Да ли се пресуђена ствар односи само на суштинско решавање дате ствари кроз доношење осуђујуће или ослобађајуће пресуде и како треба третирати установу обуставе поступка у примени наведеног института пресуђене ствари?
Основна сврха кривичног поступка јесте утврђивање материјалне истине поводом конкретног кривичноправног догађаја и, наравно, доношење одговарајуће судске одлуке.
Важећи Законик о кривичном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/07, 20/09 и 72/09, у даљем тексту: ЗКП), у члану 353, регулише да суд доноси пресуду којом се оптужба одбија, оптужени се ослобађа од оптужбе или се оглашава кривим.
У члану 354. тач. 2) ЗКП-а регулисано је да ће суд изрећи пресуду којом се оптужба одбија ако је оптужени за исто дело већ правноснажно осуђен, ослобођен од оптужбе или је оптужба против њега правноснажно одбијена или је поступак против њега решењем правноснажно обустављен. У питању је реализација основног начела судског кривичног поступка, а то је законитост.
Овде је реч о тзв. пресуђеној ствари, а то значи забрану вођења поступка против истог лица због истог дела, наравно, ако је претходни поступак окончан пресудом којом се оптужба одбија, ако је донета пресуда којом је осуђен или ослобођен или је донето решење о обустави поступка. Поменута забрана је позната као принцип ne bis in idem.
Претходно поменуту законску одредбу нужно је повезати са чланом 6. ст. 1. ЗКП-а, у коме је регулисано да нико не може да буде гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или је за то дело поступак против њега правноснажно обустављен или је оптужба правноснажно одбијена.
Поменути члан јасно је дефинисао начело да се исти окривљени не може у истој улози појавити у другом кривичном поступку, а поводом истог кривично-правног догађаја.
Уочљиво је да члан 354. тач. 2) ЗКП-а говори о принципу ne bis in idem, али у вези са истим делом, дакле, не везује се само за кривични поступак, а члан 6. ст. 1 ЗКП-а говори о кривичном делу и о непоновљивости својства окривљеног у истој кривичној ствари.
Основни акт Републике Србије је Устав („Сл. гласник РС”, бр. 98/06) чија се одредба члана 34. односи не само на правну сигурност у кривичном поступку већ и у другим поступцима, а гласи: „Нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредним правним лековима. Истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело”.
Сходно Уставу Србије, међународно право је саставни део домаћег законодавства, па треба имати у виду Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода од 4. 9. 1950. године с Протоколом број 7 („Сл. гласник СЦГ – Међународни уговори”, бр. 9/03).
У члану 4. који носи наслов „Право да се не буде осуђен или кажњен двапут у истој ствари”, под тачком 1. наведено је: „Никоме се не може поново судити нити се може поново казнити у кривичном поступку и надлежности исте државе за дело због кога је већ био правноснажно ослобођен или осуђен у складу са законом и кривичним поступком те државе”.
У наставку овог текста представљамо судске одлуке у којима је, у једном краћем временском периоду, за другостепени суд постојала дилема да ли се пресуђена ствар односи само на суштинско решавање дате ствари кроз доношење осуђујуће или ослобађајуће пресуде и како треба третирати установу обуставе поступка у примени наведеног института пресуђене ствари.
Решење се може пронаћи у јединственом тумачењу поменутог међународног акта с домаћим законодавством, ЗКП-ом и Уставом Србије, у којима се наводи да поновног суђења нема ако је раније донето правноснажно решење о обустави поступка.
Дакле, закључак је да нема двоструког суђења ни двоструког кажњавања, ако је за исти догађај – дело, већ донета пресуда којом се оптужба одбија, осуђујућа или ослобађајућа пресуда или је поступак правноснажно обустављен.
Када је реч о обустави поступка, Устав Србије и ЗКП не праве разлику о томе по ком је основу дошло до обуставе поступка.
Случајеви из судске праксе
Ради бољег и јаснијег сагледавања материје о којој говоримо, дајемо неколико практичних примера из судске праксе, уз одређене коментаре и то у правцу:
– класичних случајева ne bis in idem у којима није спорно да је у питању пресуђена ствар и да не може постојати „поновно суђење”;
– анализа случајева када не може бити речи о пресуђеној ствари;
– постојања пресуђене ствари када је решење донео порески орган, орган за прекршаје, а не Прекршајни суд;
– анализа случајева обуставе прекршајног или неког другог управног поступка услед наступеле апсолутне застарелости гоњења;
– анализа посебно занимљивих случајева.
