Ауторка се овом приликом бави значајним правним схватањима Врховног касационог суда и Привредног апелационог суда, која могу бити од утицаја на пословање привредних субјеката.
Правно схватање о ништавости правног посла компензације у условима блокаде рачуна учесника
Последњих петнаест године, односно од почетка примене Закона о платном промету („Сл. лист СРЈ”, бр. 3/2002, 5/2003, „Сл. гласник РС”, бр. 43/2004, 62/2006, 111/09 – др. закон и 31/2011), у нашој правној пракси присутно је становиште, укључујући и више мишљења Министарства финансија, да правна лица и предузетници који су у блокади не могу да измирују међусобне доспеле новчане обавезе компензацијом. Овакво схватање заснивало се на тумачењу одредаба члана 46. став 3. Закона о платном промету, који је био у примени до 1 октобра 2015. године, односно од почетка примене Закона о платним услугама („Сл. гласник РС”, бр. 139/2014). Одредбама члана 46. став 3. Закона о платном промету било је прописано да правна и физичка лица која обављају делатност, међусобне новчане обавезе не могу да измирују уговарањем промене повериоца односно дужника у одређеном облигационом односу (асигнација, цесија, приступање дугу, преузимање дуга, уступање дуга и др.), пребијањем (компензација) и на други начин у складу са Законом, ако су њихови рачуни у тренутку плаћања блокирани ради извршења принудне наплате, осим ако друкчије није утврђено законом којим се уређује порески поступак.
Престанком примене Закона о платном промету 1. октобра 2015. године, материја измиривања новчаних обавеза заменом дужника односно повериоца у одређеном облигационом односу, компензацијом и на други начин у складу са законом, у условима блокаде рачуна, уређена је Законом о обављању плаћања правних лица, предузетника и физичких лица која не обављају делатност („Сл. гласник РС”, број 68/2015 – у даљем тексту: Закон о обављању плаћања). Овај закон је у члану 5. став 1. прописао да правна лица и предузетници међусобне новчане обавезе могу да измирују и уговарањем промене поверилаца, односно дужника у одређеном облигационом односу (асигнација, цесија приступање дугу, преузимање дуга, уступање дуга и др.), пребијањем (компензација) и на други начин у складу са Законом, а у члану 5. став 2. да правна лица и предузетници не могу да измирују новчане обавезе на начин из става 1. овог члана, уколико су њихови рачину у тренутку плаћања блокирани ради извршења принудне наплате, осим ако друкчије није утврђено законом којим се уређује порески поступак.
Одредбама члана 5. Закона о обављању плаћања преузета је регулатива из члана 46. Закона о платном промету, чиме је у нашој правној пракси и после 1. октобра 2015. године остало на снази правно схватање да измиривање новчаних обавеза компензацијом у условима блокаде рачуна у моменту плаћања није могуће, осим ако прописима којима се уређује порески поступак није нешто друго прописано.
Из наведеног произлази да и стари Закон о платном промету, члан 46. став 3, и члан 5. став 2. Закона о обављању плаћања, у погледу могућности измиривања новчаних обавеза заменом дужника или повериоца у одређеном облигационом односу, као и компензацијом у условима блокаде рачуна, упућују на одредбе Закона о пореском поступку и пореској администрацији („Сл. гласник РС”, бр. 80/2002… и 30/2018 – у даљем тексту: ЗПППА). Наведени закон у члану 19. став 3. прописује да порески обвезници, правна лица и физичка лица која обављају делатност чији су рачуни у тренутку плаћања блокирани ради извршења принудне наплате код организације за принудну наплату, међусобне новчане обавезе могу да измирују и уговарањем промене повериоца односно дужника у одређеном облигационом односу (асигнација, цесија и др.), искључиво ради испуњења обавеза по основу јавних прихода на које се примењује овај закон. Из наведених одредаба произлази да ЗПППА омогућава измиривање обавеза асигнацијом, цесијом, преузимањем дуга и др., само ради измиривања јавних прихода, али не и обавеза према повериоцима, зарада, личних примања и других обавеза које не спадају у јавне приходе.
