Иако циљеве постојања института застарелости треба понајпре тражити у осигурању опште правне сигурности, примена самог института није баш увек најјаснија у пракси. Овај текст и примери дати у њему требало би да отклоне бројне недоумице
Могућност да се захтева испуњење тражбине временски је ограничена институтом застарелости. Овај институт облигационог права представља невршење неког субјективног права које извире из објективног права (закона) кроз одређено време, у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе од дужника, па уколико то не учини (држи се пасивно), губи право да, у случају када дужник истакне приговор застарелости потраживања, захтева испуњење обавезе принудним путем. Последица застарелости је претварање утуживе облигације у неутуживу, цивилна облигација се претвара у природну облигацију.
Када наступи застарелост, поверилац не може путем тужбе натерати дужника да изврши своју обавезу, али је и даље овлашћен да прими испуњење обавезе од стране дужника. Дужник који испуни своју застарелу обавезу не може тужбом захтевати повраћај онога што је испунио, без обзира на то да ли је знао или не да није био дужан испунити своју обавезу.
Готово сва потраживања застаревају, а институт застарелости не може се применити код апсолутних права (стварна и лична), као и оних права која свој извор имају у породичном праву (све врсте алиментације).
Основни елементи појма застарелости су:
1) протек времена током кога је поверилац могао да захтева испуњење обавезе од дужника: поверилац који у одређеном временском периоду не тражи од дужника испуњење обавезе, губи могућност да је утужи; то не значи да потраживање престаје да постоји, већ испуњење обавезе постаје условљено приговором застарелости који стоји на располагању дужнику; дакле, потраживање остаје утуживо само уколико дужник не истакне приговор застарелости;
2) позивање дужника на застарелост: суд не пази на застарелост по службеној дужности, већ је цени само по приговору дужника; дужник не може да се одрекне приговора застарелости пре него што застарелост наступи, али уколико је застарелост већ наступила, одрицање је могуће;
3) губитак не самог права него права да се захтева његово испуњење: застарелошћу се не гаси само право, већ се гаси могућност принудног остварења тог права, али само онда када дужник истакне приговор застарелости.
Смисао и циљ застарелости огледају се у:
– обезбеђењу опште правне сигурности која би била угрожена ако би једно стање које дуго није оспоравано тужбом накнадно било нападнуто;
– заштити дужника од тешкоће доказивања;
– вршењу притиска на странке да врше своја права;
– растерећивању судова који би у супротном били затрпани парницама у којима би се чињенична стања услед дугог протека времена врло тешко могла разјаснити.
Права дужника застареле обавезе
На застарелост потраживања суд не пази по службеној дужности, већ по истакнутом приговору дужника. Приговор застарелости је материјалноправни приговор који суд цени пре осталих материјалноправних приговора, а одлуку о њему не уноси у изреку пресуде којом одлучује о главној ствари. Уколико је приговор застарелости основан, суд ће одбити тужбени захтев, док је у супротном, уколико усвоји тужбени захтев, самом чињеницом усвајања суд решио о неоснованости приговора застарелости потраживања туженог који мора бити образложен. О овом приговору не може се одлучити међупресудом јер се међупресудом одлучује о постојању основа тужбеног захтева, а застарелост сама по себи није правни однос. Приговор застарелости може се истаћи само до окончања првостепеног поступка, а не и у жалби на првостепену одлуку. Када је у питању поступак по жалби и ванредним правним лековима, ако се први пут истакне у жалби, застарелост не може бити основ за укидање пресуде. У ревизији се не може истицати јер је за утврђивање основаности овог приговора нужно утврђивати чињенице везане за настанак тужиочевог права, као и чињенице које воде застарелости или прекиду застаревања.
Поред могућности позивања на застарелост потраживања, дужник може изразити вољу да се овим институтом не користи и то:
1) Одрицањем од застарелости
Дужник се, сходно одредби члана 365. Закона о облигационим односима (у даљем тексту: ЗОО) не може одрећи застарелости пре него што протекне време одређено за застарелост, те на овај начин закон штити дужника. Ово ограничење постоји само до дана истека рока одређеног за застарелост. Када су у питању солидарни дужници важи правило да се ниједан од њих не може одрећи застарелости пре него што протекне време одређено за застарелост, али, уколико се неко од солидарних дужника одрекне застарелости после протека времена одређеног за застарелост, то одрицање нема дејства према осталим дужницима, што значи да остали дужници могу истицати приговор застарелости и ослободити се обавезе због застарелости која је наступила. Дужник који се тог права одрекао после протека времена одређеног за застарелост обавезан је да изврши застарелу обавезу која се на њега односи. Битно је да дужник зна да је застарелост наступила, а за изјаву о одрицању не тражи се посебна форма, већ законодавац дозвољава одрицање и конклудентном радњом.
2) Признањем застареле обавезе или давањем обезбеђења
Писмено признање застареле обавезе сматра се као одрицање од застарелости сходно одредби члана 366. ст. 1. ЗОО-а. Моментом признања застареле обавезе, однос се враћа у стање у коме се налазио пре почетка тока застарелости, тако да рок застарелости почиње изнова да тече. Изјава дужника не мора бити оверена пред судом или другим надлежним органом, с тим да мора бити у писменој форми и мора да садржи потпис дужника који потврђује недвосмисленост изјаве, датум (да би се могло закључити да је дата после наступања застарелости) и мора да буде означено на који део обавезе се односи, да ли на целокупну обавезу или на део обавезе (признање обавезе не подразумева признање целог дуга јер је право дужника да испуни или не испуни своју застарелу обавезу, а колико ће она износити, он то сâм одређује). Последице признања се огледају у томе што поверилац стиче право да тражи испуњење признате обавезе за коју од дана признања почиње да тече нови рок застарелости. У случају утужења признатог дуга дужник не може стављати приговор застарелости, будући да се он тог приговора одрекао давањем писменог признања – одрицања од доспеле обавезе.
Исто дејство као и писмено признање има давање залоге или другог обезбеђења за застарело потраживање сходно одредби члана 366. ст. 2. ЗОО-а. Да би поверилац после протека рока застарелости могао да оствари право да намири потраживање по основу дуга дужника потребно је да буду испуњени следећи услови: да је протекло време застарелости, да је потраживање повериоца обезбеђено залогом или хипотеком и да поверилац држи у рукама заложену ствар или да је његово право уписано у јавној књизи.
3) Испуњењем застареле обавезе
Ако је дужник после наступеле застарелости испунио своју обавезу, онда он нема право да тражи да му се тај део врати, али нема обавезу да преостали део испуни према повериоцу, јер га његово делимично испуњење природне обавезе не обавезује да испуни и преостали део, односно не сматра се да се одрекао од застарелости целе обавезе.
Наступање застарелости
Правило је да застарелост почиње тећи првог дана после дана када је поверилац имао право захтевати испуњење обавезе, односно од дана доспелости неиспуњеног потраживања, уз изузетак „ако законом за поједине случајеве није што друго прописано”. Овај изузетак односи се углавном на одредбу члана 376. ЗОО-а, по којој трогодишњи рок застарелости потраживања накнаде проузроковане штете почиње тећи од дана када је оштећени дознао за штету или лице које је штету учинило. Ако је захтев настао из вануговорног односа, онда се то време везује за моменат сазнања за штету и лице које је штету учинило (члан 376. ст. 1. ЗОО-а). Утврђење момента сазнања за штету, код потраживања накнаде проузроковане штете, важно је код наступања застарелости. Под сазнањем за штету подразумева се сазнање да је штета настала, њен обим и висина, а под сазнањем за учиниоца – сазнање о околностима у којима по одштетном праву одређени субјекат одговара за накнаду штете. То је релативни рок застарелости. У сваком случају, ово потраживање застарева за пет година од када је штета наступила – то је објективни рок застарелости.
