Ово питање обрађено је са аспекта Законика о кривичном поступку и члана 5. става 3. Европске конвенције о људским правима, а дата је и кратка анализа пресуде ЕСЉП Вренчев против Србије.
УВОД
У ставу 2. чл. 5. Закона о кривичном поступку[1] (ЗКП) реч је о моменту од кога почиње кривично гоњење, а у члану 7. о моменту од кога почиње кривични поступак. Из тога произлази да законодавац разликује кривични прогон који предузимају овлашћени тужиоци од судског кривичног поступка. Према тачки 1. члана 7. тужилачка истрага је део кривичног поступка у правом смислу речи иако у њој нема суда, осим инцидентно, кад судија за претходни поступак одлучује о људским правима окривљеног. Основна процесна претпоставка за заснивање процесноправног односа састоји се у постојању процесних субјеката, од којих је суд један од главних. Истражне радње јавног тужиоца представљају акте кривичног гоњења, а не кривичног (судског) поступка. Одредбе чл. 5. и 7. морале су да истакну разлику између судског кривичног поступка и несудског претходног кривичног поступка. И један и други поступак су делови јединственог кривичног поступка, али се ти делови разликују.
Судски поступак је кривични поступак у правом или ужем смислу, док су предистражни поступак и истрага кривични поступци у неправом или ширем смислу. Почетак кривичног поступка у ужем смислу мора да буде условљен одлуком суда којом утврђује постојање услова за вођење кривичног поступка против одређеног лица. Та одлука је у општем кривичном поступку решење о потврђивању оптужнице (члан 341. ЗКП-а), а у скраћеном поступку наредба о одређивању главног претреса (члан 504. ЗКП-а). Све што претходи овим одлукама само су акти кривичног гоњења, а не процесне радње судског кривичног поступка.
Наша земља ратификовала је Европску конвенцију о људским правима 26. децембра 2003, али она правно делује од 3. марта 2004.[2] године. Према Уставу Републике Србије[3] и према одредби чл. 194, „потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део су правног поретка Републике Србије.”
Суд неће прогласити прихватљивом ниједну представку ако претходно нису исцрпљени сви правни лекови и ако се не прођу све националне инстанце.
Конвенција се углавном бави заштитом појединца од мешања државе у њихова фундаментална права. Она намеће државама негативне обавезе уздржавања од таквих мешања, али такође захтева да државе „обезбеде” нека права. То значи обавезу да се суздрже од одређене врсте поступања, као и обавезу подузимања позитивних радњи, како би се појединцима осигурала њихова права и како би били заштићени од забрањеног поступања.
Према члану 5. Конвенције свако има право на слободу и безбедност личности и не може бити лишен слободе, осим у законом прописаном поступку. Такође, свако ко је ухапшен биће одмах обавештен и на језику који разуме о разлозима за његово хапшење и о свакој оптужби против њега, а свако ко је ухапшен или лишен слободе без одлагања мора да буде изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и мора имати право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може да се услови јемствима да ће се лице појавити на суђењу. Такође, свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
ПРАВО УХАПШЕНОГ ИЛИ ЛИШЕНОГ СЛОБОДЕ ДА БЕЗ ОДЛАГАЊА МОРА ДА БУДЕ ИЗВЕДЕН ПРЕД СУДИЈУ ИЛИ ДРУГО СЛУЖБЕНО ЛИЦЕ ЗАКОНОМ ОДРЕЂЕНО ДА ОБАВЉА СУДСКЕ ФУНКЦИЈЕ ПРЕМА ЗАКОНИКУ О КРИВИЧИНОМ ПОСТУПКУ
У предистражном поступку наредбу о спровођењу истраге којом започиње ова фаза јавни тужилац мора да донесе пре или непосредно после подузимања прве доказне радње, а најкасније у року од 30 дана, када га о њеном предузимању обавештава полиција. У фази истраге јавни тужилац је дужан да осумњиченом и његовом браниоцу омогући да у року довољном за припремање одбране размотре списе и разгледају предмете који служе као доказ (чл. 303. ст. 1. ЗКП-а). Саслушање ухапшеног је у искључивој надлежности јавног тужиоца, док саслушање осумњиченог може да обави и полиција. О задржавању осумњиченог одлучује јавни тужилац и по његовој одлуци осумњичени може бити задржан ради саслушања најдуже 48 часова од тренутка хапшења, с тим што је јавни тужилац или полиција по његовом одобрењу у обавези да донесе решење о задржавању у року од два часа од када је осумњиченом саопштено да је задржан. На решење о задржавању осумњичени и његов бранилац имају право жалбе у року од шест часова од достављања решења (чл. 294. ЗКП-а). О жалби одлучује судија за претходни поступак у року од четири часа од пријема жалбе, с тим што жалба не задржава извршење решења. Лица лишена слободе уживају сва права која се гарантују осумњиченом.
