Чињенична питања у пресуди Maresti v. Croatia

У предмету Марести против Хрватске подносилац захтева је у прекршајном поступку осуђен на казну затвора у трајању од четрдесет дана јер је Прекршајни суд у Пазину утврдио да је подносилац захтева дана … током 2005. године под утицајем алкохола на аутобуској станици у Пазину вербално напао извесног Д. Р., ударио га шаком неколико пута у главу и наставио да га удара ногама и шакама по телу. Подносилац захтева је проглашен кривим за дрско и непристојно понашање на јавном месту јер је напао другу особу и реметио јавни ред и мир, чиме је учинио прекршај из члана 6. Закона о прекршајима против јавног реда и мира. Одлука је постала правоснажна дана 29. јуна 2005. године. Истовремено, дана 15. новембра 2005. године Општинско државно одветништво у Пазину поднело је Општинском суду у Пазину оптужни предлог, оптуживши подносиоца захтева за наношење тешких телесних повреда оштећеном Д. Р., позвавши се на полицијски извештај о догађају.

Подносилац захтева Армандо Марести приговарао је Европском суду за људска права да није имао приступ суду, позивајући се на члан 6. став 1. Конвенције, затим да му је два пута суђено и да је два пута осуђен за исто дело у односу на инцидент који се догодио 15. јуна 2005. године, око 19 сати, на аутобуској станици у Пазину, позивајући се на члан 4. Протокола бр. 7. уз Конвенцију, који гласи:

Никоме се не може поново судити, нити се може казнити у кривичном поступку исте државе за кривично дело за које је већ правноснажно ослобођен или осуђен у складу са законом и кривичним поступком те државе.

На крају, подносилац представке приговара позивајући се на члан 5. став 1, члан 6. ст. 2. и 3 (б) и (ц) и члан 13. Конвенције, као и на члан 2. Протокола бр. 7, да се његово лишење слободе није темељило на праву, да је повређено његово право да се сматра невиним, да није добио одговарајуће време и средства за припрему своје одбране уз помоћ браниоца по свом избору, као и да није имао никакво делотворно правно средство или право жалбе у кривичном поступку.

Правна питања у пресуди Maresti v. Croatia

Приликом одлучивања о томе да ли је дошло до повреде члана 4. Протокола 7, Европски суд за људска права позвао се на „Енгел критеријуме”, као и на тумачења из пресуде Золотукхин против Русије.

Пре објашњења „Енгел критеријума” треба напоменути да пракса Европског суда углавном иде у правцу спречавања двоструког угрожавања од стране различитих органа исте државе. Европски суд за људска права је усвојио појмове „оптужба” и „кривична” (суд је одредио садржину ових појмова тумачећи значење члана 6. Конвенције). Оптужба је по Конвенцији аутономан појам који се примењује без обзира на дефиницију коју има у домаћем закону.

Значење израза „кривична” по Конвенцији је шире у односу на значење тог појма у нашем праву. Члан 6. Конвенције примењује се и у случају када пред Националним судом није покренут кривични поступак, па је тако Европски суд у случају „Енгел и остали против Холандије” успоставио критеријуме за одређивање да ли је нека оптужба кривична, по којима су релевантне три ствари:

1. законска класификација дела према националном закону;
2. сама природа дела;
3. степен тежине казне за коју дотично лице ризикује да јој буде изречена.

Према хрватској правној класификацији није сасвим јасно могу ли прекршаји да се третирају као кривична дела. Стога, да би се утврдило да ли је подносилац захтева правоснажно ослобођен или осуђен у складу са законом и кривичним поступком државе, прво питање на које треба одговорити јесте да ли се тај поступак односи на „кривичну” ствар у смислу члана 4. Протокола бр. 7. уз Конвенцију.