Код потраживања насталих повредом уговорне обавезе, застарелост почиње да тече тренутком доспелости обавезе, падањем у доцњу, а наступа истеком времена одређеног за застарелост те обавезе.
Застарелост која се односи на дужникове обавезе које произлазе из његовог нечињења или неког трпљења, почиње тећи „првог дана после дана када је дужник поступао противно обавези”. Дакле, застарелост у овом случају почиње да тече не од дана када је дужник био дужан да поступи у том смислу, већ од дана када је прекршио ту своју обавезу. За будућу штету (која има узрок у свршеној штетној радњи) која је по редовном току ствари извесна, застарелост почиње тећи сазнањем за њу, а не тек с даном када ће у будућности настати (на пример, претпостављени губитак зараде).
Урачунавање времена претходника
Застарелост наступа када истекне последњи дан законом одређеног времена (члан 362. ЗОО-а), а у време застарелости рачуна се и време које је протекло у корист дужникових претходника (члан 363. ЗОО-а). До промене дужника може доћи услед универзалне сукцесије (на пример, наслеђивањем умрле особе) или услед сингуларне сукцесије (на пример, преузимањем дуга). Уколико доспелу обавезу дужника преузме друго лице, време застарелости и даље тече, те се узима да је лице које је преузело обавезу дужник од почетка доспелости обавезе. Услов је да постоји пуноважан правни пренос обавезе. Урачунавање времена се не може вршити у случају цесије, јер се код тог односа мења само поверилац, а не и дужник. Такође и код новације, јер се у том случају не мењају странке, већ исте мењају само предмет обавезе или правни основ, гасе се права и обавезе по ранијем уговору, па је самим тим рачунање времена беспредметно. Новим уговором почиње да тече нови рок за испуњење, па и рачунање рока у вези са застарелошћу потраживања.
Рокови за застарелост
Одредбе о застарелости потраживања, посебно у погледу предвиђених рокова застарелости, императивне су природе. Рокови застарелости су различити и зависе од врсте права о којем је реч. Није дозвољено да странке правним послом одреде дуже или краће време од времена које је законом одређено (члан 364. ЗОО-а). Такав правни посао био би ништав. Осим тога, странке споразумом не могу предвидети да застарелост за неко време не тече.
ЗОО познаје 4 рока застарелости: десет, пет, три и годину дана.
Сходно одредби члана 371. ЗОО-а, општи рок застарелости је десет година. У њему застаревају сва потраживања, уколико законом није одређен други рок застарелости. Посебни рокови одређени су одредбама чланова 372–380. ЗОО-а. У другим правима, као што су наследно или стварно право, прописују се посебни рокови застарелости.
У року од 10 година застаревају: сва потраживања која су утврђена правноснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног органа, или поравнањем пред судом или другим надлежним органом (орган који доноси одлуке у управном поступку или орган правног лица који доноси одлуке на основу својих општих аката), па и она за која закон иначе утврђује краћи рок застарелости; међутим, сва повремена потраживања која проистичу из таквих одлука или поравнања и доспевају убудуће, застаревају у року предвиђеном за застарелост повремених потраживања; осим тога, потраживања по основу осигурања живота, застаревају у сваком случају за десет година.
За 5 година застаревају:
1) права из којих проистичу повремена потраживања (члан 373. ЗОО-а); рачунају се од доспелости најстаријег потраживања после кога дужник није вршио давања; када застари право из ког проистичу повремена потраживања (која се односе на повремена давања, настала из неког уговорног или вануговорног односа, као што је случај новчане ренте коју суд досуђује по основу накнаде штете, која се, по правилу, плаћа месечно уколико суд не одреди шта друго), поверилац губи право не само да захтева будућа повремена давања, него и повремена давања која су доспела пре ове застарелости; не застарева право одређено законом, али ако настане случај изостанка плаћања повремених давања, онда та повремена давања могу застарети у року од пет година, рачунајући од доспелости најстаријег неиспуњеног потраживања после којег дужник није вршио давања; дакле, у том случају поверилац губи право наплате неисплаћених потраживања, али не губи право да и после наступеле застерелости за повремена ненаплаћена давања, тражи од дужника да настави с плаћањем доспелих а неизмирених повремених потраживања;
2) уговор о осигурању (члан 380. ЗОО-а); рок застарелости потраживања уговарача осигураника, односно трећег лица из уговора о осигурању (у чију је корист уговор о осигурању закључен) из уговора о осигурању живота, застаревају за пет година, а из осталих уговора о осигурању застаревају за три године, рачунајући од првог дана после протека календарске године у којој је потраживање настало; ако осигураник, односно треће лице, као заинтересовано лице, докаже да до истека календарске године у којој је настало његово потраживање према осигуравачу, није сазнало да се догодио осигурани случај, застарелост почиње да тече од дана када је за то сазнао, с тим да у сваком случају потраживање застарева код осигурања живота за десет година, а код осталих за пет година, рачунајући од првог дана после протека календарске године у којој је потраживање настало; то није случај са осигуравачем јер се он професионално бави осигурањем, те његова потраживања из уговора о осигурању застаревају за три године; оштећено лице по основу одговорности осигураног лица има право да тражи од осигуравача накнаду штете у року од три године у смислу одредбе члана 376. ЗОО-а; исто тако и осигуравач има право да тражи накнаду штете од трећег лица које је причинило штету његовом осигуранику, нарочито у случају каско осигурања; у том случају застаревање потраживања према трећем лицу почиње да тече када и застаревање потраживања осигураника према том лицу у смислу одредбе члана 376. ЗОО-а.