Неспорне ситуације пресуђене ствари
Ни у једној својој одредби важећи ЗКП не регулише појам „пресуђене ствари”, односно не одређује садржину појма „истог дела” из члана 354. тач. 2) ЗКП-а, а што представља основ за доношење пресуде којом се оптужба одбија.
У тој ситуацији треба консултовати теорију и судску праксу. У сваком случају, за разумевање дате ситуације може помоћи одредба члана 351. ст. 1. ЗКП-а којом је регулисано да се пресуда може односити само на лице које је оптужено и само на дело које је предмет оптужбе. Другим речима, то значи да би се применио институт ne bis in idem у другом поступку, морао би, пре свега, да се води поступак против истог лица које је обухваћено и оптужним актом надлежног тужиоца, али и да се ради о истом кривичноправном догађају у смислу истог чињеничног стања, односно места и времена извршења дела. Осим тога, за примену наведеног института није битна правна ознака – правна квалификација надлежног тужиоца у односу на правну квалификацију у другом поступку – прекршајном, пореском или другим поступцима.
То даље значи да се у образложењу пресуде која је донета сходно члану 354. тач. 2) ЗКП-а морају навести разлози за постојање тзв. пресуђене ствари.
– Из образложења:
„Жалбом пуномоћника приватног тужиоца указује се да прекршај као понашање с блажим степеном опасности и противправности не може бити изједначен с кривичним делом које има већи степен друштвене опасности, а посебно јер је објекат заштите у прекршају јавни ред и мир, а у кривици телесни интегритет човека.
Апелациони суд налази да је жалба неоснована јер је доказима утврђено да је окривљени правноснажно осуђен пресудом Прекршајног суда (…) због прекршаја из члана 6. ст. 3. Закона о јавном реду и миру, па како се у кривичном поступку окривљени гони за исте радње наведене у пресуди Прекршајног суда, јер је чињенични опис кривичног дела и прекршаја за који је осуђен идентичан у погледу извршиоца, места, времена, пасивног субјекта и радње извршења (вршење насиља над тужиоцем, физички насртај на тужиоца, ударање истога уз наношење видних повреда), то се ради о пресуђеној ствари, па имајући у виду одредбу члана 6. ЗКП-а, члана 34. Устава Србије, као и Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, та околност спречава кривично гоњење, те је правилно примењена одредба члана 354. тач. 2) ЗКП-а.”
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 9121/10 од 30. 1. 2012. и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 2009/12 од 8. 5. 2012)
– Из образложења:
„Из списа произлази да је окривљени оглашен кривим због прекршаја из члана 6. ст. 3. Закона о јавном реду и миру, а оптужним предлогом ОЈТ-а ставља му се кривично дело угрожавања сигурности из члана 138. ст. 1 КЗ-а.
У жалби се истиче да је првостепени суд повредио одредбу члана 63. ст. 3. КЗ-а којом је предвиђено да се затвор или новчана казна коју је осуђени издржао, односно платио за прекршај, урачунава у казну изречену за кривично дело чија обележја обухватају и обележја прекршаја.
Из изреке решења органа за прекршај произлази да је окривљени „вршењем насиља према лицу ____, а оптужним предлогом да је према том лицу предузео радње ___, извршио кривично дело угрожавања сигурности из члана 138. ст. 1. КЗ-а.
Правилно се првостепени суд позвао на одредбу чл. 34 Устава Републике Србије, чл. 6. и 18. ЗКП-а, члан 4. Протокола број 7 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, чиме је успостављено начело забране двоструког суђења у истој ствари ради заштите појединца од евентуалног двоструког кажњавања од државе за исто дело. У конкретном случају ради се о истом окривљеном, истим предузетим радњама, а против тог лица прекршајни поступак је окончан решењем органа за прекршаје, које радње је Јавни тужилац у кривичном поступку другачије правно оценио и навео да су се у њима стекла обележја кривичног дела угрожавања сигурности из члана 138. ст. 1. КЗ-а.”