Појам „кривични поступак” у одредби члана 4. Протокола бр. 7. треба да се тумачи у светлу општих начела која се односе на одговарајуће речи „оптужба за кривично дело” и „казна” у члану 6. односно 7. Конвенције, као у пресудама Haarvig v. Norway, бр. 11187/05, Rosenquist v. Sweden, бр. 60619/00, те Manasson v. Sweden, бр. 41265/98 и др.

Треба размотрити „Енгел критеријуме” при утврђивању да ли је реч о „оптужби за кривично дело”.

У Хрватском праву дело о коме се ради представља прекршај на основу члана 6. Закона о прекршајима. Без обзира на то, суд ипак понавља да је већ утврдио како одређена дела ипак имају кривичну конотацију, иако се према меродавном домаћем праву сматрају превише „тривијалнима” да би се на њих примењивало кривично право и поступак. У смислу Конвенције, позивање на „лакшу” природу дела само по себи не искључује његово разврставање као кривичног јер у Конвенцији ништа не упућује на то да би природа дела, у смислу „Енгел критеријума”, нужно тражила одређени степен тежине казне, која се утврђује с обзиром на највећу казну коју предвиђа меродавно право. У конкретном случају, чланом 6. Закона о прекршајима Републике Хрватске предвиђен је затвор у трајању од шездесет дана као највећа могућа казна, иако је подносилац представке осуђен на казну затвора у трајању од четрдесет дана. Као што је суд потврдио у неколико пресуда, када запрећена и изречена казна укључују губитак слободе, постоји претпоставка да оно што се учиниоцу ставља на терет представља „оптужбу за кривично дело”, па је суд закључио да је природа дела коју је подносилац Армандо Марести учинио била кривична, тако да је осуђујућу пресуду подносиоца захтева у прекршајном поступку сматрао осуђујућом пресудом у кривичном поступком, због чега је, према мишљењу суда, дошло до повреде члана 4. Протокола 7. уз Конвенцију.

ПРЕСУДА SERGEY ZOLOTUKHIN V. RUSSIA

До случаја Сергеј Золотукхин против Русије пракса Европског суда за људска права није била усклађена у вези са питањем да ли су дела у вези са којим се предузима гоњење иста (idem). Након доношења ове пресуде Европски суд заузима став да члан 4. Протокола 7. мора да буде схваћен тако да забрањује гоњење или суђење за друго дело у мери у којој оно произлази из идентичних чињеница или чињеница које су у суштини исте.

Значај ове пресуде огледа су утемељењу критеријума „материјални идентитет дела”, којим је Европски суд за људска права у значајној мери консолидовао своју праксу. Према томе, Европски суд за људска права заузео је становиште да се члан 4. Протокола 7. мора схватити тако да забрањује кривични прогон или суђење за друго дело у мери у којој оно произлази из истоветних чињеница или чињеница које су у суштини битно исте, као и за прво кажњиво дело за које је већ донета правоснажна осуђујућа или ослобађајућа пресуда. На овај начин осигурано је усклађено тумачење појма „исто дело” као елемента idem у начелу ne bis in idem.

Чињенична питања у пресуди Сергеy Золотукхин в. Руссиа

Подносилац представке је најпре био дисциплински кажњен због ремећења јавног реда и мира, а потом је против њега покренут кривични поступак за кривична дела везана за идентични догађај, где је у делу оптужбе описан прекршај за који је претходно дисциплински кажњен. Из чињеничног описа произлази да је подносилац представке оглашен кривим за прекршај из члана 158. Прекршајног закона, који носи назив „Прекршаји против јавног реда и мира”, на темељу чињеница да је псовао полицијске службенике и реметио јавни ред у полицијској станици, те му је на име претходно наведеног изречена прекршајна казна од три дана затвора. Након тога против њега је покренут и кривични поступак због сумње да је починио кривично дело „против јавног реда” из члана 213. став 2. Кривичног закона, затим кривично дело „вређање јавног службеника” из члана 319. Кривичног закона, као и кривично дело „употреба насиља над јавним службеником” из члана 318. став 1. Кривичног закона. Окружни суд га је након тога у односу на дело из члана 213. став 2. ослободио од казне, док га је за кривична дела из члана 318. и  319. Кривичног законика огласио кривим.