У року од 3 године застаревају:
1) потраживања повремених давања која доспевају годишње или у краћим одређеним размацима времена (повремена потраживања), било да је реч о споредним повременим потраживањима (потраживање камата), било о таквим повременим потраживањима у којима се исцрпљује само право (потраживање издржавања), и то рачунајући од сваког појединог давања; исти тај рок, рок од три године, предвиђен је и за ануитете којима се у једнаким, унапред одређеним временским износима отплаћује главница и камате, али не и код отплате у оброцима и других делимичних испуњења; ово због тога што свако од потраживања наведених у члану 372. ЗОО-а представља самостално потраживање, па застарелост једног потраживања не утиче на застарелост другог потраживања; исто тако важи и за ануитете из уговора, којима се у једнаким, унапред одређеним повременим износима, отплаћује главница и камате; правила прописана за застарелост повремених потраживања за која је прописан рок застарелости од три године, не односе се на отплате у оброцима и друга делимична испуњења; отплате у оброцима су у ствари отплате дуга у ратама, што се обично дешава када продавац кредитира купца у вези с неком вреднијом купљеном ствари; најчешћи случајеви отплате у оброцима настају код сукцесивне испоруке робе, па се свака испорука сматра оброком у погледу исплате, као посебне исплате, те се због тога доспелост и остали услови цене према моменту испоруке појединих оброка, а самим тим рачуна и застарелост од најстаријег неиспуњеног оброка, рачунајући сваки оброк посебно;
2) међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга као и потраживања надокнаде за издатке учињене у вези с тим уговорима (члан 374. ЗОО-а); међусобна потраживања из уговора о промету робе и услуга која се односе на правна лица која обављају привредну делатност застаревају за три године с тим што застаревање тече одвојено за сваку испоруку; као послови промета робе и услуга сматрају се не само куповина и продаја робе, већ и сви други послови промета робом и услугама које у правном промету обављају привредни субјекти; у истом року застаревају и потраживања накнаде за издатке учињене у вези с тим уговорима; али, ако би правно лице своју делатност користило у промету робе и услуга с лицима која то својство немају, на пример, физичким лицима, којима би у правном промету нешто учинили из своје делатности, рок застарелости би се процењивао са становишта општег застарног рока; што се тиче сукцесивних испорука, застаревање тече одвојено за сваку одвојену испоруку робе, али не од дана најстаријег неиспуњења потраживања, већ од доспелости сваког појединог потраживања;
3) потраживања накнаде штете (члан 376. ЗОО-а); потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећени дознао за штету и за лице које је штету учинило, а у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од када је штета настала; потраживање накнаде штете настале поводом уговорне обавезе застарева за време одређено за застарелост те обавезе, тако да тај рок може бити краћи или дужи од три године;
4) потраживање накнаде штете проузроковане кривичним делом (члан 377. ЗОО-а); када је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења; на пример, ако је Кривичним законом за неко кривично дело прописана застарелост тог кривичног дела од три године или краће од тог времена, застарелост потраживања накнаде за проузроковану штету износи три године у смислу одредбе члана 376. ЗОО-а; услов за дужи рок застарелости од три године је да је за неко кривично дело прописан дужи рок застарелости од три године, затим да је штета причињена кривичним делом и да ју је проузрокована од стране физичког лица, учиниоца кривичног дела; када оштећени истакне имовинскоправни захтев, почетак рока застарелости за накнаду штете рачуна се од дана када је одлуку донео кривични суд, сходно одредби члана 390. ЗОО-а;
5) потраживање закупнине (члан 375. ЗОО-а) застарева за три године и ово правило се не односи само на покретне и непокретне ствари, већ на све ствари дате у закуп у смислу облигационог права; при том није од значаја да ли се закупнина плаћа повремено или у једном укупном износу.
У року од једне године застаревају: свакодневне испоруке (електрична, топлотна енергија, плин и сл.), затим чињење услуга (одржавање чистоће, поштанске услуге) или употреба уређаја (радио и телевизијских пријемника) или претплате на повремене публикације, које се обављају скоро свакодневно или у краћим временским периодима у корист грађана или правних лица.
Застој и прекид застаревања
Под појмом застој застарелости подразумева се постојање околности које спречавају или почетак тока застарелости или ток застарелости, па се ток застарелости прекида, све док та препрека траје. Чим препрека престане застарелост наставља да тече. Време протекло пре застоја и оно након тога се сабирају, а време застоја се не урачунава у рок застарелости. На овај начин поверилац обезбеђује да му, за време трајања застоја застаревања, права мирују у погледу рока наплате свог потраживања, а по престанку тог права, односно узрока који су довели до застоја застаревања, застарелост наставља да тече.
Узроци могу бити различити, а деле се на објективне и субјективне. Објективни узроци су они узроци који се односе на то да поверилац није био у могућности да због несавладивих препрека судским путем захтева испуњење обавезе. Субјективни узроци се односе на однос између повериоца и дужника. Осим тога, застаревање не тече када поверилац због несавладивих препрека (објективне околности које доводе не само до спречавања рада надлежног суда, него и до објективне спречености повериоца да дође до надлежног суда и подигне тужбу или предузме какву другу радњу пред судом против дужника) није могао судским путем да захтева испуњење обавезе.
Прекид застарелости настаје у ситуацији када наступи нека правна ситуација прописана законом, а у моменту пре него што је истекао законом прописани рок застарелости. Време које је протекло до прекида застарелости се више не рачуна у застарни рок, већ исти поново почиње да тече. За разлику од случајева када је законом одређено да се застарелост за неко време не рачуна, прекид зависи од воље странака у облигационом односу.
До прекида може доћи било радњом повериоца, било радњом дужника:
1) Прекид застарелости радњом оштећеног лица (повериоца)
Застарелост се прекида подношењем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, ради утврђивања, осигурања или остваривања потраживања у смислу одредбе члана 388. ЗОО-а. Уколико поверилац одустане од тужбе или друге радње коју је предузео, сматра се да прекид застаревања није наступио. Прекид не настаје ни у случају када повериочева тужба или захтев буде одбачен или одбијен, или ако издејствована или предузета мера извршења или осигурања тражбине буде поништена (члан 389. ЗОО-а). уколико је, међутим, тужба одбачена због ненадлежности суда или због неког другог узрока које се не тиче суштине ствари, па поверилац у року од три месеца од правноснажности решења о одбачају тужбе поново поднесе тужбу, сматра се да је застаревање прекинуто првом тужбом. Исто то важи и за позивање на правну заштиту, за истицање пребијања у спору, као и у случају када је суд или други орган упутио дужника да своје пријављено потраживање остварује у парничном поступку (члан 390. ЗОО-а). За прекид застаревања није довољно да поверилац позове дужника (писмено или усмено) да обавезу испуни (члан 391. ЗОО-а). Дужник се по истеку рока застарелости може позвати на застарелост потраживања, иако га је поверилац у току рока застарелости позвао да плати дуг.
2) Прекид застарелости радњом дужника
Застарелост се прекида када дужник призна дуг. Признање дуга којим се застарелост прекида мора бити учињено тако да се њиме на јасан начин манифестује воља да се дуг заиста призна. Ако дужник призна само један део дуга, наступа делимичан прекид застарелости за тај део дуга. Код повремених чинидби признање дуга производи застарелост за поједину рату, а не и за остале рате. Ако признањем главног дуга од стране дужника нису признате и застареле камате, признање дуга од стране дужника не прекида застарелост камата.
Рок застарелости који почиње да тече изнова после прекида, завршава се када протекне онолико времена колико је законом одређено за застаревање које је прекинуто. Ако до прекида застарелости дође због признања дуга од стране дужника, а између повериоца и дужника дође до споразума о промени њиховог постојећег правног односа новим односом (новације) у коме је измењен основ и предмет обавезе, на нови правни однос се примењује нови рок застарелости који важи за то ново потраживање.
Прекид и застој кривичног гоњења повлачи за собом прекид и застој застаревања захтева за накнаду штете. Када се у кривичном поступку истакне захтев за накнаду штете, тиме се прекида застарелост, као да је поднета тужба за накнаду штете. Ако у кривичном поступку окривљени правноснажном пресудом буде ослобођен од оптужбе, онда захтев за накнаду штете проузроковане тим кривичним делом, не застарева у року предвиђеном за застарелост гоњења кривичног дела, него у року од три године од сазнања за штету и учиниоца у смислу одредбе члана 376. ЗОО-а.
Последица застарелости
ЗОО нормира застарелост у делу престанка обавезе. застарелост, међутим, не укида тражбину, већ једино њену утуживост принудним путем. Утуживост тражбине не престаје апсолутно, већ само условно: уколико дужник истакне приговор застарелости. Поверилац не губи само потраживање, већ једино могућност да га оствари противно дужниковој вољи. Ипак, он може да се користи застарелим потраживањем на неки други начин. На пример, може њиме пребити дужниково потраживање уколико још није било застарело у часу кад су се стекли услови за пребијање (члан 339. ЗОО-а). Затим, и поверилац застарелог потраживања може истаћи приговор неиспуњења уговора. Осим тога, поверилац потраживања накнаде штете може после застарелости захтевати од одговорног лица да му уступи оно што је добио услед штетне радње по правилима о неоснованом обогаћењу (члан 209. ЗОО-а). Најзад, поверилац застарелог потраживања које је обезбеђено залогом или хипотеком може се чак намирити из оптерећене ствари, ако ју је држао у рукама или ако је његово потраживање уписано у јавној књизи (члан 368. ЗОО-а).
