Закон је објављен у „Службеном гласнику РС” бр. 24/2018 од 26. 3. 2018. године, ступио је на снагу 3. 4. 2018, а примењује се шест месеци од дана ступања на снагу.
Мигрантска криза која из корена потреса европске земље приморала је многе од њих да промене своју регулативу везану за добијање азила и уопште однос према странцима. На тако нешто била је принуђена и Србија, која је недавно донела нови Закон о странцима, пре свега ради усклађивања своје законске регулативе са директивама Европске уније које се односе на ову област. Србија је била принуђена да своју регулативу усклади са директивом 2003/86/ЕЗ о праву на спајање породице, затим са директивом 2003/109/ЕЗ о статусу држављана трећих земаља са дуготрајним боравиштем, директивом 2005/71/ЕЗ о условима прихвата држављана трећих земаља по основу научног истраживања, директивом 2004/114/ЕЗ о условима прихвата држављана трећих земаља у сврху размене ученика, оспособљавања без накнаде или волонтирања, као и са директивом 2004/81/ЕЗ о дозволи боравка издатој држављанима трећих земаља које су жртве трговине људима или који су коришћени за деловање којима се омогућава незаконит улазак, а који сарађују са надлежним телима, директивом 2008/115/ЕЗ о заједничким стандардима и поступцима држава чланица за враћање држављана трећих земаља са незаконитим боравком и уредбом 810/2009/ЕЗ о визном коду ЕУ.
Закон о странцима подељен је у 14 глава и има 128 чланова, што га сврстава у ред обимнијих законских решења, а по многима је чак и пренормиран.
Већ у првој глави – „Основне одредбе” – упада у очи чл. 9. који говори о заштити безбедности Републике Србије и њених грађана у поступку одлучивања о правима и обавезама странаца. Наиме, законодавац је очито имао намеру да нагласи да је интерес Републике Србије и њених грађана први у смислу заштите, те да се њему даје приоритет у односу на било које право странаца. Министарство унутрашњих послова има прилично широка овлашћења приликом прибављања података о лицу које жели да уђе на нашу територију. Законодавац истиче термин „неприхватљив безбедносни ризик”, који се односи на странца који заговара, подстиче, помаже, припрема или предузима активности којима угрожава уставно уређење и безбедност Републике Србије, добра заштићена међународним правом и националну, регионалну и глобалну безбедност од значаја за Републику Србију и правни поредак. Највећа новина у овом сегменту је та да МУП податке може да прикупља од органа надлежног за заштиту безбедности Републике Србије, што практично значи омогућавање безбедносним агенцијама да буду укључене у прикупљање података о странцу који је потенцијална опасност по Републику Србију, што до сада није био случај.
Наредно поглавље односи се на правила везана за улазак и излазак странаца из Републике Србије. Најпре се у члану 12. дефинише могућност уласка странца на територију Републике Србије путем туђе путне исправе у коју је лице које намерава да уђе уписано, а потом и могућност уласка странца путем заједничке путне исправе уколико се ради о групи, с тим што се напомиње да вођа групе мора да има сопствену путну исправу и да свакако сва лица која су на заједничкој путној исправи морају да имају фотографију на истој. Важан сегмент се односи на превознике којима се уводе помало ригидна правила по питању превоза странаца, посебно уколико превозник превози лице за које постоји забрана уласка на територију Републике Србије. Наиме, такво лице превозник је дужан да одмах врати са границе и да сноси све трошкове везане за удаљење странца и проналажења боравка. Такође, уколико се због одређеног пропуста лице које има забрану уласка ипак нашло на територији Републике Србије у склопу путовања са организатором туристичког путовања, организатор је дужан да, уколико странац нема средстава да плати смештај, да му пронађе исти и да сноси све трошкове до његовог принудног удаљења. Поред прецизног дефинисања шта се подразумева под незаконитим уласком, ово поглавље дефинише и разлоге због којих Република Србија може странцу да забрани улазак, али уз једну веома битну новину. Наиме, до сада је било сасвим довољно да се странцу усмено изрекне забрана и да му се у путну исправу утисне печат. Међутим, због усклађивања са европским законодавством убудуће ће странцу бити омогућено право жалбе у разумном року, на основу које ће другостепена инстанца одлучивати о првобитној одлуци, што свакако повећава правну сигурност. Изузетно, Република Србија може да омогући улазак појединим странцима без визе и то ако је такав улазак дефинисан међународним уговорима или одлуком Владе и ако нема сметњи у смислу чл. 15. који дефинише одбијање уласка.
