У наставку су издвојени новији примери из судске праксе који се односе на услове за престанак радног односа и последице незаконитог отказа.
УСЛОВИ ЗА ОТКАЗ УГОВОРА О РАДУ ЗАСНОВАНОГ НА ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ РАДИ ЗАМЕНЕ ОДСУТНОГ ЗАПОСЛЕНОГ НАСТУПАЈУ ТЕК ПОВРАТКОМ ОДСУТНОГ ЗАПОСЛЕНОГ НА РАД.
Из образложења:
Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је радни однос тужиље могао престати само из разлога повратка на рад ВВ, јер је тужиља засновала радни однос код тужене на одређено време ради замене привремено одсутне запослене до њеног повратка на рад, а тужиљи је уговор о раду отказан након два месеца због престанка потребе за њеним радним ангажовањем, тј. због потреба процеса и организације рада, а да притом у решењу није наведено које су то потребе процеса и организације рада условиле престанак потребе за радом тужиље.
По оцени Врховног касационог суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су усвојили тужбени захтев тужиље и поништили решење тужене од 27. 4. 2015. године, којим је тужиљи отказан уговор о раду на одређено време.
Одредбом члана 37. став 1. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05… 75/14) прописано је да уговор о раду може да се закључи на одређено време за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима, који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја за време трајања тих потреба, а ставом 2. да радни однос на одређено време не може бити дужи од 24 месеца, док је ставом 4. прописано да, изузетно од става 2. овог члана, уговор о раду на одређено време може да се закључи ако је то потребно због замене привремено одсутног запосленог до његовог повратка.
У конкретном случају нису испуњени услови прописани законом за давање отказа по основу који је наведен у решењу о отказу, јер је тужиља засновала радни однос на одређено време до повратка одсутног запосленог. Овако заснован радни однос није лимитиран трајањем 24 месеца, па може да траје краће или дуже, зависи од временског периода одсутности запосленог. Када се одсутни запослени врати на рад, уговор о раду који је заснован на одређено време престаје по самом закону у смислу члана 175. тачка 1) Закона о раду, којим је прописано да запосленом радни однос престаје истеком рока на који је заснован. Стога услови за отказ уговора о раду заснованог на одређено време ради замене одсутног запосленог наступају тек повратком одсутног запосленог на рад, а тужиљи је уговор о раду отказан након два месеца због престанка потребе за њеним радним ангажовањем, при чему није наведено да је престала потреба за вршењем послова које је тужиља радила.
(Пресуда Врховног касационог суда, Рев2. 799/17 од 4. 4. 2018)
НЕМА СПОРАЗУМНОГ ПРЕСТАНКА РАДНОГ ОДНОСА КАДА ПОНУДА ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ СПОРАЗУМА НИЈЕ УЧИЊЕНА ОД СТРАНЕ ОВЛАШЋЕНОГ ЛИЦА И КАДА ЈЕ ИЗЈАВА О ПРИХВАТАЊУ ТАКВЕ ПОНУДЕ ПОВУЧЕНА ПРЕ НЕГО ШТО ЈЕ СПОРАЗУМ ПОТПИСАН ОД СТРАНЕ ПОСЛОДАВЦА.
Из образложења:
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев, поништио споразум о престанку радног односа и обавезао туженог да тужиљу врати на рад, закључујући да јој понуда за закључење споразума о престанку радног односа није дата од стране овлашћеног лица, као и да је изјаву о прихватању такве понуде повукла пре него што је споразум потписан од стране овлашћеног лица туженог, као послодавца.
Другостепени суд је, полазећи од садржине одредби чланова 175. и 177. Закона о раду оценио да је тужиљи по споразуму са послодавцем престао радни однос у свему у складу са наведеним одредбама закона, јер је споразум закључен у писаној форми и потписан од стране тужиље и туженог, при чему није било мана воље у смислу члана 61. став 1. Закона о облигационим односима, из којих разлога је преиначио првостепену пресуду одбијањем тужбеног захтева.
Разлози ревизије којима се указује на погрешну примену материјалног права јесу основани.
Наиме, један од разлога за престанак радног односа запосленог из члана 175. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) јесте и споразум између запосленог и послодавца који, сагласно члану 177. истог закона, мора да изражава сагласност воље уговорних страна. С обзиром на то да се ради о двострано правном послу или уговору, за оцену његове пуноважности морају да се имају у виду и одредбе Закона о облигационим односима које се односе на настанак обавеза, односно закључење уговора (друга глава). У смислу наведеног, уговор је закључен када су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора (члан 26); уговор је закључен оног часа кад понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду (члан 21. став 1); понуда је предлог за закључење уговора учињен одређеном лицу, који садржи све битне састојке уговора тако да би се његовим прихватањем могао закључити уговор (члан 32. став 1); понудилац је везан понудом, а понуда се може опозвати само ако је понуђени примио опозив пре пријема понуде или истовремено са њом (члан 36); понуда уговора за чије закључење закон захтева посебну форму обавезује понудиоца само ако је учињено у тој форми, што важи и за прихватање понуде (члан 38) и понуда је прихваћена кад понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду (члан 39).