Правна питања у пресуди Сергеy Золотукхин в. Руссиа

Основно питање које је суд у овој пресуди поставио јесте да ли су дела за која је против подносиоца покренут кривични поступак била иста (idem). Чланом 4. Протокола бр. 7. установљено је да нико не може бити два пута осуђен или кажњен за дело за које је већ правноснажно осуђен/осуђена или ослобођен/ослобођена. С обзиром на мноштво оптужби поднесених против подносиоца Золотукхина у кривичном поступку, суд је сматрао да је најпре потребно утврдити да ли је кривично дело за које је подносилац представке оптужен у битном слично прекршају за који је осуђен. Узимајући у обзир критеријум за оцену истоветности, суд као једини критеријум за оцену истоветности idem установљава чињенице полазећи од претпоставке да је метод примене чињеница у односу на метод примене правне квалификације сигурнији за појединца, па је веће утврдило да се, с обзиром на дело из члана 318. и 319. Кривичног закона за вређање и претње насиљем против јавног службеника, овај део осуде заснивао на различитим чињеницама и временски каснијим од оних на којима се заснивала његова осуда за кривично дело против јавног реда, док је део оптужбе за кривично дело против јавног реда из члана 213. Кривичног закона упућивао на исте чињенице као што су оне на којима се заснивала пресуда из члана 158. Закона о прекршајима. Како прекршај против јавног реда и мира из члана 158. Закона о прекршајима и кривично дело против јавног реда из члана 213. Кривичног закона имају исте битне елементе, а то је ремећење јавног реда, веће је закључило да је подносилац представке гоњен за дело за које је већ пре био осуђен.

ПРЕСУДА A AND B V. NORWAY

У наредним редовима, а узимајући у обзир члан 16. став 2. Устава Републике Србије, те чланове 19, 32. и 46. Конвенције, отвара се неколико важних питања због којих би се у перспективи поставили захтеви владама и државама високих страна уговорница да изврше одговарајуће измене у процесним и материјалним законима како би у тако уређеним правним системима било омогућено да се воде интегрисани двоструки (управни/кривични) поступци, чиме би се с једне стране постигло очување принципа ne bis in idem, а с друге стране могућност да државе преузму „калибрисан” регулаторни приступ у датој области. Треба нагласити и то да последица напуштања и ограничавања пресуде Золотукхин против Русије свакако може да изазове правну несигурност.

Чињенична питања у пресуди A and B v. Norway

Подносиоци представки су од суда тражили заштиту имена, па их суд води као странке А и Б. У оба случаја чињенична основа је пропуст подносилаца представки да пријаве порески приход у Пореској управи, на основу чега су кажњени од стране Пореске управе у вредности 30% на износ непријављеног прихода. Подносиоци представки су се жалили Високом суду и Врховном суду Норвешке наводећи да је вођењем кривичног поступка и кажњавањем у кривичном поступку повређено начело ne bis in idem, јер су у управном поступку кажњени правоснажном одлуком пре правоснажности одлуке у кривичном поступку. Врхови суд Норвешке је одбио жалбе позивајући се на пресуде Золотукхин против Русије, Нилсон против Шведске, Руотсалаинен против Финске, Рт против Швајцарске и Филипс против Велике Британије, уједно сматрајући да не може бити сумње да је постојало довољно веза у суштини и времену између управног и кривичног поступка.

Позивајући се на кршење члана 4. Протокола број 7. уз Конвенцију, подносиоци представке су тврдили да су били подвргнути двоструком суђењу због исте ствари, те да им је у управном поступку изречена казна од 30% на износ од непријављеног прихода, а у кривичном поступку кажњени су на казну затвора у трајању од једне године, сматрајући да су оба поступка „кривичне природе”, тј. да је и управни поступак у којем им је изречена казна „кривични”.

