Увођење института сурогат материнства у право Србије значило би уважавање основних права пацијената на лечење неплодности и права на аутономну одлуку у погледу репродуктивног избора
По свом појмовном одређењу, сурогат материнство представља случај рађања за другог. У питању је комплексан правни институт грађанског права, како по свом облику тако и по правним последицама. Постоји онда када једна жена пристаје да изнесе трудноћу за другу жену, с намером да дете по порођају преда тој жени, односно пару који је „наручиоˮ трудноћу.
Први случај сурогат материнства догодио се 1980. године у Луизвилу, држава Кентаки, у Сједињеним Америчким Државама. Жена је носила и родила дете зачето артифицијелном инсеминацијом, семеном мужа неплодне жене и предала га брачном пару испуњавајући тиме своју обавезу.
Правни значај и контекст
Сурогат материнство може се сагледати из угла више правних дисциплина, где су, свакако, најзначајније уставно право, породично право, као и медицинско право о питањима лечења неплодности, која у данашње време све више добијају на актуелности.
Из свог угла, уставно право успоставља правни оквир области људске репродукције који улази у домен репродуктивног здравља и низа права из личних и статусних односа, као што су породични, партнерски и сроднички односи. Устав Србије предвиђа да свако има право да слободно одлучује о рађању деце (члан 63. Устава Србије, „Сл. гласник РСˮ, бр. 98/06). То је начело које је први пут уведено у уставни текст доношењем Устава СФРЈ из 1974. године и њиме се гарантује слобода у репродуктивним слободама и правима: да ли ће се и када родити дете, колико често и у ком размаку између рађања више деце. Један део тих слобода је право у случајевима неплодности или смањене плодности које је најчешће директно условљено напретком медицине, односно метода које она омогућава.
Породично право у делу своје легислативне материје уређује, пре свега, питања рађања, материнства и положаја мајке и детета. Жена слободно одлучује о рађању, а мајка и дете уживају посебну заштиту државе (члан 5. Породичног закона Србије, „Сл. гласник РСˮ, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15). Мајка детета јесте жена која га је родила (члан 42). Ако жена која је родила није уписана у матичну књигу рођених, њено материнство може бити утврђено судском одлуком (члан 43). Материнство жене која је уписана у матичну књигу рођених као мајка може бити оспорено (члан 44). Мајка детета зачетог уз биомедицинску помоћ јесте жена која га је родила, а ако је дете зачето дарованом јајном ћелијом, материнство жене која је даровала јајну ћелију не може се утврђивати (члан 57).
Медицинско право има битан уплив у целокупну правну материју о којој је реч, будући да полази од тога да аспект репродуктивних права прати заштита репродуктивног здравља и рад гинеколошких служби у здравственој заштити. Разлози увођења института сурогат материнства налазе се управо у сфери женског здравља, а само практиковање метода сурогације, такође, није могуће ван медицинских служби. Код свих питања и односа у вези с тим примену налазе основна права пацијената, иначе присутна у области планирања породице, лечења неплодности код жена и мушкараца, као и доношења одлуке о рађању. Из тог угла најважнија је материја пристанка на медицински третман, како у погледу рађања, тако и статуса нерођеног детета, будући да је плод део жениног тела, а рађа се и постаје субјект права моментом одвајања од ње. За ова и сва друга релевантна питања примењују се основни закони из области здравства (Закон о здравственој заштити, „Сл. гласник РСˮ, бр. 107/05, 72/09 – др. закон, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 – др. закон и 93/14, Закон о здравственом осигурању, „Сл. гласник РСˮ, бр. 107/05, 109/05 – испр., 57/11, 110/12 – Одлука УС, 119/12, 99/14, 123/14 и 126/14 – Одлука УС), као и посебни закони и подзаконска акта, пре свега Закон о лечењу неплодности поступцима биомедицински потпомогнутог оплођења („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/09) и Закон о правима пацијената („Сл. гласник РСˮ, бр. 45/13). Велики број питања из области репродуктивног здравља садржан је у правилима и водичима медицинске струке, као и актима професионалне етике (на пример, чланови 26, 55. и 60. Кодекса професионалне етике Лекарске коморе Србије, „Сл. гласник РСˮ, бр. 121/07), али ова правила не говоре ништа о сурогат материнству у смислу допуштености или забране, већ само истичу начела етичности у раду и забране било ког вида комерцијализације.
