Правна схватања, ставови и закључци Врховног касационог суда

У наставку наводимо новија правна схватања, закључке и ставове грађанског одељења Врховног касационог суда.

ПАСИВНА ЛЕГИТИМАЦИЈА У ПАРНИЦИ РАДИ НАКНАДЕ ШТЕТЕ НАСТАЛЕ У ВЕЗИ СА ИЗВОЂЕЊЕМ РАДОВА

Закључак:

Тужени „Коридори Србије” д. о. о., као наручилац радова, пасивно је легитимисан у парници трећих лица – тужилаца ради накнаде штете настале у вези са извођењем радова, на основу чл. 207. Закона о облигационим односима.

(Закључак усвојен на седници Грађанског одељења одржаној 18. 12. 2017)

ПРОБЛЕМ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ И НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ У ПРЕДМЕТИМА ТЗВ. „РЕЗЕРВИСТА ПРОТИВ ДРЖАВЕ”

Закључци усвојени на седници Грађанског одељења, одржаној 14. 11. 2017. године:

1. Тужба за утврђење постојања дискриминације не застарева.
2. Потраживање ради накнаде штете (материјалне и нематеријалне) застарева у роковима из члана 376. Закона о облигационим односима.
3. Рок застарелости Захтева за накнаду штете по основу дискриминације, која је претходно утврђена у посебном поступку, почиње да тече од момента доношења Закључка Владе РС од 17. 1. 2008. године.
4. Цела територија Републике Србије сматра се подручјем на којем су вршена ратна дејства (ратиште).
5. За остваривање права на накнаду штете по основу дискриминације без значаја је чињеница да ли су се тужиоци претходно обраћали суду или органу управе.
6. Не постоји дискриминација ако су војни резервисти у потпуности остварили право на исплату ратних дневница које им по прописима припадају.
7. У предметима у којима је, поред тужене Републике Србије, означено и Министарство одбране (или војна јединица), тужену заступа Војно правобранилаштво.
8. У предметима у којима је као тужена означена Република Србија – Влада РС, тужену заступа Државно правобранилаштво.

ПРАВНИ ЗАКЉУЧЦИ УСВОЈЕНИ НА СЕДНИЦИ ГРАЂАНСКОГ ОДЕЉЕЊА ВРХОВНОГ КАСАЦИОНОГ СУДА, ОДРЖАНОЈ 27. 6. 2017. ГОДИНЕ

Закључак:

ПРЕДЛОГ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ЈЕ УРЕДАН АКО УМЕСТО ПОТПИСА ПРЕДЛАГАЧА САДРЖИ ФАКСИМИЛ (ПРЕДЛАГАЧА ИЛИ ПУНОМОЋНИКА).

Образложење:

Да ли предлог за извршење на основу извршне или веродостојне исправе мора да садржи потпис предлагача (пуномоћника) или је довољан факсимил?

У примени постоје два супротна мишљења: по првом, које заступа Виши суд у Београду, Привредни суд у Београду и неки други судови, поднесак пуномоћника – адвоката или предлагача (иницијални акт), ако је снабдевен само факсимилом или печатом, сматра се непотпуним, па се одбацује без враћања на уређење; по другом, факсимил на иницијалном акту или поднеску не чини такав акт неважећим и по њему може да се поступа.

Заступници првог мишљења сматрају да, осим разумљивости и одређености, сви поднесци треба да садрже све што је потребно, па, између осталог, морају да имају и потпис подносиоца (члан 98. став 3. ЗПП-а, члан 29. став 5. Закона о адвокатури). ЗИО у члану 39. прописује да се у извршном поступку супсидијерно примењују правила ЗПП-а, тако да изостанак правила у погледу „потписа” у предлогу за извршење (члан 59) треба допунити по основу супсидијерне примене ЗПП-а.

По другом мишљењу, потпис предлагача није нужан услов за уредност предлога. Законодавац је свесно изоставио овај елеменат, сматрајући да је факсимил довољан. Он је имао у виду постојање великог броја дужника према јавним предузећима, па потписивање сваког акта од стране поверилаца (правних лица) једноставно успорава поступак. С друге стране, Закон је детаљно прописао садржину предлога за извршење – подобност извршне исправе, стављајући акценат на идентификационе податке о извршном дужнику и извршном повериоцу (члан 30. ЗИО-а), који својом потпуношћу замењују оригинални пропис предлагача. Нагласак је на суштини ствари: да ли је дужник (или није) испунио своју обавезу. Приликом доношења Закона расправљало се о овом важном елементу и стало се на становиште да је предлог уредан и када садржи само факсимил предлагача или факсимил адвоката, јер се тиме убрзава извршни поступак, па тај формални недостатак не води одбачају предлога јер је свесно изостављен.

