Правна питања континуиране медицинске едукације здравствених радника

За успостављање система континуиране медицинске едукације у нашој земљи од битног значаја је било оснивање комора у здравству и организовање њиховог рада. Образовани су центри за континуирану медицинску едукацију при факултетима, а у ове активности су укључене и бројне здравствене институције и професионална удружења. Ипак, требало је времена да се систем континуиране едукације у потпуности прихвати и стручно потврди, а пракса је изродила и одређене неправилности и малверзације у вези са акредитацијом и бодовима. Такве појаве треба да буду предмет даље реформе области континуиране медицинске едукације, будући да су стална едукација и професионални развој постали императив савремене медицине

 

Питања професионалности и стручности у раду уско су повезана са процесом образовања, а посебно када је реч о медицинским професијама које раде унутар здравственог система. Оне имају обележје услужних делатности од јавног значаја без обзира на својински облик рада, односно да ли је реч о јавном или приватном сектору здравства.

Различити видови образовања присутни су и кад су у питању друге професије, међутим, оно што је особено када се узимају квалификативи и околности рада у здравственим делатностима јесу ризици и променљивост медицинских стандарда које те делатности носе, услед новина и унапређења у дијагностичким процедурама и методама лечења, а исто тако и услед технички све више усавршених апарата и справа. То изискује стално праћење промена и обнављање знања кроз обуке запослених, што се постиже увођењем система континуиране медицинске едукације (КМЕ) која је раније била препорука, а данас постаје законска обавеза.

Премда принципи медицинске етике наглашавају поштовање високоморалних и стручних дужности у раду лекара (сталешко право), овде се полази од тога да је захтев едукације те врсте наметнула, пре свега, пракса која је временом постала сложенија и опсежнија. За разлику од класичних видова медицинског образовања, ова врста едукације усмерена је на практичне вештине и знања, као и на то како теоријска знања најбоље применити у пракси, како их унапредити и подићи на ниво савремених важећих стандарда у актуелним медицинским специјалностима.

 

Појам и врсте континуиране медицинске едукације

Континуирана медицинска едукација разматрана је у иностраној стручној литератури и прихваћена у пракси још раних шездесетих година прошлог века, разумевајући под тим усвајање знања и вештина које су признате од стране стручне јавности у оквиру основних медицинских наука, клиничке медицине и пружања здравствене заштите. Она се дефинише као збир активности које пружају подршку професионалном развоју лекара и доводе до побољшања резултата рада, гледајући у свему томе добробит за пацијенте. Она обухвата стицање знања и искустава у областима којима се баве лекари с намером да редовно и континуирано побољшају вршење професионалних дужности и одговорности. Од суштинског значаја је континуитет медицинског образовања, што подразумева сталан и прогресиван процес.

Према својим појавним облицима, континуирану медицинску едукацију чине образовне активности као што су: учешће на стручним и научним скуповима, учешће на семинарима, курсевима и другим програмима континуиране медицинске едукације. Ове активности служе да се одрже, развију и увећају знања, вештине и професионална достигнућа које лекар и остало здравствено особље користе кад пружају услуге пацијентима, обраћају се јавности или професионално комуницирају. Кроз систем континуиране едукације обезбеђује се да најновија знања и најсавременије технике лечења буду пренесене лекарима и другим здравственим радницима кроз допунски и стални облик интерног усавршавања унутар матичне установе или екстерног усавршавања у другим установама и на стручним скуповима.

Примери тема које су укључене у одређење едукације укључују:

1) управљање здравственим процесима – за лекаре који су одговорни за руковођење у здравственим установама;

2) методологију образовања – за лекаре који предају у медицинској школи;

3) добру праксу – за лекаре у пружању и унапређењу услуга пацијентима;

4) статистику – за шифре и накнаде у пракси здравственог осигурања.

 

Кад је реч о праву Србије, закон само описно даје појам континуиране медицинске едукације, наводећи активности које она обухвата: учешће здравствених радника на стручним и научним скуповима, учешће на семинарима, курсевима и другим програмима континуиране едукације (Закон о здравственој заштити, „Сл. гласник РСˮ, бр. 107/05, 72/09 – др. закон, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 – др. закон, 93/14, 96/15 и 106/15, члан 187, у даљем тексту: ЗЗЗ).

