Правни лекови приговор и жалба по важећем Закону о извршењу и обезбеђењу – да ли су најзад пронађена права решења за њихову употребу –

Правни лекови приговор и
жалба по важећем Закону о
извршењу и обезбеђењу – да
13
ГР А Ђ АНСК О ПР АВО
LEGE AR TIS ● А П Р И Л 2020.
ли су најзад пронађена права
решења за њихову употребу
Аутор указује на најбитније новине које се односе на режим редовних
правних лекова у Закону о извршењу и обезбеђењу (приговор и жалба)
који, по мишљењу аутора, има одлучујући утицај на остваривање
основног законског начела о хитном поступању свих учесника у
поступцима извршења и обезбеђења.
Уводни део
З
ЧЛАНАК ПОЧИЊЕ НИЖЕ НА СТРАНИ
Вукашин Ристић,
адвокат у Београду
акон о извршењу и обезбеђењу донет је
2015. године и објављен у „Службеном
гласнику РС” бр. 106/2015, 106/2016 – аутентично
тумачење
и 113/2017. Последње
изменеи
допуне
овог
закона
извршене
су
Законом
о

изменама
и допунама
ЗИО-а
на
26. 7. 2019.

године,
а објављене
су
у истом
гласилу,
у бр.
54/2019.
Новелирани
закон
примењује
се
почев
од
1. јануара
2020. године.
Принудно извршење у грађанскоправној
области није било законом уређено у бившој
заједничкој држави, већ су се на целој њеној
територији све до доношења првог савезног
Закона о извршном поступку 1978. године
примењивала правна правила предратног права.
Овај
закон,
као савезни
пропис,
примењивале
су
републике
чланице
заједничке
државе

све
до
раздвајања
у посебне
суверене
државе,

а
извесно
време
и након
тога,
као правна
правила
тог
закона.
Убрзо
су
раздружене
чланице

и
у
овој
области
донеле
своје
посебне
законе
о

извршењу
и обезбеђењу,
преузимајући
бројна

правила
ранијег
савезног
закона.
Савезна Република Југославија, у чијем су
саставу биле Република Србија и Црна Гора,
донела је нов Закон о извршном поступку
2000. године, који је био кратког века, поред
осталог и зато што је изостављена жалба као
правни лек, при чему је једини правни лек на
одлуке првостепених судова био приговор. По
том закону, о приговору, као ремонстративном
правном леку, одлучивао је исти суд у зборном
саставу (тзв. ИПВ веће), чија је одлука била
коначна, а самим тим и подобна за принудно
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ГРАЂАНСКО ПРАВО
14
судско извршење. С обзиром на то да о одлукама
првостепених
судова
није могао
да одлучује
другостепени
суд
ни по
једном
правном

леку
и да оцењује
њихову
законитост,
убрзо
је

у
правној
теорији
и у судској
пракси
преовладало
мишљење
да жалбу
треба
вратити
у овај

поступак.

Република Србија донела је Закон о извршном
поступку
2004.
године,
којим
су,
као

редовни
правни
лекови,
уведени
приговор
и

жалба
по
угледу
на
ранији
савезни
закон
из

1978.
године,
с тим што
су
преузета
и нека
друга
решења.
Осим класичних
извршних
наслова

које
су
доносили
државни
органи,
започела
је

и
примена
тзв.
веродостојних
исправа,
изричито
прописаних
законом,
на
основу
којих
је,

такође,
приликом
новчаних
потраживања
поверилаца
дозвољавано
и одређивано
извршење.
На
тај
начин
извршни
повериоци
стекли

су
могућност
да своја
новчана
потраживања
из

одређених
исправа
намирују
принудним
путем
преко
суда,
без
претходног
вођења
судских

поступака.
Први Закон о извршном поступку из 2004.
године Република Србија је више пута мењала
и допуњавала,
да би
у 2011. години
донела

нов
закон
са
измењеним
називом
– Закон
о

извршењу
и обезбеђењу,
који
је задржан
и у

важећем
закону.
Тај
закон
престао
је да се
примењује
доношењем
новог
Закона
о извршењу
и

обезбеђењу
у 2015. години,
који
је, уз
значајне

измене
и допуне
из 2019, у примени
од
1. јануара
2020. године.
Тема овог чланка односи се на режим правних
лекова
по
овим
изменама
и
допунама
у