Лицу лишеном слободе гарантује се посебан корпус права, која укључују и одређена допунска права с обзиром на осетљивост ситуације у којој се налази.
Устав РС у чл. 27–29. прописује услове под којима лична слобода појединца може да се ограничи, поступак лишења слободе и орган који је надлежан да одлучује о лишењу слободе, а гарантује и права којима појединац може да се користи у поступку пред државним органима када је његова слобода ограничена, затим налаже човечно поступање, уважавање достојанства личности лица лишеног слободе и гарантује допунска права у случају лишења слободе без одлуке суда.
Предистражним поступком формално руководи јавни тужилац. Одређену функцију има и кривични суд у функционалном облику судије за претходни поступак, у чијој је надлежности одређивање притвора, као и издавање наредбе за извођење одређених доказних радњи и сл., при чему судија за претходни поступак одређује рок јавном тужиоцу да предузме доказну радњу. Осумњичени у случају лишења слободе има право и на неометано општење са браниоцем – тзв. поверљиви разговор (чл. 69. ст. 1. т. 2) ЗКП-а). Под овим правом подразумева се разговор са браниоцем који се надзире само визуелно, не и аудитивно. На овај начин омогућава се потпуно остварење стручне помоћи коју један бранилац може да пружи свом клијенту. Осумњичени има право да се изјасни о свим чињеницама и доказима који га терете и да сам или преко браниоца износи чињенице и доказе у своју корист (чл. 33. Устава РС, чл. 68. ст. 1. т. 10) ЗКП-а). Ово битно право осумњиченог познато је као право на једнакост оружја или средстава и односи се на једнакост странака пред судом. У ширем смислу ово право може чак да се схвати и као саставни елемент начела равноправности странака.
Устав Републике Србије у другом делу под називом „Људска и мањинска права и слободе”, у одељку „Људска права и слободе” (чл. 164. и 165. Устава), међу гаранцијама приватне личности човека и грађанина регулише одређивање и трајање притвора и накнаду штете за неосновано или незаконито притварање. Хитност поступања у притворском предмету налаже приоритетну обраду и предузимање процесних радњи и те обавезе се од стране надлежних органа и поштују. Свођење притвора на најкраће неопходно време јесте главни принцип при одлучивању о овој ригорозној мери. Трајање притвора у истрази је и законом временски ограничено на шест месеци. О одређивању, продужењу или укидању притвора решењем одлучује судија за претходни поступак или веће надлежног суда, у зависности од фазе кривичног поступка. Судија за претходни поступак у истрази може да одреди притвор на предлог јавног тужиоца након саслушања окривљеног, искључиво у погледу постојања законских разлога за притвор. Дискутабилна је законска могућност да то рочиште може да се одржи у одсуству јавног тужиоца и браниоца, као и конституисање дужности уредног позивања ових учесника од стране суда, будући да је предлог јавног тужиоца иницијални акт за одлучивање о притвору, па је важно да, осим писменог акта, разлоге за притвор и усмено образложи. Посебно је спорна опциона обавеза браниоца да присуствује рочишту за притвор у случајевима обавезне одбране окривљеног. Иако суд ex officio води рачуна о разлозима за притвор и стара се да та мера буде ultima ratio, односно да се не одређује ако иста процесна сврха може да се постигне на други начин, бранилац је тај који треба да покуша да оспори аргументе у предлогу за притвор, предложи блажу меру уместо притвора и осигура окривљеном ефективно заступање. Алтернативне мере су врсте обавеза које се намећу окривљеном ради остваривања процесног циља ефикасног вођења кривичног поступка, с тим да је, према ЗКП-у, једна од њих јемство (чл. 202. ЗКП-а).