Најраспрострањенији начин преношења знања је преко различитих стручних скупова и курсева, чији полазници, у зависности од нивоа и обима презентованих знања, као и постојања провере стечених знања, добијају одређени број поена (бодова) који се евидентирају и сабирају са претходно стеченим.

Посматрајући упоредноправна искуства постоји више модела континуиране медицинске едукације. Први модел оријентисан је на лекарски кадар тако што је едукација независна од образовног система државе и она се спроводи од стране оних који репрезентују здравствене раднике (коморе, уније, асоцијације, научна друштва). Типичан пример за тај модел јесте Немачка, као и још неке од европских држава (Аустрија, Швајцарска, Италија, Чешка и УК). У тим системима лекарске коморе и асоцијације су одговорне за вођење едукативних активности, укључујући и сертификате, акредитацију предавачког кадра и усклађеност са програмима. Професионалне асоцијације су одговорне и за давање правног оквира, осим тамо где то улази у надлежност министра здравља. Обављање едукације врши се од стране различитих група, које могу да укључе лекарске асоцијације, фармацеутске компаније, национална научна удружења и индивидуалне лекаре.

Други модел је политички оријентисан модел у коме је едукација, такође, независна од образовног система, с тим што је давање правног оквира надлежност министра здравља, а не лекарских ентитета. Обављање едукације слично је као у првом моделу, док Италија има комбинацију првог и другог модела, тако што коморе издају сертификате за програме и дају акредитацију установи едукатора. Овде постоји централизовани приступ министра и агенција за континуирану едукацију које су за то прошле акредитацију.

Трећи модел је оријентисан на универзитете (Мађарска, Украјина, Белорусија), и у њему је универзитет доминантна или једина институција која едукује, а правни оквир даје министар зравља.

Модели показују да постоје битне разлике у западном и источном систему едукације, што прати и правни приступ који се разликује у томе да ли се даје већа улога сталешком праву или одговарајућој законској регулативи. У већини западних развијених држава студије медицине у виду основног образовања на универзитету одвојене су од професионалне едукације. Ако у неком виду и постоји пружање те врсте едукације оно може бити задржано као изузетак на локалном нивоу. Супротно томе, у државама источног система континуирана едукација представља интегрални део редовног образовања са централном улогом универзитета који пружају академску наставу (додипломску), специјалистичку и последипломску наставу базирану на едукативним програмима са обавезним и изборним предметима. Узимајући све то у обзир, није изненађујуће што државе источног система користе за континуирану едукацију израз доживотно учење. Приступ и очекивања од програма едукације различити су и зависе од система медицинског образовања из кога долазе као њихова реакција на одређене стилове учења.

 

Правни основ спровођења едукације

а) Упоредноправна решења и пракса

На међународном плану питања здравља и едукованости кадра у фокусу су занимања неколико организација, а пре свега Светске здравствене организације која усваја термин континуираног професионалног развоја (Regional Guidelines for Continuing Medical Education CME / Continuing Professional Development CPD Activities WHO, 2010). Поред тога, основни принципи медицинске едукације (основне студије медицинске едукације на факултетима и клиничке едукације, последипломска медицинска едукација и професионални развој лекара) садржани су детаљно у посебном саопштењу Светске медицинске асоцијације (Statement on Medical Education, WMA 57^th General Assembly, Pilanesberg, South Africa, October 2006). У њему се наглашава да је пракса медицине динамична и да је карактеришу стална унапређења. Медицинска едукација представља концепт континуираног учења који почиње са основним медицинским студијама и траје све док лекар не изађе из активне праксе. Њен циљ је да припреми оне који практикују медицину да примењују најновија научна сазнања у промоцији здравља, превенцији и лечењу болести, као и ублажавању симптома и последица неизлечивих болести. Медицинско образовање обухвата етичке стандарде који уређују поступање лекара. Сви лекари имају одговорност према себи, професији и својим пацијентима да одрже високе стандарде у погледу степена едукованости. Професије, факултети и образовне институције, као и влада, деле одговорност за то да медицинска едукација задовољава високе стандарде квалитета. Клиничка компонента медицинске едукације треба да буде усмерена на надзор оболелих и непосредна искуства у дијагностици и лечењу болести. Пре почетка независне праксе, сваки лекар треба да заврши формални програм надгледаног клиничког образовања у виду стажирања. После тога долази континуирани професионални развој дефинисан кроз образовне активности које служе за одржавање, развој и увећање знања, вештина и професионалних способности. Лекари треба да настоје да унапреде садржај свог практичног рада током каријере. Новостечена знања и искуства од суштинске су важности за континуирани професионални развој лекара: да прате дешавања у клиничкој медицини и животној средини у пружању здравствене заштите, као и да одрже ниво знања и вештина потребних да се обезбеди висок квалитет здравствене неге. Циљ континуираног професионалног развоја је и да унапреди надлежности лекара. Медицинске школе, универзитети и професионална удружења деле одговорност у погледу пружања ефикасних могућности да се сви лекари континуирано професионално развијају.

