Примена Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама
Циљ Закона је да значајно утиче на измену начина пословања и измиривања новчаних обавеза, како између јавног сектора и привредних субјеката, тако и између самих привредних субјеката. У првим месецима његове примене већ се уочавају бројне тешкоће, али и воља да се оне превазиђу
Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама („Службени гласник РС”, бр. 119/2012, у даљем тексту: Закон), применује се од 31. марта 2013. године, а треба да уреди:
– рокове измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама између јавног сектора и привредних субјеката;
– рокове измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама између привредних субјеката;
– остала питања у вези са измиривањем новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама – камате у случају неблаговременог измирења, изузетке од примене, казнене одредбе, надзор над спровођењем Закона.
Проблеми које Закон треба да реши присутни су у нашој економији дужи низ година, а последњих годину-две постали су кочница даљег развоја. Реч је, конкретно, о потреби ограничавања рокова приликом измиривања новчаних обавеза у прописаним роковима. Наиме, према расположивим подацима просечан рок наплате у јулу 2011. године износио је 131 дан, у августу 2011. године 134 дана, у септембру 2011. године 129 дана, док је тај рок у јуну 2012. године износио 134 дана. Најдужи рокови у наплати потраживања по испостављеним фактурама запажени су код извођача грађевинских радова који износи 223 дана, у енергетици 220 дана, код произвођача прехрамбених производа 182 дана, код текстилних произвођача 172 дана, код произвођача беле технике и кућних апарата 158 дана.
Рокови наплате потраживања у Србији су троструко већи од просека у земљама Европске уније где је просечан рок око 40 дана, а двоструко већи од просечних рокова наплате потраживања у земљама у окружењу (просечан рок за Црну Гору, Хрватску, Босну и Херцеговину и Македонију је био 69 дана у септембру 2011. године).
На основу анализа које су обављене приликом припреме Закона уочено је да више од 60.000 фирми и радњи имају блокиране рачуне и да се тај број стално повећава. Према подацима Народне банке Србије, готово свако четврто предузеће и свака пета радња су блокирани, а укупан доспели дуг са каматама износио је 227 милијарди динара, односно 2,2 милијарде евра. Према тим истим подацима, само 30 одсто предузећа испуњава основне критеријуме ликвидности. Оваква ситуација је настала због зачараног круга дуговања у коме свако сваком дугује и у коме су мала предузећа приморана да услед немогућности наплате сопствених потраживања излаз потраже у додатном задуживању не би ли тако наставила производњу и измирила основне дажбине.
Према томе, циљ Закона је више него јасан – да значајно утиче на измену начина пословања и измиривања новчаних обавеза, како између јавног сектора и привредних субјеката, тако и између самих привредних субјеката, а самим тим и на повећање ликвидности и конкурентности привредних субјеката.
На кога се односе одредбе Закона?
Када говоримо о измирењу новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама, уочено је да привредни субјекти, баш као и јавни сектор, нередовним измиривањем новчаних обавеза, односно одлагањем измиривања и предвиђањем изузетно дугих рокова приликом измиривања новчаних обавеза, доводе до поремећаја на тржишту, који добрим делом доприносе већ присутној неликвидности привреде. Из овог објашњења, можемо уочити следећа три поља примене Закона, и то:
– Закон се примењује на јавни сектор, који је дефинисан као део националне економије који обухвата општи ниво државе, у смислу закона којим се уређује буџетски систем, као и јавна предузећа. На тај начин је најшире могуће обухваћен цео јавни сектор, односно обухваћени су апсолутно сви актери на тржишту који су корисници јавних средстава;
– Закон се односи на привредне субјекте, а то су привредна друштва и предузетници основани у складу са законом којим се уређују привредна друштва, као и задруге и регистрована пољопривредна газдинства и остала правна лица основана у складу са посебним законом, дакле, дефинисањем привредних субјеката најшире су обухваћени сви привредни субјекти;
– Закон се примењује на комерцијалне трансакције, које у смислу Закона представљају уговорене трансакције које за предмет имају испоруку добара, односно пружање услуга уз накнаду, у које се убрајају и грађевински и инвестициони радови и комуналне услуге. Оваквим дефинисањем комерцијалних трансакција изузете су банкарске и друге услуге у финансијском сектору, као и услуге из области осигурања. Међутим, Закон се примењује за све комерцијалне трансакције које се уговарају у финансијском сектору.