Полагање јемства од стране окривљеног или трећег лица долази у обзир кад окривљени треба да буде стављен у притвор или је већ у притвору због опасности од бекства или због тежине кривичног дела и додатних елемената везаних за узнемирење јавности. Ова мера погађа покретну или непокретну имовину окривљеног или њему блиског лица, уз претњу њеног одузимања повредом обећања о нескривању и напуштања боравишта без одобрења суда. Степен њене ефикасности је веома висок.
Под правом на правну заштиту осумњиченог подразумева се и његово право да у најкраћем року буде изведен пред суд, а регулисано је ЗКП-ом (чл. 68. ст. 1. т. 5)), Уставом РС (чл. 29) и ЕКЉП (чл. 5. ст. 3). Ово право потребно је обезбедити сваком осумњиченом у смислу да у остварењу истог не смеју постојати никакве правне или практичне препреке. У ЗКП-у користи се израз „у најкраћем року”, док је то у ЕКЉП „без одлагања”. Малолетна лица не могу да буду задржана од стране полиције, али у случају лишења слободе, одмах морају да буду спроведена судији за малолетнике (чл. 61. Закона о малолетницима и кривичноправној заштити малолетних лица).
Оптужница се подиже у року од 15 дана од дана кад је завршена истрага, а у нарочито сложеним предметима овај рок може да се продужи најдуже до 30 дана по одобрењу вишег тужиоца (чл. 331. ЗКП-а). Оптужница се подноси ванпретресном већу надлежног суда, па веће исту испитује и уколико утврди да оптужница није прописно састављена, враћа је јавном тужиоцу да у року од 3 дана исправи недостатке, с тим што веће из оправданих разлога може да продужи рок.
Окривљеном ком је достављена оптужница има право да поднесе одговор на оптужницу у року од 8 дана од дана достављања, с тим што право да поднесе одговор на оптужницу има и бранилац без посебног овлашћења, али не и против воље окривљеног (чл. 336. ЗКП-а). Веће испитује оптужницу у року од 15 дана од истека рока за подношење одговора на оптужницу (члан 337. ЗКП-а).
Кад је реч о суђењу у разумном року, истом иде у прилог и одредба у ЗКП-у која се односи на увођење припремног рочишта, чија су основна правила регулисана одредбом члана 345. ЗКП-а, а и ту постоје рокови и то да се, сходно одредби члана 346. ЗКП-а, одређује припремно рочиште у року од 30 дана ако је оптужени у притвору, а у року од 60 дана уколико је на слободи, рачунајући од дана пријема потврђене оптужнице у суд. Према одредби чл. 350. ЗКП-а, странке, бранилац и оштећени на припремном рочишту образлажу предложене доказе, а супротна страна изјашњава се о предлозима противника и оштећеног. За разлику од ранијег решења по ком су странке у било којој фази поступка могле да предлажу нове доказе, нови ЗКП предвиђа другачије решење и спречава процесне злоупотребе, па председник већа упозорава странке да се на главном претресу неће изводити докази који су странкама били познати, а без оправданог разлога на припремном рочишту нису предложени. Странке имају обавезу да образложе предложене доказе, што би требало да помогне суду у опредељивању трајања првостепеног поступка и договарању у вези са планираним временским оквиром.
Нови ЗКП садржи и три врсте споразума јавног тужиоца са окривљеним. То су:
1) споразум о признању кривичног дела – могуће је закључити поводом било којег кривичног дела, али споразум мора да прихвати суд;
2) споразум о сведочењу окривљеног – склапа се само у поступцима који се воде против учинилаца кривичних дела организованог криминала или ратних злочина, а може да се закључи од тренутка доношења наредбе о спровођењу истраге, па све до завршетка главног претреса, при чему о споразуму одлучује судија за претходни поступак, а ако је након потврђивања оптужнице постигнут споразум, о истом одлуку доноси председник већа;
3) споразум о сведочењу осуђеног – може да се закључи и са лицима која су осуђена и за друга кривична дела, а не само за кривична дела организованог криминала или ратних злочина.
Претрес може да се одржи у одсуству оптуженог који је проузроковао сопствену немогућност за учествовање у поступку, нпр. у бекству је, није доступан државним органима (чл. 381. ЗКП-а), а одредба члана 383. ЗКП-а даје могућност одржавања главног претреса у одсутности окривљеног који је сам проузроковао неспособност учествовања на главном претресу, нпр. због алкохолисаног стања и сл.
У складу са одредбом члана 56. Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица[4] предвиђено је да су органи који учествују у поступку против малолетника дужни да поступају најхитније како би се поступак што пре завршио.