Када се не примењују правила о застарелости
Према одредби члана 370. ЗОО-а правила о застарелости се не примењују у случајевима када су у закону одређени рокови у којима треба да се подигне тужба или да се изврши одређена радња под претњом губитка права. Овим је учињено разграничење између застарелости и преклузивног рока. Разлика се огледа у дејству протека рока: код застарелости се протеком рока губи захтев – дужник стиче право да ускрати чинидбу, а протеком преклузивног рока се губи само право. На преклузивни рок суд пази по службеној дужности, па поверилац мора да води рачуна о одржавању рока, док о року застарелости суд води рачуна само ако дужник истакне приговор застарелости, па дужник доказује да је рок истекао.
[signoff]
Застој, прекид и одрицање од застарелости код солидарних дужника
Код солидарних обавеза, одредбом члана 422. ст. 1. ЗОО-а, прописано је да ако застаревање не тече или је прекинуто према једном дужнику, оно тече за остале солидарне дужнике, и може се навршити, али да дужник према коме обавеза није застарела и који мора да је испуни, има право захтевати од осталих дужника према којима је обавеза застарела да му накнаде сваки свој део обавезе. Одрицање од навршене застарелости нема дејства према осталим дужницима.
Код института јемства, застарелошћу обавезе главног дужника застарева и обавеза јемца. Што се тиче јемчевих приговора, имајући у виду чињеницу да се јемац обавезао повериоцу да ће испунити дуг дужника ако га овај не исплати у року доспелости, јемац има право да повериоцу истиче приговоре на које иначе има право дужник, изузев чисто личних дужникових приговора, с тим да јемац против повериоца може истаћи и своје личне приговоре, на пример, ништавост уговора о јемству, застарелост повериочевог потраживања према њему, приговор пребијања узајамних потраживања. Дакле, јемац не може истицати приговоре који припадају само главном дужнику, који су чисто лично дужникови приговори и који се не тичу јемца, с тим да има право да истакне своје личне приговоре који су независни од приговора које може да истакне главни дужник. Јемац може ставити приговор застарелости повериочевог потраживања према њему с тим да истакнути приговор застарелости јемца платца утиче и на потраживање главног дужника.
Прекид застаревања потраживања према главном дужнику дејствује и према јемцу само ако је до прекида дошло неким поступком повериоца пред судом против главног дужника. Поверилац може прекинути застарелост свог потраживања ако поднесе тужбу суду против главног дужника ради наплате свог потраживања. Застој застаревања обавезе главног дужника нема дејство према јемцу сходно одредби члана 1019. ст. 1. тач. 4) ЗОО-а.
[/signoff]
Застарелост кроз судску праксу
1.
Застарелост потраживања утврђеног правноснажном одлуком
Одредбом члана 379. ст. 1. ЗОО-а прописано је да сва потраживања утврђена правноснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног органа или поравнањем пред судом или другим надлежним органом застаревају за 10 година, па и она за која закон иначе предвиђа краћи рок застаревања. Правилна примена овог прописа захтевала је да првостепени суд утврди да ли је решење Градске експропријационе комисије у Београду, бр. 124/49 од 25. 12. 1949. године, постало правноснажно и ако јесте када, с обзиром на то да застаревање овог потраживања почиње тећи првог дана иза дана правноснажности решења донетог у управном поступку.
2.
Потраживање накнаде за одузето земљиште и застарелост
Потраживање накнаде за заузето земљиште по правилима која важе за одређивање накнаде за експропријацију не застарева.
Према утврђеном чињеничном стању које међу парничним странкама није било спорно, предметне катастарске парцеле одузете су од правних претходника тужилаца 1960. године због изградње саобраћајнице. Тужиоци тужбом из 2008. године потражују накнаду за одузето земљиште по правилима која важе за одређивање накнаде за експропријацију и наплату тржишне вредности непокретности да би њихова имовина била доведена у исто стање пре него што им је на терену део земљишта трајно заузет. Првостепени суд налази да се ради о захтеву за накнаду штете, те да је потраживање тужилаца застарело у смислу члана 376. ЗОО-а, као и да је у конкретном случају протекао и апсолутни рок застарелости потраживања од 10 година, какав став није правилан. Исплата ове накнаде не застарева, чиме није од значаја чињеница да је тужба у овој правној ствари поднета тек 2008. године. Према члану 42. ст. 1. Закона о експропријацији накнада за експроприсано пољопривредно земљиште и грађевинско земљиште одређује се у новцу према тржишној цени земљишта ако законом није другачије прописано.
(Пресуда Апелационог суда у Београду од 18. 6. 2013)
3.
Застарелост код потраживања накнаде нематеријалне штете због умањења општеживотне активности
Сазнање оштећеног за штету као почетак тока субјективног рока застарелости из члана 376. ст. 1. ЗОО-а не везује се за моменат сазнања процента умањења општеживотне способности, како је то погрешно нашао првостепени суд, већ за настанак болести, њено постојање, те облике испољавања. Настанком болести као трајне штетне последице почео је да тече објективни рок застарелости од 5 година из члана 376. ст. 2. ЗОО-а унутар ког рока се једино и може рачунати субјективни рок за сазнање оштећеног за штету и одговорно лице. При том није од утицаја то што лечење тужиоца није завршено. Та чињеница не може утицати на ток рока застарелости у смислу његовог прекида или продужавања с обзиром на то да се ради о обољењу које, како је налазом вештака утврђено, не поприма коначан облик и захтева континуирано лечење, па би околност да лечење није завршено имала за последицу да захтеви за накнаду нематеријалне штете као последицу таквог обољења не би могли да застаре док лечење не би било прекинуто. У случају када се ради о болести где је исход лечења неизвестан, или се основано може очекивати да ће лечење трајати до краја живота, приговор застарелости се цени у односу на датум када је болест задобила коначан облик.
(Пресуда Апелационог суда од 17. 2. 2010)
4.
Рачунање рока застарелости када лечење није завршено („ратна штета“)
Правилна оцена приговора застарелости потраживања подразумева да је претходно разграничено када је штета наступила и када је оштећени сазнао за штету. Штета је по правилу проузрокована када је извршена штетна радња и када је наступила последица те радње. У највећем броју случајева временски се поклапају радња и штетна последица проузрокована том радњом. нису, међутим, ретки случајеви да радња буде извршена, а да штетна последица наступи касније. У том смислу потребно је утврдити када је последица наступила, будући да од тог момента доспева потраживање оштећеног лица за накнаду штете. У исто време почиње тећи објективан рок застарелости потраживања. На ток овог рока не утиче сазнање оштећеног лица за штету која му је причињена. Сазнање оштећеног лица представља релевантну околност за почетак тока субјективног рока који тече и истиче у границама објективног. Према томе, објективни рок почиње да тече када је штетна последица наступила. При том, потребно је водити рачуна да последица штетне радње може коначно наступити пре завршеног лечења, када се повређено лице даље лечи зато што је потребно спречити погоршање његовог здравственог стања или очувати постигнуте резултате лечења. У том смислу Апелациони суд скреће пажњу првостепеном суду да је неопходно наложити судском вештаку да се изјасни када су се код тужиоца јавили симптоми који се с медицинске тачке гледишта могу дијагностификовати као посттрауматски стресни поремећај.