Чињенични основ у оба поступка је исти (idem) јер је у оба поступка утврђено да је дошло до пропуштања подносилаца представки да пријаве приход у пореској пријави. Подносиоци сматрају да је дошло до „дуплирања” поступака (bis).

Правна питања у пресуди A and B v. Norway

У одлучивању о представкама суд је најпре преиспитао своју постојећу праксу од значаја за тумачење и примену начела ne bis in idem (члан 4. Протокола број 7. Конвенције). Позивајући се на пресуду Золотукхин против Русије да би се оценило да ли су поступци вођени за исто (idem) дело и на основу критеријума из те пресуде, суд је закључио да се ради о истом делу.

Спорно је било питање да ли је поступак пред Пореском управом, а с обзиром на изречену казну (30% на износ од непријављеног прихода), био „кривични”, па се суд за потребе одлучивања у овом предмету вратио на пресуду Р. Т. против Швајцарске (одузимање возачке дозволе у поступку пред Канцеларијом за путни саобраћај и осуда на условну казну затвора и новчану казну у Окружној канцеларији).

Ако се погледа тумачење Европског суда за људска права, долази се до тога да је, да би суд утврдио да ли је подносилац захтева „правоснажно ослобођен или осуђен у складу са законом и кривичним поступком државе”, прво питање на које треба одговорити да ли се тај поступак односи на „кривичну” ствар у смислу члана 4. Протокола број 7.

У члану 4. Протокола број 7. уз Конвенцију, члану 14. став 7. УН Пакта о грађанским и политичким правима и члану 50. Повеље о основним правима Европске уније говори се о „истом делу”, Америчка повеља о људским правима говори о „истом узроку” („истим чињеницама”), конвенција којом се спроводи Шенгенски споразум забрањује казнени прогон за „исте радње” („исте чињенице”), а Статут Међународног кривичног суда користи израз „исто понашање”. Суд заузима становиште да се члан 4. Протокола број 7. мора тумачити тако да забрањује кривични прогон или суђење за друго дело уколико оно произлази из истих чињеница или чињеница које су у суштини исте. Гаранција уграђена у члану 4. Протокола број 7. постаје релевантна на почетку новог кривичног прогона, кад је претходна ослобађајућа или осуђујућа одлука постала по својој снази res iudicata.

У пресуди против Норвешке суд се позвао на предмет Нилсон против Шведске од 13. 12. 2005. године, у којем је први пут уведен тест „у довољно блиској вези у суштини и времену” (У посебном поступку одузета је дозвола и изречена казна у кривичном поступку за вожњу у пијаном стању. Иако су различите санкције изречене од стране два различита органа у различитим поступцима, постојала је довољно блиска веза између њих у суштини и времену.).

С друге стране, у поступцима за изрицање пореских казни у управном поступку и у поступцима за утају пореза у кривичним поступцима, и то Нyканен против Финске, Гланц против Финске и Луки Ден против Шведске, суд је закључио да је дошло до кршења члана 4. Протокола број 7. уз Конвенцију, јер поступци нису били у довољно блиској вези у суштини и времену.

Наиме, утврђено је да поступци вођени од стране управног органа и кривични поступак нису били повезани и да су постали правоснажни независно један од другог, као и то да ниједна од санкција није узета у обзир од стране суда или управног органа у одмеравању тежине друге санкције. Суд надаље сматра да је легитимно право држава да бирају комплементарне правне одговоре на друштвено неприхватљиво понашање кроз различите процедуре које чине кохерентну целину, а све под условом да акумулирани правни одговори не представљају превелики терет за појединца који је у питању.