На плану активности европских држава образован је Форум за континуирану медицинску едукацију (EACCME) који истиче потребу шире перспективе система едукације кроз обликовање заједничких програма у мери у којој је то могуће. За разлику од САД, где је свако ко жели да се професионално бави медицином обавезан да редовно улаже у себе и да се стручно усавршава, у европским државама то није случај и још нису усаглашене различитости које су наслеђене, а дефинисани су само општи услови, којих се формално придржавају све чланице. Негде је едукација обавезна, а негде добровољна. Значај варира од земље до земље. Ипак, у односу на присутну законску материју, у већини европских земаља едукација је обавезна (Аустрија, Чешка, Француска, Немачка, Мађарска, Италија, Швајцарска), али само неколико земаља уводи санкције у случају неиспуњења (Немачка, Мађарска, Швајцарска). Национално посматрано, постоје разлике у санкцијама тј. извршењу етичке обавезе лекара да континуирано обнавља своја знања. У Шпанији и Украјини едукација је добровољна, с том разликом што недостатак едукативних активности у Украјини може довести и до губитка лиценце за рад, без обзира на то што се едукација сматра етичком, а не правном дужношћу лекара који ради у пракси.

Кроз одређена истраживања успостављена је свеобухватна база података о томе какви системи континуиране медицинске едукације преовлађују у Европској унији, који су путеви едукације и каква је успостављена улога и одговорност актера. Постоји недоследност у структурним и системским разликама медицинског образовања, па и у разумевању и утицају на захтеве континуиране медицинске едукације. Међутим, евидентно је да је таква едукација свуда релевантна за развој образовних програма. Програми могу бити веома различити, у зависности од тога да ли долазе из медицинског образовног система, да ли уводе одређене стилове учења и надограђују „школски системˮ са више или мање интерактивним програмима, у којима је онај ко учи у средишту пажње. Утврђене структуралне разлике уводе потребу не само за акредитацијом, него и на чињеницу да се обрати пажња на програме развијене на националном нивоу. Узима се у обзир који су релевантни актери у пружању услуга знања, као и у којој мери похађање едукације позитивно утиче на негу и заштиту пацијената у пракси. Настоји се да се нова сазнања шире на више држава чланица, да се врши интеграција образових система, али и препознају одређене културолошке разлике у томе.

Пракса развијених држава као што је Француска показује да медицинска едукација која се пружа по овлашћењу од стране акредитованих институција није нова и да постоји још од 1999. године. После вишедеценијске неуспешне политике да се лекари подстакну да сами учествују у активностима едукације на добровољној основи, таква едукација је уведена као обавезна по закону за све лекаре у Француској (Loi No 2002-303 од 4. марта 2002. године). Имплементација новог закона ишла је постепено, а обавезност укључује различите врсте програма с циљем да се одржи и унапреди медицинско знање лекара. Од лекара се тражи да учествују у једном броју програма, односно одређеним активностима, да остваре бодове и да добију посебан сертификат о томе сваких пет година.

У Немачкој је континуирана медицинска едукација регулисана правилима медицинског сталежа и сматра се саставним елементом активности сваког лекара (Muster-Fortbildungsordnung, Bundesärztekammer, 2013). Ажурирање знања и континуирано ширење професионалних вештина део је слике о лекару.