ПРИМЕНА ЧЛАНА 5. СТАВ 3. ЕВРОПСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ О ЉУДСКИМ ПРАВИМА
Члан 5. ст. 3. Европске конвенције о људским правима гласи:
Свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1.ц овог члана мора без одлагања бити изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и мора имати право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може да се услови јемствима да ће се лице појавити на суђењу.
Природа права
Формулација овог права сугерише да су националне власти суочене са избором између обезбеђења суђења у разумном року или пуштања на слободу. Међутим, то није опште правило, као што може да се види с обзиром на члан 6. став 1, који каже да свако има право на суђење у разумном року (тј. без обзира на то да ли је лице притворено или не). Уместо тога, циљ ове одредбе је да обезбеди да лице не буде задржано у притвору дуже него што је разумно. Кључ за схватање члана 5. став 3. јесте у томе да он представља део гаранција физичке слободе. Као што је Суд указао у предмету Neumeister против Аустрије (1968) (у ставу 4), циљ члана 5. став 3. је да захтева привремено пуштање окривљеног лица када његов притвор престане да буде разуман. Питање права на правично суђење је ствар коју треба разматрати по члану 6.
Националне власти су суочене са два задатка по члану 5. став 3. Постоји, прво, обавеза да се обезбеди неопходност лишавања слободе у било којој фази пре суђења у сваком појединачном случају, а друго, да се обезбеди да се истрага обавља правовремено да би се спречило да окривљени проведе предуг период у притвору.
Аутоматска природа права
Ова одредба пружа лицима која су лишена слободе због кривичних поступака у смислу члана 5. став 1. тачка (ц) специјалну гаранцију, наиме, аутоматску судску заштиту којом се осигурава да не буду лишени слободе незаконито, као и да време у коме су лишени слободе буде сведено на минимум. Циљ члана 5. став 3. био је детаљно изнет у предмету Duinhof и Duijf против Холандије (1984), где је Суд био мишљења да је он усмерен ка обезбеђивању брзе и аутоматске судске контроле полицијског или административног притвора и да судија или службеник суда морају лично да саслушају притворено лице и донесу одговарајућу одлуку.
Обавезе по овом ставу су да се без одлагања обезбеди расправа после првог хапшења и притвора, као и периодична преиспитивања притвора током целог периода пре суђења. При свакој расправи судија или друго лице овлашћено законом мора да размотри све разлоге који се противе пуштању лица на слободу до суђења, уз кауцију. Схватање Суда је било да лице окривљено за кривично дело мора увек бити ослобођено, изузев ако постоје одговарајући и довољни разлози да оправдају продужени притвор током фазе пре суђења. Питање продуженог притвора до дана суђења мора бити стално испитивано.
Члан 5. став 3. захтева не само испитивање без одлагања разлога за лишавање слободе убрзо након хапшења, већ и да се ти разлози у одређеним временским интервалима испитују по аутоматизму. Суд, међутим, није разјаснио колико често таква испитивања по аутоматизму треба да се обављају. Врло често расправе по члану 5. став 3. обухватају и оспоравање законитости притвора, у складу са чланом 5. став 4.
Ово право не тражи да га активира појединац. Оно представља обавезу за коју је одговорна држава. Према томе, процедура мора бити аутоматска. У таквим испитивањима на власти је терет доказивања постојања довољних разлога који оправдавају притвор, јер у противном притвореник мора бити ослобођен уз кауцију.
Захтев за поступање без одлагања
Суд је избегао постављање максималних временских рокова по овом питању. Напротив, навео је да постоји одређени степен флексибилности везан за појам без одлагања, мада је он ограничен. До сада је Суд утврдио да су одређени периоди премашили појам без одлагања у контексту борбе против тероризма. Још није давао сличне изјаве у вези са обичним кривичним правом. Лице ухапшено због кривичних дела не мора бити физички изведено пред судију или другог законом овлашћеног лица уколико је одмах пуштено на слободу.
У предмету Броган и остали против Уједињеног Краљевства (1988) подносиоци представке су ухапшени и притворени због дела тероризма. Сви су ослобођени без оптужби после најмање 4 дана и 6 часова, а највише 6 дана и 16 часова. Суд је прихватио да борба против тероризма поставља велике проблеме. Међутим, имајући у виду да је општи циљ члана 5. спречавање самовољног и незаконитог притвора, чак и време од четири дана и шест часова прелазило је период предвиђен појмом без одлагања. Суд је закључио да подносиоци представке нису били ослобођени одмах, без одлагања, као и да је постојало кршење члана 5. став 3.
