Уводећи предистражни поступак, као еквивалент пређашњем преткривичном поступку, нови Законик о кривичном поступку на потпунији начин уређује руководећу улогу јавног тужиоца у овој фази поступка
Предистражни поступак је фаза поступка која према Законику о кривичном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, у даљем тексту: ЗКП) претходи истрази. Као процесни еквивалент ранијем преткривичном поступку, то је и фаза у коjoj је позиција јавног тужиоца сасвим слична оној коју је имао у преткривичном поступку. Истина, постоје и разлике. У предистражном поступку руководећа улога јавног тужиоца је на потпунији начин уређена. Додата су му и нека овлашћења, попут овлашћења да казни одговорно лице у привредном субјекту због непоступања по његовом захтеву, затим право да донесе одлуку о задржавању осумњиченог и сл.
Лако се може уочити неколико одлика предистражног поступка:
1) предистрага се води искључиво за кривична дела која се гоне по службеној дужности;
2) неформални карактер предистражног поступка, што значи да се, по правилу, у оквиру предистражног поступка предузимају оперативне радње ради откривања кривичног дела и учиниоца, мада то не искључује могућност да се предузму доказне радње које имају доказни карактер;
3) предистражни поступак представља врсту „истраге”, јер има исту сврху као и сама истрага, а то значи да наша кривична процедура, мимо логике, познаје две истражне фазе: неформална истрагу (предистражни поступак) и истрагу која је формалног карактера и спроводи се на основу наредбе за спровођење истраге;
4) предистражни поступак се покреће и води уколико постоје основи сумње да је извршено кривично дело, што је исти ниво сумње као и за истрагу;
5) јавни тужилац је de iure руководилац предистражног поступка, али је предистражни поступак de facto под контролом полиције будући да је спровођење оперативних и доказних радњи у тој фази поступка у компетенцији полиције;
6) предистражни поступак је формалнијег карактера од преткривичног поступка;
7) у предистражном поступку и суд може имати одговарајуће надлeжности (судија за претходни поступак одлучује о притвору и сл.).
Кривична пријава и њено подношење
Према члану 280. ст. 1. ЗКП-а, државни и други органи, правна и физичка лица пријављују кривична дела за која се гони по службеној дужности, о којима су обавештена или за њих сазнају на други начин, под условима предвиђеним законом или другим прописом. Из стилизације норме није сасвим јасно да ли ова норма указује на круг субјеката који могу да пријаве кривична дела која се гоне по службеној дужности или садржи заповест, обавезу за државне органе, правна и физичка лица да обавесте о сазнању да је извршено кривично дело за које се гоњење предузима по службеној дужности, без обзира на то да ли су њиме оштећени или не. Сматрамо да је вероватније да норма, ипак, успоставља обавезу да се пријаве кривична дела која се гоне по службеној дужности. То је донекле различито решење у односу на досадашње, будући да је таква обавеза по „старом” ЗКП-у постојала само за полицију и друге државне органе (члан 222. ЗКП-а).
Услови за покретање и вођење предистражног поступка јесу да јавни тужилац или други надлежни орган стекне сазнање о учињеном кривичном делу које се гони по службеној дужности и присуство основа сумње да је дело извршено, што је одговарајући степен сумње неопходан за предистражни поступак. Премда ЗКП једино кривичну пријаву наводи као извор сазнања јавног тужиоца о кривичном делу и учиниоцу, из појединих одредаба ЗКП-а проистиче да сазнање јавни тужилац може да добије и на други начин, рецимо, из јавних гласила, на основу споразума о сведочењу окривљеног и сл. Ипак, кривична пријава је најчешћи начин сазнања јавног тужиоца о извршеном кривичном делу и претпостављеном извршиоцу кривичног дела.
Кривична пријава може бити поднета јавном тужиоцу писмено или усмено или на други начин (на пример, путем електронске поште). Уколико се подноси усмено, о томе се сачињава записник, а подносилац кривичне пријаве се упозорава на последице лажног пријављивања. Ако је кривична пријава поднета путем телефона или другим телекомуникацијским средством, о томе ће се сачинити службена белешка, а када је поднета електронским путем јавни тужилац је дужан да је сачува као документ у електронском облику и да примерак пријаве одштампа. Новину у погледу начина подношења кривичне пријаве представља могућност да се пријава поднесе другим телекомуникацијским средствима и електронском поштом и обавеза да се у том случају пријава сачува у електронској форми и одштампа на папиру.
Пропуст тужиоца да упозори подносиоца кривичне пријаве на последице лажног пријављивања није од утицаја на питање постојања кривице због кривичног дела лажног пријављивања. За кривичну пријаву није прописана форма, а све у циљу давања слободе подносиоцу кривичне пријаве да што боље изнесе чињенично стање, услед чега тужилац не може одбацити кривичну пријаву зато што је неуредна.