Погрешно је првостепени суд нашао да потраживање тужиоца није застарело јер у психијатријском и ортопедском смислу речи није завршено лечење. Кад би се дословно спровело ово гледиште, захтев тужиоца би био преурањен. Уколико код тужиоца лечење није завршено и ако се наступање штетне последице веже за крај лечења, у таквој ситуацији тужилац не би имао право на накнаду штете све док се не заврши његово лечење. Није искључена могућност да се тужилац још увек лечи, али је ради правилне оцене истакнутог приговора застарелости потраживања потребно утврдити да ли је рањавање тужиоца оставило последице на његово здравствено стање, какве су те последице и када су оне наступиле и да ли се тужилац лечи ради спречавања погоршања здравственог стања односно ради очувања постигнутих резултата лечења. У зависности од одговора на ова питања зависи и оцена основаности истакнутог приговора застарелости потраживања.
(Решење Апелационог суда у Београду од 10. 2. 2010)
5.
Застарелост и прекид застарелости потраживања проистеклог из кривичног дела
Првостепеном кривичном пресудом од 2008. године тужени је оглашен кривим због извршеног кривичног дела лаке телесне повреде, јер је дана 14. 1. 2003. године претукао тужиоца, док је оштећени (овде тужилац) ради остваривања имовинскоправног захтева упућен на парницу. Наведена пресуда је другостепеном пресудом од 28. 4. 2009. године преиначена, а оптужба одбијена због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења дана 14. 1. 2009. године, за кривично дело извршено 14. 1. 2003. године. Тужилац је тужбу поднео дана 14. 1. 2009. године са захтевом за накнаду нематеријалне штете проистекле из кривичног дела. Суд је одбио тужбени захтев због наступања застарелости потраживања у смислу чланова 376. и 377. ЗОО-а.
Чланом 388. ЗОО-а застаревање се прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања.
Како је у конкретном случају тужилац као оштећени у кривичном поступку истакао имовинскоправни захтев и пресудом од 2008. године упућен на парницу ради његовог остваривања, то је у смислу наведене одредбе дошло до прекида застаревања захтева за накнаду штете.
Чланом 390. ЗОО-а застарелост се прекида даном истицања имовинскоправног захтева у кривичном поступку уз услов да се тужба редовном суду поднесе у року од 3 месеца од правноснажности одлуке кривичног суда.
Имајући у виду да је другостепеном пресудом од 28. 4. 2009. године оптужба одбијена, да је тужилац тужбу ради накнаде нематеријалне штете проистекле из кривичног дела поднео 14. 1. 2009. године, дакле, пре доношења другостепене пресуде, тиме и пре правноснажног окончања кривичног поступка, то потраживање тужиоца није застарело, сходно наведеним одредбама о прекиду застарелости предвиђеним члановима 388. и 390. ЗОО-а.
6.
Застарелост нематеријалне штете
Према утврђеном чињеничном стању, правоснажном пресудом А. Н. је оглашен кривим за извршено кривично дело ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. ст. 1. КЗ СРЈ, зато што је 28. 3. 1999. године у Подујеву, заједно с још неколико лица, као припадник јединице „Шкорпиони” у резервном саставу МУП-а РС и оружаних снага СРЈ, кршећи правила међународног права за време оружаног сукоба – рата између СРЈ и коалиције НАТО и оружаног сукоба с припадницима наоружане организације „ОВК”, с умишљајем учествовао у лишењу живота више лица, блиских сродника тужилаца. Тужбу за накнаду штете на име душевних болова због смрти блиских лица тужиоци су поднели 24. 1. 2007. године против тужене Републике Србије.
По оцени Апелационог суда правилно је првостепени суд одбио тужбени захтев тужилаца јер је потраживање тужиоца застарело. Одредбом члана 376. ст. 1. ЗОО-а прописано је да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећени дознао за штету и за лице које је штету учинило, а у сваком случају ово потраживање застарева за 5 година од када је штета настала. Тужиоци су неосновано истицали да је требало применити рок из члана 377. ст. 1. ЗОО-а, јер је штета проузрокована извршењем кривичног дела за које не застарева кривично гоњење, а будући да је тај рок примењен и у судској пракси која је приказана кроз изводе појединих судских одлука.
Наиме, привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете причињене кривичним делом може се применити само у односу на извршиоца кривичног дела, а не и на правно лице које уместо њега одговара за тако причињену штету трећем лицу. Рокови застарелости потраживања накнаде штете према одредбама члана 377. ЗОО-а теку само према учиниоцу кривичног дела којим је штета проузрокована, а не и према правном лицу које за штету одговара уместо њега, по одредбама члана 172. ЗОО-а.
То значи да потраживање накнаде штете од државе по основу одговорности државе за штету коју проузрокује њен орган, застарева у роковима прописаним одредбама члана 376. ЗОО-а. Прописивањем рокова застарелости оштећени није лишен права на накнаду штете која му припада по Међународним конвенцијама (и унутрашњем законодавству), већ га упућује да то своје право оствари благовремено и да се према њему понаша с пажњом доброг домаћина, да га не занемари и запостави и тако код носиоца обавезе створи погрешну представу да то право неће користити.
У циљу обезбеђења правне сигурности и отклањања неизвесности у погледу трајања и могућности коришћења права и обавеза учесника облигационих односа, а извор облигације је и проузроковање штете другом, држава је овлашћена да унутрашњим законодавством одреди рокове у којима се одређена права могу користити и она то чини, између осталог и кроз институт застарелости потраживања. Главни разлог оправданости овог института јесте понашање власника одређеног субјективног права. Претпоставка је да пасивно држање носиоца права указује да је његов однос према том праву такав да он нема интерес да га оствари. Зато такво закључивање оправдава став државе да носиоцу субјективног права који се према њему понаша пасивно, онемогући заштиту тог права по протеку одређеног временског периода, јер би његово закаснело коришћење унело непотребну несигурност у одређеном правном систему. Декларација о основним начелима правде у вези са жртвама кривичних дела и злоупотребе власти (усвојена резолуцијом Генералне скупштине бр. 40/34 од 29. 11. 1985.) у тачки 4. управо прописује да жртве имају право приступа правосуђу и право да захтевају задовољење за штету коју су претрпеле, како то национално законодавство предвиђа, што подразумева и поштовање рокова застарелости прописаних законодавством државе пред чијим органима оштећени остварују право на накнаду штете.
(Пресуда Апелационог суда у Београду од 10. 3. 2010)
7.
Застарелост потраживања накнаде штете настале у ваздушном саобраћају
Према одредби члана 141. Закона о облигационим односима и основама својинскоправних односа у ваздушном саобраћају, потраживање из уговора о превозу као и регресна потраживања у вези с тим уговором, застаревају за две године. Време застарелости почиње да тече по уговору о превозу путника у случају смрти, оштећења здравља, повреде путника или закашњења путника од дана када је ваздухоплов стигао или је требало да стигне у место опредељења.
