Право на отпремнину у складу са чланом 158. Закона о раду кроз судску праксу

Отпремнина представља један од најпрепознатљивијих института радног права, тако да су у наставку издвојени новији примери из судске праксе који се односе на наведено право запослених.

Покретање поступка ликвидације над привредним друштвом не искључује право запосленог чији је радни однос престао на остваривање права на отпремнину.

Из образложења:

Према одредби члана 158. ставови 1. и 2. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 113/2017), послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу одредбе члана 179. став 5. тачка 1) овог закона, запосленом исплати отпремнину у складу са овим чланом. Одредбом члана 175. став 1. тачка 4) Закона о раду прописано је да радни однос престаје отказом уговора о раду од стране послодавца или запосленог.
У конкретном случају над туженим је покренут поступак ликвидације привредног друштва, па је ликвидациони управник отказао Уговор о раду, овде тужиоцу, Решењем број 10 од 30. 1. 2017. године због отпочињања поступак ликвидације над туженим. Тужилац тужбом тражи исплaту износа од 80.617,44 динара на име отпремнине, а првостепени суд тужбени захтев одбија као неоснован, са образложењем да радни однос тужиоцу није престао као технолошки вишак, па му и не припада право на исплату отпремнине из члана 158. став 1. Закона о раду. Међутим, првостепени суд није дао разлоге о битним чињеницама, нити је правилно применио материјално право када је донео ожалбену одлуку. Првостепени суд не даје јасно образложење из ког разлога је тужиоцу отказан уговор о раду, као и да ли ти разлози за отказ уговора о раду имају за последицу остварење права на отпремнину, с обзиром на то да ликвидација представља поступак престанка привредног субјеката у ситуацији када се намирују сви ликвидациони повериоци у потпуности. Привредни субјект престаје да постоји тек када се сви повериоци намире и поступак ликвидације оконча. Покретање и вођење поступка ликвидације нема за последицу губитак права на отпремнину уколико је то право остварено у складу са законом.

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 234/17 од 4. 7. 2017. године, укинута Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 4996/17 од 31. 1. 2019)

Приликом споразумног престанка радног односа не могу да се примене критеријуми за обрачун отпремнине које је послодавац предвидео социјалним програмом.

Из образложења:

Радни однос тужилаца код тужених престао је на основу њиховог захтева по коме је сачињен Споразум о престанку радног односа. На овај споразум, како то правилно закључује другостепени суд, не могу да се примене критеријуми за обрачун отпремнине које је тужени предвидео социјалним програмом. Тужиоци су одабрали да закључе споразум о престанку радног односа када су били обавештени колики ће износ отпремнине примити у том случају. Околност да је тај износ нижи од износа који је исплаћиван по социјалном програму не може да утиче на пуноважност закљученог споразума између тужилаца и туженог, јер су у тренутку закључења постојали сви законски услови за његову пуноважност. Споразум о престанку радног односа треба да буде израз слободне и јасне воље уговарача, а запослени мора да буде свестан његовог значаја и последица. Тужиоци су потписали Споразум и на тај начин изразили јасну и слободну вољу да им радни однос престане, а нису доказали постојање мана воље (заблуде) у смислу члана 61. став 1. Закона о облигационим односима, којим је прописано да је заблуда битна ако се односи на битна својства предмета, на лице са којим се закључује уговор, ако се закључује с обзиром на то лице, као и на околности које се по обичајима у промету или по намери странака сматрају одлучним, а странка која је у заблуди не би иначе закључила уговор такве садржине. Указивање тужилаца на то да су у конкретном случају прочитали наведени споразум само у делу који се односи на износ накнаде, а не и остале одредбе, не указује на постојање мана воље које би утицало на његову пуноважност, јер пропуст запосленог да се пре потписивања било каквог уговора упозна у целини са садржином представља очигледан пример изостанка дужне пажње и не може утицати на пуноважност Споразума. Неосновано се ревизијом тужилаца указује на то да је одредба члана Споразума о престанку њиховог радног односа у супротности са Уставом РС, с обзиром на то да се оспореном одредбом тужиоци нису одрекли права на отпремнину, већ им је она исплаћена у износима који су им били предочени и који су они прихватили својим потписом.

Наводе у ревизији којима се оспорава утврђено чињенично стање Врховни касациони суд није ценио, с обзиром на то да се из ових разлога ревизија не може изјавити (члан 407. став 2. ЗПП-а). Приликом одлучивања Врховни касациони суд је ценио и остале ревизијске наводе, али их није посебно образлагао, с обзиром на то да нису од утицаја на доношење другачије одлуке.

(Пресуда Врховног касационог суда, Пев2. 341/16 од 22. 2. 2017)

Послодавац је дужан да пре отказа Уговора о раду запосленом за чијим је радом престала потреба исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или Уговором о раду, што представља услов за законитост отказа уговора о раду на основу члана 179. т. 9) Закона о раду.