Циљ континуиране едукације је да штити и стално побољшава квалитет лечења, и на тај начин гарантује оптимално пружање здравствене неге за пацијенте. Редовно континуирано образовање је стога од великог значаја за осигурање квалитета у медицини. Континуирана едукација може бити успешна само ако се, с једне стране, отклањају објективне празнине у знању и поступању и, с друге стране, задовољава субјективна, појединачна видљивост потребе за континуираним образовањем. Коморе лекара подржавају напоре за осигурањем квалитета рада својих чланова усвајањем препорука у вези форме и садржаја континуираног образовања, и саме нудећи одговарајуће едукативне догађаје.

Ако се посматрају здравствени системи у бившим републикама СФРЈ, континуирана медицинска едукација је најраније постала обавезна за лекаре који раде са пацијентима у Словенији од 1992. године, а у Хрватској од 1995. године.

 

б) Право Републике Србије

Основи континуиране медицинске едукације која се предвиђа као право и обавеза сваког здравственог радника постављени су доношењем ЗЗЗ-а из 2005. године, јер се таквим решењем које је неопходно за све здравствене раднике обезбеђује реформа образовног и здравственог система у складу са препорукама Светске здравствене организације. Закон на овом месту говори о праву и обавези, премда се у упоредном праву едукација сматра етичком дужношћу и правном обавезом. Закон полази од појма стручног усавршавања здравствених радника и здравствених сарадника, укључујући ту стицање знања и вештина у здравству, и то у виду:

1) специјализације и уже специјализације;

2) континуиране едукације (члан 181).

Трошкове стручног усавршавања здравствених радника и здравствених сарадника сноси послодавац. Одредба која се односи на континуирану едукацију наводи да она подразумева:

1) учешће на стручним и научним скуповима;

2) учешће на семинарима, курсевима и другим програмима континуиране едукације (члан 187).

 

Министар здравља је по закону овлашћен да пропише врсту, програме, начин, поступак и дужину трајања континуиране едукације, установе и удружења која могу спроводити поступак континуиране едукације, критеријуме на основу којих се врши акредитација програма континуиране едукације, као и друга питања од значаја за спровођење континуиране едукације. Поред тога, акредитацију програма континуиране едукације према закону врши Здравствени савет Републике Србије. Континуирана едукација може да се обавља под условима прописаним законом и у Агенцији за лекове и медицинска средства Србије, Агенцији за акредитацију здравствених установа Србије, Управи за биомедицину, као и у другим јавним агенцијама, органима и организацијама над којима надзор врши Министарство здравља.

Спровођење стручног усавршавања сагласно решењима закона прати низ других одредаба које су везане за надлежности, квалитет и лиценцирање рада здравствених радника.

Поједине одредбе тичу се организационих питања, где Закон прописује да се здравствена делатност обавља на примарном, секундарном и терцијарном нивоу, а да је свака здравствена установа између осталог дужна да:

1) обезбеди услове за стално стручно усавршавање својих запослених;

2) организује и спроводи мере сталног унапређења квалитета стручног рада (члан 80).

 

Стручни савет здравствене установе предлаже план стручног усавршавања здравствених радника и здравствених сарадника (члан 145). Предвиђа се организација континуиране едукације за спровођење скрининг програма за које је задужена Управа за скрининг (члан 129а). По закону се образује Здравствени савет Србије, а једна од прописаних надлежности је да врши поступак процене квалитета програма континуиране едукације здравствених радника и здравствених сарадника (члан 154).

Значај континуиране едукације сагледава се и кроз казнене одредбе Закона, тако што се за прекршај новчано кажњава здравствена установа, односно друго правно лице, уколико запосленом здравственом раднику или здравственом сараднику не обезбеди плаћено одсуство за континуирану едукацију ради обнављања одобрења за самостални рад (члан 256).

Као подзаконски акт у овој материји усвојен је, такође, одговарајући правилник којим се утврђују врста, програми, начин, поступак и дужина трајања континуиране едукације, установе и удружења која могу спроводити поступак континуиране едукације, критеријуми на основу којих се врши акредитација програма континуиране едукације, као и друга питања од значаја за спровођење континуиране едукације за здравствене раднике и здравствене сараднике (Правилник о ближим условима за спровођење континуиране едукације за здравствене раднике и здравствене сараднике, „Сл. гласник РСˮ, бр. 2/11 и 102/15).