Такође треба поменути да је Закон о платном промету у члану 50. став 1. тачка 5) имао казнену одредбу за кршење одредаба члана 46. став 3. тог закона, односно предвиђао је новчану казну за прекршај за правно лице у износу од 200.000 до 2.000.000 динара, ако су његови рачуни у тренутку плаћања блокирани ради извршења принудне наплате, а новчане обавезе измирује супротно члану 46. став 3. овог закона. У члану 50. став 2. предвиђена је новчана казна за прекршај за одговорно лице у правном лицу од 10.000 до 150.000 динара, а у ставу 3. тог закона предвиђена је новчана казна за прекршај за предузетника у износу од 10.000 до 150.000 динара, за кршење одредаба члана 46. став 3. Закона о платном промету.
Исто тако, Закон о обављању плаћања у члану 7. став 1. т. 3) прописује казнене одредбе за кршење члана 5. став 2. овог закона, и то за прекршај за правно лице са новчаном казном у износу од 50.000 до 2.000.000 динара, ако су његови рачуни у тренутку плаћања блокирани ради извршења принудне наплате, а новчане обавезе измирује супротно члану 5. став 2. овог закона, а у члану 7. став 2. овог закона предвиђена је новчана казна за прекршај за одговорно лице у правном лицу у износу од 5.000 до 150.000 динара.
Мишљења Министарства финансија
Полазећи од наведених одредаба члана 46. став 3. Закона о платном промету, члана 5. став 2. Закона о обављању плаћања, а у вези са одредбама члана 19. став 3. ЗПППА, Министарство финансија је дало неколико мишљења о немогућности измиривања међусобних новчаних обавеза компензацијом у условима блокаде рачуна једног или оба учесника у компензацији (мишљења: број 401-00-00171/2013-16 од 29. 1. 2013; број 011-00-00751/2014-16 од 23. 9. 2014; број 401-00-03996/2014-16 од 26. 1. 2015 и број 011-00-00702/2016-16 од 22. 8. 2016. године).
Сва наведена мишљења полазе од тога да одредбе члана 46. став 3. Закона о платном промету, а од 1. октобра 2015. године и одредбе члана 5. став 2. Закона о обављању плаћања забрањују измиривање међусобних новчаних обавеза компензацијом у условима блокаде рачуна. Даље се наводи да је чланом 10. Закона о облигационим односима (ЗОО) прописано да су стране у облигационим односима слободне, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој вољи, да је у конкретном случају слобода уговарања ограничена поменутим одредбама члана 46. став 3. Закона о платном промету и члана 5. став 2. Закона о обављању плаћања, те да кршење ових одредаба доводи до ништавости правног посла компензације. На ништавост указују одредбе члана 103. ЗОО-а, којима је прописано да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако Закон у одређеном случају не прописује нешто друго.
У наведеним мишљењима Министарства финансија наводи се да је „измиривање новчаних обавеза пребијањем, у ситуацији када су рачуни правних и физичких лица која обављају делатност блокирани ради извршења принудне наплате, супротно члану 46. став 3. Закона о платном промету. Престанак обавезе пребијањем које је contra legem, односно противно члану 46. став 3. поменутог закона, сматра се ништавим у смислу члана 103. Закона о облигационим односима, те не производи правна дејства нити субјективна права и обавезе. Исто тако, Министарство финансија подсећа да је чланом 109. Закона о облигационим односима прописано да на ништавост суд пази по службеној дужности, те да се на њу може позвати свако заинтересовано лице, као и да је казненом одредбом члана 50. став 1. тачка 5) и став 2. Закона о платном промету прописан прекршај и прекршајна казна за правно лице – дужника чији су рачуни блокирани ради спровођења поступка принудне наплате, а које своје обавезе измирује супротно одредби члана 46. став 3. овог закона.”