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 227/11 од 20. 11. 2012. и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 866/13 од 1. 3. 2013)
– Из образложења:
„Пресудом првостепеног суда према окривљеном је оптужба да је извршио кривично дело пореске утаје из члана 229. ст. 2, у вези са ст. 1. КЗ-а, одбијена применом члана 354. тач. 2) ЗКП-а јер је за исто дело ’ослобођен од оптужбе’.
Из садржине оптужног предлога произлази да окривљени као одговорно лице у предузећу није пријавио __________.
Из пресуде прекршајног суда произлази да су окривљени као правно лице у стечају и лице _____као одговорно лице у правном лицу, ослобођени кривице да су ______.
По налажењу Апелационог суда не може се правилно прихватити закључак првостепеног суда да се у конкретном случају ради о пресуђеној ствари, за које закључивање су у образложењу дати нејасни и неразумљиви разлози.
Овај суд налази да може постојати пресуђена ствар само ако су истом лицу, а не другим лицима судила два различита суда или казнени орган за исто дело, односно за исти кривичноправни догађај, а што из наведеног разлога није у конкретном случају.
Због наведеног, има места укидању пресуде првостепеног суда.”
(Пресуда Основног суда Ужице, К 735/10 од 3. 7. 2012. и решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 4051/12 од 10. 9. 2012)
– Из образложења:
„Неосновано се жалбом јавног тужиоца првостепена пресуда побија због повреде кривичног закона наводећи да се не ради о пресуђеној ствари с обзиром на то да је поводом истог догађаја прекршајни поступак обустављен због застарелости прекршајног гоњења.
Правилно је утврдио првостепени суд да се у конкретном случају ради о правноснажно обустављеном поступку против окривљеног за исте радње које су му стављене на терет оптужним актом, па су тиме испуњени услови да се примени чл. 6. ЗКП-а и члан 4. Протокола број 7 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Закључак је и овог суда да Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, која као међународни уговор представља извор права, не предвиђа поделу на лакше и теже казнене деликте, већ је одлучујућа чињеница да ли је за исто дело – радњу правноснажно одлучено пред судом исте државе, па су жалбени наводи неосновани.
(Пресуда Основног суда Ужице, К 827/10 од 29. 2. 2012. и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 3394/12 од 18. 7. 2012)
– Из образложења:
„Правилно је првостепени суд имајући у виду члан 4. Протокола број 7 Европске конвенције о људским правима, донео побијану одлуку да се према наведеним малолетним лицима, а у вези са чланом 354. тач. 2) ЗКП-а обустави кривични поступак. Појам кривично у Конвенцији и пракси Европског суда за људска права доста је шири од истог појма у нашем позитивном праву, тако да поменути појам суштински одговара појму кривично дело у националном праву, али обухвата и поједине привредне преступе, прекршаје, међу којима су прекршаји са елементима насиља. Наведено је у складу са одредбом члана 34. Устава Републике Србије којим је проширена забрана поновног гоњења и кажњавања за исто кривично дело и на поступке за неко друго кажњиво дело, а што је случај у овој кривичноправној ствари. То даље значи да када је реч о прекршају поводом истог догађаја, тада се окончан поменути прекршајни поступак може подвести под појам кривично из наведеног члана Протокола број 7 поменуте Конвенције.”
(Решење Апелационог суда у Београду, Кжм 86/11 од 22. 12. 2011)
Непостојање услова за пресуђену ствар
Већ смо рекли да су предуслови за постојање пресуђене ствари (због којих не може доћи до поновног суђења) идентитет истог лица у оба поступка и идентитет чињеничне грађе истог догађаја. Када се ти услови не остваре, тада нема места пресуђеној ствари нити доношењу пресуде којом се оптужба одбија.
То се може видети из следећих примера:
– Из образложења:
„У конкретном случају, поводом критичног догађаја окривљени је оглашен кривим због прекршаја из члана 6. ст. 3. Закона о јавном реду и миру из чијег чињеничног описа произлазе само елементи насиља које је окривљени критичном приликом примењивао према оштећеном, без навођења последица које су настале као резултат истог. С друге стране, чињенични опис изреке оптужног предлога ОЈТ управо садржи опис последица у виду тешке телесне повреде коју је оштећени критичном приликом задобио.