Према утврђеном чињеничном стању, материјална и нематеријална штета тужиљи је настала дана 14. 9. 1998. године – истог дана када је ваздухоплов туженог ЈП за ваздушни саобраћај Jat Аirways Београд стигао у место опредељења, а тужба за накнаду штете поднета је суду дана 29. 8. 2001. године. Како је тужба поднета суду по протеку рока из цитиране законске одредбе, првостепени суд је, по мишљењу другостепеног суда, правилно нашао да је потраживање тужиље застарело. Чињеница што цитирана одредба посебног закона, по којој је објективни рок застарелости потраживања краћи, по којој не постоји субјективни рок застарелости потраживања, односно чињеница што је цитирана одредба посебног закона различита од одредаба из члана 376. ЗОО-а, чијој примени у конкретном случају нема места, није од значаја за закључак да је првостепени суд правилно закључио да је потраживање накнаде штете тужиље застарело.
(Пресуда Апелационог суда у Београду од 30. 3. 2010)
8.
Застарелост накнаде материјалне штете у висини разлике између пензије коју тужилац остварује и накнаде зараде коју би остварио да је остао у радном односу
Тужиоцу је решењем Фонда за социјално осигурање војних осигураника од 4. 5. 1998. године признато право на инвалидску пензију почев од 1. 3. 1998. године са 85% од пензијског основа. Тужилац је оглашен неспособним за професионалну војну службу трајно. Право на инвалидску пензију признато му је почев од 1. 3. 1998. године, и пензија му је мања за 15% од накнаде зараде коју би добијао да је у радном односу.
Предмет тужбеног захтева је исплата накнаде материјалне штете у висини разлике између пензије коју остварује и накнаде зараде коју би остварио да је остао у радном односу.
Правилно је одбијен тужбени захтев тужиоца због застарелости потраживања. Потраживање накнаде проузроковане штете застарева за 3 године од када је оштећени сазнао за штету и лице које је штету учинило, а у сваком случају ово потраживање застарева за 5 година од када је штета настала. У конкретном случају, тужиоцу је признато право на инвалидску пензију 1. 3. 1998. године, од када прима нижи износ пензије од зараде коју би остваривао да је остао у радном односу, на основу Решења Фонда СОВО од 4. 5. 1998. године. Доношењем наведеног решења тужилац је сазнао да ће његова пензија износити 85% од пензијског основа, па су нижестепени судови правилно закључили да је тог момента сазнао за штету коју ће трпети. Тужбу је поднео 11. 12. 2006. године, и изгубио право да захтева накнаду штете јер је протеком рока од 5 година наступила застарелост самог права.
Неоснован је ревизијски разлог да се застарни рокови код накнаде штете рачунају од дана настанка штете, сходно члану 376. ЗОО-а и да нису застарела тужиочева потраживања за штету коју је претрпео у периоду од 3 године пре подношења тужбе а посебно будуће штете. Застарелост захтева за накнаду штете цени се према члану 376. ЗОО-а и то без обзира на то да ли се накнада захтева за већ насталу штету или за штету за коју је по редовном току ствари извесно да ће сукцесивно настајати у будућности и без обзира на то да ли се накнада будуће штете захтева у облику ренте или у једнократном износу. Време застарелости почиње да тече од када је оштећени дознао за штету и за лице које је штету учинило. За будућу штету рок застарелости почиње да тече од дана када у будућности та штета буде настала. То се односи на штету која је последица узрока раније штетне радње и која временски није с њом повезана нити је њено наступање извесно. ако се, међутим, будућа штета може већ заједно са садашњом сагледати, ако је она већ тада по редовном току ствари била извесна, као када је у питању губитак зараде, не ради се о штети за коју ће он дознати тек у време када наступи губитак у заради. Због тога, рок застарелости за ту штету почиње да тече већ сазнањем за њу, а не тек оним даном када у будућности настане губитак зараде. Иако таква штета настаје сукцесивно и траје све док трају штетне последице, она има свој узрок у већ свршеној штетној радњи. Реч је о будућој штети, али таквој која је у садашњости већ извесна, на коју оштећени одмах има право и за чије одређивање постоје сви неопходни елементи да му се на терет одговорне особе досуди накнада у рентном облику све док трају штетне последице. Зато застаревање почиње истог дана када би почело и за штету чија укупност настаје одједном.
(Пресуда Врховног касационог суда Србије од 20. 5. 2010)
9.
Застарелост повремених потраживања
Предмет захтева је исплата накнаде штете као разлике између инвалидске пензије коју тужилац прима и зараде коју би тужилац остварио за утужени период. У првостепеном поступку је утврђено да је решењем Фонда СОВО од 5. 2. 2004. године тужиоцу признато право на инвалидску пензију у одређеном месечном новчаном износу почев од 21. 12. 2003. године, да је тужилац разрешен професионалне војне службе решењем надлежног старешине дана 20. 12. 2003. године због утврђене трајне неспособности за професионалну војну службу и да је инвалидност наступила услед болести која није професионална нити су у питању повреде ван рада. Првостепени суд је одбио тужбени захтев као застарео с обзиром на то да је тужилац стекао право да тражи накнаду штете даном доношења решења којим му је признато право на инвалидску пензију 5. 2. 2004. године од ког дана је стекао могућност да потражује разлику између зараде коју би остварио и инвалидске пензије да није дошло до губитка радне способности, те како је тужбу поднео 15. 7. 2011. године, суд је нашао у смислу члана 373. ст. 1. и 2. и члана 376. ЗОО-а да је потраживање тужиоца застарело.
Када застари само право из којег проистичу повремена потраживања (под којима се подразумевају повремена давања која доспевају годишње или у краће одређеним временским размацима), тада поверилац губи право не само да захтева будућа повремена давања него и повремена давања која су доспела пре те застаре (члан 373. ст. 2. ЗОО-а), док то само право из кога проистичу повремена потраживања застарева за 5 година рачунајући од доспелости најстаријег неисплаћеног потраживања (члан 373. ст. 1. ЗОО-а). Када се дужникова обавеза састоји у неком давању или чињењу тада застаревање повериочевог потраживања почиње тећи првог дана после дана када је поверилац имао право захтевати испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није шта друго прописано (члан 361. ЗОО-а). Код потраживања накнаде штете по основу разлике између пензије која се прима и плате која би се примала да није било штетног догађаја, има се применити члан 376. ЗОО-а. Стога је првостепени суд требало да утврди када је тужилац сазнао за настанак штете и учиниоца, када је примио решење Фонда Сово, те када је решење Фонда СОВО од 5. 2. 2004. године постало правноснажно, од којих чињеница зависи правилна оцена истакнутог приговора застарелости.
(решење Апелационог суда у Београду од 23. 5. 2013)
10.
Исплата допунске инвалиднине и застарелост потраживања
Из утврђеног чињеничног стања следи да је тужиоцу признато право на допунску личну инвалиднину решењем ГО Земун од 4. 11. 1997. године и да је исто престало на основу решења истог органа закључно са 31. 6. 2006. године. Тужбом од 4. 12. 2010. године тужилац је тражио да се тужена РС обавеже да му исплати разлику између припадајуће и исплаћиване допунске инвалиднине, јер је у периоду од 1. 1. 2001. године до 31. 3. 2006. године (када је тужиоцу право на исплату престало) тужена тужиоцу исплаћивала ниже износе допунске инвалиднине. Из чињеничних навода тужбе следи да је основ потраживања накнада штете због неправилног рада органа тужене при исплати допунске инвалиднине тужиоцу у спорном периоду. Потраживање тужиоца је застарело у смислу члана 376. ст. 1. ЗОО-а јер је од дана када је тужилац примио решење ГО Земун од 9. 5. 2006. године, на основу кога му је престало право на допунску личну инвалиднину, закључно са 31. 3. 2006. имао могућност да тражи испуњење овог потраживања у смислу члана 361. ст. 1. ЗОО-а, а с обзиром на то да је од маја месеца 2006. године до 14. 12. 2010. протекао рок од три године, као законом одређено време у коме је тужилац као поверилац могао захтевати испуњење обавезе у смислу одредбе члана 360. ст. 2. истог Закона. У конкретном случају, застарелост потраживања тужиоца је наступила пре него што је он суду поднео тужбу, а пошто се тужена као дужник позвала на застарелост и пошто застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе у смислу одредбе члана 360. ст. 1. ЗОО-а, потраживање тужиоца је неосновано, па је тужбени захтев одбијен.