Кривична пријава се подноси надлежном јавном тужилаштву. Уколико је кривична пријава поднета ненадлежном тужилаштву или неком другом државном органу, на пример, суду или органу унутрашњих послова, државни орган је дужан да прими кривичну пријаву и да је одмах достави надлежном јавном тужилаштву.
Подносилац кривичне пријаве и лице оштећено кривичним делом
За круг лица која могу поднети кривичну пријаву, од великог је значаја разликовање на лица која подносе кривичну пријаву (на пример, савесни грађани) од лица која су оштећена извршењем кривичног дела у смислу члана 2. ст. 1. тач. 11) ЗКП-а. Лице које подноси кривичну пријаву самим тим не стиче својство оштећеног, нити било каква процесна права. За разлику од подносиоца кривичне пријаве оштећени има посебна процесна права нормирана чланом 50. ЗКП-а. Права оштећеног детаљно су набројана и протежу се кроз цео редован кривични поступак. Пада у очи и то да је знатно сужено једино право оштећеног да преузме кривично гоњење за кривична дела која се прогоне по службеној дужности. Оштећени може да преузме гоњење само уколико јавни тужилац одустане од оптужнице након што је потврђена оптужба. То значи да, у ситуацији када јавни тужилац одбаци кривичну пријаву, само лице које се у смислу члана 2. ст. 1. тач. 11) ЗКП-а сматра оштећеним лицем, има права из члана 50. ЗКП-а, да буде обавештено о одбацивању кривичне пријаве и да поднесе приговор непосредно вишем јавном тужиоцу против одлуке нижег тужиоца да не предузме кривично гоњење.
У члану 51. ЗКП-а детаљније се регулише право на приговор оштећеног у ситуацији када јавни тужилац одбаци кривичну пријаву, обустави истрагу или одустане од кривичног гоњења до потврђивања оптужнице. Наиме, оштећени има право да изјави приговор о коме одлучује непосредно виши тужилац. О приговору се одлучује решењем против кога није дозвољена жалба или приговор. Уколико усвоји приговор оштећеног, непосредно виши јавни тужилац ће издати обавезно упутство надлежном јавном тужиоцу да предузме или настави кривични прогон. С обзиром на то да је Закон о јавном тужилаштву lex specialis, у погледу садржине и форме упутстава примењују се одредбе тог закона, тако да се упутство издаје у писаној форми и мора садржати разлог и образложење за његово издавање (члан 18. ст. 2. Закона о јавном тужилаштву). Јавни тужилац који је примио упутство има право да изјави приговор против издатог обавезног упутства Републичком јавном тужиоцу, уколико сматра да је упутство незаконито и неосновано (члан 18. ст. 3. Закона о јавном тужилаштву). Ради разјашњења ваља истаћи да је приговор нов институт настао као нека врста супституције за укидање права оштећеног да преузме гоњење до потврђивања оптужнице.
Одсуство спољашње контроле одлуке јавног тужиоца да не отпочне или настави кривични прогон није најбоље решење. Када то кажемо, имамо у виду и природу унутрашњег уређења јавног тужилаштва. Круто хијерархијско устројство Јавног тужилаштва Србије, као и чињеница да су сви јавни тужиоци и сва јавна тужилаштва део јединственог организма, практично чине немогућим објективно преиспитивање одлуке нижег тужиоца. Надређени јавни тужилац одлучује о приговору оштећеног, а све време има хијерархијску власт која омогућава потпуну контролу рада нижег јавног тужиоца, па и контролу његовог рада пре доношења одлуке да не отпочне или настави кривични прогон. Ако је то тако, мало је вероватно да ће надређени јавни тужилац непристрасно преиспитати одлуке нижег тужиоца када би тиме, посредно, признао и сопствени пропуст у вршењу хијерархијског надзора.
Увођење приговора оштећеног морало би да изазове промене у унутрашњем функционисању јавног тужилаштва и измене Правилника о управи у јавним тужилаштвима. Право поступајућег тужиоца из члана 51. Правилника да се тражи разјашњење правних и других питања и давање мишљења и упутстава за поступање у поједином предмету од непосредно вишег тужиоца, морало би да се усклади са овлашћењем тог тужиоца да одлучује о приговору оштећеног из члана 51. ЗКП-а. Наиме, уколико се нижи тужилац, пре одлуке да не предузме или не настави кривично гоњење, консултовао с непосредно вишим тужиоцем, тада изјављивање приговора оштећеног истом тужиоцу који је одобрио одлуку нема никаквог смисла. До промене Правилника о управи у јавним тужилаштвима, због тога би било неопходно да се користе постојећи институти као што је преношење надлежности или изузеће да би се избегло да о приговору одлучује тужилац који је консултован или је хијерархијски интервенисао у предмету поводом кога је изјављен приговор.
Процесни значај и садржај кривичне пријаве
Ни нови ЗКП, као што је речено, не захтева посебну форму за кривичну пријаву, а све из разлога да се подносиоцу пријаве омогући да на начин који њему највише одговара изнесе што потпуније чињенично стање. Новину не представља ни норма према којој законодавац обавезује подносиоца кривичне пријаве да наведе доказе који су му познати, а односе се на кривично дело које је предмет пријаве и да предузме мере да се сачувају трагови (члан 280. ст. 3).