2019.
години,
у циљу
сагледавања
новог
стања

у
датој
области
јер је опште
мишљење
да је тај

режим
првобитним
законом
из 2015. године

неадекватно
уређен,
недовољно
разумљив
и

практично
тешко
спроводљив.
У примени
је

стварао
бројне
дилеме
и тешкоће,
посебно
зато

што
није на
јасан
и доследан
начин
прописао
у

којим
случајевима
и са
каквом
садржином
ови

правни
лекови
могу
да се
употребе,
као и зато

што
није прецизно
разграничио
међусобну

надлежност
судова
и јавних
извршитеља
приликом
поступања
по
изјављеним
правним
лековима.
Такво
стање
довело
је и до
делимичног

погоршања укупне ажурности у овој области.
Из тих и других разлога законодавац је при-
ступио последњим изменама из 2019. године,
након релативно кратког периода примене
овог закона.
Измене и допуне овог закона новим решењима
знатно
су
поједноставиле
систем

правних
лекова,
њихову
употребу
и правне
последице,
прописујући
санкције
за
њихову
злоупотребу,
тако
да се
с правом
очекује
укупно

побољшање
стања
у овој
материји.
Доносећи

већи
број
закона
из
ове
области,
са
изменама
и

допунама,
законодавац
је
имао
циљ
да се
поменути
поступак
поједностави
и учини
транспарентнијим
да би
се
правоснажне
судске
одлуке

и
одлуке
других
органа
принудно
спроводиле

са
мање
додатних
издатака,
као и да повериоци

своја
потраживања
намирују
у краћим
роковима
и
са
мање
трошкова.
Увек
су
постојале

дилеме
да
ли
учесницима
у
поступку
треба

омогућити
коришћење
свих правних
лекова

за
заштиту
и остваривање
индивидуалних

права
у овом
поступку,
као што
је то
случај
у

другим
процесним
законима
у којима
се
стичу

или
губе
одређена
права,
у овом
случају
посебно
зато
што
се
сматрало
да су
пре
приступања

принудном
извршењу
права
и
обавезе
странака
из
одређених,
претходно
спроведених,

поступака
коначно
утврђене,
па
остаје
да се

иста
само
технички
реализују,
без
упуштања

у
друга,
непотребна
и спорна
питања.
Томе
је

ишла
у прилог
и чињеница да су
правне
лекове
у овим
поступцима
по
правилу
користили

извршни
дужници,
као лица која
су
имала
да

нешто
трпе
и да испуњавају
неке
обавезе.
У великом
броју
случајева
извршни
дужници
су
у

ствари
злоупотребљавали
процесна
права
јер

им
је, примећено
је, превасходна
намера
била

да
коришћењем
правних
лекова
успоре
или

чак
осујете
спровођење
извршења.
Преовладао је став да се и у овим поступцима,
иако
су
у
суштини
процесног
карактера,

ипак
одлучује
о субјективним
правима
учесника,
па
се
употреба
правних
лекова
на
одлуке
првостепених
судова
и јавних
извршитеља

показала
потребном
и оправданом,
што
је у

складу
и са
начелом
из
чл.
36.
Устава
Републике

Србије.
Због
тога
су,
традиционално
и по
правним
правилима
предратног
права
и по
свим

каснијим
законима
из ове
области
(савезним

и републичким за време заједничке државе),
до данас увођени редовни правни лекови про-
тив првостепених одлука, али са ограниченим
правним дејством, краћим роковима подношења
и, посебно,
са
практично
јединственим

правилом
да њихово
подношење
не
зауставља

спровођење
извршења
одлука
против
којих

се
подносе.
Напомињемо
да ниједним
законом

из
ове
области
није било
дозвољено
коришћење
ванредних
правних
лекова,
па
су
одлуке

првостепених
органа
постајале
правоснажне

у
моменту
одлучивања
у другом
степену.
15
ГР А Ђ АНСК О ПР АВО
LEGE AR TIS ● А П Р И Л 2020.
Република Србија је законима из ове материје,
које
је
често
мењала
и допуњавала,
редовно
при
свакој
измени
прописивала
различите

могућности
за
подношење
правних
лекова,

како
у односу
на
врсту,
садржину
и услове
подношења
тако
и у односу
на
рокове
подношења

и
одлучивања
од
стране
првостепених
органа

и
другостепених
судова,
уз
стављање
у изглед

одређених
санкција.

Важећи закон је приликом доношења и у
изменама из 2019. године као редовне правне
лекове прописао приговор и жалбу у ограниченом
обиму,
краћим
роковима
подношење
и

са
ограниченим
правним
дејством.

Да ли је законодавац, доношењем већег броја
закона
у
релативно
кратком
периоду
и њиховим
изменама,
пронашао
права
решења
– да

се
у овом
случају
правни
лекови
користе
искључиво
у складу
са
законом,
ради
отклањања

учињених
повреда
закона,
или
да се
онемогући

злоупотреба
њиховог
коришћења,
питање
је

на
које
ће одговор
дати
будућа
пракса
приликом
примене
ових
прописа.
У сваком
случају

верујемо
да ће промене
довести
до
побољшања
укупног
стања
ажурности
у овој
области,

које
је,
да
поновимо,
у последње
време,
након

спровођења
тзв.
реформе
правосуђа,
у великој

мери
погоршано.