Иако је сурогат материнство за многе етички спорно, медицинска струка у основи подржава такав пут долажења до детета увек кад то има медицинско оправдање и кад се предвиђа искључиво за оне жене које не могу да добију дете на други начин. Сурогат материнство се третира као облик лечења неплодности и представља једину помоћ за пацијенткиње које болују од карцинома или су изгубиле материцу. Најчешће злоћудне болести код жена у репродуктивној доби су рак грлића материце, меланом, нон-Хочкинова болест, леукемија и рак дојке. У могуће разлоге улазе тешке аномалије материце уз очувану функцију јајника или ситуације кад је неплодност последица генетског дефекта, несрећних околности које су довеле до престанка или ослабљене функције материце или других здравствених проблема због којих сама трудноћа може бити опасна по трудницу (на пример, инсуфицијенција бубрега и сл.).
Принцип сурогације састоји се у припреми жене да носи генетски туђе дете и усклађивању њеног циклуса с гаметима, односно замецима, који су настали спајањем мушких и женских полних ћелија пара који тражи услугу сурогат материнства. Сви даљи поступци с медицинске стране не разликују се од уобичајених поступака надзора трудноће, порођаја и постпорођајног периода.
Облици сурогације
Зависно од страна у сурогацији према којима се врше медицинске процедуре постоји више облика сурогације.
Први критеријум је процедурални и разликује:
1) традиционалну сурогацију, која се још означава као парцијална или генетска, где се користи јајна ћелија сурогат мајке, што је чини и генетском мајком; с биолошке стране термин сурогације овде није адекватан;
2) гестацијску, пуну или тоталну сурогацију где жена која је сурогат мајка носи и рађа дете, а дете води генетско порекло од пара који жели дете (намеравани родитељи), или је оплођена јајна ћелија треће жене, донора, или је дониран ембрион.
Ако се имају у виду релације страна разликују се:
1) сродничка или породична сурогација када су сурогат мајка и жена која жели дете у сродству, где сурогат мајка може бити сестра, мајка, ћерка жене која жели дете, те жена у даљем степену сродства;
2) пријатељска сурогација;
3) сурогација у којој између сурогат мајке и жене која жели дете не постоји ранија повезаност.
Упоредно право
Стање уређености и прихваћеност института сурогат материнства није свуда исто, што указује на контроверзе, али и на недовољно разумевање основа и циља који се њиме жели постићи. О приступу овом институту најбоље говори пракса у свету која одступа чак до појава злоупотреба и материјалне добити тамо где је она искључена.
Сурогат мајке могу се пронаћи на различите начине. Људи се могу обратити неком из круга својих сродника или пријатељици за такву деликатну услугу. Могу се обратити и специјалистичким клиникама које располажу базама података потенцијалних сурогат мајки.
Законска регулатива разликује се од земље до земље. Чак и у оним правима где је сурогат материнство допуштено, оно се предвиђа негде само као доброчино, односно без накнаде, док се у другим правима допушта на комерцијалној основи, уз плаћање накнаде жени која носи дете.
Прописи о допуштеном сурогат материнству примењују се у Великој Британији, Израелу, Грчкој, Русији, Украјини, Јерменији, Грузији, САД и Аустралији. Сваки облик сурогације изричито је забрањен, на пример, у Француској, Аустрији, Шпанији, Немачкој, Швајцарској, Словенији и Бугарској. Ипак, највећи је број земаља које немају уређено сурогат материнство, по чему је уочљив пример праксе у Холандији која допушта сурогат материнство, али тај институт не прати никаква законска регулатива.