Имајући у виду наведено, по оцени овог Суда, а како се основано истиче у жалби Јавног тужиоца, за сада се не може прихватити као јасан закључак првостепеног суда у погледу идентитета деликта прекршајног и кривичног права, имајући у виду наступеле последице, будући да о томе првостепени суд није изнео јасне и аргументоване разлоге.”
(Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 4154/12 од 13. 9. 2012)
– Из образложења:
„Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела тешке телесне повреде из члана 121. ст. 1. КЗ-а.
У жалби је окривљени истакао да је поводом истог догађаја кажњен у прекршајном поступку, па се ради о пресуђеној ствари.
Наводи жалбе су неосновани јер је првостепени суд у образложењу пресуде навео потпуне разлоге да се у конкретном случају не ради о пресуђеној ствари, с обзиром на то да је окривљени у прекршајном поступку оглашен кривим због прекршаја из чл. 6. ст. 3. Закона о јавном реду и миру, из чијег чињеничног описа произлазе само елементи насиља које је окривљени примењивао према оштећеној, а да нису наведене последице које су настале као резултат примене насиља, коју последицу у свом чињеничном опису садржи изрека побијане пресуде.
По налажењу Апелационог суда, чињенични опис прекршаја битно је различит од чињеничног описа кривичног дела из члана 121. ст. 1. КЗ-а јер опис прекршаја не садржи све чињенице и радње у вези с наношењем повреде оштећеној, а што не представља законско обележје прекршаја, већ их Кривични законик квалификује као кривично дело тешке телесне повреде.”
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 867/12 од 6. 2. 2013. и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 2150/13 од 29. 4. 2013)
– Из образложења:
„Према ставу првостепеног суда, чињенични опис прекршаја обухвата све елементе кривичног дела лаке телесне повреде из чл. 122. ст. 2. КЗ-а онако како је описано у оптужном акту, једина је разлика у томе што је чињенични опис оптужног предлога проширен описаним телесним повредама које је оштећени задобио, а кога нема у чињеничном опису прекршаја.
С обзиром на то да је битно обележје кривичног дела из члана 122. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а употреба оружја, опасног оруђа или другог средства подобног да тело тешко повреди или здравље тешко наруши, у конкретном случају према оптужном акту је у питању чекић, а у чињеничном опису прекршаја наведено је да је окривљени лаку телесну повреду оштећеном нанео затвореном шаком, то се не може прихватити као јасан закључак првостепеног суда у погледу идентитета између ова два деликта.
На околност да деликт прекршајног права у себи не обухвата битно обележје кривичног дела из члана 122. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а основано се указује у жалби јавног тужиоца.”
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 144/10 од 6. 2. 2012. и решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 2452/12 од 7. 8. 2012)
– Из образложења:
„Основани су жалбени наводи Јавног тужиоца да се у конкретном случају не ради о пресуђеној ствари, како то погрешно налази првостепени суд. Наиме, правноснажним решењем Министарства финансија – Управе царина окривљени је оглашен кривим због учињеног прекршаја из члана 294. ст. 1. тач. 4) Царинског закона. Он је употребио овлашћење за управљање и располагање возилом, издато на име његове супруге, за које је утврђено да је фалсификовано. На основу њега је возило увозно оцарињено, чиме је остварио право које му по закону не припада.
имајући у виду чињенични опис кривичног дела које се окривљеном ставља на терет, да је наведено спорно фалсификовано овлашћење приложио уз осталу документацију за регистрацију наведеног возила Полицијској станици с постојањем свести да се ради о лажном овлашћењу и на тај начин довео у заблуду службено лице у Полицијској станици да изврши регистрацију његовог возила, јасно, међутим, произлази да између радњи које је окривљени предузео наведеног дана за које је оглашен одговорним за царински прекршај и радње које је предузео критичног дана приликом подношења захтева за регистрацију возила Полицијској станици, не постоји објективни идентитет, односно подударност догађаја, јер се не ради о чињенично истим догађајима.”
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 1288/11 од 20. 1. 2012. и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 1267/12 од 11. 4. 2012)
Постојање пресуђене ствари када је решење донео орган за прекршаје или други орган у управном поступку
Како се питање постојања и примене начела ne bis in idem посебно актуелизовало у судској пракси почев од 2011. године, у почетку је постојала дилема да ли се тај институт може применити када је претходну одлуку донео орган за прекршаје, а не Прекршајни суд, или је донео орган Министарства финансија – на пример, Пореска управа, Управа царина и други органи.