Из образложења:

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је тужиљи отказ дат незаконито јер јој пре отказа Уговора о раду није исплаћена отпремнина сагласно члану 158. став 1. Закона о раду, правилно оцењујући да је исплата отпремнине предуслов за законито отказивање уговора о раду на основу члана 179. тачка 9. Закона о раду.

Одредбом члана 179. тачка 9) Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла, док је одредбом члана 158. став 1. истог закона прописано да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду.

Сагласно цитираним законским одредбама, обавеза послодавца је да пре дана означеног као дан престанка радног односа запосленог за чијим је радом престала потреба исплати отпремнину, што представља услов за законитост отказа уговора о раду на основу члана 179. тачка 9) Закона о раду. Како тужени није тужиљи исплатио отпремнину пре дана престанка радног односа, а ни касније, спорно Решење о отказу Уговора о раду од 31. 12. 2014. године није законито, због чега Врховни касациони суд налази да је, супротно ревизијским наводима, материјално право правилно примењено и тужени је у обавези да тужиљу врати на рад на основу члана 191. став 1. Закона о раду.

(Пресуда Врховног касационог суда, Пев2. 417/16 од 22. 2. 2017)

То што запослени у законом предвиђеном року није тражио поништај решења о престанку радног односа услед технолошких, економских и организационих промена код послодавца, не искључује његово право да захтева од послодавца исплату неисплаћеног дела отпремнине.

Из образложења:

Уставни суд констатује да из садржине уставне жалбе произлази да подносилац искључиво оспорава наведене судске одлуке због одлуке о одбијању тужбеног захтева за накнаду штете на име мање исплаћене отпремнине, као и да се повреда права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава образлаже, пре свега, погрешном применом материјалног права код одлуке да нема места усвајању тужбеног захтева у овом делу. .
Полазећи од чињеница конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе радни однос престао отказом уговора о раду, због престанка потребе за његовим радом услед технолошких, економских и организационих промена код послодавца, а на основу одредбе члана 179. тачка 9) Закона о раду. Као спорно постављено је питање висине износа отпремнине који подносиоцу уставне жалбе припада по том основу. Наиме, подносилац уставне жалбе је тврдио да му припада износ који је био предвиђен Колективним уговором (400 евра по години стажа), док су парнични судови оценили да му припада износ утврђен одлуком Управног одбора туженог (250 евра по години стажа), на чију је исплату пристао прихватањем понуде туженог за престанак радног односа у складу са социјалним програмом од 10. априла 2007. године, превасходно зато што у законском року није оспорио решење о престанку радног односа којим је износ отпремнине био одређен.

У вези са наведеним, Уставни суд најпре указује на свој раније изражени став (видети, између осталих, одлуке Уж-2594/2009 од 12. јула 2012. године, Уж-3281/2010 од 22. новембра 2012. године, Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године и Уж-794/2011 од 4. децембра 2013. године) да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, којег се, у смислу члана 60. став 4. Устава, нико не може одрећи. Због тога чињеница да подносилац уставне жалбе у законом предвиђеном року није тражио поништај решења о престанку радног односа не искључује право да захтева од туженог исплату неисплаћеног дела отпремнине, из чега даље произлази да је уставноправно неприхватљиво становиште парничних судова изражено у оспореним пресудама.
Уставни суд напомиње да је на седници одржаној 15. септембра 2016. године донео Одлуку Уж-6729/2014, којом је, поред осталог, одбио, као неосновану, уставну жалбу Вере Маринковић, изјављену против Пресуде Првог основног суда у Београду П1. 11391/10 од 13. децембра 2012. године и Пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1137/13 од 12. јуна 2014. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. и права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава. Оспорене пресуде такође су биле донете по тужби бившег запослене код туженог привредног друштва *** а. д. Београд, ради накнаде штете због мање исплаћене отпремнине по основу престанка радног односа. Наведена подноситељка уставне жалбе такође је тврдила да јој припада износ који је био предвиђен Колективним уговором (400 евра по години стажа), док су парнични судови оценили да њој припада износ утврђен одлуком Управног одбора туженог (183 евра по години стажа), на чију исплату је подноситељка уставне жалбе пристала прихватањем понуде од 2. јула 2007. године. Кључни разлог одбијања тужбеног захтева и у том предмету био је утврђени пропуст подноситељке уставне жалбе да у законском року оспори решење о престанку радног односа којим је износ отпремнине био одређен.