У новије време присутна је појава да неке од земаља са забраном преиспитују свој став. На то су нарочито утицале одлуке Европског суда за људска права (ЕЦХР) изречене у предметима против Француске и Немачке, а тичу се сурогат материнства. У случају где су подносиоци биле две француске породице, Европски суд је усвојио тужбу против Француске тражећи да она призна децу рођену од сурогат мајке у иностранству, иако је сурогат материнство забрањено на територији Француске. Одбијање државе да то уради нарушило би идентитет такве деце и довело их у неповољан положај у односу на другу децу (Mennesson v. France, App. No. 65192/11, 114-119, Eur. Ct. H.R. June 26, 2014,
http://hudoc.echr.coe.int/sites/eng/pages/search.aspx?i=001-145179).
Велика Британија, такође, спроводи поступке сурогат материнства, али само за своје држављане (Surrogacy Arrangements Act 1985, Chapter 49), док Чешка сноси трошкове сурогат материнства својим држављанима који не могу да имају децу услед последица онколошких болести.
Највећи број допуштених сурогација обавља се у државама где је сурогат материнство крајње либерално уређено и предвиђено као плаћено сурогат материнство, каква су решења усвојена у праву Русије, Јужноафричке Републике, Украјине и Индије. Према руском законодавству, сурогат мајка може постати жена од 20 до 35 година старости која има најмање једно здраво своје дете, под условом да је добила медицинско уверење о добром здравственом стању и да је дала писмену сагласност за медицинску интервенцију. Уколико је у браку, потребна је и писмена сагласност супруга. У Русији се, преко за то овлашћене агенције, може уговорити сурогат материнство за иностране парове. Наглашава се да брачни статус, пол, сексуална оријентација, држављанство или националност, немају значај. Одређену формалност представља то што сагласно закону сурогат мајка није биолошка мајка детета, али пошто га она рађа аутоматски постаје мајка у правном смислу. Због тога је у случају сурогат материнства, након тако рођеног детета, неопходно спровести поступак усвојења детета од стране пара наручиоца или пак поступак признања очинства или утврђивања очинства. Ови поступци се спроводе у складу с правом, односно законима земље где је сурогат материнство договорено и реализовано као врста здравствене услуге. У том случају, на основу признања или судске одлуке, као отац се уписује мушкарац који је биолошки отац детета.
Законодавац у Хрватској није допустио сурогат материнство сматрајући да је реч о изузетно осетљивом, етички спорном и правно несигурном захвату. Неплодни парови у Хрватској, којима поступци медицински потпомогнуте оплодње не омогућавају да постану биолошки родитељи, као и жене оболеле од карцинома, имају лимитиран избор, а тај је да усвоје дете или да уопште не постану родитељи, док им с друге стране сурогат материнство пружа могућност родитељства. Удружење пацијената је због тога упутило апел здравственим властима да преиспитају постојећи Закон о медицински потпомогнутој оплодњи, члан 31, и да га допуне тако да гласи: „Забрањено је уговарати или проводити медицински помогнуту оплодњу ради рађања дјетета за друге особе и предаје дјетета рођеног након медицински помогнуте оплодње (замјенско мајчинство), осим у случају онколошких пацијентица које, с обзиром на дијагнозу, нису у могућности изњети трудноћу или нису у могућности родити дијете.ˮ
Грчки законодавац допушта сурогат материнство под условом да се оно не наплаћује и да се обавља стриктно у кругу најближих сродника (сестре, мајка и ћерка). Закон допушта да се обави пренос туђе оплођене јајне ћелије у тело друге жене. Овом поступку треба да претходи одлука надлежног суда којом се таква интервенција допушта и утврђује се да постоји правно ваљан споразум о томе постигнут између лица која желе да добију дете и сурогат мајке: овој одлуци није сметња уколико се утврди да сурогат мајка већ има брачног партнера, нити се тражи његов пристанак. Овлашћење суда издаје се након захтева жене која жели да има дете, под условом да пружи доказе не само у погледу чињенице да она медицински није у стању да одржава и изнесе трудноћу већ и о чињеници да је сурогат мајка доброг здравља и да може да затрудни (Art. 1458 of Greek Civil Code and Art. 8 of Law 3089/2002).