Како је полиција орган који се најчешће бави откривањем кривичних дела и извршилаца, то су кривичне пријаве које подноси МУП, како у погледу садржаја, тако и у погледу доказа којима се поткрепљују, и најпотпуније. У кривичној пријави треба навести личне податке осумњиченог лица (име, презиме, адресу, по могућству име оца, мајке, ЈМБГ и сл.) и кривично дело које се осумњиченом ставља на терет. Чињенични супстрат пријаве требало би да садржи опис догађаја, време, место, начин и средства извршења кривичног дела и уколико је пријаву поднео МУП, опис свих предузетих процесних радњи (на пример, увиђај, претрес стана и других просторија). Другим речима, квалитетна кривична пријава треба да одговори на тзв. златна питања криминалистике у вези с кривичним догађајем.
Уколико је извршено претресање стана и других просторија, уз пријаву се мора приложити наредба судије за претходни поступак о претресању и записник о претресању из ког произлазе подаци о грађанима који су присуствовали претресу. Уз пријаву се прилажу потврде о привремено одузетим предметима или потврде о враћеним предметима, као и све службене белешке полиције сачињене поводом кривичног догађаја. Осим тога, требало би напоменути да се уз пријаву достављају предмети, скице, фотографије, прибављени извештаји, списи о предузетим мерама и радњама, службене белешке, изјаве и други материјали који могу бити корисни за успешно вођење поступка. Уколико је одређено задржавање лица, решење о задржавању и евентуално изјављена жалба такође се достављају уз пријаву.
Кривична пријава, као и по претходном законику, нема процесни значај и не може се употребити као доказ у поступку (видети оквир). Њен значај је у томе што на основу ње тужилац сазнаје за постојање кривичног дела и учиниоца и одговарајућим актом, заснованим на наводима кривичне пријаве (наредба о спровођењу истраге) покреће кривични поступак.
Одлуке јавног тужиоца по кривичној пријави
По пријему кривичне пријаве или после прикупљања обавештења, тужилац доноси одлуку о пријави, сходно чему може предузети кривично гоњење или пријаву одбацити.
- Одлуке којима се предузима гоњење
Јавни тужилац, осим у случајевима изричито предвиђеним законом, по правилу предузима кривично гоњење наредбом о спровођењу истраге и то у случају када постоје основи сумње да је одређено лице или непознати учинилац извршио кривично дело за које се гоњење предузима по службеној дужности (члан 295). Гоњење се у овом случају предузима наредбом против које није дозвољена жалба нити неко друго правно средство. Осим наредбом, јавни тужилац може гоњење предузети и оптужницом без спровођења истраге. То је ситуација када прикупљени подаци о кривичном делу и учиниоцу пружају довољно основа за оптужење (члан 331. ст. 6). У скраћеном поступку, с друге стране, кривично гоњење се предузима и предузимањем одређених доказних радњи и подношењем оптужног предлога без предузимања доказних радњи (члан 499. ст. 1. и 2. ЗКП-а).
- Одбацивање кривичне пријаве
Према члану 284. ст. 1. и 4. ЗКП-а, јавни тужилац ће решењем одбацити кривичну пријаву ако пријављено дело није кривично дело за које се гони по службеној дужности, ако је наступила застарелост или је дело обухваћено амнестијом или помиловањем, или ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење или ако не постоје основи сумње да је учињено кривично дело које се гони по службеној дужности. Осим што су другачије постављени основи за одбацивање кривичне пријаве, у односу на досадашњи законик, промена је и у томе што се изричито прописује форма одлуке којом се одбацује кривична пријава, а то је решење.
Обавештење оштећеном о одбацивању кривичне пријаве
Јавни тужилац је дужан да о одбацивању кривичне пријаве у року од осам дана обавести оштећеног, без обзира на то да ли је оштећени подносилац пријаве (члан 50. ст. 1. тач. 5) ЗКП-а).
Обавештење упућено оштећеном треба да садржи и кратке разлоге одбацивања пријаве (члан 284. ст. 2. ЗКП-а) и посебну поуку да може поднети приговор против одлуке о одбацивању кривичне пријаве непосредно вишем јавном тужиоцу (члан 51. ст. 1. ЗКП-а). ЗКП не нормира обавезу да се уз обавештење оштећеном доставља и само решење о одбацивању кривичне пријаве, мада би и то имало смисла, јер би се тиме оштећеном омогућило да се упозна с потпуним разлозима за одбацивање кривичне пријаве.
Посебно је важно да јавни тужилац благовремено обавести оштећеног о одбацивању кривичне пријаве, будући да оштећени који није у року од три месеца обавештен о одбацивању кривичне пријаве, по истеку тог рока не може поднети приговор непосредно вишем јавном тужиоцу.