Нису основани наводи жалбе тужиоца да је његово потраживање засновано на одлуци надлежног органа и да због тога застарева у року од 10 година у смислу одредбе члана 379. ст. 1. ЗОО-а. Ово због тога што основ потраживања тужиоца није исплата допунске инвалиднине, нити је суд надлежан да о тој исплати одлучује, већ је потраживање тужиоца засновано на чињеници да му је надлежни орган тужене при исплати допунске инвалиднине неправилним радом инвалиднину исплаћивао у нижим износима од припадајућих, чиме се ради о штети проузрокованој тужиоцу радом органа тужене у смислу члана 172. ст. 1. ЗОО-а, које потраживање застарева у року прописаном одредбом члана 376. ЗОО-а, односно за три године од када је тужилац као оштећени дознао за штету и за лице које је штету учинило.
(Пресуда Вишег суда у Београду од 27. 2. 2013)
Рачунање рока застарелости код извршења уговорне обавезе
Тужилац као купац и тужени као продавац закључили су уговор о продаји стана и анекс уговора о продаји стана по којима је уговорено да ће продавац (овде тужени) тужиоцу предати стан закључно са 1. 3. 2002. године. Тужиоцу су кључеви од стана који је предмет купопродаје предати 28. 5. 2004. године. За време доцње у предаји стана, односно у периоду од 1. 3. 2002. године до 28. 5. 2004. године тужилац је становао у приватном стану у Цвијићевој улици за који је плаћао месечну закупнину у износу од 200 евра месечно. Тужба којом се потражује накнада штете настале задоцњењем у предаји стана у висини закупнине је поднета суду дана 21. 7. 2007. године.
У конкретном случају, нема места примени рока застарелости из члана 376. ЗОО-а (трогодишњег субјективног) од сазнања за штету и учиниоца. Има се применити рок из члана 376. ст. 3. ЗОО-а којим је прописано да потраживање накнаде штете настале повредом уговорне обавезе застарева за време одређено за застарелост те обавезе. Из наведене законске одредбе произлази да се за потраживања настала повредом уговорне обавезе за које није предвиђен посебан рок застарелости примењује општи рок застарелости из члана 371. ЗОО-а којим је прописано да потраживање застарева за десет година ако законом није одређен неки други рок застарелости. У конкретном случају обавеза туженог да тужиоцима преда стан који је предмет уговора о купопродаји доспела је 1. 3. 2002. године, а за обавезу испуњења уговора предајом ствари која је предмет купопродаје није прописан посебан рок застарелости, то потраживање тужиоца застарева у року од 10 година (општем року застарелости), те како је тужба суду поднета 21. 7. 2007. године то следи да потраживање тужиоца није застарело.
(Решење Апелационог суда у Београду од 22. 9. 2011)
12.
Рок застарелости почиње да тече од оног тренутка када је лице сазнало за обим и висину штете и учиниоца
Када Гарантни фонд закључи вансудско поравнање са оштећеним у којем утврди висину штете, од тада почиње да тече рок застарелости потраживања на име регреса према одговорном лицу.
Према утврђеном чињеничном стању Гарантни фонд је оштећеном исплатио штету према закљученом споразуму. Штета је произашла из саобраћајне незгоде која је проузрокована од стране правног претходника тужене који је управљао неосигураним моторним возилом. Споразумом о вансудском поравнању између Гарантног фонда и оштећеног, закљученом 25. 10. 1999. године, утврђена је висина штете. Тужба је поднета 2. 11. 2002. године. Тужена је истакла приговор застарелости који је суд неправилно оценио као неоснован, па је тужену као наследницу лица које је проузроковало штету обавезао да тужиоцу на име регреса накнади новчани износ од 170.446,21 динара.
Суд, међутим, није правилно оценио да је приговор застарелости неоснован с обзиром на то да рок застарелости почиње да тече од тренутка када је лице сазнало за обим и висину штете. У конкретној правној ствари тужилац је сазнао за обим и висину штете у тренутку закључења споразума о вансудском поравнању са оштећеним 25. 10. 1999. године а тужбу је поднео 1. 11. 2002. године. Дакле, у конкретној правној ствари рок застарелости почиње да тече од 25. 10. 1999. године будући да је тада тужилац сазнао за висину штете.
Одредбом члана 380. ст. 3. ЗОО-а прописано је да потраживања осигуравача из уговора о осигурању застаревају до три године, а ставом 4. истог члана прописано је да кад у случају осигурања од одговорности трећег лица оштећено лице захтева накнаду од осигураника или је добије од њега, застаревање осигураниковог захтева према осигуравачу почиње да тече од дана када је оштећено лице тражило судским путем накнаду од осигураника, односно када га је осигураник обештетио, док је ставом 5. прописано да непосредан захтев трећег оштећеног лица према осигуравачу застарева за исто време за које застарева његов захтев према осигуранику одговорном за штету, а ставом 6. истог члана прописано је да застаревање потраживања која припадају осигуравачу према трећем лицу одговорном за наступање осигураног случаја почиње тећи када и застаревање потраживања осигураника према том лицу и навршава се у истом року.
Како је у конкретној правној ствари тужилац са оштећеним закључио споразум дана 25. 10. 1999. (од ког дана се рачуна рок застарелости, будући да је тада сазнао за висину штете), а да је тужба поднета 1. 11. 2002. године, то је протекао законом прописан рок од три године за застарелост наведеног потраживања у складу с напред цитираном законском одредбом, па је основан приговор застарелости тужене.
(Пресуда Вишег суда од 8. 1. 2012)
13.
Уколико у односу на осигуравајуће друштво над којим је отворен поступак стечаја застари потраживање накнаде штете, застарело је и потраживање накнаде штете у односу на Гарантни фонд, као супсидијарног дужника
А. А. је управљао возилом које је проузроковало саобраћајну незгоду у којој је тужилац С. Р. задобио телесне повреде. Возило којим је управљао А. А. било је осигурано од 6. 10. 1993. године до 6. 10. 1994. године код осигуравајућег друштва „Стари град”. Решење о отварању стечаја над овим осигуравајућим друштвом донето је 15. 3. 2002. године, а стечај је закључен Решењем Трговинског суда 26. 9. 2007. године. Према решењу о главној деоби преостали део деобне масе у укупном износу од 6.000.000,00 динара ради намирења неспорних потраживања стечајних поверилаца по основу уговора о осигурању од последица незгода дели се с процентом исплате од 1,409% на утврђена потраживања. Суд је усвојио тужбени захтев којим је тужилац тражио да се Гарантни фонд обавеже на исплату износа на име накнаде нематеријалне штете. оваква одлука суда, међутим, није правилна.