Стање у Србији
Нацрт Закона о лечењу неплодности поступцима биомедицински потпомогнутог оплођења из 2009. године садржао је одредбу о сурогат мајци којом се предвиђало да је сурогат мајка женска особа старија од 18 година живота која без накнаде или стицања било какве друге имовинске користи, у циљу давања детета по рођењу донору или другом лицу, носи ембрион или фетус добијен од гена једног или више донора, зачет поступком биомедицински потпомогнутог оплођења (БМПО). Овај поступак се допушта до другог степена сродства између мајке и ћерке или рођених сестара, ако су исцрпљене друге могућности да се дође до потомства. Понуђено решење није прихваћено у јавној расправи без обзира на то што је истицано да би то било излажење у сусрет паровима којима је то једини начин да добију потомство и да таквих захтева пацијенткиња има у пракси. Закључено је да о томе не постоји сагласност и да је потребно још разговарати.
Сагласно важећем закону, забрањено је да се у поступак БМПО укључи жена која има намеру да дете после рођења уступи трећем лицу с плаћањем било какве накнаде, односно остваривања било какве материјалне или нематеријалне користи, или без накнаде, односно користи, као и нуђење услуга сурогат мајке од жене или било ког другог лица с плаћањем било какве накнаде, односно остваривања било какве материјалне или нематеријалне користи, или без накнаде, односно користи (члан 56. ст. 1. тач. 25) Закона о лечењу неплодности поступцима биомедицински потпомогнутог оплођења, „Сл. гласник РСˮ, бр. 72/09). Закон предвиђа да је мајка детета жена која носи фетус, или је носила фетус као резултат стављања ембриона или сперме или јајних ћелија у њено тело – материцу, у поступку БМПО. Мајка детета зачетог поступком БМПО је жена која је то дете родила (члан 65). Прописани су и послови Управе за биомедицину који се односе на биомедицински потпомогнуто оплођење (члан 67), који не обухватају радње везане за сурогат материнство.
Казнене одредбе закона кривично санкционишу више недопуштених поступака, међу којима је и сурогат материнство, где се прописује: Ко у поступак БМПО укључи жену која има намеру да дете после рођења уступи трећем лицу с плаћањем било какве накнаде, односно остваривања било какве материјалне или нематеријалне користи, или без накнаде, односно користи, или ко нуди услуге сурогат мајке од стране жене или било ког другог лица с плаћањем било какве накнаде, односно остваривања било какве материјалне или нематеријалне користи, или без накнаде, односно користи, казниће се затвором од три до десет година.
Ако је дело учињено према малолетном лицу, учинилац ће се казнити затвором најмање три године. Ако је услед дела наступила тешка телесна повреда даваоца репродуктивних ћелија, односно ембриона, учинилац ће се казнити затвором од три до 15 година. Ако је услед дела наступила смрт даваоца репродуктивних ћелија, односно ембриона, учинилац ће се казнити затвором од најмање 10 година. Ко се бави вршењем наведених кривичних дела или је дело извршила организована група, казниће се затвором од најмање пет година (члан 73).
Имајући у виду забрањујуће и рестриктивне одредбе закона који су на снази у Србији, произлази да процедуру сурогат материнства, без обзира на жеље неплодног пара, није могуће обавити у нашој земљи. У пракси се, међутим, дешава да неплодни парови одлазе у земље где је сурогат материнство допуштено и где успевају да на тај начин остваре право на родитељство. Процедуре обављене у иностранству су скупе, а прате их и додатни правни поступци у вези са усвојењем детета или са утврђивањем очинства. То у великој мери отежава напоре неплодних парова за које се покаже да им је то једини начин да дођу до своје деце, односно да постану биолошки родитељи.