Полазећи од садржине наведених одредби Закона у контексту утврђених чињеница, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају није дошло до закључења уговора, односно споразума о престанку радног односа тужиље, јер понуда за закључење те врсте уговора није учињена од стране овлашћеног лица, нити је од стране тог лица била потписана пре него што је тужиља дала изјаву да се саглашава са таквом понудом. Осим тога, тужиља је пре потписивања споразума од стране овлашћеног лица туженог опозвала своју изјаву којом се сагласила да јој радни однос престане по том основу, односно из тог разлога.
С обзиром на то да споразум о престанку радног односа није закључен на начин и у поступку како је то прописано Законом, исти не производи правно дејство, како је то правилно закључио и првостепени суд. То су били разлози због којих је Врховни касациони суд, применом члана 416. став 1. ЗПП-а, одлучио као у изреци ове пресуде.
(Пресуда Врховног касационог суда, Рев2. 3072/17 од 7. 3. 2018)
КАДА ЗАПОСЛЕНОМ ЗА ОБАВЉАЊЕ ПОНУЂЕНИХ ПОСЛОВА НЕ НЕДОСТАЈУ ЗАХТЕВАНЕ КВАЛИФИКАЦИЈЕ У ПОГЛЕДУ СТЕПЕНА СТРУЧНЕ СПРЕМЕ, А ПОСТОЈИ И ОБАВЕЗА ПОСЛОДАВЦА ДА ЗАПОСЛЕНОМ ДА УПУТСТВА И ИНСТРУКЦИЈЕ О ПОСЛОВИМА НА КОЈИМА РАДИ И ПРЕДУЗИМА И ДРУГЕ МЕРЕ КАКО БИ ЗАПОСЛЕНИ ОБАВЉАО СВОЈЕ ДУЖНОСТИ НА ЗАДОВОЉАВАЈУЋИ НАЧИН, СМАТРАЋЕ СЕ ДА ЈЕ ЗАПОСЛЕНИ НЕОПРАВДАНО ОДБИО ПОНУДУ ЗА ИЗМЕНУ УГОВОРЕНИХ УСЛОВА РАДА РАДИ ПРЕМЕШТАЈА НА ДРУГИ ОДГОВАРАЈУЋИ ПОСАО ЗБОГ ПОТРЕБЕ ПРОЦЕСА И ОРГАНИЗАЦИЈЕ РАДА.
Из образложења:
По оцени овога суда, правилна је одлука о одбијању тужбеног захтева тужиоца којим је тражио поништај оспореног решења о престанку радног односа и враћање на рад, као и о одбијању тужбеног захтева тужиоца на име неисплаћених зарада и накнаде зараде за спорни период, због чега нису од утицаја на другачију одлуку овог суда наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.
У спору из радног односа суд законитост оспореног решења цени са становишта правилне примене материјалног права, повреде правила поступка и чињенично стање из оспореног решења.
Одредбом члана 171. став 1. тачка 1) Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 4/05, 61/05 и 54/09) прописано је да послодавац запосленом може да понуди измену уговорених услова рада ради премештаја на други одговарајући посао због потребе процеса и организације рада. Одредбом става 2. овог члана прописано је да се одговарајућим послом, у смислу става 1. т. 1) и 3) овог члана, сматра посао за чије се обављање захтева иста врста и степен стручне спреме који су утврђени уговором о раду. Одредбом члана 172. став 1. Закона о раду прописано је да је, уз понуду за закључивање анекса уговора, послодавац дужан да запосленом у писменом облику достави и разлоге за понуду, рок у коме запослени треба да се изјасни о понуди и правне последице које могу да настану одбијањем понуде.
Правилником о организацији и систематизацији послова туженог од 1. 6. 2011. године ближе су описани послови ноћног чувара – портира и предвиђени услови за обављање послова, III и IV степен стручне спреме и најмање једна година радног искуства (члан 11. II. 5).
Према томе, како је код туженог извршена унутрашња реорганизација рада, укинути послови које је тужилац обављао и истовремено понуђени послови за којима је постојала потреба, што је тужилац одбио, а имајући у виду закључак другостепеног суда да тужиоцу за обављање понуђених послова не недостају захтеване квалификације у погледу степена стручне спреме и да се не захтева одговарајућа врста стручне спреме, услед чега су понуђени послови били одговарајући, са обавезом послодавца да запосленом да упутства и инструкције о пословима на којима ради и предузима и друге мере како би запослени обављао своје дужности на задовољавајући начин, то је и по оцени овог суда законито оспорено решење о престанку радног односа тужиоцу отказом уговора о раду, донето на основу одредбе члана 179. став 1. тачка 7) Закона о раду.