У тумачењу члана 4. Протокола број 7. уз Конвенцију, у параграфу 123. суд наводи да ефекат ове одредбе Конвенције не може бити да се државама уговорницама забрани организовање својих правних система, да имају интегрисан приступ малверзацијама, а посебно приступ који укључује паралелне фазе правног одговора од стране различитих органа, док је суд у параграфу 130, а на основу разматране судске праксе, закључио да тужене државе морају убедљиво показати да су поступци у довољној мери блиско повезани у суштини и времену, односно мора се доказати да су комбиновани на интегрисан начин тако да формирају кохерентну целину. Одлука суда од 15. 11. 2016. године донета је са 16 гласова „за” и једним „против”, са ставом да није било повреде члана 4. Протокола број 7. уз Конвенцију у односу на подносиоце представке.

У издвојеном мишљењу судија Пинто де Албукерке противи се ограничавању утицаја пресуде Золотукхин в. Руссиа, наглашавајући да је заузетим ставом у пресуди против Норвешке суд напустио основно начело у европској правној култури да исто лице не може бити гоњено више од једном по истим чињеницама. У издвојеном мишљењу наведени судија истиче проблем образложења пресуде Великог већа у погледу непрецизног описа услова потребних за комбиновање административне и кривичне казне и површну примену наведених услова, која даје дуготрајни утисак лакоће резоновања на штету гаранције принципа ne bis in idem. Наиме, потребно је да се принцип ne bis in idem сагледа независно од било ког услова у вези са изрицањем или извршењем казне, а његова примена у виду забране двоструког кажњавања јесте гаранција да ће се свака кривична санкција изречена у кривичном поступку узети као основ забране за изрицање накнадне казне за исту чињеницу. Како теорија и пракса заступају становиште о декриминализацији, у административним делима се налази основ са смањење казнене политике. Овај тренд се, према мишљењу судије Албукеркеа, често карактерише преношењем кривичних дела са поља кривичног права на поље прекршаја или у област управног права, где процедуралне и суштинске гаранције нису у супротности са кривичним правом и кривичним поступком. Проблем може да се јави јер је гоњење за административне прекршаје дискреционо право надлежних органа управе. Оно што је спорно, према мишљењу поменутог судије, јесте да члан 4. Протокола број 7. забрањује паралелне поступке када је коначна одлука донета у управном или кривичном поступку, јер постављање различитих основа од стране административних и правосудних органа о истим чињеницама на основу различите процене истих доказа доводи у питање кривични поступак и ауторитет државе. Судија Пинто утврђује да Велико веће није упоредило доказна правила административног и кривичног поступка у норвешком праву како би утврдило да ли постоји опасност од дуплирања прикупљања и оцене доказа. Тачније, Велико веће не анализира правни оквир који регулише интеракцију између различитих административних и правосудних органа, те не утврђује да ли је терет доказивања различит у пореским поступцима у односу на кривични поступак, јер се на први примењује стандард „вероватног узрока”, док је у другом употребљен стандард „строго доказивање”. С тим у вези, ови докази у различитим поступцима доводе до различитих оцена, што оптуженог може да доведе у неповољан положај. Након тога, према мишљењу судије Албукеркеа, суд није дао одговор на различита доказна правила која се односе на норвешки управни и кривични поступак и специфичности, као и на последице вођења два одвојена поступка који би требало да доведу до изрицања узастопне санкције, па сходно наведеном закључује да је дошло до повреде члана 4. Протокола број 7. уз Конвенцију.

ЗАКЉУЧАК

На основу разматране судске праксе, а да би се двоструки управни и кривични поступци сматрали довољно повезаним у суштини и времену и на тај начин компатибилни са (бис) критеријумима предвиђеним у члану 4. Протокола број 7, према ставу суда закључци су:

1. да различити поступци следе комплементарне циљеве и тиме решавају не само in abstracto, већ и in concreto различите аспекте друштвено неприхватљивог понашања;
2. да је двојност датих поступака предвидљива у последицама, како у закону тако и у пракси, истог оспореног понашања (idem);
3. да се прикупљени докази у једном поступку користе у другом поступку, односно да ли је могуће да се избегне дуплирање у прикупљању и процени доказа кроз интеракцију између различитих органа;
4. изнад свега, да се изречена санкција у поступку који први постане правоснажан узима у обзир у оном који постане касније правоснажан, како би се спречило да конкретни појединац на крају сноси превелики терет, односно да ли може да се постигне механизам који би осигурао да је укупан износ било којих изречених казни пропорционалан.