Преднацрт Грађанског законика за Србију
Експертска група за израду грађанске кодификације изашла је с предлогом решења за сурогат материнство у оквиру породичне материје која се може сумирати у следећем:
1) Уређује се материнство за случај рађања за другог (члан 60). У случају рађања за другог, у матичне књиге се као мајка детета уписује жена која на основу уговора (о рађању за другог) има намеру да се стара о детету (намеравана мајка), без обзира на то да ли су њене оплодне ћелије коришћене за оплодњу друге жене (сурогат мајке). Оцем детета које је на основу уговора о рађању за другог родила сурогат мајка сматра се супруг или ванбрачни партнер намераване мајке, без обзира на то да ли су његове оплодне ћелије коришћене за оплодњу сурогат мајке. Материнство и очинство намераваних родитеља не може се оспоравати, чак ни у случају када су за оплодњу сурогат мајке коришћене оплодне ћелије само једног од њих. Муж, односно ванбрачни партнер намераване мајке сматраће се оцем детета које је родила сурогат мајка на основу уговора о рађању за другог, уколико су за оплодњу коришћене њихове оплодне ћелије, без обзира на сагласност сурогат мајке. У случају несагласности сурогат мајке да се у матичне књиге рођених упишу намеравана мајка, односно њен брачни или ванбрачни партнер, о материнству или очинству детета одлучује суд (детаљније на: http://www.akv.org.rs).
2) Уређује се однос из уговора о рађању за другог (члан 61). Уговор закључен између сурогат мајке која ће носити и родити дете и супружника или ванбрачних партнера, под условом да између њих не може доћи до зачећа природним путем, нити уз помоћ других видова биомедицински потпомогнутог зачећа, или ако зачеће природним путем није пожељно због опасности од преношења тешке наследне болести на дете. Приликом овере уговора о рађању за другог, судија или јавни бележник дужни су да упозоре стране на последице уговора, а нарочито да се жена која је родила дете неће сматрати мајком детета.
3) Предвиђа се ко може бити сурогат мајка (члан 62). Уговор о рађању за другог може бити закључен између блиских сродника само у случају потпуне, гестацијске сурогације. Уговор о рађању за другог може бити закључен само између држављана Републике Србије. Алтернатива: уговор о рађању за другог може бити закључен само између држављана Републике Србије, као и с лицем које има дозволу боравка или пријављено пребивалиште на територији Србије.
4) Прецизирају се случајеви допуштености сурогат материнства (члан 63). Рађање за другог дозвољено је ако се за оплодњу сурогат мајке: користи репродуктивни материјал бар једног од намераваних родитеља (делимична, генетска сурогација) или користи репродуктивни материјал оба намеравана родитеља (потпуна, гестацијска сурогација). Ако постоје нарочито оправдани разлози уговор о рађању за другог може закључити и жена која живи сама, у ком случају се за оплодњу сурогат мајке мора користити јајна ћелија намераване мајке; постојање нарочито оправданих разлога утврђује суд у ванпарничном поступку. Алтернатива: Рађање за другог је дозвољено искључиво ако се за оплодњу сурогат мајке користи репродуктивни материјал намераваних родитеља (потпуна сурогација). Изузетно, у случају смрти једног од намераваних родитеља, оплодне ћелије преминулог могу бити коришћене за оплодњу сурогат мајке ако је он пре смрти дао писмену сагласност да се оплодни материјал може постхумно користити. Постхумна оплодња сурогат мајке може бити извршена најкасније у року од годину дана од смрти намераваног родитеља од кога оплодни материјал потиче.