Према одредби чланова 99, 106. и 156. Закона о осигурању имовине и лица, који је ступио на снагу 6. 7. 1996. године, оштећена лица део неизмирених потраживања из стечајне масе осигуравајуће организације могу остварити из средстава Гарантног фонда под условом да пре наведеног датума није окончан стечај над организацијом за осигурање. Тужилац као лице које је претрпело штету у саобраћајној незгоди изазваној од стране возача возила које је било осигурано код осигуравајућег друштва које је престало да постоји закључењем стечаја после ступања на снагу наведеног закона, има право да захтева накнаду штете од туженог и то у висини штете која није накнађена из стечајне масе. Из наведеног јасна је пасивна легитимација туженог.
Приликом оцене приговора застарелости суд је пропустио да утврди све битне чињенице ради правилне оцене приговора застарелости потраживања накнаде нематеријалне штете коју је тужилац претрпео. Суд је требало да утврди када је застарело право тужиоца да захтева накнаду штете од осигуравајућег друштва код кога је било осигурано возило којим је управљало лице које је одговорно за саобраћајну незгоду. Наиме, одговорност Гарантног фонда у смислу члана 106. Закона о осигурању имовине и лица, активира се тек закључењем стечаја над тим друштвом, односно одговорност Гарантног фонда је супсидијарна, па у ситуацији ако је у односу на осигуравајуће друштво над којим је отворен поступак стечаја застарело потраживање накнаде штете, застарело је потраживање накнаде штете и у односу на Гарантни фонд као супсидијарног дужника. Суд је пропустио да утврди када је доспевао сваки од видова нематеријалне штете које тужилац потражује у овој парници, те да након утврђења тих чињеница правилно оцени истакнути приговор застарелости.
14.
Застарелост регресног захтева за исплату накнаде штете проузроковане употребом моторног возила чији власник није закључио уговор о обавезном осигурању
Нема места примени одредбе из члана 380. ст. 6. ЗОО-а у вези с рачунањем рокова застаревања када је тужилац Гарантни фонд (а не осигуравач) јер тада основ потраживања није уговор о осигурању, већ је то дуг на име регресног захтева за исплату накнаде штете проузроковане употребом моторног возила чији власник није закључио уговор о обавезном осигурању у саобраћају.
Према утврђеном чињеничном стању, тужилац, Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд, оштећеном је надокнадио штету коју је овај претрпео у удесу 3. 12. 2003. године. Суд је правилно обавезао тужену да тужиоцу на име регреса исплати новчани износ са законском затезном каматом.
Тужена је истакла приговор застарелости позивајући се на одредбе члана 155. ЗОО-а и члан 99. ст. 2. Закона о осигурању имовине и лица, а у вези са одредбом члана 376. ЗОО-а. Правилно је суд закључио да је приговор неоснован. Наиме, основ потраживања тужиоца није накнада штете, већ дуг проистекао из законске обавезе у смислу одредбе члана 104. ст. 2. Закона о осигурању имовине и лица, па се застарелост цени у смислу одредбе члана 371. ЗОО-а, а не у смислу одредбе из члана 376. ст. 1. и 2. истог закона. У конкретној правној ствари нема места примени одредбе из члана 380. ст. 6. ЗОО-а у вези с рачунањем рокова застаревања с обзиром на то да тужилац није осигуравач, већ је то фонд који је основан ради економске заштите путника и трећих оштећених лица, а основ његовог потраживања према туженој није уговор о осигурању већ дуг на име регресног захтева за исплату накнаде штете проузроковане употребом моторног возила чији власник није закључио уговор о обавезном осигурању у саобраћају у смислу одредбе члана 104. ст. 2. Закона о осигурању имовине и лица.
15.
Ангажовање наставника на пружању допунске наставе у иностранству закључује се у форми уговора о делу, па потраживања из овог односа застаревају у року од 10 година, јер је у питању уговор који не потиче из радног односа
Тужиља је као наставник основне школе у Београду упућена на рад у Швајцарску у периоду 1998–2000. године ради извођења допунске наставе на српском језику. За време док је тужиља обављала послове наставника у Швајцарској, радни однос у матичној школи је мировао, а матична школа је Републичком фонду ПИО уплаћивала доприносе. Тужиља је обавила посао за који је ангажована, а тужена Република Србија – Министарство просвете јој на име накнаде за уложени рад није исплатила целокупан износ чија је висина утврђена на основу спецификације неисплаћених зарада наставницима. Утврђено је да је у периоду школске 1998/1999. године Министарство своје уговорне обавезе измирило само за прва четири месеца, да наставници у Швајцарској за период од 1. 1. до 31. 8. 1998. године нису пријавили 270.500 CHF, да нису уплаћене зараде за јули и август, као и разлике по коначном обрачуну на крају школске 1998/1999. године, те да за школску 1999/2000. годину наставницима нису исплаћене зараде и путни трошкови за последња два месеца и разлике по коначном обрачуну. Суд је усвојио тужбени захтев и обавезао тужену (Републику Србију – Министарство просвете) да тужиљи на основу неисплаћених накнада за рад у Швајцарској исплати за школску 1998/1999. годину износ од 11.000 CHF с домицилном каматом почев од 31. 8. 1999. године до коначне исплате и за школску 1999/2000. годину износ од 8.500 CHF с домицилном каматом почев од 31. 8. 2000. године до коначне исплате.
Између странака је у конкретном случају закључен уговор о делу којим се тужиља обавезала, као хонорарни наставник, на извршење интелектуалног рада који се састојао у извођењу допунске наставе на српском језику у Швајцарској, по посебним решењима о распоређивању, која представљају сагласност тужене, за сваку школску годину наведену у овом случају, а обавеза тужене је била да тужиљи плати накнаду за обављени посао. Оцењујући истакнути приговор застарелости потраживања, првостепени суд је закључио да је неоснован јер се у конкретном случају има применити општи рок застарелости потраживања из члана 371. ЗОО-а који износи 10 година, па нема места примени члана 372. наведеног закона јер предметно потраживање не може бити квалификовано као повремено с обзиром на то да у наведеном случају није реч о потраживању из радног односа.
16.
Прекид застарелости
У конкретној правној ствари, тужбени захтев за исплату накнаде материјалне штете, као разлика између плате коју би тужилац примао као професионални подофицир РС и инвалидске пензије је одбијен с обзиром на то да је основан приговор застарелости потраживања туженог, а потраживање тужиоца застарело у смислу члана 376. ЗОО-а. Нису основани наводи жалбе да је тужбом поднетом у предмету Другог општинског суда у Београду у погледу које је донето правноснажно решење, којим је констатовано да се тужба сматра повученом прекинуто застаревање. Наиме, подизањем тужбе се у смислу члана 388. ЗОО-а прекида застаревање потраживања, али чињеницом констатације повлачења тужбе се у смислу члана 196. ст. 3. ЗПП-а сматра као да тужба није ни била поднета и може се поново поднети. Стога, нису основани наводи жалиоца да је спор, покренут по тужби поднетој 14. 2. 2006. године, у погледу кога је 4. 7. 2007. године донето решење којим је констатовано да се тужба сматра повученом, а постало правноснажно доношењем решења Окружног суда у Београду Гж. од 14. 10. 2009. године и које је тужилац примио 12. 3. 2010. године, након чега је поднео нову тужбу у овом поступку, за све то време био у прекиду. Правноснажношћу решења од 4. 7. 2007. године само је потврђено решење којим је констатовано повлачење тужбе, па је у том контексту ирелевантан датум правноснажности наведеног решења и датум пријема истог, с обзиром на чињеницу да се сматра да повучена тужба није ни била поднета, а што за правну последицу има да се сматра да прекид застарелости подизањем тужбе није ни наступио.
(Пресуда Апелационог суда у Београду од 23. 1. 2013)