Аргументацију за доношење овакве одлуке суд је нашао у чињеници да је вођење двоструких поступака било очекивано за подносиоца представке који мора да је знао од самог почетка да је кривично гоњење, као и изрицање пореских казни било могуће или чак вероватно на основу чињеница из предмета. Суд на крају прихвата став Врховног суда Норвешке да су управни поступак и кривични поступак, који су вођени паралелно, међусобно повезани. Исто тако суд закључује да су коришћене утврђене чињенице из једног предмета у другом предмету и да је, што се тиче пропорционалности укупно изречене казне, изречена казна у кривичном поступку узела у обзир пореску казну, па на основу тога закључује да је постојала довољно блиска веза између њих, како у суштини тако и у времену, да би се сматрала делом интегралне шеме санкција према норвешком закону.

Да би у перспективи дошло до вођења управног и судског поступка паралелно, неопходне су претходне измене процесних и материјалних закона како не би дошло до повређивања члана 4. Протокола број 7. уз Конвенцију. Овим се отварају бројна питања и то у погледу промена које би се односиле на промену Законика о кривичном поступку (члан 68, чланови од 82. до 146. ЗКП-а), Кривичног Законика, Закона о пореском поступку, Закона о општем управном поступку и Закона о прекршајима. У процесним законима било би неопходно извршити измене о могућности преузимања чињеничног стања из правоснажно завршеног поступка у поступку који се води.

Расправа коју даље треба отворити односи се на питање ком поступку, на основу утврђеног чињеничног стања, треба дати предност у ситуацији у којој је један поступак вођен пред органом управе, а други пред судским органом, па да након тако завршеног доказног поступка и преузетих резултата то постане основ за доношење одлуке било суда било органа управе; а затим, да ли ће суд имати право да прихвати или не прихвати чињенично стање у пореском, управном и прекршајном поступку, и да на тако утврђено чињенично стање примени норму кривичног права. Ако би се прихватила обавеза да се у паралелно вођеним поступцима приликом доношења одлуке о врсти и висини санкције узима у обзир претходно, у другом поступку, правоснажно изречена санкција и да иста буде инкорпорирана у разлоге за висину и врсту санкције, таква ситуација такође би захтевала интервенцију у материјално и процесно право, и то како у кривично тако и у управно, пореско и прекршајно право. Напослетку, овако дефинисан критеријум утиче на аутономност у одлучивању било суда било органа управе да, по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно, свих доказа као целине и на основу резултата целокупног поступка донесе одлуку.

Чињеница је да критеријуми утврђени у пресудама Европског суда у тумачењу члана 4. Протокола 7. Конвенције, и то у пресудама Золотукхин против Русије, Марести против Хрватске, Томасовић против Хрватске, „Енгел критеријумима” уносе правну сигурност која је можда у мањем делу била штетна за државе, али је заштићена далеко већа правна вредност и основно начело у европској правној култури, како то објашњава судија Пинто де Албукерке у свом издвојеном правном мишљењу.

Из досадашњег разматрања може да се закључи да је суд на основу већ давно прихваћене праксе и, када је право Србије у питању, за прекршајне поступке закључио да су кривични поступци. С друге стране, вођење поступка пред прекршајним судом, управним органом и пред кривичним судом, а поводом истог догађаја, не само што би представљало повреду основних људских права, већ би оптерећивало судове бројем предмета, који би стварали трошкове за буџет државе. Имајући у виду наведено, неопходно је размишљати у правцу измена материјалних и процесних закона, успостављања боље сарадње међу државним органима, те прецизног разграничења овлашћења државних органа.