Прекршајна одговорност правних лица и одговорних лица у правном лицу

Као што је позитивним прописима Републике Србије предвиђена кривична одговорност правних лица, тако је и Законом о прекршајима, другим законима и подзаконским актима предвиђена прекршајна одговорност правних лица, као и одговорних лица у правном лицу.

Одговорност правног лица за прекршаје старијег је датума од кривичноправне одговорности и познају је и ранији и сада важећи Закон о прекршајима. Члан 17. Закона о прекршајима прописује да за прекршај могу да одговарају физичко лице, предузетник, правно лице и одговорно лице у правном лицу, с тим да Република Србија, територијалне аутономије и јединице локалне самоуправе и њихови органи не могу да буду одговорни за прекршај, али Законом може бити прописано да за прекршај под одређеним условима одговара одговорно лице у државном органу, органу територијалне аутономије или органу јединице локалне самоуправе. Чланом 27. истог закона прописано је да је правно лице одговорно за прекршај учињен радњом или пропуштањем дужног надзора органа управљања или одговорног лица или радњом другог лица које је у време извршења прекршаја било овлашћено да поступа у име правног лица. Уз то, правно лице је одговорно и када орган управљања донесе противправну одлуку или налог којим је омогућено извршење прекршаја или одговорно лице нареди лицу да изврши прекршај, те када физичко лице изврши прекршај услед пропуштања одговорног лица да над њим врши надзор или контролу.

Мора се приметити да је одговорност правног лица у Закону о прекршајима дефинисана прилично широко, те се изводи закључак да је прекршајна одговорност за разне прекршаје свакодневица правног лица (посебно уколико се ради о средњим и великим предузећима). Ово се посебно односи на случај када је правно лице одговорно уколико физичко лице изврши прекршај услед пропуштања одговорног лица да над њим врши надзор или контролу. Постоје многе ситуације да је надзор и контролу над понашањем физичког лица веома тешко, па чак и немогуће вршити, те се поставља питање кривице правног лица као битног елемента прекршаја. С обзиром на то да се кривица правног лица изводи из кривице одговорног лица у њему (у овом случају лица које врши надзор), спорно је утврђивање кривице за прекршаје које су починила одређена физичка лица у случајевима када су њихове радње апсолутно ван домашаја и утицаја одговорног лица. На пример, Одлуком о комуналном реду Града Београда предвиђена је заштита површина јавне намене и површина у јавном коришћењу, тако да је забрањено кретање, паркирање и заустављање возила на јавној зеленој површини, као и ометање коришћења улице или другог општинског пута заустављањем, паркирањем или остављањем возила на улици, општинском путу, делу тротоара који није намењен за паркирање итд. Поставља се питање на који начин одговорно лице у правном лицу, ма ко то био, може да врши контролу да ли се возач непрописно паркирао и где се паркирао. На овај начин и оваквим подзаконским прописима „на мала врата” се уводи широка примена принципа објективне одговорности, а примена истог требало би да у правном поретку буде изузетак, а не правило.

Осим одговорности правног лица, Закон о прекршајима предвиђа и одговорност одговорног лица у правном лицу. Одговорним лицем, у смислу Закона о прекршајима, сматра се лице коме су у правном лицу поверени одређени послови који се односе на управљање, пословање или процес рада, као и лице које у државном органу, органу територијалне аутономије и јединице локалне самоуправе врши одређене дужности.

Није одговорно за прекршај одговорно лице које је поступало на основу наређења другог одговорног лица или органа управљања и ако је предузело све радње које је, на основу Закона, другог прописа или акта, било дужно да предузме да би спречило извршење прекршаја. Одговорност одговорног лица не престаје зато што му је престао радни однос у правном лицу, државном органу или органу јединице локалне самоуправе, нити зато што је настала немогућност да се правно лице огласи одговорним услед његовог престанка.

По ставу судске праксе Прекршајног апелационог суда, у судском поступку је посебно важно утврдити својство одговорног лица. Наиме, у судској пракси првостепених судова присутна је тенденција да се одговорним лицем у правном лицу по аутоматизму оглашава директор као законски заступник правног лица. Међутим, по ставу Прекршајног апелационог суда ово поступање је погрешно, те представља разлог за укидање пресуде првостепеног суда. Решењем Прекршајног апелационог суда, Прж. број 21085/17 од 30. 10. 2017. године, укинута је Пресуда Прекршајног суда у Ваљеву и то због тога што су разлози који су дати о одлучним чињеницама, у конкретном случају о чињеници пасивне легитимације, нејасни и противречни. Наиме, по ставу овог суда судија је, сходно својим овлашћењима, у обавези био да током поступка води рачуна о пасивној легитимацији лица против кога је поднет захтев за покретање прекршајног поступка. Решењем Прекршајног апелационог суда, Прж. број 17343/17 од 29. 11. 2017. године, из истог разлога је укинута пресуда првостепеног суда. У образложењу другог поменутог решења наведено је да није разјашњена правилност пасивне легитимације иако је реч о релевантној чињеници, и поред онога што је неспорно, а то је да окривљено одговорно лице обавља функцију директора правног лица и уједно је његов законски заступник, што није довољно.

Дакле, по ставу Прекршајног апелационог суда, орган који суду упућује захтев за покретање прекршајног поступка или који издаје прекршајни налог (нпр. тржишна инспекција, комунална полиција), пре упућивања захтева или издавања налога дужан је да од окривљеног правног лица прибави податке о одговорном лицу. Тек уколико би се окривљено правно лице оглушило о захтев органа – покретача поступка, овај орган би могао да поднесе захтев или изда налог против законског заступника окривљеног правног лица.

