Прекршај вређања службеног лица у вршењу службене дужности

Циљ овог текста је да одговори на питање да ли се прекршајно дело вређања службеног лица Министарства унутрашњих послова у вршењу службене дужности из члана 22. Закона о јавном реду и миру, може извршити и на месту које се по закону не сматра јавним местом.

Ово прекршајно дело је Законом о јавном реду и миру („Сл. гласник РС”, број 6/16)  описано на следећи начин: „Ко увреди службено лице надлежних органа из члана 2. овог закона у вршењу службене дужности, казниће се…”

По члану 3. став 1. тачка 8. Закона, увреда (вређање) је вршење радњи којима се омаловажава личност другог лица.

У случају који разматрамо, вређање је усмерено на службено лице надлежног органа. Надлежни орган за одржавање јавног реда и мира је, по члану 2. Закона, и Министарство унутрашњих послова, а службена лица овог органа (службена лица Министарства унутрашњих послова) заштићена су у обављању законом утврђених послова у складу са одредбама овог закона (Закона о јавном реду и миру). Значи да се Законом о јавном реду и миру (у нашем случају нормом из члана 22) штите и службена лица МУП-а када обављају  законом утврђене  послове.

Закон који утврђује послове полицијских службеника јесте Закон о полицији.

Дакле, говоримо о полицијском службенику као службеном лицу које, по члану 10. став 2. Закона о полицији („Сл. гласник РС”, број 6/16), јесте запослени у Министарству унутрашњих послова које обавља полицијске послове у статусу овлашћеног службеног лица и примењује полицијска овлашћења (овлашћено службено лице – ОСЛ).

Дакле, три битна одређења до сада су: 1) полицијски послови; 2) статус ОСЛ и 3) примена полицијских овлашћења.

1) По члану 30. став 1. претходно поменутог закона, полицијски послови су део унутрашњих послова које обавља полиција применом полицијских мера и радњи и полицијских овлашћења.

Полицијске мере и радње су одређене у члану 47. као: 1) заштита оштећених кривичним делом и других лица; 2) заштита података о идентитету; 3) полицијско опажање, опсервирање; 4) посебне мере за обезбеђивање јавног реда; 5) снимање на јавним местима; 6) полицијска помоћ у извршењима и поступцима вансудског намирења; 7) полиграфско испитивање; 8) пријем пријава о учињеном кривичном делу и прекршају; 9) трагање за лицима и предметима; 10) мере циљане потраге; 11) мере за отклањање непосредне опасности; 12) криминалистичко-форензичка регистрација, узимање других узорака и криминалистичко-форензичка вештачења и анализе; 13) јавно расписивање награде.

Полицијска овлашћења су одређена у члану 64. као: 1) упозорење и наређење; 2) провера и утврђивање идентитета лица и идентификација предмета; 3) позивање; 4) довођење; 5) задржавање лица и привремено ограничење слободе кретања; 6) прикупљање обавештења; 7) привремено одузимање предмета; 8) преглед простора, објеката, документације и контрадиверзиони преглед; 9) заустављање и прегледање лица, предмета и саобраћајних средстава; 10) обезбеђење и преглед места догађаја; 11) употреба туђег саобраћајног средства и средства везе; 12) утврђивање присуства алкохола и/или психоактивних супстанци; 13) вршење безбедносних провера; 14) пријем нађених ствари; 15) употреба средстава принуде и 16) друга овлашћења предвиђена законом.

2) Полицијски службеници у статусу овлашћених службених лица најмање морају имати завршену полицијску обуку основног нивоа (члан 10. став 3. Закона о полицији).

3) Поменутим чланом 64. такође је одређено да полицијски службеници у статусу овлашћених службених лица у обављању полицијских послова примењују полицијска овлашћења утврђена Законом о полицији и другим законом.

Према наведеном нема нејасноћа ко је унутар поменутог Министарства овлашћено службено лице, а које овлашћено службено лице је и заштићено Законом о јавном реду и миру у обављању послова одржавања јавног реда и мира.

Претходно је речено да прекршај који разматрамо, чини онај ко увреди службено лице надлежних органа у вршењу службене дужности.

Друго кључно питање јесте појам службене дужности који у Закону о прекршајима  није изричито одређен, али јесте битан јер је обележје поменутог прекршајног дела јер вређање службеног лица мора бити учињено док то лице врши службену дужност.

Закон о полицији у члану 2. појашњава појам унутрашњих послова – унутрашњи послови су законом утврђени послови државне управе које обавља Министарство, а чијим обављањем се остварује и унапређује безбедност грађана и имовине, пружа подршка владавини права и обезбеђује остваривање Уставом и законом утврђених људских и мањинских права и слобода, као и други, са њима повезани послови из утврђеног делокруга и надлежности Министарства. У члану 3. Закон одређује да је полиција централна организациона јединица Министарства која у обављању унутрашњих, односно полицијских послова, штити и унапређује безбедност грађана и имовине, поштујући Уставом зајемчена људска и мањинска права и слободе и друге заштићене вредности у демократском друштву, уз могућност на Уставу и закону засноване употребе средстава принуде.