Дакле, у вези са периодима који следе након хапшења са сигурношћу може да се каже да се у контексту борбе против тероризма притвор до периода од 4 дана и 6 часова не може сматрати сагласним са појмом без одлагања. Међутим, у многим случајевима у којима је у питању био тероризам држава је прогласила ванредно стање по члану 15, одступајући од заштите члана 5. У таквим случајевима Суд и даље захтева образложење засновано на чињеницама у погледу дужег трајања притвора у сваком појединачном случају. Када држава не докаже да је дуже трајање било неопходно, може да се утврди да је прекршен члан 5. став 3.
Судија или друго законом овлашћено лице
Друго лице овлашћено законом представља синоним за надлежни судски орган у члану 5. став 1. тачка (ц). Трибунал стога мора бити независан и објективан и мора имати овлашћења да доноси обавезујуће законске одлуке којима се налаже ослобађање лица.
У предмету De Jong, Baljet и Van den Brink против Холандије (1984) војни обвезници који су на основу приговора савести одбили послушност били су ухапшени за кршење војне дисциплине. Случај је пренет у надлежност војног ревизора. Он је био компетентан да даје препоруке у погледу права подносилаца представке на суђење, али није имао овлашћења да нареди њихово пуштање на слободу. Такође, није пружао довољне гаранције независности јер је могао бити позван да се појави у улози тужиоца по преношењу случаја на војни суд. Дошло је до кршења члана 5. став 3.
Колико дуг притвор се узима као притвор пре суђења у смислу члана 5. став 3?
При одређивању да ли је окривљени држан у притвору пре суђења током неразумно дугог периода, Суд је дефинисао да такав притвор траје до дана пресуде у кривичном поступку. Период између доношења пресуде и улагања жалбе рачуна се као притвор након пресуде и потпада под члан 5. став 1. тачка (а). Суд ће разматрати жалбе у вези са дужином жалбеног поступка у складу са чланом 6. став 1, који се односи на право на правично суђење у разумном року.
Дужина притвора пре суђења
Нагласак целог члана 5. је на слободи, а не на притвору. Према томе, лице не може бити држано у притвору све време пре суђења без повремених испитивања разлога његовог притварања. Другим речима, питање притвора стално мора да се преиспитује.
У предмету Иликов против Бугарске (2001) подносилац представке је био ухапшен и притворен због преваре великих размера. Задржан је у притвору до суђења укупно 3 године и скоро 4 месеца. Иницијални притвор био је правдан тежином почињеног дела. Међутим, домаћи судови су примењивали закон и праксу полазећи од претпоставке да је продужавање притвора неопходно у случајевима где је запрећена казна била изнад одређене границе (десет година затвора по закону на снази до јуна 1995. и пет година затвора након тога). Суд је закључио да је сваки систем обавезног притвора сам по себи неспојив са чланом 5. став 3. Конвенције.
У вођењу поступака судови морају да обрате посебну пажњу на сваки разлог који се користи за оправдање притвора пре суђења, да би се осигурало да време проведено у притвору не пређе дужину која се сматра разумном. Разумно ће се разликовати од случаја до случаја и не може да се процени апстрактним путем. Фактори које треба имати у виду при одлучивању да се лице притвори или да се притвор настави обухватају:
а) комплексност истраге,
б) број осталих лица којима се суди у истом предмету,
ц) могуће постојање међународних елемената,
д) природу и комплексност правних питања и
е) понашање окривљеног.
У предмету Contrada против Италије (1998) подносилац представке је био виши полицијски официр окривљен за помоћ и сарадњу са мафијом, који је провео дуг период у притвору пре суђења. Жалио се да је био притворен током неразумно дугог периода, супротно одредбама члана 5. став 3. Конвенције. Суд је био мишљења да се ризик од бекства подносиоца представке смањио током истраге. Међутим, опасност његовог даљег чињења кривичних дела, модификовања доказног материјала или вршења притиска у конкретном случају представљали су релевантну и довољну основу за притвор током 2 године, 7 месеци и 7 дана. Уз то, Суд је установио да су органи власти водили поступак са посебном пажњом. Суд је констатовао сложеност случаја, који је подразумевао истрагу тајних договора државних институција са мафијом, па је захтевао проверу бројних финансијских извештаја и записа разговора мобилним телефонима, затим државних докумената из неколико различитих година, као и изјава преко 250 сведока. Суд је нагласио да је било неопходно време за детаљну истрагу у овом случају јер је мафија криминална организација која је у стању да се инфилтрира у државу и поткопа је изнутра. Суд је даље нагласио да је италијански суд понудио да повећа број саслушања када је достигнут максимални период трајања притвора, али је одбрана понуду одбила.