У случајевима кад јавном тужиоцу није поднета кривична пријава, већ извештај о догађају са евентуалним прилозима, па јавни тужилац нађе да нема основа за предузимање гоњења, он није дужан да о томе обавести оштећеног с поуком о његовим правима (на пример, на основу извештаја о саобраћајној незгоди и записника о увиђају јавни тужилац је оценио да нема основа за гоњење возача аутомобила којим је у саобраћајној незгоди оштећени повређен). Ово произлази из одредбе члана 51. ст. 1. и члана 284. ст. 2. ЗКП-а у којој се одлука јавног тужиоца означава као одбацивање кривичне пријаве, а не одлука да није предузео гоњење, тако да јавни тужилац није дужан да обавести оштећеног да није нашао „основа да предузме гоњење”.
Обавештење другим субјектима о одбацивању кривичне пријаве
О одбацивању кривичне пријаве коју је поднео орган полиције обавештава се полиција, а по члану 138. ст. 2. Закона о пореском поступку и пореској администрацији, јавни тужилац је дужан да о одлуци о кривичној пријави Пореске полиције, обавести руководиоца Пореске полиције, у року од осам дана од дана доношења одлуке. Када јавни тужилац обавештава орган полиције или Пореску полицију да је кривична пријава коју су поднели одбачена, оправдано је да у обавештењу буду укратко наведени разлози за такву одлуку.
Премда је логично да тужилац обавести пријављено лице да је разрешено сумње, односно да је против њега одбачена кривична пријава, таква врста обавезе није изричито прописана одредбама ЗКП-а.
Одлагање кривичног гоњења
Један од изузетака од начела легалитета јесте овлашћење јавног тужиоца, из члана 283. ЗКП-а, да под одређеним условима може одложити кривично гоњење, а по извршењу одређених обавеза од стране пријављеног лица, и одбацити кривичну пријаву. На основу члана 284. ст. 3. ЗКП-а, јавни тужилац је, такође, овлашћен да под одређеним условима цени целисходност покретања кривичног поступка (начело опортунитета).
Јавни тужилац може, уз сагласност осумњиченог, одложити кривично гоњење (члан 283. ЗКП-а) за кривична дела за која је предвиђена новчана казна или казна затвора до пет година, ако осумњичени прихвати и у року не дужем од једне године изврши једну или више следећих обавеза:
1) да отклони штетну последицу насталу извршењем кривичног дела или накнади причињену штету;
2) да плати одређени новчани износ у корист хуманитарне организације, фонда или јавне установе;
3) да обави одређени друштвено-користан или хуманитарни рад;
4) да испуни доспеле обавезе издржавања;
5) да се подвргне одвикавању од алкохола или опојних дрога;
6) да се подвргне психосоцијалном третману ради отклањања узрока насилничког понашања;
7) да изврши обавезу установљену правноснажном одлуком суда, односно да поштује ограничење утврђено правноснажном судском одлуком.
За разлику од пређашњег законика, сада ни у једном случају ЗКП не захтева сагласност оштећеног за примену одлагања кривичног гоњења.
О одлагању гоњења јавни тужилац доноси наредбу која, поред навођења личних података осумњиченог, описа и правне ознаке кривичног догађаја, врсте обавезе коју осумњичени мора да испуни, обавезно садржи и рок у коме осумњичени мора да изврши обавезе и који не може да буде дужи од године дана. За разлику од претходног законика, који се није бавио питањем надзора над испуњавањем обавеза, сада је одређено да надзор над испуњавањем обавеза врши повереник органа управе надлежног за изршење кривичних санкција.
У позиву осумњиченом за примену одлагања кривичног гоњења требало би да буде наведен разлог позивања – примена одредаба члана 283. ЗКП-а. По прибављању сагласности осумњиченог, јавни тужилац доноси наредбу о одлагању кривичног гоњења. Уколико пријављено лице у датом року изврши све преузете обавезе, и о томе донесе доказ који се прилаже у спис (на пример, уплатнице које доказују да је у корист одређене хуманитарне организације уплатио износ на који се обавезао), јавни тужилац ће одбацити кривичну пријаву, о томе обавестити оштећеног, а одредбе члана 51. ст. 2. ЗКП-а неће се примењивати. У супротном, тужилац ће поступити по кривичној пријави, предузимањем кривичног гоњења.
У изреку решења о одбацивању кривичне пријаве из члана 283. требало би да се унесе чињенични опис кривичног дела како би на несумњив начин био одређен идентитет кривичног догађаја на који се пријава односи и осумњичени тиме био заштићен од могућег покушаја да се за то дело поново предузме кривично гоњење.
Опортунитет
Други изузетак од начела легалитета јесте могућност тужиоца да из разлога целисходности одбаци кривичну пријаву (члан 284. ст. 3). Да би до тога дошло, зехтева се испуњење више кумулативних услова:
1) да се ради о кривичном делу за које је прописана новчана казна или казна затвора до три године;
2) да је осумњичени услед стварног кајања, спречио наступање штете или је штету у потпуности надокнадио; и
3) да према околностима случаја јавни тужилац нађе да изрицање санкције не би било правично.