Поступак процене квалитета програма континуиране едукације врши Здравствени савет Србије најмање четири пута годишње. Акредитација програма се добија ако:

1) програм усавршава знања, вештине и стручност полазника;

2) се се програм заснива на најновијим знањима и достигнућима струке;

3) програм обрађује теме од већег социјално-медицинског значаја;

4) програм доприноси унапређењу квалитета стручног рада;

5) је у програму јасно дефинисана тема и циљна група по основу стручне спреме, врста континуиране едукације, садржај, сатница, предавачи, референце и дужина програма;

6) је програм одобрен од стручног тела организатора програма континуиране едукације, а ако такво тело код организатора не постоји одобрење даје стручно тело одговарајућег удружења здравствених радника или одговарајућег факултета;

7) је предавач акредитованог програма лице које има најмање високу стручну спрему и најмање пет година радног искуства у струци, а лице које има завршену вишу или средњу стручну спрему, и најмање 10 година радног искуства у струци (члан 5 Правилника).

 

Предавач акредитованог програма треба да има најмање исти степен стручне спреме као и лица на која се односи акредитовани програм. Организатор акредитованог програма мора да обезбеди ораганизационо-техничке услове за успешно спровођење програма континуиране едукације, односно да има развијен систем евиденције присуствовања, систем провере знања (за курсеве, односно семинаре), систем евалуације организованог скупа (осим за стручне састанке), систем за чување документације, као и друге услове који су од значаја за акредитацију програма. Здравствени савет вреднује сваки пријављени програм континуиране едукације одређивањем одговарајућег броја бодова. Поступак континуиране едукације могу спроводити факултети, школе здравствене струке, здравствене установе, приватна пракса и удружења здравствене струке и установе (члан 8).

Правила медицинског сталежа такође налажу да је животна дужност лекара да се стално тј. континуирано, теоретски и практично, стручно усавршава и примењује дијагностичке методе и терапијске процедуре модерне медицине. Одржавање нивоа знања и вештина неопходно за пружање здравствене заштите високог квалитета је и морална дужност лекара. Медицински факултети, болнице и професионална лекарска удружења имају заједничку одговорност за развој и стварање могућности да сви лекари учествују у сталном стручном усавршавању. Стечено стручно знање лекар је дужан да преноси својим колегама и другим здравственим радницима. Лекар се стара о унапређењу своје личне информисаности и повећању знања из области хуманистичких, природних и друштвених наука (Кодекс професионалне етике Лекарске коморе Србије, „Сл. гласник РСˮ, бр. 121/07, члан 8).

 

У спровођењу едукативних активности важну улогу имају коморе здравствених радника, односно здравствених сарадника као професионалне организације. Закон уређује послове комора наводећи могућност оснивања посебних одбора у њиховом раду (Закон о коморама здравствених радника, „Сл. гласник РСˮ, бр. 107/05 и 99/10, члан 16).

Тако се при Лекарској комори образује одбор за медицинско образовање који:

1) се стара о условима и начинима стручног образовање чланова;

2) даје мишљења и предлоге Управном одбору за покретање иницијативе према надлежним органима изван Коморе, у области планова и програма студија на медицинском факултету, специјализација, стицања научних звања, приправничког и специјалистичког стажа;

3) у сарадњи са медицинским факултетима, Српским лекарским друштвом и другим стручним удружењима, води рачуна о унапређењу начина лиценцирања чланова Коморе и начина стручног усавршавања и размене стручних знања чланова;

4) даје мишљење о признавању диплома и других степена образовања страних држављана стечених у иностранству;

5) обавештава и покреће иницијативу ка Управном одбору о свим питањима из своје делатности која су од значаја за континуирано медицинско образовање чланова и остварење циљева и задатака Коморе;

6) обавља и друге послове у складу са законом, статутом и општим актима Коморе (Статут Лекарске коморе Србије, „Сл. гласник РСˮ, бр. 111/06, 68/08, 14/10, 36/11 – одлука УС, 43/11 и 22/12, члан 41. у вези са чланом 34).