У вези са понашањем окривљеног потрено је истаћи да, ако искористи права као што је молба за пуштање на слободу, не треба му приписати кашњења. Међутим, када се окривљени намерно понаша опструктивно, кашњења због таквог понашања не могу да се припишу држави.
Када државни органи не спроведу своју истрагу на време и не изведу притвореника пред суд у разумном року, доћи ће до кршења одредаба члана 5. став 3.
Разлози одбијања кауције – продужавање притвора
Сваки пут када се оптужено лице појави пред судом или другим службеним лицем овлашћеним законом, у складу са чланом 5. став 3. суд или службено лице мора детаљно да испита разлоге који оправдавају продужење притвора, као и аргументе одбране којима се тражи ослобађање. Суд је сматрао да у датом случају продужавање притвора може бити оправдано само ако постоје јасне индиције стварног јавног интереса, који, без обзира на претпоставку невиности, мора да превагне над правом на слободу. Разлози који оправдавају продужавање притвора морају бити одговарајући и довољни да покажу да притвор није био безразложно продужен и противан члану 5. став 3. Претпоставка увек мора ићи у корист ослобађања, изузев ако постоје јаки разлози за продужени притвор. Ти разлози морају постојати све време трајања притвора. Према томе, питање притвора продуженог до дана суђења стално мора да се испитује. Члан 5. став 3. конципиран је тако да обезбеди да се лице привремено пусти на слободу чим продужени притвор постане неоправдан. Ово налаже аутоматско право оптуженог да излази пред судију или друго службено лице на редовној основи.
У таквим околностима мора да се поступи према одредбама домаћих закона које обезбеђују виши ниво гаранције. Пропуст да се то учини представљаће кршење одредаба члана 5. став 3.
У разлоге за одбијање пуштања на слободу који су прихватљиви по члану 5. став 3. убрајају се:
а) ризик од непојављивања на суђењу,
б) ризик да ће притвореник утицати на судски поступак,
ц) ризик да ће притвореник починити нова кривична дела и
д) потреба за притвором ради очувања јавног реда и мира.
Ризик непојављивања
Ризик да се оптужени неће појавити на суђењу не може бити заснован само на тежини запрећене казне. Где је могуће добити гаранције да ће се лице појавити, оно се мора пустити на слободу под одговарајућим условима. Треба имати у виду следеће факторе при процени да ли је подесно продужити притвор због могућности да лице побегне:
а) карактер и личност оптуженог,
б) имовину оптуженог,
ц) породичне везе оптуженог,
д) контакте оптуженог у иностранству,
е) тежину пресуде која се очекује,
ф) конкретно стање притвора оптуженог и
г) непостојање јаких веза унутар земље.
Национални суд мора бити уверен да постоји бар неки од тих фактора, што пружа основ за претпоставку да ће последице и сав ризик од бекства оптуженог деловати као мање зло од продужавања притвора. Опасност од бекства опада са протеком времена у притвору, највише зато што ће поменуто време бити урачунато у евентуалну казну уколико оптужени буде осуђен. Према томе, судови ово морају да имају у виду сваки пут када је потребно испитати притвор. Суд је притом заузео став да, када је једини преостали разлог за продужавање притвора страх да ће оптужени побећи и тиме избећи појављивање на суђењу, мора да се наложи његово пуштање на слободу до суђења уколико од њега могу да се добију гаранције да ће се појавити на суђењу.
Ризик утицања на судски поступак
У предмету Wemhoff Суд је констатовао да мора да постоји основани ризик да ће оптужени, уколико буде ослобођен, предузети радње којима ће утицати на ток суђења. Такви ризици укључују:
а) контакт са сведоцима,
б) упозоравање других осумњичених и
ц) уништавање доказа.