Против правног лица и одговорног лица у правном лицу води се јединствен прекршајни поступак, осим ако постоје законски разлози да се води поступак против једног од њих. Ако се против одговорног лица у правном лицу не може покренути поступак, поступак ће се покренути и спровести против правног лица. Ако је правно лице престало да постоји или постоје друге правне сметње за вођење поступка, поступак ће се покренути и спровести против одговорног лица у правном лицу. Ако је пре окончања прекршајног поступка правно лице престало да постоји, поступак ће се наставити према правном следбенику. Према ставу Прекршајног апелационог суда исказаног у образложењу Решења Прекршајног апелационог суда Прж 11592/2015 од 11. 8. 2015. године, не може да се води прекршајни поступак против правног лица уколико се истовремено не води прекршајни поступак и против одговорног или другог лица у правном лицу, док може да се води поступак против одговорног или другог лица у правном лицу, а да се не води поступак против правног лица. Међутим, овај став је у директној супротности са прилично јасном законском одредбом.

За окривљено правно лице у прекршајном поступку учествује његов представник, који је овлашћен да предузима све радње које може да предузима окривљени. Представника окривљеног правног лица одређује овлашћени орган у правном лицу, те исти мора да има писано овлашћење органа који га је одредио за представника. Представник окривљеног правног лица може да буде само једно лице. Представник правног лица не може да буде лице које је у истој ствари сведок, нити то може да буде одговорно лице против кога се води прекршајни поступак за исти прекршај, осим ако је то лице једино овлашћено за заступање окривљеног правног лица. Дужност и улога представника правног лица у прекршајном поступку јесте да изнесе чињенице, податке и доказе у вези са прекршајима за које се терети правно лице. Интенција законодавца је била да не дозволи да одговорно лице у правном лицу буде представник правног лица, с обзиром на то да су правно лице и одговорно лице у прекршајном поступку саокривљени. Као и код саокривљених у кривичном поступку, и овде се јавља могућност да постоје супротни интереси саокривљених, те не би било пожељно да се улоге представника и одговорног лица „споје” у једном лицу. Међутим, прописујући изузетак да је дозвољено спајање улога представника и одговорног лица у случају када је одговорно лице једини овлашћени заступник правног лица, законодавац је увео широку могућност избегавања ове забране зато што је чест случај да је одговорно лице заступник правног лица, а још чешћи да правно лице има само једног заступника. У прекршајном поступку суд окривљеном не може да одреди представника, али може да га казни новчано уколико окривљени то сам не уради.

Осим представника, правно лице, као и одговорно лице у правном лицу, у прекршајном поступку може да заступа и бранилац. Постојање представника није препрека одређивању браниоца, тј. у прекршајном поступку бранилац и представник могу да коегзистирају. Услови за браниоца исти су као и услови за браниоца у кривичном поступку: бранилац може да буде адвокат (кога може да замени адвокатски приправник). За разлику од кривичног поступка, адвокатски приправник нема ограничења при заступању у прекршајном поступку. Бранилац правног лица и одговорног лица у том правном лицу не може да буде лице које је у истом прекршајном поступку имало својство представника правног лица. Правно лице и одговорно лице у њему могу да имају сваки свог браниоца или заједничког браниоца.

Међутим, у Закону о прекршајима није разјашњено да ли представник правног лица може да дâ пуномоћје браниоцу у име правног лица или то може само законски или други заступник правног лица. С једне стране, представник правног лица представља и води рачуна о интересима правног лица у прекршајном поступку, па би, полазећи од ове чињенице, логично било да представник може да ангажује браниоца. Међутим, с друге стране, представник правног лица наступа по основу овлашћења и у границама овлашћења. Полазећи од друге наведене чињенице, могао би да се изведе закључак да представник правног лица не може самостално да ангажује браниоца у име правног лица, осим уколико за то није изричито овлашћен.

Чланом 34. Закона о прекршајима прописано је да за један прекршај може да се пропише и казна затвора и новчана казна и да обе могу да се изрекну заједно. Међутим, код правног лица Закон прави изузетак, па прописује да за прекршај правног лица може да се пропише само новчана казна. Ово је разумљиво с обзиром на то да правно лице правни субјективитет остварује преко физичких лица. Чланом 39. Закона о прекршајима прописано је да законом или уредбом новчана казна може да се пропише у распону: 1) од 5.000 до 150.000 динара за физичко лице или одговорно лице; 2) од 50.000 до 2.000.000 динара за правно лице; 3) од 10.000 до 500.000 динара за предузетника. Дакле, Закон о прекршајима одредио је највеће казне (према распону) правном лицу, затим предузетнику, а најмање одговорном лицу. Сви закони и подзаконски акти у прописивању прекршаја држе се распона прописаних Законом о прекршајима, као и хијерархијом тежине новчаних казни с обзиром на својство правног субјекта.

Осим казни, кривичне санкције предвиђене Законом о прекршајима јесу и казнени поени, опомена, заштитне мере и васпитне мере, а према правном лицу примењују се или не примењују с обзиром на своју природу (нпр. опомена може, док васпитна мера не може).

Из одредби Закона о прекршајима може да се извуче закључак да је приликом заснивања радног односа код послодавца посебно важно тачно одредити права, обавезе и одговорности запосленог, како би се тачно раздвојила одговорност правног лица, одговорног лица у правном лицу и самог учиниоца прекршаја.