На седници Грађанског одељења од 27. 6. 2017. године усвојено је друго становиште.

Закључак:

ОСНОВНИ СУД ЈЕ ИСКЉУЧИВО НАДЛЕЖАН ЗА СПРОВОЂЕЊЕ ИЗВРШЕЊА ИЗ СВИХ ПОРОДИЧНИХ ОДНОСА, ПА И ЗА ИЗВРШЕЊЕ ОДЛУКЕ О ИЗДРЖАВАЊУ.

Образложење:

Члан 3. став 2. гласи: Суд је искључиво надлежан за спровођење извршења одлука у вези са породичним односима.

У пракси је спорно да ли је суд надлежан да доноси одлуку о предлогу за извршење свих одлука из породичних односа (садржина члана 3. у вези са чланом 205. Породичног закона) или је ограничено надлежан у три случаја (нормирано у члановима 224–235. поверавање деце, одржавање личних односа и насиље у породици).

Пракса није јединствена.

Неки судови и већина јавних извршитеља сматрају да потраживање по основу издржавања представља новчану обавезу за чије је извршење искључиво надлежан јавни извршитељ. Други судови и део јавних извршитеља сматрају да у овом случају треба дословно применити правило о „породичним односима” из Породичног закона (чл. 201–289) и правило из члана 3. ЗИО-а, па како су алиментације саставни део тзв. породичних односа, то је не само за доношење решења о предлогу за извршење већ и за спровођење извршења искључиво надлежан суд.

На саветовању у Врњачкој Бањи 2016. године у реферату судије М. Николића садржан је став да извршење одлука у вези са издржавањем (алиментација) спроводи суд, имајући у виду граматичко тумачење члана 3. став 2. „породични односи”.

Схватање о искључивој надлежности извршитеља и једнаком третману алиментације са другим новчаним обавезама заснива се на тврдњи да је ЗИО у посебним правилима чл. 224–235. посебно нормирао надлежност суда у области породичних односа (поверавање деце, одржавање личних односа и насиље у породици), а да област извршења новчаних обавеза у породичним односима у том делу није посебно нормирана. Правило из члана 3. начелног је карактера, а посебна правила прецизније дефинишу надлежност суда у погледу извршења одлука и породичних односа. Не види се ни један разлог због којих би новчана потраживања принудно реализовали јавни извршитељи, а само област издржавања била ван тог режима.

По другом мишљењу, законодавац је у члану 4. одредио надлежност органа (разграничио га) и зато све правоснажне и извршне одлуке из породичних односа треба принудно да извршава суд, а не извршитељ. Правно-политички разлог и циљ Закона иду у прилог овог схватања, а то су појачана заштита и брига о интересима деце и поверилаца издржавања, као и уштеда трошкова у спровођењу извршења. Осим тога, посебна правила садржана у чл. 224–235. треба тумачити тако да се њима дефинишу и прецизирају одређене специфичности које постоје у тој материји, а не дерогација правила о новчаним обавезама у материји издржавања.

На седници Грађанског одељења од 27. 6. 2017. године усвојено је друго становиште.

Закључак:

У СПОРОВИМА РАДИ НАКНАДЕ МАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ ЗБОГ НЕИСПЛАТЕ ПЕНЗИЈА ЛИЦИМА СА ТЕРИТОРИЈЕ АП КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, УЗИМА СЕ У ОБЗИР (УМАЊУЈЕ) НОВЧАНИ ИЗНОС КОЈИ ЈЕ ТУЖИЛАЦ ПРИМИО ОД СТРАНЕ УНМИК-А.

ЗАКЉУЧАК „О ПРАВНОМ ДЕЈСТВУ КОЛЕКТИВНИХ УГОВОРА КОД ПОСЛОДАВАЦА И ЊИХОВИХ ОСНИВАЧА”:

Колективни уговори закључени код послодаваца – привредних друштава важе за запослене код тих послодаваца, а колективни уговори код оснивача ових привредних друштава важе за запослене код оснивача и немају проширено дејство на запослене код основаних привредних друштава.

Одредбе колективних уговора резултат су колективног преговарања, али када је у питању њихова садржина, иако су аутономни извори права, тумаче се према позитивним прописима и општим начелима облигационог права о одредивости предмета уговорне обавезе (чл. 46. и 47. ЗОО-а).

Само колективни уговори које закључују оснивачи јавних предузећа, друштва капитала и јавних служби, важе за запослене у основаним јавним предузећима, друштвима капитала чији је оснивач јавно предузеће и јавним службама – као посебни колективни уговори (члан 246. став 1. ЗОР-а).

(Закључак усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 27. 6. 2017. године)