И у овом случају, изрека решења о одбацивању кривичне пријаве треба да садржи чињенични опис кривичног дела, из истих разлога као и код решења донетог применом члана 283. ЗКП-а. У образложењу овог решења, при оцени испуњености услова за примену начела опортунитета, треба посебно указати на то зашто изрицање кривичне санкције не би било правично. И у овом случају, по одбацивању кривичне пријаве, члан 51. ст. 1. ЗКП-а се неће применити.
Дејство одбацивања кривичне пријаве
У пракси је постојала дилема да ли јавни тужилац након одбацивања кривичне пријаве може одлуку о одбацивању да стави ван снаге и да предузме кривично гоњење. Дилему је разрешио нови законик који упућује на недвосмислен закључак да одбацивање кривичне пријаве представља интерну одлуку јавног тужиоца као странке, односно да решење о одбацивању кривичне пријаве није коначна мериторна одлука, тако да у одређеним случајевима јавни тужилац може да стави ван снаге претходно донету одлуку да пријаву одбаци. У прилог таквом схватању иде и члан 51. ЗКП-а. У члану 51. ст. 2. уређује се право оштећеног да поднесе приговор непосредно вишем јавном тужиоца против одлуке нижег тужиоца да одбаци кривичну пријаву. У ставу 3. одређено је да виши јавни тужилац може да одбије или усвоји приговор. Уколико усвоји приговор, непосредно виши јавни тужилац ће издати обавезно упутство и наложити нижем јавном тужиоцу да предузме кривично гоњење. Предузимање кривичног гоњења у предмету у коме је већ донето решење о одбацивању кривичне пријаве значи да би јавни тужилац, најпре, морао да стави ван снаге претходно донето решење о одбацивању кривичне пријаве и, затим, да предузме кривични прогон. Дакле, двостепеност у одлучивању и могућа хијерархијска контрола одлуке јавног тужиоца по кривичној пријави, поводом приговора оштећеног, управо потврђује закључак да је одбацивање кривичне пријаве интерна одлука јавног тужиоца која поводом приговора оштећеног или изузетно и уколико то оправдавају околности случаја, односно након прибављања нових доказа, може да буде промењена.
Правило да решење о одбацивању кривичне пријаве може да буде стављено ван снаге не односи се на решења о одбацивању кривичне пријаве донета као резултат одлагања кривичног гоњења или примене опортунитета.
Самостално предузимање мера и радњи полиције у предистражном поступку
Ако постоје основи сумње да је извршено кривично дело које се гони по службеној дужности, полиција је дужна да предузме да се пронађе учинилац, да се не сакрије или не побегне или обезбеде трагови кривичног дела или предмети који могу послужити као доказ (члан 286. ст. 1. ЗКП-а). По правилу, ова овлашћења полиција предузима самостално и без налога јавног тужиоца. Овлашћења полиције детаљно су набројана у ставу 2. члана 286. ЗКП-а и то су иста она овлашћења преузета из члана 225. ст. 2. „старог” ЗКП-а. Ипак, постоје и извесне промене у односу на претходни ЗКП. Иако нису бројне, промене нису сасвим безначајне. Успоставља се тачно временско ограничење кретања лица на одређеном простору, да би се прикупила потребна обавештења. Дакле, лицу се не може ограничити кретање дуже од осам сати, и то је битна измена, јер члан 225. ЗКП-а није прописивао најдужи број сати ограничења кретања лица од кога се прикупљају обавештења, већ је предвиђао да се конкретној особи може ограничити кретање за време неопходно да се прикупе потребна обавештења. О предузимању мера и радњи полиција одмах, а најкасније у року од 24 часа након предузимања, обавештава јавног тужиоца (члан 286. ст. 4).
По налогу јавног тужиоца, полиција у предистражном поступку, у циљу испуњења својих дужности, може прибавити евиденцију остварене телефонске комуникације, коришћених базних станица или извршити лоцирање места с којег се обавља комуникација (члан 286. ст. 3).
Прибављање тзв. телефонских листинга, мимо одлуке суда, већ је било предмет оцене уставности. Уставни суд је у вези с тим утврдио да одредбе члана 13. ст. 1. у вези са чланом 12. ст. 1. тач. 6) и члана 16. ст. 2. Закона о Војнобезбедносној агенцији и Војнообавештајној агенцији („Сл. гласник РС”, бр. 88/09), које то омогућавају, нису у сагласности са Уставом (Одлука IУ 1218/10. од 24. 5. 2012). Прикупљање података о телефонском саобраћају и локацији корисника, чак и без увида у садржај комуникације, нарушава неповредивост приватне преписке и комуникације, с обзиром на то да војне службе безбедности податке о оствареном саобраћају и локацији учесника у саобраћају могу да прибављају без одлуке надлежног суда, наводи се у поменутој одлуци. Уставни суд недвосмислено закључује да „листинзи” телефонске комуникације могу да буду прибављани само по одлуци суда, тако да би и на поступак прибављања података о телефонском саобраћају и локацији корисника требало примењивати норме које уређују поступак одређивања сродних доказних радњи (на пример, тајни надзор комуникације), односно да би на образложени предлог тужиоца одлуку о прибављању ових података требало да, у форми наредбе, донесе суд.