Тумачећи одредбе члана 103. ЗОО-а – да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав, да је у случају ништавости уговора, према члану 104. ЗОО-а, свака уговорна страна дужна да врати другој све оно што је примила по основу таквог уговора, да суд, према члану 109. ЗОО-а, пази на ништавост по службеној дужности, да се на њу може позивати свако заинтересовано лице и да се на основу члана 110. ЗОО-а право на испитивање ништавости не гаси – у правној пракси, стручној литератури и судској пракси заузиман је углавном јединствен став да правни послови компензације у условима блокаде рачуна јесу ништави. Ово је даље имало за последицу несигурност таквих послова, као и могућност покретања поступка за њихов поништај, пре свега од стране Пореске управе, стечајних управника и других поверилаца.
Правно становиште Врховног касационог суда и Привредног апелационог суда
Правни став о ништавости компензације, закључене у условима блокаде учесника, био је на снази све до заузимања става Врховног касационог суда у пресуди ПРЕВ 237/2014 од 19. 3. 2015. године и Привредног апелационог суда у пресуди ПЖ 4470/16 од 11. 5. 2017. године, који из основа мења овакво схватање и, новим тумачењем одредаба члана 103. ЗОО-а, правни посао компензације у условима блокаде рачуна једног или оба учесника дефинише као правни посао који није ништав.
Овакав закључак судови изводе тумачећи одредбе члана 103. ЗОО-а у целости. Наиме, према одредбама члана 103. ЗОО-а, уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, јесте ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако Закон у одређеном случају не прописује нешто друго. Део одредбе члана 103. ЗОО-а, која се односи на ништавост „ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако Закон у одређеном случају не прописује нешто друго”, у пракси није примењиван, односно није тумачен.
Наиме, правна схватања о ништавости правног посла компензације у условима блокаде рачуна учесника заснивала су се на тумачењу само првог дела одредбе члана 103. ЗОО-а – да „уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, јесте ништав”. Према правном схватању судова, за постојање ништавости одређеног правног посла није довољно да је тај правни посао забрањен одређеним прописом, како је погрешно тумачен члан 103. ЗОО-а, већ ће правни посао, закључен супротно одређеном пропису, бити ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако Закон у одређеном случају не прописује нешто друго. Како у случају поступања супротно одредбама члана 46. став 3. Закона о платном промету (закључење компензације у условима блокаде рачуна), у Закону о платном промету постоји санкција – новчана казна за прекршај прописан у члану 50. став 1.0 т. 3) тог закона, то циљ повређеног правила упућује управо на прекршај као санкцију, те такви послови према становишту наведених судова нису ништави.
Према правном схватању судова заузетом у наведеним пресудама, ништавост правног посла може постојати само у случају да закон који забрањује такав правни посао у себи не садржи заштиту, односно санкцију за кршење тог закона. Како Закон о платном промету у члану 46. став 3. забрањује компензацију у условима блокаде рачуна, а у члану 50. став 1. т. 5) прописује новчану казну као санкцију за поступање супротно забрани измирења новчаних обавеза пребијањем – компензацијом, то постојање санкције – прекршајне одговорности – у Закону о платном промету искључује санкцију ништавости уговора о компензацији који је закључен супротно члану 46. став 3. тог закона.
Чињеница је да судови наведено правно становиште заснивају на одредбама члана 46. став 3. у вези са чланом 50. став 1. т. 5) Закона о платном промету, јер су спорови настали у време примене тог закона. Међутим, ово правно становиште актуелно је и данас на основу претходно поменутих одредаба члана 5. став 2. Закона о обављању плаћања, које су суштински преузеле регулативу бившег члана 46. став 3. Закона о платном промету.
Наиме, и Закон о обављању плаћања у себи садржи заштиту од кршења одредаба члана 5. став 2. тог закона, а то је прекршајна одговорност предвиђена у члану 7. став 1. тачка 3) тог закона. Управо постојање прекршајне одговорности за кршење одредаба члана 46. став 3. Закона о платном промету, односно прекршајне одговорности за кршење одредаба члана 5. став 2. Закона о обављању плаћања, искључује ништавост правних послова компензације, закључених супротно одредбама наведених закона.