Ризик не може да буде генералан. Морају да постоје докази који упућују на закључак да ризик постоји. Када је, на пример, истрага о кривичном делу веома сложена, може да постоји већа потреба да се докази сакрију или униште него у другим, мање компликованим предметима. Осим тога, мора да се има у виду чињеница да, како истрага напредује, опада ризик од контакта са сведоцима или другим доказима.
Ризик чињења нових кривичних дела
Озбиљност оптужби може разумно да оправда одлуку да се осумњичени притвори у настојању да се спречи да поново покуша или учини кривично дело. Међутим, мора да се докаже да је ризик реалан. Треба имати у виду личност оптуженог и његову прошлост. Такође треба размотрити да ли било која претходна пресуда на коју се предмет ослања може да се упореди, било по својој природи било по степену озбиљности, са оптужбама подигнутим против оптуженог.
У предмету Clooth против Белгије (1991) подносилац представке био је оптужен за паљевину и убиство тинејџерке чије је искасапљено тело пронађено у спаљеној згради. Подносилац представке је раније био осуђиван за покушај тешке пљачке, за који је осуђен на двомесечни затвор, као и за дезертирање из војске, за које је био условно осуђен на месец дана војног затвора. Суд је сматрао да та два дела не могу да се пореде ни по природи ни по тежини са оптужбама које су му се стављале на терет у предметном случају.
Ризик за јавни ред и мир
При процени да ли је притвор оптуженог оправдан Суд је без изузетка тврдио да овај основ може бити узет у обзир у посебним околностима. Тежина дела не би била довољна. Међутим, на овај разлог може да се ослони само под условом да судија или друго службено лице овлашћено законом при доношењу одлуке о одређивању притвора ту одлуку доноси на основу чињеница које указују на то да би пуштање оптуженог на слободу одиста нарушило јавни ред и мир.
У предмету Letellier против Француске (1991) подносилац представке била је оптужена за саучесништво у убиству бившег мужа. Суд је утврдио да је потреба за притвором процењена од стране домаћих судова на уопштени начин, односно да је постојала потреба заштите јавног реда и мира од узнемиравања које је убиство произвело. Суд је навео да је та тврдња недовољна јер није била поткрепљена никаквим доказима. Суд је прихватио да одређена дела због посебне тежине и реакције јавности на њих могу да изазову немир у друштву, који може да оправда притвор, барем током одређеног времена. Но, то мора бити засновано на чињеницама које могу да покажу да би пуштање оптуженог лица на слободу одиста нарушило јавни ред и мир.
Осим тога, продужавање притвора било би законито само уколико би јавни ред и мир и даље били стварно угрожени. Продужетак притвора не може да се користи због могућности изрицања затворске казне.
Гаранције појављивања на суђењу
Тражење гаранција за појављивање на суђењу увек мора да се размотри као алтернатива притвору, при чему би безусловно пуштање иначе било превише ризично. Штавише, члан 5. став 3. посебно наводи да ослобађање може да се услови гаранцијама појављивања на суђењу. Његово дејство мора да буде пропорционално: ако је донета одлука да је условно пуштање на слободу оправдано, онда наметнути услови морају реално бити задовољавајући (нпр. гаранције и јемства морају да се одреде тако да могу да се испуне, а да у исто време делују у смислу одвраћања од бекства), а истовремено да не буду превише оптерећујући да обесмисле циљ пуштања из притвора (тј. враћања слободе). Услови кауције треба примарно да имају за циљ појављивање на суђењу и не смеју имати казнену нити компензациону сврху.
У предмету Neumeister против Аустрије (1968) аустријски судови су своје одлуке претежно заснивали у односу на штету која је последица кривичних дела приписаних оптуженом, коју би он био дужан да рефундира. Суд је сматрао да је циљ гаранција обезбеђивања појављивања на суђењу, а не репарација штете. Износ треба проценити у складу са имовином оптуженог и његовим односом са лицима која треба да дају гаранцију.
У предмету Stögmüller против Аустрије суд је запазио да би предаја пасоша била прихватљива гаранција за отклањање ризика да подносилац представке побегне из земље.
Овлашћење за покретање судског поступка ради брзог доношења одлуке о законитости и продужавању притвора – члан 5. став 4.