Поглавље које се односи на визе заправо садржи опште одредбе које се односе на добијање виза, као и на све процедуре које су захваћене поступком њиховог добијања. Кључне новине у односу на претходни Закон о странцима јесу усклађивање правила са Уредбом 810/2009/ЕЗ о визном коду ЕУ. Уведени су потпуно нови институти који се односе на проверу услова за издавање визе странцу и на процену ризика, где су прописана три државна органа која врше теренске и безбедносне провере по поднетом захтеву за издавање визе страном држављанину. Нагласак је стављен на прописивање радњи које врше МУП, МСП и БИА, посебно када је реч о проверавању особа које долазе са миграционо високоризичних подручја. Влада Србије је преузела на себе обавезу да формира листу држава које спадају у високоризична миграциона подручја и сваки захтев за визу који буде долазио из тих држава биће подложан обавезној провери услова и процене ризика за издавање визе.
Нови институти се везују и за одредбе које се односе на поништавање или укидање визе, као и за одредбе које се односе на прецизирање потребне документације приликом подношења захтева за визу у дипломатско-конзуларном представништву Републике Србије у иностранству. Свако одбијање издавања визе мора да се образложи на посебном обрасцу у коме се наводе разлози за негативну одлуку, али је и у овом случају, као и приликом забране уласка, по новим правилима омогућено право жалбе о којој се одлучује у другостепеном поступку.
Једна од најзначајнијих новина у Закону о странцима унета је у четврто поглавље које регулише боравак странаца. Она се тиче усклађивања нашег законодавства са Директивом о спајању породице и то посебно у делу одобравања привременог боравка члану уже породице странца коме је одобрена заштита у складу са одредбама Закона о азилу. Наиме, члан 59, којим се дефинише самостални боравак, дефинише да странцу који је члан уже породице држављана Републике Србије, затим странцу коме је одобрен привремени боравак, стално настањење или азил у Републици Србији и који по основу спајања породице последње четири године непрекидно борави у Републици Србији, а испуњава опште услове за одобрење привременог боравка у Републици Србији, онако како је Законом о странцима предвиђено, може да се на његов захтев одобри самосталан боравак.
Странцу може да се из још два разлога одобри самосталан боравак по основу спајања породице и то у случајевима ако је у последње три године непрекидно боравио на привременом боравку по основу спајања породице, када је преминуо држављанин Републике Србије или странац са којим је остваривао право на спајање породице и, изузетно, у случају породичног насиља или посебно тешких околности, а период који му је одобрен на спајање породице био је краћи од четири године. Разлози за увођење ових новина јесу жеља за што већом самосталношћу странца као индивидуе, посебно ако је у питању жена која би разводом могла да отпочне нови живот без потребе да се ослања на дојучерашњег партнера.
Постоји још један разлог због ког странцу може да се одобри привремени боравак, уз одређене, Законом прописане, услове, а везан је за хуманитарне разлоге. Овај део се односи и на странце који су били умешани у омогућавање илегалних миграција, међутим, њихова дужност је да се претходно обавежу на сарадњу са надлежним државним органима у потенцијалним истрагама и то у својству оштећеног или сведока.
Члан 62. односи се на жртве трговине људима и одобравање привременог боравка овим лицима. Овом одредбом уводе се институти који се односе на идентификацију жртве трговине људима, одређује се Центар за заштиту жртава трговине људима, као и орган који врши идентификацију жртава трговине људима и регулише период, време опоравка и рефлексије.
Дефинисање незаконитог боравка и поступка враћања странца резервисано је за пето поглавље. Суштина је у томе да странцу може да се ускрати боравак у Републици Србији само ако не испуњава или је престао да испуњава услове за легалан боравак у Републици Србији, као и рокове за добровољни повратак у земљу порекла или уобичајеног боравишта. Важно је нагласити да ти рокови не могу бити краћи од седам нити дужи од 30 дана, осим ако Законом није прописан изузетак.
Уз враћање, странцу може да се изрекне и мера забране уласка на територију Републике Србије која не може да буде дужа од пет година, осим ако се не ради о лицу које представља озбиљну претњу по јавни поредак или безбедност Републике Србије.
Чланом 75. прописано је да странцу мора да се обезбеди превод диспозитива и правног лека на решења о његовом враћању и то на његов матерњи језик или језик који би могао да разуме, као и да мора да се води рачуна о здравственом стању странца и чланова његове породице, као и о специфичној ситуацији у којој се они налазе. Законодавац је посебно потенцирао бригу о малолетним лицима, о којима се посебно мора водити рачуна када се доноси решење. Практично, тешко је замисливо да би се могла донети одлука о протеривању странца уколико би то значило одвајање од породице, јер сам Закон истиче да мора да се води брига о начелу јединства породице и посебно о малолетним лицима и њиховом психичком и физичком стању.