Уставни суд је и у поменутој одлуци подсетио на већ изнети став да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се, у смислу члана 60. став 4. Устава, нико не може одрећи. Међутим, како је у току поступка који је претходио уставносудском утврђено да је Колективни уговор код туженог био привремено измењен, те да је у време доношења решења о престанку радног односа, као и у време исплате отпремнине, тим општим актом био одређен износ од 183 евра за сваку годину радног стажа, који је донет у складу са чланом 158. Закона о раду, Уставни суд је оценио да, и поред уочених пропуста, нису основани наводи уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Радило се, конкретно, о одредби члана 2. Колективног уговора о изменама и допунама Колективног уговора туженог, који је донет 27. јула 2007. године. Том одредбом је члан 71. Колективног уговора допуњен новим ст. 2. и 3, а према (новом) ставу 2, запосленима који су се до 31. јула 2007. године изјаснили да добровољно прихватају да буду проглашени као вишак запослених, сагласно анкети која је достављена сваком запосленом, тужени послодавац је био дужан да пре отказа уговора о раду исплати отпремнину у висини од по 183 евра нето у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, за сваку навршену годину укупног радног стажа, а не отпремнину из става 1. овог члана, као и да по истеку рока и исплате наведене отпремнине, а најкасније до 31. августа 2007. године овај став престаје да важи.

Уставни суд констатује да се у конкретном случају из образложења уставном жалбом оспорених пресуда не може извести закључак који је општи акт био на снази – Колективни уговор број 1650 од 12. јуна 2006. године или евентуално измене и допуне Колективног уговора од 27. јула 2007. године, те да је у време доношења решења о престанку радног односа подносиоца уставне жалбе спорни износ отпремнине, који је утврђен одлуком Управног одбора туженог, био уподобљен са важећим Колективним уговором туженог, као што је то било у случају подноситељке уставне жалбе у предмету Уж-6729/2014, због чега оцена изнета у Одлуци од 15. септембра 2016. године није од утицаја на становиште изражено у овој уставносудској ствари – да је уставноправно неприхватљив закључак да пропуст подносиоца уставне жалбе да у законом предвиђеном року тражи поништај решења о престанку радног односа искључује његово право да захтева исплату неисплаћеног дела отпремнине.
Следом изложеног, Уставни суд је утврдио да су оспореном Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6419/ 12 од 19. новембра 2014. године, у делу којим је потврђена првостепена одлука о накнади штете за неисплаћену отпремнину, као и оспореним делом става првог изреке Пресуде Првог основног суда у Београду П1. 10091/10 од 5. септембра 2012. године, који се односи на одлуку поводом накнаде штете за неисплаћену отпремнину, повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. и на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава, због чега је уставну жалбу усвојио одлучујући као у тачки 1. изреке.

Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити само поништајем оспореног дела другостепене пресуде и одређивањем да Апелациони суд у Београду донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против дела става првог изреке Пресуде Првог основног суда у Београду П1. 10091/10 од 5. септембра 2012. године, који се односи на одлуку поводом накнаде штете за неисплаћену отпремнину.

(Одлука Уставног суда Србије Уж. 937/15 од 7. 9. 2017)

Износ отпремнине одређен Споразумом о престанку радног односа, који је нижи од износа који је исплаћиван по социјалном програму, не може утицати на пуноважност закљученог споразума о престанку радног односа.

Из образложења:

У конкретном случају, подносилац уставне жалбе, као бивше запослено лице, поднео је тужбу против *** а. д., између осталог, ради накнаде материјалне штете због неисплаћеног дела отпремнине (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2263/15 од 12. 10. 2015).

Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење правног става одлука судова у овој правној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење оспорене пресуде. Наиме, из утврђених чињеница произлази да је радни однос подносиоца уставне жалбе код туженог престао на основу његовог захтева, по коме је сачињен Споразум о престанку радног односа. Дакле, подносилац је изабрао да му престане радни однос код послодавца по основу Споразума о престанку радног односа. По оцени Уставног суда, поступајући судови правно прихватљиво закључују да се на тај споразум не могу применити критеријуми за обрачун отпремнине које је тужени предвидео социјалним програмом. Ово стога што је у првостепеном поступку утврђено да у време када је подносилац био заинтересован за споразумни престанак радног односа тужени више није чинио понуде за споразумни престанак радног односа на основу социјалног програма, о чему су благовремено били обавештени сви запослени код туженог. С тим у вези, Уставни суд налази и да је уставноправно прихватљив став надлежних судова да износ отпремнине одређен Споразумом о престанку радног односа, који је био нижи од износа који је исплаћиван по социјалном програму, не може утицати на пуноважност закљученог споразума између тужилаца и туженог, будући да је приликом закључења Споразума о престанку радног односа подносилац уставне жалбе био обавештен колики ће износ отпремнине примити у случају престанка радног односа и да током поступка није доказао да је био у заблуди приликом потписивања споразума.

Уставни суд оцењује, такође, да су парнични судови заузели уставноправно прихватљиво правно становиште да је захтев за престанак радног односа подносилац поднео самоиницијативно, а није доказао да је пре тога поднео захтев туженом да му омогући да користи годишњи одмор за 2012. годину и да је тужени одбио да му то омогући, а потписивањем споразума тужилац се сагласио да му припада накнаде штете због неискоришћеног годишњег одмора за 2012. годину у износу који је наведен у Споразуму о престанку радног односа.

(Одлука Уставног суда Србије Уж. 7588/15 од 13. 7. 2017)