Из наведеног произлази да правни послови компензације, закључени супротно одредбама члана 46. став 3. Закона о платном промету, односно супротно члану 5. став 2. Закона о обављању плаћања (између учесника чији су рачуни у блокади или је у блокади рачун само једног учесника), нису ништави јер се заштита наведене повреде обезбеђује у самим законским одредбама које прописују санкцију – новчану казну за прекршај за поступање супротно наведеним законима.
Прекршајна одговорност правног лица или предузетника за поступање супротно члану 46. став 3. Закона о платном промету и члану 5. став 2. Закона о обављању плаћања
Чињеница да правни посао компензације није ништав управо зато што постоји санкција – прекршај који штити од повреде одредаба Закона о платном промету, односно Закона о обављању плаћања, јасно указује на то да ће се поставити питање прекршајне одговорности приликом закључивања компензационих послова у условима блокаде рачуна једног или оба учесника у компензацији, али у прекршајном поступку, уколико исти буде покренут.
За контролу примене Закона о обављању плаћања надлежна је, према члану 6. тог закона, Пореска управа, па може да се очекује и покретање прекршајног поступка у случају да се у поступку контроле, коју спроводи Пореска управа, утврди поступање супротно члану 46. став 3. Закона о платном промету, односно члану 5. став 2. Закона о обављању плаћања. Ко ће бити одговоран и каква ће та одговорност бити, процењиваће се у сваком конкретном случају.
Правно лице или предузетник који није у блокади, а да изјаву блокираном правном лицу или предузетнику да врши пребијање међусобних доспелих новчаних дуговања и потраживања, не би било одговорно јер је битан услов за прекршајну одговорност одредба „ако су његови рачуни у тренутку плаћања блокирани ради извршења принудне наплате”. То проистиче из језичког тумачења одредаба члана 50. став 1. тачка 5) Закона о платном промету и члана 7. став 1. тачка 3) Закона о обављању плаћања, који одговорност доводи у везу са блокадом рачуна у тренутку плаћања. Ово значи да је битан услов за настанак прекршаја блокада рачуна конкретног правног лица или предузетника против кога се покреће поступак, и то блокада у моменту плаћања.
Одговорност правног лица или предузетника који је у блокади у моменту спровођења компензације поставиће се у зависности од тога како прекршајни орган буде тумачио поменуте одредбе члана 337. ЗОО-а. Наиме, чињеница је да компензација настаје, по члану 337. ЗОО-а, када једно лице изјави другом да врши пребијање, а да се исто спроводи у моменту када су се стекли услови за то, па блокирани субјекат није у могућности да утиче на настанак саме компензације, изузев да је оспори, односно уђе у спор ако нису испуњени услови за компензацију, или постоје други разлози због којих, по Закону о облигационим односима, пребијање није могуће. Сама чињеница да блокирани субјект не може да утиче на настанак саме компензације свакако ће утицати и на степен његове одговорности, уз могућност и ослобађања од одговорности.
Из наведеног може да се изведе закључак:
– да за правно лице или предузетника чији рачун није у блокади, а да изјаву о компензацији, неће постојати одговорност за прекршај јер нема битног елемента дела, односно блокаде рачуна у моменту плаћања;
– да би за прекршај могло да одговара само правно лице, односно предузетник чији су рачуни у блокади у моменту плаћања, односно спровођења компензације, уз оцену конкретне одговорности, као и чињенице да на настајање компензације није могао да утиче.
З А К Љ У Ч А К
Према наведеном правном становишту Врховног касационог суда и Привредног апелационог суда, правни посао компензације у условима блокаде рачуна није ништав.
Овакав став ће свакако имати утицаја на пословање привредних субјеката и на закључивање компензације када не постоји могућност наплате на други начин, али уз претњу одговорности за прекршај уколико такав поступак буде покренут.
Када је у питању степен одговорности и који би учесник у компензацији био одговоран, то остаје на пракси да каже, наравно у светлу примене новог правног става судова.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.