 

Поред тога, Комора, у оквиру осталих послова и у сарадњи са медицинским факултетима, стручним удружењима и другим организаторима континуиране медицинске едукације, координира континуирану медицинску едукацију чланова Коморе, имајући у виду предлоге и иницијативе регионалних комора, и води евиденцију прикупљених бодова у оквиру континуиране едукације чланова Коморе неопходних за обнављање лиценце, а према подацима достављеним од стране регионалних комора (члан 49). Регионалне лекарске коморе дају иницијативу и предлоге за извођење и координацију процеса континуиране медицинске едукације на територији регионалне коморе и воде евиденцију прикупљених бодова у оквиру континуиране едукације чланова Коморе неопходних за обнављање лиценце са територије регионалне коморе, а те податке су дужне да доставе Лекарској комори Србије.

 

Правни значај континуиране медицинске едукације

(а) Подизање квалитета здравствене заштите кроз коморски систем

Сврха здравствене политике је да се побољша квалитет, безбедност и ефикасност лечења и превентивне здравствене заштите, да се лекари окрену обрасцима праксе, да се смање разлике у медицинској пракси, као и да се са мањим трошковима користе најбоље терапијске процедуре у квалитету неге пацијената који често немају једнак приступ заштити.

Како показују искуства развијених земаља, само бављење медицином није довољно да гарантује квалитет услуга здравствене заштите. Зато едукација већином постаје обавеза сваког лекара у складу са условима рада било у амбулантном или болничком сектору, јавној или приватној пракси. Рад лекара треба да се руководи условима едукације на основу које се добија сертификат који се може истаћи као знак квалитета. У том контексту истиче се да циљ континуиране едукације није да се медицинска пракса контролише, већ да јој се помогне у смислу одржања или достизања стандарда добре праксе.

Први од задатака јесте да се на виши ниво подигне учешће лекара у програмима едукације, а други да се унапреди знање и поштовање медицине засноване на доказима.

Активности подизања квалитета у складу су са законским начелом сталног унапређења квалитета здравствене заштите (ЗЗЗ, члан 23). Начело сталног унапређења квалитета здравствене заштите остварује се мерама и активностима којима се у складу са савременим достигнућима медицинске науке и праксе повећавају могућности повољног исхода и смањивања ризика и других нежељених последица по здравље и здравствено стање појединца и заједнице у целини.

Здравствени савет Србије, који даје акредитације програмима континуиране медицинске едукације, има такође у свом делокругу рада надлежност да се стара о развоју и квалитету система здравствене заштите (члан 154).

Посебним правилником ближе се уређује праћење и остваривање показатеља квалитета рада здравствених установа, где се као један од показатеље издваја стицање и обнова знања и вештина код запослених. Овај показатељ квалитета укључује испуњеност следећих захтева радног процеса:

1) постојање плана едукације за све запослене у здравственој установи;

2) број радионица, едукативних скупова и семинара одржаних у здравственој установи;

3) проценат особа које су бар једном о трошку установе похађале курс, семинар или учествовале на конгресу или стручном састанку из области која је релевантна за њихов стручни рад;

4) број акредитованих програма континуиране медицинске едукације од стране Здравственог савета Србије, а чији су носиоци (предавачи) запослени у здравственој установи (Правилник о показатељима квалитета здравствене заштите, „Сл. гласник РСˮ, бр. 49/10, члан 40).

 

Подизање стандарда квалитета здравствене заштите, свакако, утиче на повећање задовољства пацијената пруженим услугама и смањење спорних случајева лоше праксе у вези са неиспуњењем таквих стандарда.

 

(б) Услов за лиценцу здравствених професионалаца

Законима из 2005. године у Србији је успостављен коморски систем управљања здравственим делатностима, као и систем дозвола и законом прописаних услова. Наиме, издавање, обнављање и одузимање одобрења за самостални рад здравственим радницима чине поступке које спроводи надлежна комора у здравству ради утврђивања стручне оспособљености здравствених радника за самостални рад (ЗЗЗ, чл. 190–197). У надлежности је Министра здравља да пропише ближе услове за издавање, обнављање или одузимање лиценце, поступак и начин издавања, обнављања или одузимања лиценце, образац и садржај издате, обновљене или одузете лиценце, програм континуиране едукације који се спроводи ради стицања стручне оспособљености здравственог радника за самостални рад, полагање лиценцног испита, начин полагања испита, образовање комисије, као и друге услове потребне за издавање, обнављање или одузимање лиценце. У складу са тим, усвојен је подзаконски акт чије су одредбе недавно ревидиране и који утврђује услове за издавање, обнављање или одузимање одобрења за самостални рад (лиценца) члановима комора здравствених радника, поступак и начин издавања, обнављања или одузимања лиценце, образац и садржај издате, обновљене или одузете лиценце, као и друге услове потребне за издавање, обнављање или одузимање лиценце (Правилник о ближим условима за издавање, обнављање и одузимање лиценце члановима комора здравствених радника, „Сл. гласник РСˮ, бр. 119/07, 23/09, 40/10 и 102/15).