5) Ближе се уређују права и обавезе из уговора о рађању за другог (члан 64). Сурогат мајка која је носила и родила дете за другог дужна је да дете по рођењу преда намераваним родитељима. Намеравани родитељи дужни су да преузму дете, без обзира на особине рођеног детета и они заснивају родитељски однос с дететом и стичу сва законска родитељска права и дужности, без обзира на то да ли њихов брак или вабрачна заједница још увек постоји у време рођења детета. Остала права и обавезе регулишу се уговором (на пример, да је сурогат мајка обавезна да води здрав начин живота током трудноће, да се подвргава редовној лекарској контроли, да следи упутства лекара, да се уздржава од алкохола, употребе дрога, пушења, затим начин плаћања уговорених трошкова, међусобна права и обавезе у случају непоштовања уговора и сл.). Ако је жена која је родила дете за другог истовремено и генетска мајка детета, суд јој може признати право на контакте с дететом, ако то не би било супротно најбољем интересу детета. Алтернатива: суд може признати жени која је родила дете за другог право на контакте без обзира на то да ли је она генетска мајка детета.
6) Одредба која се односи на уговарање награде за рађање за другог (члан 65) изричито забрањује уговарање награде, а уговором може бити предвиђена накнада разумних трошкова изазваних ношењем и рађањем детета (губитак зараде, трошкови медицинских услуга, трошкови превоза, смештаја, исхране сурогат мајке и сл).
7) Посебно се даје одредба у погледу прекида трудноће сурогат мајке (члан 66). Ако се током трудноће сурогат мајке установи да се на основу научно-медицинских сазнања може очекивати да ће се дете родити са тешким телесним или душевним недостацима, намеравани родитељи могу захтевати од сурогат мајке да прекине трудноћу. Ако се током трудноће сурогат мајке на основу медицинских индикација установи да се на други начин не може спасти живот или отклонити тешко нарушавање здравља сурогат мајке, она има право да изврши прекид трудноће.
8) Решење изнето у преднацрту садржи упућујућу одредбу у односу на примену Закона о БМПО (члан 67) предвиђајући да се на поступак спровођења рађања за другог примењују одговарајуће одредбе закона о лечењу неплодности биомедицински потпомогнутим оплођењем. Ако се прихвати институт сурогат материнства у праву Србије онда би забрањујуће и казнене одредбе овог закона биле стављене ван снаге.
Уместо закључка
Без обзира на то што постоје различити погледи на сурогат материнство, сигурно је да ће оно бити тражено све док постоје парови који не могу да имају децу и стога је целисходно да се законодавство уреди на начин који би боље регулисао ово подручје.
Решење треба тражити, најпре, са становишта здравственог законодавства, јер је то иницијално место где проблем у медицинском и правном смислу настаје, а вођен је разлогом заштите репродуктивног здравља сваког појединца. Увођење института сурогат материнства у право Србије значило би уважавање основних права пацијената на лечење неплодности и права на аутономну одлуку у погледу репродуктивног избора. Недопустиво је да се ти пацијенти, жене и њихови партнери, доводе у неповољнији положај у односу на заштиту која се даје у другим гранама медицине, као што је, на пример, трансплантациона медицина, где су, такође, могући случајеви злоупотребе и комерцијализације органа, али то није разлог да се не допусти пресађивање органа, и где исто постоји етичка, правна и психолошка подршка државе. Аналогију на овом месту треба тражити и у погледу улоге Управе за биомедицину при Министарству здравља Републике Србије која је национално тело с надлежностима у тој области.
Треба подржати напоре Преднацрта грађанског закона да се овај институт детаљно уреди, с напоменом да га треба више поједноставити и обликовати кроз управну процедуру, а не кроз уговорни однос који претежно наглашава приватну породичноправну сферу ових односа и тиме отвара и веће опасности злоупотребе. Уједно, то је и сугестија која долази из лекарских кругова у смислу тражења једноставнијих правних решења која ће бити одговор институција и здравственог система на исказане легитимне потребе заштите репродуктивног здравља неплодних парова и гинеколошки прикраћених жена.
Будући да Србија нема у тој мери развијен правни систем, нити завидан степен правне културе, упутно је и да границе допуштености сурогат материнства буду томе примерене. Треба допустити само потпуну и сродничку сурогацију, где ће услове ценити ванпарнични суд на предлог Управе за биомедицину која даје дозволу и на основу које се у матичне књиге као мајка не уписује сурогат мајка, већ жена – намеравана мајка, на коју гласи дозвола за обављање поступка лечења неплодности путем сурогат материнства.