Уобичајено је да се тзв. процесним законима
у свим областима
права
режим
правних

лекова
систематизује
и уређује
јединствено
и

на
истом
месту,
јер правни
лекови
чине
значајну
фазу
поступка.
Такав
начин
уређивања

од
значаја
је и за
бољу
прегледност
закона
и

њихову
ефикасну,
транспарентну
и правилну

примену.
Тако
је нпр. режим
правних
лекова

(редовних
и ванредних)
у Закону
о парничном

поступку
јединствено
уређен
у главама
27. и

28, са укупно 66 чланова, што чини 13% од
укупног броја чланова у том закону.
У односу на одредбе о правним лековима
из Закона о извршењу и обезбеђењу, посебно
су прописане тзв. опште одредбе (чл. 24–27), а
на одвојеном месту, где то логички и хронолошки
и следује,
прописане
су
посебне
одредбе

које
се
односе
на
жалбу,
као и посебне
одредбе

које
се
односе
на
приговор,
као
редовне
правне

лекове.

Према првобитној верзији важећег закона
из 2015. године, одредбе о правним лековима
на овај начин биле су уређене са 47 чланова,
што чини проценат од око 9% у односу на
укупан број чланова Закона. Након извршених
измена
и допуна
овог
закона
2019. године,
концепт
уређивања
одредаба
о правним

лековима
остао
је исти.
Брисан
је један
број

чланова
који
су
уређивали
област
правних

лекова,
али
је Закону
придодат
један
број
нових
чланова
(тзв.
скраћени
извршни
поступак,
брисање
чланова
91–108), тако
да укупан

број
чланова
овог,
ипак
гломазног
закона,

није
смањен,
па
је наведени
проценат,
који
се

односи
на
режим
правних
лекова,
остао
исти,

односно
око
9%.
Историјски гледано, законима из ове материје
понекад
је прописиван
само
приговор

као
редовни
правни
лек,
и то
са
веома
кратким

роком,
а понекад
само
жалба,
осим
код
веродостојних
исправа.
Ипак,
најчешће
су
прописивана
паралелно
ова
два
редовна
правна
лека,

али
са
условљеним
и
ограниченим
правним

дејством,
као што
је случај
и са
важећим
законом.
И овај
закон
задржао
је преко
наведених

измена
у 2019. години
оба
правна
лека,
али
са

јасним
разграничењем
у којим
случајевима

сваки
од
њих може
да се
користи,
што
ће у будућој
примени
бити
од
велике
користи
јер је то

у
првобитном
тексту
Закона
било
недовољно

јасно.
Поступање по правним лековима зауставља,
продужава
и отежава
укупно
трајање
поступка,
што
може
да доведе
до
немогућности

да
се
исти
успешно
окончају
у корист
поверилаца.
Зато
је и овим
изменама
и допунама
појачана
одговорност
свих учесника
у поступку,

посебно
оних
који
се
овим
правним
лековима

користе,
као и оних
који
по
њима
благовремено
и ажурно
треба
да поступају
и да настоје

да злоупотребе процесних странака сведу на
најмању меру.
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ГРАЂАНСКО ПРАВО
16
НОВА РЕШЕЊА О ПРАВНИМ
ЛЕКОВИМА У ИЗМЕНАМА И
ДОПУНАМА ЗИО-А
У првобитном закону (даље: ЗИО) опште
одредбе о правним лековима прописане су у
првом делу Закона, у члановима 24, 25, 26. и
27, који се односе на основне одредбе.
По члану 24. став 3. ЗИО-а било је прописано
да приговор,
као правни
лек,
може
да се

подноси
против
решења
донетог
по
предлогу

за
извршење
на
основу
веродостојне
исправе,

против
других
решења
првостепеног
суда
или

јавног
извршитеља
одређених
овим
законом
и

као
приговор
трећег
лица (чл.
108).
Изменама и допунама из 2019. године
(даље: измене у 2019. години) тај став прецизније
је и јасније одређен,
тако
да сада
гласи:

„Приговор
се
може
изјавити
против
решења

првостепеног
суда
и јавног
извршитеља
само

када
је то
прописано
овим
законом
и као приговор
трећег
лица.”
Такође је у ЗИО-у било прописано да је
приговор дозвољен само приликом приговора
трећег
лица (чл.
110. ст.
2) против
решења