Лиценца је јавна исправа којом се доказује стручна оспособљеност здравственог радника за самостално обављање здравствене делатности у Републици Србији. О издатој, обновљеној или одузетој лиценци решење доноси директор надлежне коморе. Лиценца се издаје на период од седам година (члан 1. Правилника о ближим условима за издавање, обнављање и одузимање лиценце члановима комора здравствених радника, „Сл. гласник РСˮ, бр. 119/07, 23/09, 40/10 и 102/15).

Према закону, коморе здравствених радника су институције које, у оквиру поверених послова, издају, обнављају или одузимају одобрење за самостални рад тј. лиценцу члановима коморе који су уписани у именик чланова коморе (Закон о коморама здравствених радниика, „Сл. гласник РСˮ, бр. 107/05 и 99/10, члан 7). У оквиру осталих послова помиње се могућност образовања посебних одбора за поједина питања рада комора, али се не регулише посебно било који облик медицинске едукације, изузев овлашћења да комора може дати иницијативу за ближе уређивање начина обављања приправничког стажа и полагања стручног испита, као и специјалистичког усавршавања. Лекари скупљају кредитне поене или бодове зато што је континуирана медицинска едукација обавезна.

Ради обнављања лиценце, здравствени радник подноси захтев надлежној комори, 60 дана пре истека рока на који је лиценца издата. Уз захтев за обнављање лиценце, здравствени радник подноси и доказ о спроведеном поступку континуиране едукације у складу са овим законом и прописима донетим за спровођење овог закона, или доказ о положеном лиценцном испиту, као и доказ о стручној оспособљености за наставак рада у својој струци. Обнављање лиценце врши се сваких седам година (ЗЗЗ, члан 196). Комора издаје, обнавља или одузима лиценцу за рад тако што директор надлежне коморе здравственом раднику доноси решење по сваком од тих основа (члан 33. тач. 6) Статута Лекарске коморе, „Сл. гласник РСˮ, бр. 111/06, 68/08, 14/10, 36/11 – одлука УС, 43/11 и 22/12).

Здравственом раднику може се обновити лиценца ако је у периоду важења лиценце, у поступку континуиране медицинске едукације стекао 140 бодова кроз садржај акредитованих програма континуиране едукације, везано за професионалну делатност коју обавља, а за коју се издаје, односно обнавља лиценца. Приликом утврђивања укупног броја бодова потребних за обнављање лиценце, изузетно се може сматрати да је здравствени радник који подноси захтев за обнављање лиценце коју је стекао пре 1. јануара 2010. године, у периоду од добијања лиценце до 31. децембра 2009. године стекао довољан број бодова за обнављање лиценце, независно од броја стварно стечених бодова. Број сакупљених бодова у једној години трајања лиценце не може бити мањи од десет. Укупан број од 140 бодова мора бити скупљен из више различитих програма континуиране едукације (члан 8. Правилника о ближим условима за издавање, обнављање и одузимање лиценце члановима комора здравствених радника).

Ради обнављања лиценце, здравствени радник подноси захтев огранку надлежне коморе 60 дана пре истека рока на који је лиценца издата. Уз захтев, здравствени радник доставља и:

1) доказ да је у периоду важности лиценце стекао потребан број бодова из члана 8. овог правилника, а који надлежна комора може да утврди и на основу података из електронске базе;

2) потврду издату од стране здравствене установе, односно приватне праксе, да је најмање 50% од дана издавања лиценце радио у области здравствене делатности за коју има лиценцу.

 

Ако здравствени радник по истеку лиценцне године није стекао минимум 10 бодова, дужан је да поднесе захтев за полагање лиценцног испита надлежној комори у року од 60 дана пре истека лиценцне године (члан 10. Правилника о ближим условима за издавање, обнављање и одузимање лиценце члановима комора здравствених радника). Ако здравствени радник по истеку лиценцног периода од седам година није стекао укупно 140 бодова, дужан је да поднесе захтев за полагање лиценцног испита надлежној комори у року од 60 дана пре истека лиценцног периода.