Нису од утицаја на другачију одлуку овог суда наводи ревизије којима се указује на то да се за послове конобара захтева средња стручна спрема угоститељског смера, док се за послове ноћног чувара, поред завршене средње стручне школе из те области, захтева и посебна обука о противпожарној заштити (ватрогасни курс).
(Пресуда Врховног касационог суда, Рев2. 618/16 од 31. 1. 2018)
ЗАПОСЛЕНИ ИМА ПРАВО НА НАКНАДУ ШТЕТЕ КОЈА ЈЕ НАСТАЛА УСЛЕД НЕЗАКОНИТОГ ПРЕСТАНКА РАДНОГ ОДНОСА, А НИЈЕ БИТНО ДА ЛИ ЈЕ РЕШЕЊЕ О ПРЕСТАНКУ РАДНОГ ОДНОСА ПОНИШТЕНО ЗБОГ ФОРМАЛНИХ ИЛИ СУШТИНСКИХ НЕДОСТАТАКА.
Из образложења:
На основу утврђеног чињеничног стања првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиље закључујући да, без обзира на то што је решење о отказу поништено као незаконито, тужиљи не припада право на накнаду штете у виду изгубљене зараде јер је одговорна за повреду радне обавезе којом се терети.
Супротно, по оцени другостепеног суда тужиља има право на изгубљену зараду јер је решење о отказу поништено као незаконито. Становиште другостепеног суда је правилно.
Према члану 191. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09), који се у конкретном случају примењује, ако суд донесе правоснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад ако запослени то захтева (став 1). Поред враћања на рад, послодавац је дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно осигурање (став 2). Накнада штете умањује се за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа (став 3).
Имајући у виду да је у конкретном случају као незаконито поништено решење о отказу од 2. 4. 2008. године, тужиља има право на накнаду штете која је настала услед незаконитог престанка радног односа по цитираној одредби 191. Закона о раду. При томе, супротно ревизијским наводима, није битно да ли је решење поништено због формалних или суштинских недостатака. Оно је поништено као незаконито и у тој ситуацији тужиља основано може да потражује накнаду штете, која је у овом случају правилно утврђена налазом и мишљењем вештака, умањена за износе које је тужиља у међувремену остварила радом у две основне школе.
(Пресуда Врховног касационог суда, Рев2. 1561/17 од 21. 3. 2018)
НАКНАДА ШТЕТЕ ЗБОГ НЕЗАКОНИТОГ ПРЕСТАНКА РАДНОГ ОДНОСА УМАЊУЈЕ СЕ ЗА ИЗНОС ПРИХОДА КОЈЕ ЈЕ ЗАПОСЛЕНИ ОСТВАРИО ПО ПРЕСТАНКУ РАДНОГ ОДНОСА, АЛИ САМО ПО ОСНОВУ РАДА, У ШТА НЕ УЛАЗИ НАКНАДА КОЈУ ЈЕ ОСТВАРИО У НАЦИОНАЛНОЈ СЛУЖБИ ЗА ЗАПОШЉАВАЊЕ.
Из образложења:
Одредбом чл. 191. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05 и 54/09), који се примењује у овом случају, прописано је да, ако суд донесе правоснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, одлучиће да се запослени врати на рад ако запослени то захтева (ст. 1); поред враћања на рад, послодавац је дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање (ст. 2); накнада штете умањује се за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа (ст. 3).
У смислу цитиране одредбе Закона о раду, накнада штете због незаконитог престанка радног односа умањује се за износ прихода које је запослени остварио по престанку радног односа, али само по основу рада. Стога тужиоцу припада право на штету у пуној висини изостале зараде и за период када је у Националној служби за запошљавање остваривао накнаду јер то нису приходи остварени по основу рада.
Неосновано се у жалби указује на битну повреду одредбе из чл. 374. ст. 2. т. 10) ЗПП-а. Наиме, за основаност приговора правоснажно пресуђене ствари неопходно је да постоји идентитет странака, идентитет чињеничног стања и постављеног тужбеног захтева, што су услови који кумулативно морају да буду испуњени. Како је захтевом постављеним у предмету П1. 120/10 тражена накнада штете због незаконитог престанка радног односа у висини која није обухватала и износ који је тужилац остварио у Националној служби за запошљавање, који је у међувремену, дана 26. 11. 2014. године, враћен тој служби, тако да се тужбеним захтевом у овој правној ствари тражи накнада штете у тој висини, то се не ради о пресуђеној ствари јер не постоји идентитет чињеничног основа.
(Пресуда Апелационог суда у Нишу, Гж1. 1294/18 од 5. 7. 2018)