донетог
о приговору.
Жалба
је дозвољена
само

против
решења
донетог
по
приговору
против

решења
о извршењу
на
основу
веродостојне

исправе.
Изменама
у 2019. години
тај
став
је

измењен,
а из текста
је уклоњена
„жалба”,
па

сада
гласи:
„Против
решења
којим
је одлучено

о
приговору
може
се
изјавити
жалба
само
када

је
то
прописано
овим
законом.”
Дакле, јасно је разграничено и прописано
када се анализира цео овај члан, када је и под
којим условима могуће изјавити жалбу, а у којим
случајевима
приговор.
Ранији
текст
ова

два
става
није могао
тако
лако
и јасно
да се

протумачи.
У члану 25. ЗИО-а постојала су четири става,
од
којих
су
два,
1. и 3, брисани,
док
је став

2.
измењен
новим
ставом
1. Ранији
став
4. постао
је нови
став
2. Брисани
став
1. прописивао
је да се
жалба
подноси
у року
од
осам
дана

од
дана
достављања
решења.
Нови ставови 1. и 3. гласе: „Жалба и приговор
се
подносе
у
року
од
осам
дана
од
дана

достављања
решења,
осим
ако
овим
законом

није одређен дужи или краћи рок, с тим да
жалба и приговор одлажу извршење само када
је то овим законом одређено.” Примећујемо да
прописивање дужег од опште усвојеног рока
није уобичајено.
Брисан је члан 26. и наслов „Забрана укидања
првостепеног
решења
и
упућивања

предмета
на
поновно
решавање”.
По
први

пут
било
је прописано
да суд,
одлучујући
о

приговору
и жалби,
није овлашћен
да укине

решење
и
предмет
упути
на
поновно
решавање.
Због
уочених
нејасноћа
у примени
овог

члана
исти
је изменама
из 2019. године
брисан,
иако
је овде
законодавац
свакако
имао

добре
намере
У неким другим процесним законима (парничном,
кривичном)
прописано
је да првостепени
судови
не
могу
више
од
два
пута
да
одлучују
о
истој
ствари
и
међу
истим
странкама,
али
је овде
законодавац
преценио
своје

могућности,
па
такав
услов
за
примену
овог

члана
није прописао.
Другостепени
суд,
као

ни
веће
првостепеног
суда,
када
одлучују
у

другом
степену,
нису
у могућности
да избегну

укидање
првостепених
решења
и сами
доносе
мериторне
одлуке
о предмету
спора
јер за

такву
одлуку
нису
располагали
довољним
чињеничним
стањем.
У конкретном
случају
не

би
могле
сходно
да се
примењују
ни одредбе

из
Закона
о
општем
управном
поступку
када

другостепени
органи
преузимају
надлежност

првостепених
органа.
Зато
ова
одредба
у практичној
примени
није заживела.
У члану 27. ЗИО-а, који уређује питање недозвољености
ванредних
правних
лекова,
извршена
је измена
и допуна
тако
да су
брисана

два
става
тог
члана
(1. и 2. став),
а 3. став
постао
је 1. и није измењен.
Изменама
у 2019. години
ранији
став
3. овог
члана
постао
је став

1,
који
гласи:
„Против
правоснажног
решења

нису
дозвољени
ревизија
нити
понављање
поступка.”
Ванредни
правни
лекови,
ревизија
и

понављање
поступка,
по
важећем
закону,
као

ни
по
једном
претходном,
никада
нису
били

дозвољени.
НОВА РЕШЕЊА У ОДНОСУ НА ЖАЛБУ
КАО ПРАВНИ ЛЕК
У односу на нова решења по изменама из
2019. године, која се односе на правни лек
жалбу, треба констатовати следеће:
Додат је нови члан 77а, који овлашћује првостепени
суд,
не
и јавног
извршитеља,
да поводом
жалбе
извршног
дужника,
изјављене

против
решења
о извршењу
по
основу
извршне
исправе,
може
да усвоји
жалбу
и, укидањем
решења
о извршењу,
обустави
извршење

у
целини
или
делимично
и укине
спроведене

радње.
Против
тог
решења
странке
могу
да

изјаве
(нову)
жалбу,
о којој
одлучује
другостепени
суд.

17
ГР А Ђ АНСК О ПР АВО
LEGE AR TIS ● А П Р И Л 2020.
Уколико првостепени суд не одлучи да сам
решава о жалби, дужан је да жалбу са списима
предмета достави другостепеном суду на решавање.
То
је
ново
решење
у
односу
на
првобитни
закон,
слично
оном
које
је имао
ранији

савезни
Закон
о извршном
поступку
из 1978.