Допуштено би било само неплаћено сурогат материнство, а у погледу личности сурогат мајке, уместо старосне границе, могао би се увести услов да она већ има своје дете и такође, као обавезно, поступак њеног пролажења кроз репродуктивно саветовалиште пре него што потпише изјаву да буде сурогат мајка, а све уз поштовање начела пристанка информисаног пацијента (informed consent), који иначе важи и за друге сличне медицинске процедуре.
Сва спорна питања која се тичу односа страна у сурогацији и најбољег интереса детета могу бити разрешена применом општих породичноправних института и у том смислу не морају се доносити посебне одредбе.
[blockquote]
СУРОГАТ МАТЕРИНСТВО: ЗА И ПРОТИВ
Разлози који се истичу у стручним расправама и широј јавности и који говоре у прилог сурогат материнству могу се сажети у следећем:
1) оправдано је са становишта аутономије појединца да одлучује о свом породичном животу и о свом репродуктивном здрављу и у остварењу тог права ни Устав Србије не поставља ограничења; забрана вређа право на слободно одлучивање о рађању деце;
2) сурогат материнство, у правима где постоји, јасно се дефинише тако да сурогат мајка није жена која тражи трудноћу, она не утиче на услове сурогације, нити после порођаја има било каква права на дете које није генетски њено;
3) стопа стерилитета у Србији износи од 15% до 17% и метода сурогат материнства помогла би да се она смањи, а број рађања повећа; отклонила би се, такође, потреба одласка неплодних парова у иностране центре;
4) постиже се једнакост поступања када је у питању лечење женске неплодности, с правима код лечења мушке неплодности, где се законом допушта примена свих медицински познатих и доступних метода лечења;
5) сама медицинска процедура код сурогације представља класичну вантелесну оплодњу и није додатно више компликована; код потпуне сурогације која је оптимална, генетски материјал потиче од оца и мајке и не меша се са оним који има сурогат мајка, без обзира на то што беба расте у њеном телу.
Опоненти институту сурогат материнства истичу следеће аргументе против његовог увођења, од којих су најважнији:
1) концепија института сурогације рађања у великој мери је котроверзна, није општеприхваћена у свету, будући да релативно мало држава прихвата ту могућност третмана неплодности, што потенцијално може довести до проблема;
2) упркос очигледно алтруистичким разлозима, сурогат материнство је супротно јавном поретку и принципу нерасполагања људским телом и грађанским статусом;
3) њиме би се нарушио вишедеценијски принцип да је „мајка жена која је родила детеˮ, а код сродничке сурогације изгубиле би се или помешале традиционалне улоге унутар породице, као и однос према детету;
4) допуштањем би се увело „материнство као занимањеˮ, при чему се сурогат мајка не доживљава као особа већ као објекат, односно „машина за ношење бебаˮ;
5) постоје други начини да се неко оствари у улози родитеља као што је усвојење;
6) постоје бројни и озбиљни проблеми у пракси сурогат материнства које треба избећи; на пример, везивање сурогат мајке за дете и одбијање да дете преда родитељима, рођење болесног или хендикепираног детета кога одбијају да узму, па оно заврши у неком сиротишту, рођење близанаца или тројки где се деца по рођењу раздвајају јер родитељи наручиоци желе само једно дете;
7) проблеми имају лоше последице на дете, ако се спор не реши у врло кратком року;
8) у свету су честе злоупотребе тако што жене које не желе да буду мајке на класичан начин или не желе да се излажу последицама које би наступиле због трудноће и рађања, имају новац да то финансирају и одлучују да плате друге жене да за њих роде децу; има упозорења да је ту реч о легалној продаји деце, при чему богати и добростојећи парови искоришћавају жене слабијег имовинског стања које за њих носе децу.
[/blockquote]