Испрва није заузет јединствен став, било је „правног лутања”, да би након тога, уз правилно тумачење цитираног Протокола Европске конвенције, био заузет став да је битно да је претходну одлуку донео и „пресудио” орган исте државе, без обзира на то што му је назив био, на пример, орган за прекршаје а не Прекршајни суд, или је пак одлуку донео орган Министарства у управном поступку, а што се може закључити из следећих примера.
– Из образложења:
„У жалби Јавног тужиоца наводи се да се граматичким и логичким тумачењем члана 34. ст. 4. Устава Србије и члана 4. ст. 1. Протокола број 7 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 6. ст. 1. ЗКП-а може закључити да се оне односе на судске одлуке донете по правилима кривичног поступка. Одредница – друго кажњиво дело, по жалбеним наводима, односи се на прекршаје и привредне преступе, али само онда када су ти поступци вођени пред судовима – прекршајним и привредним. Како у конкретној ситуацији решење није донео ниједан суд, већ Пореска управа, као део Министарства финансија, тј. органа извршне власти, то је погрешно поступио првостепени суд када је према окривљеном одбио оптужбу.
По правилном закључку првостепеног суда, окривљени је правноснажно оглашен одговорним решењем Пореске управе за исте радње које су му оптужним актом стављене на терет, односно оглашен је одговорним за порески прекршај, па је првостепени суд правилно нашао да се ради о пресуђеној ствари при чему није од значаја да ли је окривљени прекршајно кажњен за наведене радње одлуком Прекршајног суда који у то време није постојао или одлуком другог надлежног органа који је у време доношења одлуке поступао у свему у оквиру својих законом одређених надлежности.”
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 492/11 од 2. 3. 2012. и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 2432/12 од 22. 5. 2012)
– Из образложења:
„У односу на одбијајући део пресуде неосновани су жалбени наводи тужиоца да су разлози суда нејасни јер су законска обележја привредног преступа из члана 50. ст. 1. тач. 1) Закона о платном промету и обележја кривичног дела оштећења поверилаца у стицају с кривичним делом злоупотребе овлашћења у привреди различита с различитим заштитним објектима. Правилан је закључак првостепеног суда да је опис привредног преступа за који су окривљени оглашени кривим у потпуности исти са описом кривичног дела за које су оптужени у кривичном поступку, да су инкриминисане радње исте, вршене у истом временском и просторном оквиру, да су чињенице које представљају привредни преступ у основи исте као и оне које представљају кривично дело, те да се не може два пута судити о истој правној ствари.
Стога је кривични закон у одбијајућем делу пресуде правилно примењен када је оптужба према окривљеном одбијена применом члана 354. тач. 2) ЗКП-а јер су за исто кажњиво дело окривљени већ правноснажно оглашени одговорним и кажњени пресудама Трговинског суда.”
(Пресуда Основног суда у Ужицу, К 6/10 од 4. 10. 2012. и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 1023/13 од 28. 3. 2013)
Пресуђена ствар у случају постојања претходног решења о обустави поступка због застарелости гоњења
На самом почетку овог текста напоменули смо да се домаће законодавство примењује као јединствена целина у коју је инкорпорирано и Међународно право – Међународни уговори. То надаље значи да ће се и у случају претходне обуставе поступка услед застарелости (на пример, прекршајног гоњења) сматрати да је „ствар пресуђена”, те да би вођење другог поступка водило правној несигурности и двоструком кажњавању истог учиниоца. Ово тим пре што ЗКП, када говори о постојању правноснажног решења о обустави поступка, не прави никакву разлику у погледу основа обуставе поступка. У том смислу случај наступеле апсолутне застарелости гоњења у, на пример, прекршајном поступку или пак у поступку привредног преступа представљају исти основ за постојање пресуђене ствари, а што се може сагледати и из примера који следе.
– Из образложења:
„Побијајући првостепену пресуду, у жалби Јавног тужиоца се наводи да се у конкретном случају не може радити о пресуђеној ствари с обзиром на то да је због формалних пропуста дошло до обуставе кривичног поступка за прекршај за који је наступила застарелост вођења прекршајног поступка због краћих рокова.