године,
када
извршни
дужник
није могао
да
изјављује
жалбу
против
решења
о
извршењу

уколико
претходно
није подносио
приговор

(а
не
жалбу)
против
тог
решења.
Овим чланом
остављено
је првостепеном
суду
да сам

претходно
одлучи
о жалби
на
решење
или
ће

исту
да
достави
другостепеном
суду
са
списима
предмета.
То
је случај,
дакле,
када
о жалби

на
решење
о
извршењу
првостепеног
суда
не

одлучује
увек
и у сваком
случају
другостепени
суд.
Слично
решење
имали
су
и неки
републички
закони
из
ове
области,
с
тим
што
се

радило
о
приговору
извршног
дужника,
као

правном
леку,
а не
о жалби.
У осталим одредбама овог поглавља о жалби
извршног
дужника
на
решење
о извршењу

по
основу
извршне
исправе,
и то
у чл.
74, 75,

76.
и 77. прописују
се
искључиви
разлози
за

побијање
решења,
садржина
жалбе,
поступање
првостепеног
суда
по
изјављеној
жалби
и

достављање
жалбе
на
одговор
извршном
повериоцу
у року
од
пет
дана
од
дана
пријема.

Извршни
поверилац
може
да изјави
одговор

на
жалбу
у року
од
осам
дана.
У члану 74. брисан је наслов „Жалба извршног
дужника
против
решења
о извршењу”,

јер
је већ
садржан
у претходном
члану.
Сем

тога,
у тексту
овог
члана
(укупно
12 тачака

као
разлози
за
побијање),
који
је гломазан
и
као
такав
тешко
схватљив,
прописано
је да се

решење
може
побијати
и „ако
је потраживање

из
извршне
исправе
застарело”.
Уместо тачке 10, која је брисана из недо-
вољно разумљивих разлога, прописано је
„ако је наступила застарелост потраживања
из извршне исправе”. У обе ове тачке наведеног
члана
прецизирани
су
појмови
престанка

и
наступања
застарелости
потраживања,
који

нису
синоними
ни по
називу
ни по
суштини
и

правном
значају.
У преосталим одредбама овог поглавља о
жалби извршног дужника на решење о извршењу
по
основу
извршне
исправе,
у чл.
78, 80.

и
81. извршене
су
незнатне
измене.
Тако
је у

члану
78. измена
таква
да је из текста
става

2.
брисана
реч
„месну”,
која
се
односила
на

обавезу
другостепеног
суда
да по
службеној

дужности
пази
и на
ту
надлежност,
без
обзира

на
то
да ли је у жалби
и тај
разлог
истакнут.

Другостепени
суд
је, почев
од
примене
ових

измена
Закона,
ослобођен
поменуте
обавезе.
У члану 80. у ставу 2, сагласно измени у
члану 78. о месној ненадлежности првостепеног
суда,
прописано
је да другостепени
суд

усвајањем
жалбе
извршног
дужника
због
ове

повреде
не
укида
првостепено
решење,
већ

списе
предмета
доставља
месно
надлежном

суду,
који
може
да
укине
спроведене
извршне

радње
(а не
само
решење)
у року
од
осам
дана

„ако
је то
потребно
ради
правилног
вођења

извршног
поступка”.
Одредба у ставу 3. овог члана из првобитног
закона
о сходној
примени
исте
на
јавног

извршитеља,
када
је
он
надлежан
за
спровођење
извршења,
остаје
на
снази.
У члану 81, који говори о покретању и вођењу
парничног
поступка
за
утврђивање
недозвољености
извршења,
као и о одлучивању

другостепеног
суда,
извршена
је битна
измена

тако
што
је
брисан
цео
став
4,
који
је
гласио:

„Независно
од
означене
вредности
предмета

спора,
примењују
се
одредбе
о споровима
мале

вредности
из закона
којим
се
уређује
парнични
поступак,
а ревизија
није дозвољена.”
(!)
Судови су у пракси одбили да поступају
по наведеним одредбама овог члана из више
разлога, а посебно зато што законски услови
за одређивање појма и садржине тзв. малих
спорова, као и услови у којима није дозвољено
изјављивање ревизије као ванредног правног
лека, могу да се прописују само Законом о парничном
поступку,
а не
Законом
о извршењу
и

обезбеђењу, јер се не ради о тзв. сходној при-
мени закона у овом случају, како је то пропи-
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ГРАЂАНСКО ПРАВО
18
сано чланом 39. ЗИО-а. Зато су ове одредбе
брисане.
У члану 82. ЗИО-а, који прописује услове,
садржину
и поступак
судова
и јавних
извршитеља
на
изјављену
жалбу
на
„остала”