Комисију за полагање лиценцног испита образује директор надлежне коморе. Комисија је састављена од три члана од којих је један члан из Министарства здравља. Чланови Комисије морају имати најмање исти степен стручне спреме као и кандидат који полаже лиценцни испит.

У поступку одлучивања о захтеву за обнављање лиценце, надлежна комора је дужна да по службеној дужности утврди да ли је наступио неки од разлога за одузимање лиценце. Ако здравственом раднику за испуњење утврђених услова недостају бодови дужан је да полаже испит пред надлежном комисијом коморе. Незапослени здравствени радник није у обавези да сакупља бодове за континуирану едукацију.

Здравственом раднику коме је у складу са прописима који уређују област рада утврђено мировање радног односа, породиљско одсуство и одсуство са рада ради неге детета, одсуство са рада ради посебне неге детета или привремена спреченост за рад у периоду: 1) до два месеца у току лиценцне године; 2) до шест месеци у току лиценцне године – период важења лиценце остаје непромењен, а у поступку обнављања лиценце потребно је да у тој лиценцној години стекне најмање десет бодова у поступку континуиране едукације; 3) дужем од шест месеци у току лиценцне године, односно једне или више лиценцних година – период важења лиценце остаје непромењен, а у поступку обнављања лиценце сматра се да је у тој лиценцној години, односно тим лиценцним годинама стекао довољан број бодова за обнављање лиценце, независно од стварно стечених бодова у наведеном периоду. Доказ о наступању наведених услова здравствени радник подноси комори.

У вези са првим периодом важења лиценци у Србији врши се и њихова прва обнова, односно прво релиценцирање. То постаје актуелна тема, посебно имајући у виду да један број чланова није испунио услов едукованости јер нема потребне бодове. Наиме, сваки здравствени радник имао је обавезу да у одређеном временском периоду сакупи одговарајући број поена (бодова) како би могао да обнови лиценцу и настави са обављањем своје праксе. Континуирана медицинска едукација представља једну од обавеза за све здравствене раднике код обнављања лиценце. Ова обавеза се мери бројем сакупљених бодова.

Поставља се питање критеријума и евентуалног одузимања лиценце у случају непохађања континуиране медицинске едукације, одсуства акредитације едукатора, лошег квалитета заштите болесника или неодржавања компетентности лекара и других здравствених радника. Ипак, код процене услова едукованости треба поћи од тога шта је био циљ стицања бодова. Битно је утврдити како се стечено знање проверава у пракси, јер нема гаранција да су они који су прошли обуку заиста унапредили своја знања. Треба такође имати у виду да је обавеза едукације проистекла, пре свега, као део професионалних и етичких захтева, те да се и могућа санкција посматра сразмерно природи тих захтева.

 

[button type=“link“ link=“http://www.legeartis.rs/wp-content/uploads/2016/03/i03-2016-Hajrija-Mujovic-Zahtev-za-polaganje-licencnog-ispita-SAMO-ZA-INTERNET.pdf“ size=“btn-medium“]Захтев за полагање лиценцног испита[/button]

 

Уместо закључка

Појам континуиране медицинске едукације пре десетину и више година био је мало познат у Србији да би, захваљујући преузимању искустава развијених земаља, био уведен у свакодневну медицинску праксу. На успостављање система од битног значаја је било оснивање комора у здравству и организовање њиховог рада у годинама које су уследиле. Образовани су центри за континуирану медицинску едукацију при факултетима, а у ове активности су укључене и бројне здравствене институције и професионална удружења. Законом су у том делу дате надлежности Здравственом савету Србије. Ипак, требало је времена да се систем континуиране едукације у потпуности прихвати и стручно потврди. Пракса је додуше изродила и одређене неправилности и малверзације у вези са акредитацијом и бодовима, услед чега је ова врста едукација у неким видовима постала крајње формализована и мање квалитетна. Такве појаве треба да буду предмет даље реформе области континуиране медицинске едукације, будући да су стална едукација и професионални развој постали императив савремене медицине.