Доказне радње полиције у предистражном поступку
Ако полиција у предистражном поступку предузме доказну радњу, о томе ће без одлагања обавестити јавног тужиоца (члан 287. ст. 1). Овлашћење да се у предистражном поступку предузме доказна радња требало би схватити као дериват генералног овлашћења полиције да предузима мере и радње у циљу проналажења починилаца кривичних дела и обезбеђења трагова и предмета који могу да послуже као доказ у поступку. Због тога би и обавезе полиције, спрам тужиоца, када предузима доказне радње требало схватити у контексту одредбе члана 286. ст. 1. ЗКП-а, тако да полиција, и када предузима доказне радње, о томе да је предузела радњу обавештава јавног тужиоца у року од 24 часа (члан 286. ст. 4). Докази које је полиција прибавила предузимањем доказних радњи могу бити коришћени у даљем току кривичног поступка, ако су доказне радње спроведене у складу са закоником (члан 287. ст. 2).
Позивање и саслушање у предистражном поступку
Органи с полицијским овлашћењима могу позивати грађане ради прикупљања потребних обавештења. У позиву се назначава разлог и својство. У случају неодазивања на позив, могуће је и принудно довођење. Прикупљање обавештења може да траје најдуже четири сата. На основу прикупљених обавештења саставља се кривична пријава, а у њу се не уноси садржина изјава датих током прикупљања обавештења, осим изјаве коју је осумњичени дао по члану 289. ЗКП-а. Уколико сазна за нове чињенице, орган предистражног поступка може да допуни кривичну пријаву (члан 288. ст. 10).
Лице за које постоје основи сумње да је извршило кривично дело позива се у својству осумњиченог. У позиву се упозорава да може да узме браниоца. Лице које је саслушавано у својству грађанина може да стекне статус осумњиченог. О саслушању лица у својству осумњиченог одмах се обавештава јавни тужилац. Уколико осумњичени дâ исказ у присуству браниоца, записник о датом исказу не издваја се из списа и представља доказ у кривичном поступку (члан 289. ст. 4).
Задржавање лица
Чланом 290. уређено је задржавање на месту извршења кривичног дела. Задржавање може да траје најдуже 6 сати. Уз извесне стилске измене, члан 290. је истоветан некадашњем члану 231. ЗКП-а. Чини се да норма није довољно прецизна, будући да није назначено од када се рачуна време задржавања, што би могло да доведе до проблема у пракси.
Осим тога, полиција може да ухапси лице уколико постоји разлог за одређивање притвора и у том случају га без одлагања спроводи надлежном јавном тужиоцу (члан 291). Овлашћени полицијски службеник о томе саставља извештај који садржи разлоге и време хапшења и затим га доставља јавном тужиоцу. Ухапшени мора бити поучен о правима из члана 69. ст. 1. ЗКП-а.
Ако је због неотклоњивих сметњи спровођење ухапшеног трајало дуже од осам часова, полиција је дужна да јавном тужиоцу овакво закашњење посебно образложи, о чему ће јавни тужилац сачинити службену белешку.
Према члану 293. ЗКП-а, саслушање ухапшеног обавља јавни тужилац. Пре почетка саслушања дужан је да осумњиченог поучи о његовим правима (члан 69) и да омогући присуство изабраног браниоца. Ако ухапшени у року од 24 сата не обезбеди присуство браниоца или изјави да не жели да узме браниоца, јавни тужилац је дужан да га саслуша (члан 293. ст. 2). Да ли у овом случају саслушању ухапшеног мора да присуствује бранилац? Нема сумње да мора. Наиме, члан 76. набраја случајеве обавезне одбране, па каже да право на обавезну одбрану (браниоца по службеној дужности) имају и задржана лица. С обзиром на то да је орган поступка дужан да остави 24 часа осумњиченом да обезбеди браниоца, када тај рок протекне, oсумњичени има статус задржаног лица, јер се решење о задржавању доноси и уручује у року од два сата од када је лицу саопштено да је задржано.
Ако у случају обавезне одбране (члан 74) ухапшени не узме браниоца у року од 24 часа од часа кад је поучен о овом праву или изјави да неће узети браниоца, поставиће му се бранилац по службеној дужности. Одмах по саслушању, јавни тужилац ће одлучити да ли ће ухапшеног пустити на слободу или ће судији за претходни поступак предложити одређивање притвора. Лице ухапшено у складу са чланом 291. ст. 1. и чланом 292. ст. 1. овог законика, као и осумњиченог из члана 289. ст. 1. и 2. овог законика, јавни тужилац може изузетно задржати ради саслушања најдуже 48 часова од часа хапшења, односно одазивања на позив.