Имајући у виду наведено, другостепени суд налази да је правилно утврђење првостепеног суда да се у конкретном случају ради о правноснажној пресуђеној ствари, а што указује да су испуњени услови за примену члана 6. ЗКП-а и члана 4. Протокола број 7 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, с обзиром на то да је окривљени оглашен одговорним и кажњен за исти догађај односно за исто кажњиво дело – радњу која му је оптужним актом стављена на терет.”
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 204/10 од 19. 3. 2012. и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 4409/12 од 27. 9. 2012)
– Из образложења:
„Из списа произлази да је поводом истог догађаја вођен прекршајни поступак који је обустављен услед застарелости, па је ожалбеном пресудом према окривљеном оптужба одбијена због пресуђене ствари.
У образложењу побијане пресуде изостали су разлози о постојању двоструке угрожености окривљеног, тј. могућност његовог двоструког кажњавања у ситуацији када је прекршајни поступак против њега правноснажно окончан услед наступеле апсолутне застарелости прекршајног гоњења.
Основни циљ одредбе члана 4. ст. 1. Протокола број 7 Европске конвенције јесте да се сваки извршилац кривичног дела заштити од злоупотребе државног права кажњавања, што значи да се избегне његова двострука угроженост која би се десила у ситуацији када је два или више пута суђено за исто дело поводом којег је поступак већ правноснажно окончан.
У поновном поступку првостепени суд је дужан да у образложењу пресуде наведе јасне разлоге зашто је окривљени због чињенице да је против њега поднет захтев за покретање прекршајног поступка поводом догађаја који је предмет и кривичне оптужбе, био у опасности од двоструког вођења поступка и двоструке осуде.”
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 520/10 од 28. 5. 2012. и решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 3901/12 од 25. 9. 2012)
– Из образложења:
„Неосновано истиче тужилац у жалби да се у конкретном случају не може радити о примени начела пресуђене ствари из разлога што је због формалних пропуста и неажурности Прекршајног суда дошло до обуставе поступка. За прекршај за који је наступила застарелост вођеног прекршајног поступка због краћих рокова у односу на рокове застарелости кривичног гоњења за кривично дело. За суд је меродавно да ли постоји правноснажно пресуђена ствар, а није надлежан да се упушта у то да ли је Прекршајни суд имао формалних пропуста због своје неажурности и да ли су рокови застарелости у прекршајном поступку краћи.”
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 8667/10 од 28. 2. 2012. и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 2552/12 од 4. 6. 2012)
[blockquote]
Анализа карактеристичних случајева у судској пракси
[/blockquote]
СЛУЧАЈ #1
Пресудом Основног суда у Чачку, К 373/10 од 17. 10. 2011. окривљени је оглашен кривим због кривичног дела лаке телесне повреде из члана 122. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 317/12 од 10. 2. 2012. преиначена је пресуда првостепеног суда само у делу одлуке о кривичној санкцији.
Из образложења пресуде другостепеног суда произлази:
„Неосновано се жалбом окривљеног побија првостепена пресуда по основу повреде кривичног закона и указује да према окривљеном треба оптужбу одбити сходно члану 354. тач. 2) ЗКП-а с обзиром на то да је поводом истог догађаја решењем Прекршајног суда обустављен прекршајни поступак услед наступања апсолутне застарелости прекршајног гоњења, па се има сматрати да се ради о пресуђеној ствари.
Ово стога што је чланом 4. Протокола број 7 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода успостављена гаранција да се никоме не може судити нити се може поново казнити за кажњиво дело за које је већ правноснажно ослобођен или осуђен. При томе ова опасност за окривљеног постоји само у ситуацији ако се, и у једном и у другом поступку који се води поводом истог догађаја, уђе у суштинско решавање ствари и ствар суштински реши доношењем ослобађајуће или осуђујуће пресуде, а што јасно произлази из наведене цитиране одредбе Протокола. У супротном, свако друго тумачење и примена поменуте одредбе било би противно основним циљевима Конвенције.
Како је у конкретном случају прекршајни поступак који је вођен против окривљеног обустављен услед разлога процесне природе – апсолутне застарелости прекршајног гоњења, то је очигледно да питање одговорности окривљеног у том поступку није суштински решено па се не може говорити о двострукој угрожености окривљеног нити о пресуђеној ствари, па су жалбени наводи неосновани.”