решења
(не
на
решења
о
извршењу
која
су

донета
на
основу
извршних
исправа
и на
које

изјављује
жалбу
извршни
дужник),
изменама

закона
у 2019. години
нису
донета
нова
решења.
Изричито
је прописано
да о свим тим
решењима
одлучује
другостепени
суд,
с
тим

што
Закон
одређује
да о жалби
против
решења
јавног
извршитеља
одлучује
другостепени

суд
који
би
био
месно
надлежан
да одлучује

о
жалби
против
решења
о извршењу
(по
том

предмету).
Закон не прописује изричито које разлоге
треба
у жалби
навести
да би
суд
по
истој

мериторно
поступао,
осим
уопштено
„да наведе
све
разлоге
због
којих
побија
решење
и
чињенице
и доказе
на
којима
заснива
жалбу”.

У
супротном
ставља
у изглед
подносиоцу

жалбе
непријатну
последицу
да ће се
„жалба

одбацити
решењем
као непотпуна,
без
претходног
враћања
на
допуну”,
што
би
морало
да

се
односи
и на
лица која
нису
вична
праву,
па

се
тиме
одступа
од
сходне
примене
парничног

поступка
у односу
на
тзв.
исправку
поднесака.
У односу на одредбе из чл. 83, који уређује
подношење ове жалбе, као и дужност првостепеног
суда
и јавног
извршитеља,
извршена

је
минимална
измена
у позивању
на
чланове

76.
и 77а, уместо
само
на
члан
76, јер је члан

77а
уведен
овим
изменама
(ст.
3). Жалба
на

тзв.
преостала
решења
подноси
се
првостепеном
суду
или
јавном
извршитељу
ако
се
побија
његово
решење.
Првостепени
суд
(али
не

и
јавни
извршитељ)
овлашћен
је да и у овом

случају,
као и приликом
подношења
жалбе

против
решења
о
извршењу
од
стране
извршног
дужника,
поступа
и одлучује
у свему
по

одредбама
из чл.
77а ст.
1, као и да сам
решава

о
жалби
ако
оцени
да је иста
основана,
али
га

на
то
Закон
ни у овом
случају
не
обавезује.
Као што може да се види, овим новим решењем
дата
је могућност
првостепеном
суду

да
сам
одлучи
о тзв.
основаној
жалби
на
првостепена
решења
било
ког
учесника,
а не
само
у

односу на жалбу извршног дужника. Такође, у
овом случају првостепени суд није у обавези
да такву жалбу доставља на одговор противној
странци,
уз
напомену
да је рок
за
одговор

на
жалбу
и у овом
случају
осам
дана
од
дана

достављања
жалбе.
На крају, у делу који се односи на поступање
другостепеног
суда
у вези
са
жалбом

изјављеном
против
осталих
решења
судова

и
јавног
извршитеља,
у чл.
84. изостављена
је

обавеза
другостепеног
суда
да
по
службеној

дужности
пази
на
месну
ненадлежност
суда

који
је донео
првостепено
решење.
На
ту
повреду
суд
пази
само
по
жалби
учесника.
НОВА РЕШЕЊА У ОДНОСУ НА
ПРИГОВОР КАО ПРАВНИ ЛЕК
Изменама и допунама Закона у 2019. години
законодавац
је у четвртој
глави
(„Жалба”)
посветио
посебан
одељак
(бр.
4)
под

измењеним
називом
„Приговор
у поступку

одлучивања
о предлогу
за
извршење
на
основу
веродостојне
исправе”
(чланови
85–90).

Уместо
укупно
23 члана
којима
је ову
област

регулисао
првобитни
закон
из
2015. године,

законодавац
је исту
уредио
са
шест
чланова
и

у
великој
мери
овај
поступак
учинио
јаснијим

и
прилагодљивијим
за
практичну
примену.

Међутим,
као што
се
могло
видети,
законодавац
је у претходним
члановима
(73–84, рачунајући
и нови
члан
77а)
ова
питања
у вези
са

жалбом
у потпуности
и до
краја
уредио,
тако

да
се
овај
одељак
(бр. 4) односи
искључиво
на

приговор,
при
чему
су
и
наслови
чланова
адекватно
измењени.
Члан 85. носи нов наслов: „Основне одредбе
о приговору”,
при
чему
има
и три
уместо
четири
става,
како
је било
у
првобитном
закону.