Ово значи да је службена дужност обављање полицијских послова из члана 47. и 64. Закона о полицији, што и следи из одредби члана 42. Закона о полицији (полицијски службеници у статусу овлашћених службених лица дужни су да обављају полицијске послове и примењују полицијска овлашћења и ван радног времена).

Ове послове, по члану 39. поменутог закона, овлашћено службено лице обавља носећи  униформу са ознакама и припадајућом опремом, с тим да полицијски службеник у статусу овлашћеног службеног лица полицијске послове може обављати и у грађанском оделу, што је од значаја код предметног прекршајног дела због односа учиниоца дела према лицу које вређа – да ли је знао/могао знати/био дужан да зна да се ради о овлашћеном службеном лицу.

Прекршај из члана 22. Закона о јавном реду и миру не може се посматрати ни разумети независно од сврхе самог Закона о јавном реду и миру.

Члан 1. Закона о јавном реду и миру прописује предмет уређења, тако да се овим законом уређује и јавни ред и мир и противправна дела против јавног реда и мира; члан 3. став 1. указује да употребљени изрази имају следеће значење:

– под тачком 1) јавни ред је усклађено стање међусобних односа грађана, настало њиховим понашањем на јавном месту и деловањем органа и организација у јавном животу ради обезбеђења једнаких услова за остваривање људских и мањинских права и слобода грађана зајемчених Уставом;

– под тачком 2) јавно место је простор доступан неодређеном броју лица чији идентитет није унапред одређен, под истим условима или без посебних услова;

– под тачком 3) прекршаји против јавног реда и мира су противправна дела којима се на јавном месту угрожава или нарушава јавни ред и мир, ствара узнемирење или угрожава сигурност грађана, омета кретање грађана на јавним местима или остваривање њихових права и слобода, вређа морал, угрожава општа сигурност имовине, вређају или ометају службена лица или се на други начин нарушава јавни ред и мир.

Ставом 2. члана 3. одређено је да ће се сматрати да је прекршај или кривично дело из овог закона извршено на јавном месту и кад је радња извршења на месту које се, у смислу става 1. тачка 2) тог члана, не сматра јавним местом, ако је то место доступно погледу или чујности са јавног места или је последица наступила на јавном месту.

Према наведеном нема двојбе да је прекршај против јавног реда и мира она законом одређена противправна радња која се догодила на јавном месту и којом је нарушен јавни ред и мир, што искључује постојање оваквог прекршаја уколико нема дела на јавном месту, чак и ако би дело било подобно да наруши јавни ред и мир (уколико би се пак десило на јавном месту). Тако на пример, према поменутом закључивању, не би било прекршаја вређања службеног лица у вршењу службене дужности из члана 22. у вези са чланом 2. Закона о јавном реду и миру, уколико би вређање било у стану који није доступан погледу или чујности са јавног места, нити је последица радње вређања наступила на јавном месту.

Стога треба поновити, не без разлога, да овај прекршај чини и онај ко увреди  службено лице Министарства унутрашњих послова (као надлежни орган за одржавање јавног реда и мира) у вршењу службене дужности.

Прекршај против јавног реда и мира јесте и противправно дело којим се на јавном месту вређају службена лица или се на други начин нарушава јавни ред и мир, но јавни ред    је усклађено стање међусобних односа грађана, настало њиховим понашањем на јавном месту, али, како је већ речено, и деловањем органа и организација у јавном животу ради обезбеђења једнаких услова за остваривање људских и мањинских права и слобода грађана зајемчених Уставом, што је сагласно пословима Министарства унутрашњих послова – да обезбеђује остваривање Уставом и законом утврђених људских и мањинских права и слобода.

Ови послови унутар којих су послови полиције (да штити и унапређује безбедност грађана и имовине поштујући Уставом зајемчена људска и мањинска права и слободе и друге заштићене вредности у демократском друштву, уз могућност на Уставу и закону засноване употребе средстава принуде), природно се не могу ограничити само на јавно место, што даље значи да орган државне управе надлежан за унутрашње послове, јесте претходно наведени орган који делује у јавном животу ради обезбеђења једнаких услова за остваривање људских и мањинских права и слобода грађана зајемчених Уставом. По члану 23. Устава то је Достојанство и слободан развој личности (људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите), по члану 25. Неповредивост физичког и психичког интегритета (физички и психички интегритет је неповредив) и по члану 27. Право на слободу и безбедност (свако има право на личну слободу и безбедност).

Због тога се заштита (по члану 2. Закона о јавном реду и миру) овлашћеног службеног лица које обавља законом утврђене послове на одржавању јавног реда и мира, не може ограничити само на јавно место.

Закључак је да се прекршајно дело вређање службеног лица Министарства унутрашњих послова у вршењу службене дужности из члана 22. у вези са чланом 2.    Закона о јавном реду и миру, може извршити и на месту које се, по Закону о јавном реду и миру, не сматра јавним местом.