О задржавању, јавни тужилац или, по његовом одобрењу, полиција, одмах, а најкасније у року од два часа од када је осумњиченом саопштено да је задржан, доноси и уручује решење. Нови ЗКП снижава праг сумње за задржавање на тзв. основе сумње. По члану 2. Законика, то су, иначе, чињенице које посредно доказују да је одређено лице извршило кривично дело.
Законик у члану 294. ст. 2. наводи обавезне елементе решења о задржавању не прописујући обавезу да се у решење о задржавању наведе законски основ за притвор који је у конкретном случају разлог за задржавање, нити обавезује орган који саставља решење да образложи због чега сматра да је основ испуњен. Према томе, довољно је постојање наговештаја (основа сумње) да је неко извршио кривично дело и да та особа, без додатних услова, буде задржана. Извесно је да је овако одређен садржај решења о задржавању у супротности с праксом Европског суда за људска права. Суд је, наиме, становишта да драстична природа сваке мере лишења слободе упућује на неопходност посебног образложења њене оправданости (Боиценов–Молдова, 41088/05). Следећи праксу Европског суда за људска права сматрамо да би у решење о задржавању обавезно требало унети законски основ за притвор који је разлог за задржавање и посебно навести разлоге који оправдавају примену задржавања, као посебне мере у конкретном случају.
[signoff]
Непријављивање кривичног дела и лажно пријављивање као кривична дела
Обавеза грађана да пријаве најтежа кривична дела за која се по закону може изрећи казна затвора од тридесет до четрдесет година посредно произлази из одредаба члана 332. ст. 1. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ), којима је непријављивање оваквих кривичних дела и њихових учинилаца предвиђено као кривично дело. Посебне облике овог кривичног дела представља непријављивање кривичних дела и учинилаца од службених или одговорних лица.
Подносилац кривичне пријаве може извршити кривично дело лажно пријављивање из члана 334. КЗ-а, а то је она ситуација када лице које се лажно пријављује није извршилац кривичног дела, а подносилац кривичне пријаве тога је свестан у тренутку подношења кривичне пријаве. Посебан облик овог дела постоји када учинилац сâм себе пријави иако зна да није извршилац кривичног дела. За постојање овог дела битно је да се лажно пријављује лице за извршење кривичног дела за које се гоњење предузима по службеној дужности. Да би постојало ово кривично дело није потребно да изјава којом се указује на неко лице као извршиоца кривичног дела буде формално означена као кривична пријава, већ је битна садржина саме изјаве, која мора бити таква да даје могућност покретања кривичног поступка против пријављеног лица.
[/signoff]
[signoff]
Кривична пријава није доказ
Кривична пријава, без обзира на то ко је подноси, не представља доказ ниједне чињенице која је у њој садржана, већ само обавештење јавном тужиоцу о извршењу кривичног дела и његовом учиниоцу. Због тога је погрешно да се кривична пријава чита као доказ на главном претресу, те да се на основу навода у пријави узимају одређене чињенице као доказане (Видети: Закључци саветовања представника кривичних одељења врховних судова од 26. и 27. фебруара 1974, З/11, 150).
[/signoff]
[signoff]
Пропуст законодавца
Законодавац је у члану 295. пропустио да наведе да се истрага и гоњење покрећу када постоје основи сумње да је учињено кривично дело које се гони по службеној дужности, већ је навео да се истрага покреће када постоје основи сумње да је учињено кривично дело. јасно је, међутим, да истрагу може да покрене само јавни тужилац који је надлежан за гоњење кривичних дела, која се гоне искључиво по службеној дужности тако да нема дилеме да се истрага не може покренути и водити за кривична дела која се гоне по приватној тужби.
[/signoff]
[blockquote]
Овлашћења јавног тужиоца у предистражном поступку
Јавни тужилац предузима радње непосредно или преко заменика, а у поступку за кривично дело за које је прописана казна затвора до пет година и преко тужилачког сарадника, односно у поступку за кривичнa дела за које је прописана казна затвора до осам година, и преко вишег тужилачког сарадника. Такав закључак произлази из упоредног тумачења члана 2. ст. 6. и члана 48. ЗКП-а. У члану 2. даје се значење израза коришћених у Законику, а тачком 6. одређује се значење израза „јавни тужилац”. Под изразом јавни тужилац подразумевају се јавни тужиоци свих врста јавних тужилаштава, сви заменици јавних тужилаца, као и лица законом овлашћена да их замењују. Чланом 48. прецизира се члан 2. тач. 6) навођењем лица овлашћених да замењују јавног тужиоца. Радње у кривичном поступку у име јавног тужиоца, поред заменика јавног тужиоца, могу да предузимају и виши тужилачки сарадник за кривична дела до осам година затвора и тужилачки сарадник за кривична дела до пет година затвора. То значи да ЗКП даје тужилачким сарадницима статус за ex lege пуномоћника јавног тужиоца за кривични поступак. Норма садржана у члану 48, међутим, потенцијално је противна члану 159. ст. 4. Устава. У члану 159. Устав говори о унутрашњем уређењу јавног тужилаштва, а у ставу 4. наводи да јавног тужиоца у вршењу функције замењују заменици јавног тужиоца. Према томе, супротно ЗКП-у, Устав лимитира круг лица која врше јавнотужилачку функцију на јавне тужиоце и заменике јавног тужиоца, због чега је увођење тужилачких сарадника у круг лица која самостално врше јавнотужилачку функцију, у појединим фазама кривичног поступка, потенцијално неуставно. Баш из тога разлога, сматрамо да би са извесном мером опреза требало примењивати поменуте норме и вишим тужилачким сарадницима и тужилачким сарадницима препуштати самостално предузимање радњи у поступку. Тим пре што је скоро извесно да ће поменуте норме ЗКП-а бити предмет оцене уставности у поступку пред Уставним судом, те да би одлука којом се члан 2. ст. 6. у вези са чланом 48. оглашава неуставним могла да угрози процесну валидност радњи самостално предузетих од виших тужилачких сарадника и тужилачких сарадника.