По
овим
одредбама
прописано
је да
извршни

дужник
приговором
може
да побија
решење

о
извршењу
на
основу
веродостојне
исправе,

а
извршни
поверилац
решење
о одбацивању

или
одбијању
таквог
предлога.
Странке
могу

да
побијају
приговором
и само
део
решења

којим
су
одмерени
трошкови
поступка,
с тим

што
се
на
приговор
извршног
повериоца
сходно
примењују
одредбе
о приговору
извршног

дужника.
На
овај
начин
законодавац
је раздвојио
и посебно
уредио
конкретна
питања
у

вези са овим правним лековима, тако да су за
будућу примену Закона отклоњене дилеме и
евентуалне нејасноће везане за њихову практичну
примену.
Члан 86. у ЗИО-у, под насловом „Приговор
и жалба
извршног
дужника”,
садржавао

је
основне
одредбе
поменутих
правних
лекова.
Наведеним
изменама
исти
је под
насловом

„Приговор
извршног
дужника”
и поднасловом
„Основне

одредбе” прилагођен наслову
тако што одређује да се поменути правни лек
подноси суду који је донео решење о извршењу
на
основу
веродостојне
исправе
у року
од

осам
дана
од
дана
достављања
решења.
19
ГР А Ђ АНСК О ПР АВО
LEGE AR TIS ● А П Р И Л 2020.
О приговору одлучује веће од троје судија
истог
суда
у року
од
петнаест
дана
од
када

му
судија
достави
приговор
и
списе
предмета
(чл.
89. ст.
3). Приговор
одлаже
извршење

решења
до
правоснажности
истог,
осим
ако

је
решење
донето
на
основу
менице,
као веродостојне
исправе.

Ставом 4. овог члана стављено је у изглед
извршном дужнику да ће судија појединац
обавестити јавног извршитеља у року од три
дана по протеку рока за приговор да су испуњени
услови
за
спровођење
извршења.
У члану 87. првобитног закона, под насловом
„Рок
за
одлучивање
о приговору
и жалби

и
о чему
суд
води
рачуна
по
службеној
дужности”
(?), било
је прописано
поступање
и

одлучивање
већа
првостепеног
суда,
као и поступање
другостепеног
суда
у односу
на
жалбу

и
др., у складу
са
насловом
члана.
У новом битно измењеном члану 87. набројани
су
искључиви
разлози
на
основу
којих

приговор
извршног
дужника
може
да се
поднесе.
Неки
аутори
сматрају
да приговор
може

да
се
побија
и због
разлога
који
се
односе
на

битну
повреде
одредаба
поступка,
погрешну

примену
материјалног
права
и погрешно
или

непотпуно
утврђено
чињенично
стање,
сходном
применом
одредаба
из
члана
373.
и
402.

ЗПП-а,
у вези
са
чланом
39. ЗИО-а.
У члану 88. у првобитном закону, под насловом
„Обим
испитивања
решења
о извршењу
на
основу
веродостојне
исправе”,
били

су
одређени
рокови
за
поступање
већа
првостепеног
суда,
као и другостепеног
суда

у
вези
са
изјављеном
жалбом
на
одлуку
по

приговору
и др., у складу
са
насловом
тог

члана. Изменама и допунама овог члана, под
новим насловом „Садржина приговора”, оба-
везан је извршни дужник да наведе разлоге
због којих се решење побија, као и да изнесе
чињенице од значаја за одлуку о приговору
и приложи доказе на којима се приговор заснива.
У противном
приговор
се
одбацује

као
непотпун,
без
обавезе
суда
да приговор

врати
на
допуну
и када
је у питању
лице
које

није
вично
праву.
У члану 89. у првобитном закону, под насловом
„Побијање
решења
о извршењу
на

основу
веродостојне
исправе
само
у делу
у

коме
је извршни
дужник
обавезан
да намири

новчано
потраживање”
и поднасловом
„Разлози
за
побијање
и
садржина
приговора”,

биле
су
наведене
обавезе
извршног
дужника

у
смислу
разлога
које
је требало
да истакне
у

приговору,
као и које
доказе
да приложи,
уз

стављање
у изглед
санкције
подносиоцу
да ће

се
у супротном
приговор
одбацити
као непотпун,
без
враћања
на
допуну.
Изменама
и допунама
овог
члана
под
насловом
„Достављање

приговора
на
одговор,
рок
за
доношење
одлуке
и разлози
о којима
суд
води
рачуна
по
службеној
дужности”,
овај
члан
је проширен
за

један
став,
знатно
су
појашњене
обавезе
судије

појединца
и
трочланог
већа
које
о
приговору

одлучује,
са
роком
доношења
одлуке
о приговору,
као и о којим
питањима
веће
испитује

законитост
и правилност
побијаног
решења

по
службеној
дужности.
Најзад, у члану 90. у првобитном закону, под
насловом „Поступање судије појединца по приговору”,
било
је прописано
да судија
појединац