Странац може да се задржи или принудно удаљи, чиме се бави шесто поглавље. У случају да се изрекне нека од ових мера, заштитник грађана је предвиђен као надзорни орган који ће контролисати њено спровођење. Додатно, уколико се примени мера принудног удаљења, Закон прописује одредбе које се односе на смештај странца који се принудно удаљава и то посебно оне које се односе на услове смештаја, затим на период боравка у том смештају, као и на правила везана за отпуштање. На крају, прописују се и правни лекови који могу да се уложе на решење о смештају странца у прихватилиште. Додатно су нормирана правила везана за услове смештаја малолетника, као и норме које на најбољи начин штите интересе детета. Иначе, малолетник не може принудно да се удаљи са територије Републике Србије без пратње. Веома је битно рећи да је забрањено принудно удаљити странца на територију где му прети прогон због његове расе, вере, националне припадности, пола, сексуалне оријентације или родног идентитета. Једино у случају да странац угрожава безбедност Републике Србије, могуће је његово принудно удаљење упркос набројаним разлозима због којих се удаљење иначе спречава. Ипак, и ово правило има изузетак и то ако се ради о принудном удаљењу на територију на којој странцу прети извршење смртне казне или да ће бити подвргнут мучењу, нечовечном и понижавајућем поступању или кажњавању.
Закон прописује и одлагање изречене мере о принудном удаљењу и то у три случаја: 1. ако није утврђен идентитет странца и то не његовом кривицом; 2. ако није могуће извршити превоз странца из Републике Србије и 3. ако се појаве озбиљне потешкоће везане за психичко, физичко или здравствено стање странца. Одлагање може да се одобри у трајању до годину дана и може да се продужи од стране надлежног органа.
Седмо и осмо поглавље дефинишу путне исправе и исправе за доказивање идентитета странца. Путне исправе које Закон дефинише су: путни лист за странца и путна исправа за лице без држављанства. И путни лист и путну исправу издаје надлежни орган дефинисан међународним уговорима. Закон се посебно бавим могућношћу ускраћивања издавања ових докумената и то се дешава у пет случајева: 1. ако се против странца води кривични поступак, односно прекршајни поступак, осим када постоји сагласност органа који води поступак; 2. ако је осуђен на казну затвора или новчану казну, док казну не издржи, односно не плати новчану казну; 3. ако није измирио своју доспелу имовинскоправну обавезу, за коју постоји правоснажно решење, на захтев надлежног суда; 4. ако то захтевају разлози заштите јавног поретка или безбедности Републике Србије и 5. ако то налажу међународне обавезе Републике Србије.
По питању добијања исправа за доказивање идентитета Закон прописује да странац може имати важећу путну исправу и важећу личну карту коју му је издао надлежни орган његове матичне земље, али и личну карту за странца, привремену личну карту за странце и посебну личну карту. Личну карту за странца и привремену личну карту за странца издаје надлежни орган, док посебну личну карту издаје Министарство спољних послова у оквиру своје надлежности.
Девето поглавље које носи назив „Боравиште и пребивалиште странца” као највећу новину доноси у члану 111. могућност да правна лица и предузетници који пружају услугу смештаја странцима, уз накнаду на Законом прописан начин могу да врше и пријављивање боравишта странаца и електронским путем.
Иначе, под боравиштем странца подразумева се место и адреса на којој странац борави дуже од 24 часа, а под адресом становања подразумева се адреса на којој странац намерава да борави током одобреног привременог боравка у Србији. Уколико странац на привременом боравку промени адресу боравишта, дужан је да у року од три дана обавести надлежни државни орган. Уколико странац има одобрено стално настањење у Републици Србији, онда има пријављено пребивалиште.
Странац има право да под посебним условима носи униформу на територији Републике Србије. Наиме, да би странац могао да се креће у страној војној, полицијској или царинској униформи, тако нешто мора да буде регулисано међународним уговором чији је Србија потписник.
Једанаеста глава дефинише обраду података странца и јасно прецизира под којим околностима могу да се обрађују његови лични подаци. То се догађа у ситуацији када је неопходно податке обрадити ради спровођења поступака и послова предвиђених самим Законом, затим ако је то неопходно ради заштите јавног поретка или безбедности Републике Србије и када је то предвиђено Законом или међународним уговором.
Поменуто поглавље у члану 115. дефинише прилично детаљно које све евиденције о подацима странаца води МУП, као и о начину на који се оне воде и шта од података морају да садрже. Новина је у томе што се као институт уводи тзв. ВИС (Визни информативни систем) у који се уносе подаци о визама. Такође, као новина је уведено и то да МУП преузима податке о поднетим захтевима за визе у конзулатима и врши одговарајуће провере и даје претходна мишљења. Провере може да врши и МСП у својим конзуларним представништвима у којима су поднети захтеви за визе, управо консултујући евиденције МУП-а.
Надзор над спровођењем овог закона врше МУП и МСП, свако у свом делу који се односи на надлежности тог министарства.
Казнене одредбе су прекршајне санкције за кршење одредаба које су обавезујуће како за самог странца тако за и позивара и организатора туристичког или пословног путовања, превозника, пружаоца услуга смештаја странцу уз накнаду.
Да би иначе Закон био примењив, у прелазним и завршним одредбама дат је преглед подзаконских аката који би додатно морали да буду донети од стране владе, а и дефинисан је положај странаца који су права стекли по досадашњем Закону о странцима.