Члан 282. уређује начин поступања јавног тужиоца с кривичном пријавом. Ако наводи кривичне пријаве нису вероватни, он може сâм да прикупља податке, да позива грађане и да поднесе захтев надлежним државним органима да прикупе потребна обавештења. Изузетно и уколико није у могућности да сâм прикупи потребна обавештења, јавни тужилац ће захтевати од полиције и од других органа да пруже и прикупе потребна обавештења и предузму друге мере и радње ради откривања кривичног дела и проналажења учиниоца. Тачније, у члану 282. ст. 1. тач. 3) прави се разлика између субјеката који пружају и субјеката који прикупљају обавештења. Јавни тужилац може од свих државних органа, других органа и правних лица да захтева да пруже потребна обавештења, док од полиције (и уопште органа који имају полицијска овлашћења) може да захтева да прикупи обавештења. Дакле, у првом случају органи и правна лица пружају информације које поседују, док у другом случају прикупљају информације од других субјекта користећи при том полицијска овлашћења.
Полиција је дужна да поступи по захтеву тужиоца у року од 30 дана, а у случају непоступања, тужилац може да захтева покретање дисциплинског поступка. Нови ЗКП преузима одредбу из старог ЗКП-а о томе да су полицијски органи у обавези да код прикупљања обавештења поступају обазриво и да не нашкоде части и угледу лица од кога се прикупљају обавештења.
Члан 285. нормира руководећу улогу јавног тужиоца у предистражном поступку. Осим што се јавном тужиоцу поверава опште овлашћење да руководи предистрагом, у члану 285. ст. 2. новог ЗКП-а предвиђено је да јавни тужилац може да наложи и предузимање конкретних радњи ради откривања кривичног дела и проналажења учиниоца. Ово је ново овлашћење јавног тужиоца, какво није познавао претходни ЗКП. мало је, међутим, вероватно да ће јавни тужилац често посезати за овим овлашћењем, будући да носиоци јавнотужилачких овлашћења немају потребна знања да би издавали конкретне задатке полицијским оперативцима. Мада то није изричито предвиђено, општа руководећа улога и право издавања конкретних налога, свакако, укључује и право тужиоца да стално надзире спровођење наложених радњи.
Када прими захтев јавног тужиоца, полиција је дужна да изврши налог, садржан у захтеву јавног тужиоца, у најкраћем могућем року и да јавног тужиоца редовно обавештава о предузетим радњама. У „најкраћем могућем року” требало би схватити тако да се од полиције очекује хитно поступање и у нашој правној терминологији за такво поступање често се користи термин „без одлагања”.
У току предистражног поступка јавни тужилац је овлашћен да од полиције преузме вршење радње коју је полиција на основу закона самостално предузела (члан 285. ст. 5. ЗКП-а). То је могућност какву није познавао досадашњи ЗКП. У најмању руку, чини се необичним да законодавац јавном тужиоцу поверава овлашћење да упадне у процесну активност органа који поседују полицијска овлашћења и сâм врши таква овлашћења. Све говори у прилог томе да ће ова одредба ипак остати „мртво слово на папиру”, пре свега, зато што тужиоци и заменици немају потребна знања да би сами примењивали полицијске оперативне методе, мере или радње. Осим тога, примена ове норме биће скопчана и с другим потешкоћама. Примера ради, на основу члана 285. ст. 5. ЗКП-а, јавни тужилац би могао да обавља и полицијска овлашћења припадника БИА, што је противно Закону о БИА који каже да послове Агенције врше искључиво припадници Агенције.
Потпуну новину представља могућност да јавни тужилац казни одговорно лице у привредном субјекту казном до 150.000 динара, и то два пута, због непоступања по његовом захтеву. Одлуку о кажњавању доноси јавни тужилац, а одговорно лице може да уложи жалбу о којој одлучује судија за претходни поступак.
[/blockquote]