није
овлашћен
да одбаци
приговор
који
није

благовремен,
потпун
или
дозвољен
(као што

је
случај
приликом
изјављивања
такве
жалбе),

као
и његова
обавеза
да
у одређеном
случају

достави
приговор
извршном
повериоцу
да на

исти
поднесе
одговор
у року
од
пет
дана.
Изменама
и
допунама
овог
члана,
са
новим
насловом
„Поступак
и одлуке
по
приговору”,
у

целини
су
и на
потпуно
нов
и детаљан
начин

уређени
поступак
и доношење
одговарајућих

одлука
о приговору
од
стране
надлежног
већа,

у
зависности
од
тога
који
се
делови
решења
о

извршењу
и
из
којих
разлога
побијају.
Синтетизовани
су
сви случајеви
због
којих
од
стране

извршног
дужника
поменута
решења
могу
да

се побијају, који су првобитним законом били
прописани одредбама у чак седамнаест члано-
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ГРАЂАНСКО ПРАВО
20
ва (чл. 91–107), који су брисани. Сматрамо ипак
да је члан 90. постао непотребно преобиман јер
се практично иста питања више пута понављају,
а нека
су
притом
више
техничког
карактера,

па
су
сувишна
и у извесном
смислу
усложњавају
и отежавају
примену
Закона
у овом
делу.
Та

питања
свакако
би
морала
да буду
позната
судијама
који
о приговорима
одлучују
и на
други

начин
(сходном
применом
одредаба
парничног

поступка
на
пример).

РЕЗИМЕ
Настојали смо да укажемо на најбитније
новине
које
се
односе
на
режим
редовних

правних лекова у Закону о извршењу и обезбеђењу
(приговор
и
жалба).
Иако
се
ради

само
о једном
сегменту
овог
закона
(жалбени

поступак),
сматрамо
да исти
има
одлучујући

утицај
на
остваривање
основног
законског

начела
о хитном
поступању
свих учесника
у
поступцима
извршења
и обезбеђења
и на
што

краће
трајање
поступка
и са
што
мање
издатака.
Правилном
применом
анализираних

законских
одредаба
у будућој
пракси
судова

и
јавних
извршитеља
(који
добијају
све
ширу

надлежност)
може
се
очекивати
да
ће
се
укупно
стање
у
овој
материји,
посебно
ефикасност

остваривања
права
извршних
поверилаца,
у

скорије
време
осетно
побољшати.
Преглед измена у Закону о
облигационим односима
Закон о изменама и допуни Закона о облигационим односима објављен
је у „Службеном гласнику РС” бр. 18/2020 од 3. 3. 2020. године, а ступио је
на снагу 11. 3. 2020. године.
З
Редакција
акон о облигационим односима измењен
је како би се његова решења ускладила
са променама које су се догодиле у правном
систему Републике Србије, а последица су
прописивања строжих форми за уговоре о
промету непокретности, као и увођења јавнобележничке
делатности.
У члану 29. Закона о облигационим односима,
који
се
односи
на
дозволе
и одобрења,

додат
је нови
став
3, који
гласи:
„Али, кад
се

сагласност
даје за
закључење
уговора
за
који

је
прописан
облик
јавно
потврђене
(солемнизоване)
исправе
или
јавнобележничког
записа,

довољно
је
да потпис
даваоца
сагласности
буде

оверен.”

Овом изменом омогућено је да, када је за
главни уговор предвиђена форма јавно потвр-
ђене – солемнизоване исправе (нпр. уговор о
продаји непокретности) или јавнобележнич-
ког записа (уговор о хипотеци који садржи
изричиту изјаву обавезаног лица да на основу
тог уговора, ради остварења дуговане чинидбе,
по
доспелости
обавезе
непосредно
може
да

се
спроведе
принудно
извршење),
сагласност

трећег
лица за
закључење
тог
уговора
не
мора

да
буде
дата
у форми
јавнобележнички
потврђене
(солемнизоване)
исправе,
односно
у форми
јавнобележничког
записа,
већ
је довољно

да
потпис
даваоца
сагласности
буде
оверен

(легализован)
у складу
са
чланом
5. Закона
о

оверавању
потписа,
рукописа
и преписа
(„Сл.

гласник
РС”,
бр. 93/14, 22/15 и 87/18).
Измењен је и члан 90. Закона о облигационим
односима,
који
се
односи
на
посебну
форму
пуномоћја,
тако
да сада
гласи:
„(1) Форма

прописана
законом
за
неки
уговор
или
који

други
правни
посао
важи
и
за
пуномоћје
за
закључење
тог
уговора,
односно
за
предузимање

тог
посла.
(2) Али, кад се пуномоћје даје за закључење
уговора
или
предузимање
којег
другог

правног посла за који је прописан облик јавно
потврђене (солемнизоване) исправе или јав-