Право оспоравања законитости одлуке о притвору
Сва лица притворена по члану 5, било по основу кривичних дела, душевне болести, било по основу непоступања у складу са законитим судским одлукама, имају право да покрену поступак којим ће оспорити законитост свог притвора. Таква оспоравања дужан је да размотри суд који има овлашћење да нареди пуштање лица на слободу. Процесни захтев судске заштите представља неопходан део институционалних заштитних мера од незаконитог и самовољног притвора.
Право оспоравања законитости притвора по члану 5. став 4. представља право одвојено од оног садржаног у члану 5. став 3. Расправе по члану 5. став 4. покреће притвореник, док расправе по члану 5. став 3. аутоматски обезбеђује држава. У пракси многа лица притворена због кривичних дела користе расправу по члану 5. став 3. да би покренула питање законитости њиховог продуженог притвора. Приступ суду који о томе одлучује не зависи од тога колико јаким доказима против притвора лице располаже. Сходно томе, националним властима није дозвољено да захтевају да се испуне услови у погледу снаге доказа који оспоравају притвор да би дозволили оспоравање према члану 5. став 4. Штавише, ово право постоји чак и у условима када је угрожена национална безбедност. Када се лице пусти на слободу, право из члана 5. став 4. престаје да буде примењиво.
У предмету Al-Nashif против Бугарске подносилац представке био је апатрид палестинског порекла. Уручена му је одлука о депортацији и налог за притвор, уз навод да представља претњу националној безбедности. Међутим, ниједан од тих налога није наводио разлоге. Држан је у изолацији 26 дана до дана депортације и није могао да оспори притвор. Суд је сматрао да су чињенице да ниједан домаћи суд није био овлашћен да истражи законитост притвора, да одлука није садржавала разлоге притвора и да подносиоцу представке није био омогућен састанак са адвокатом ради разговора о могућем противљењу мерама које су му изречене, створиле ситуацију неспојиву са чланом 5. став 4. Суд је констатовао да националне власти немају право да укину ефикасно испитивање притвора од стране домаћих судова када одлуче да се позивају на националну безбедност и тероризам.
После пуштања на слободу једини правни лек који стоји на располагању по члану 5. јесте накнада штете за незаконити притвор (видети члан 5. став 5).
ПРЕСУДА ЕСЉП ВРЕНЧЕВ ПРОТИВ СРБИЈЕ[5]
Приликом разматрања повреде права из члана 5. став 3. Конвенције, који налаже да лице лишено слободе без одлагања буде изведено пред судију, Суд је закључио да у овом поступку подносилац представке није био изведен пред судију ни приликом одређивања притвора од стране Окружног суда у Београду нити приликом одлучивања по жалби од стране Врховног суда Србије. Укупно је протекло 20 дана до извођења подносиоца представке пред суд, и то на самом суђењу, што је са становишта судске праксе ЕСЉП неприхватљиво.
Приликом разматрања повреде чл. 5. ст. 3. Конвенције у вези са жалбом подносиоца представке на то да суд није разматрао алтернативне мере за обезбеђење присуства окривљеног у поступку, уместо притвора који му је одређен, с обзиром на то да је у питању било лакше кривично дело, Суд је утврдио да, пошто је подносилац предузео друге радње, укључујући и јемство, да би национални суд уверио да ће учествовати у поступку, да постоји повреда права подносиоца представке да се брани са слободе, уз обезбеђење његовог присуства на суђењу, што је и предвиђено чланом 5. став 3. Конвенције.
Литература:
1) Законик о кривичном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 и 55/2014)
2) Устав Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 98/2006)
3) Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица („Сл. гласник РС”, бр. 85/2005)
4) С. Бејатовић, М. Шкулић, Г. Илић, 2013, „Приручник за примену Законика о кривичном поступку”, Београд
5) Џереми Мекбрајд, „Право на слободу и сигурност личности” – водич за примјену члана 5. Европске конвенције о људским правима, „Приручник о људским правима” бр. 5, Савет Европе, Сарајево.
6) Дона Гомијен, „Кратак водич кроз Европску конвенцију о људским правима”, Београд
7) Карен Рид „Европска конвенција о људским правима – водич за практичаре” 1 и 2, Београд
8) Европска конвенција о људским правима и протоколи
[1] „Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 и 55/2014.
[2] Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Сл. лист СЦГ – Међународни уговори”, бр. 9/2003, 5/2005, и „Службени гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/2010).
[3] Устав Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 98/2006).
[4] „Сл. гласник РС” бр. 85/2005.
[5] Пресуда ЕСЉП бр. 2361/05