Дакле, у овом случају другостепени суд налази да не постоји пресуђена ствар, односно пресуђена ствар би постојала само ако је у прекршајном поступку суштински решен случај доношењем ослобађајуће или осуђујуће пресуде.
другостепени суд, међутим, није имао у виду битну чињеницу, а то је да је Међународно право саставни део нашег унутрашњег права и да заједно чине целину. Другостепени суд тачно наводи садржину члана 4. поменутог Протокола, али треба имати у виду и Устав Србије и ЗКП, чији су чланови претходно у уводном делу рада цитирани, да се не може поново водити поступак и нема тзв. двоструке угрожености и у случају постојања правноснажног решења о обустави поступка.
То, по нашем мишљењу, значи да је у овом случају другостепени суд требало да прихвати наводе жалбе окривљеног да се ради о пресуђеној ствари и потом да преиначи пресуду првостепеног суда тако да се оптужба према окривљеном одбија применом члана 354. тач. 2) ЗКП-а да је извршио кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а.
СЛУЧАЈ #2
Решењем Основног суда у Ужицу, К 1432/10 од 21. 12. 2011, обустављен је кривични поступак против окривљених због кривичног дела лаке телесне повреде из члана 122. ст. 2. КЗ-а, по оптужном предлогу ОЈТ-а, услед одустанка Јавног тужиоца од кривичног гоњења.
Решењем Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 225/12 од 20. 2. 2012, преиначено је решење првостепеног суда тако што се применом одредбе члана 441. ст. 1. ЗКП-а одбија оптужни предлог ОЈТ-а против окривљених због кривичног дела из члана 122. ст. 2. КЗ-а због одустанка јавног тужиоца од кривичног гоњења.
Овај случај наводимо, прво, због правилности правног става другостепеног суда и друго, ради потпуног увида, с обзиром на то да је наведени случај редак у судској пракси.
Зато наводимо битне делове из образложења решења другостепеног суда.
„По оцени Апелационог суда, првостепени суд је погрешно применио законску одредбу члана 290. ЗКП-а када је обуставио кривични поступак против окривљених због кривичних дела лаке телесне повреде из члана 122. ст. 2. КЗ-а услед одустанка Јавног тужиоца од кривичног гоњења, будући да се одредба члана 290. ЗКП-а односи на редован поступак, а у конкретном случају примењују се одредбе које се односе на скраћени поступак.
Одредбом члана 441. ст. 1. ЗКП-а предвиђено је да ће судија одбити оптужни предлог ако нађе да постоје разлози за обуставу поступка предвиђених чланом 274. ст. 1. тач. 1) и 2) ЗКП-а. С обзиром на то да је Јавни тужилац одустао од кривичног гоњења, имајући у виду да је против окривљених за исто дело вођен прекршајни поступак који је правноснажно окончан, тако је по оцени Апелационог суда, према правилној примени Закона, нужно преиначење побијаног решења.
Из списа произлази да су окривљени осуђени пресудом Прекршајног суда, то значи од стране органа судске власти, за исто дело – радњу, тако да се окривљенима не може поново судити за исте радње за које су већ правноснажно осуђени јер у чињеничном опису прекршаја и оптужног акта јавног тужиоца нема разлике.
Будући да се у конкретном случају ради о пресуђеној ствари, а услед одустанка Јавног тужиоца од кривичног гоњења, а пре отварања главног претреса, нужно је преиначити побијано решење применом одредбе члана 441. ст. 1. у вези са чланом 274. ст. 1. тач. 2) ЗКП-а и одбити оптужни предлог Јавног тужиоца услед постојања околности које трајно искључују кривично гоњење, тако да су жалбени наводи браниоца окривљених оцењени неоснованим.”
На основу наведеног може се закључити да се кривични поступак завршава, између осталог, и доношењем пресуде којом се оптужба одбија сходно члану 354. тач. 2) ЗКП-а. То даље значи да се тада утврђује само постојање процесних разлога за доношење пресуде, а то је у конкретном случају тзв. пресуђена ствар.
Након утврђења да се претходни поступак и садашњи – кривични, води против истог лица, а на основу битно истог чињеничног стања кривичног дела – радње, доноси се наведена пресуда, без обзира на врсту претходног поступка и којом одлуком је окончан, а што ствара обавезу суда да у образложењу своје одлуке наведе потпуне разлоге за постојање и примену принципа ne bis in idem.