Треба подсетити да се одредбе Закона не односе на оне привредне субјекте над којима је отворен поступак стечаја, у складу са Законом о стечају („Сл. гласник РС”, бр. 104/2009, 99/2011 – др. закон и 71/2012 – одлука УС), а у комерцијалним трансакцијама у којима су ови привредни субјекти дужници. Такође, напомињемо да се, изузетно, до 1. јануара 2014. године, Закон не примењује на привредне субјекте који су у поступку реструктурирања, у складу са законом којим се уређује реструктурирање, у комерцијалним трансакцијама у којима су ови привредни субјекти дужници.
Додајмо овоме да се према актуелним ставовима Министарства финансија и привреде (у даљем тексту: Министарство):
– Закон не примењује на уговарање начина и рокова плаћања премија осигурања између друштва за осигурање, с једне стране, и привредног субјекта или јавног сектора, с друге стране, јер се уговор о осигурању, у смислу Закона, не сматра комерцијалном трансакцијом;
– Закон не примењује на комерцијалне трансакције уговорене између домаћих и страних лица.
Шта је уредио Закон?
Као што смо већ поменули, Законом се уређују рокови измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама између јавног сектора и привредних субјеката, односно између самих привредних субјеката. Конкретно:
- Рокови измирења између привредних субјеката
У члану 3. ст. 1. и 2, Закон прописује да се уговором између привредних субјеката не може предвидети рок за измирење новчаних обавеза дужи од 60 дана. Ако уговором између привредних субјеката није уговорен рок за измирење новчаних обавеза или уколико не постоји писани уговор, или уколико је уговорен дужи рок од прописаног рока од 60 дана, дужник је дужан да без претходне опомене измири новчану обавезу у року од најкасније 60 дана. Ово је врло битан моменат за све привредне субјекте, јер из наведеног проистиче непосредна примена прописане норме, што значи да уколико не постоји уговор између две стране, примењује се прописана норма, односно постоји обавеза да уговорна страна која треба да изврши плаћање, за примљено добро или услугу, то и учини у року до 60 дана.
Код навођења свих рокова измирења обавеза, желимо посебно да напоменемо да Закон прописује најдужи могући рок који се може уговорити за измирење обавеза у комерцијалним трансакцијама, при чему, не ограничава могућност уговарања краћих рокова од прописаних.
- Рокови измирења између јавног сектора и привредних субјеката
Уговором између јавног сектора и привредних субјеката не може се предвидети рок за измирење новчаних обавеза дужи од 45 дана, у случају када је у том уговорном односу јавни сектор дужник. У другом случају, онда када је дужник у том уговорном односу привредни субјект, рок за измирење новчаних обавеза не може бити дужи од 60 дана.
Ако уговором није уговорен рок за измирење новчаних обавеза, дужник је дужан, без претходне опомене, да измири новчану обавезу у року до 60 дана.
Изузетно:
– уговором између јавног сектора и привредних субјеката може се предвидети рок за измирење новчаних обавеза до 90 дана у случају када је дужник Републички фонд за здравствено осигурање, односно корисник средстава Републичког фонда за здравствено осигурање у смислу закона којим се уређује буџетски систем.
- Последице неизмиривања новчаних обавеза у законом прописаним роковима
Битан сегмент Закона односи се на санкције предвиђене за случај непоштовања прописаних рокова плаћања. Ове санкције можемо поделити у две групе:
1) за случај да новчана обавеза није измирена у законом прописаном року поверилац има право:
– на накнаду за кашњење у испуњењу новчане обавезе у износу од 20.000 динара;
– на накнаду трошкова предвиђених уговором или другим прописима;
– на накнаду трошкова извршења, у складу са законом који уређује извршни поступак;
– на законску затезну камату.
2) неизмиривање новчаних обавеза у законом прописаним роковима представља прекршај, за који је запрећена новчана казна и то:
– од 100.000 до 2.000.000 динара за правно лице, односно привредни субјект или субјект јавног сектора;
– од 10.000 до 500.000 динара за предузетника;
– од 10.000 до 150.000 динара за физичко лице које је носилац пољопривредног газдинства;
– од 5.000 до 150.000 динара за одговорно лице у јавном сектору;
– од 5.000 до 150.000 динара за заступника привредног друштва, задруге и осталих правних лица.
Као што се може приметити, Закон не само да је прописао строга мерила у роковима плаћања, већ је обезбедио и адекватну заштиту права поверилаца, и то по неколико основа – уведене су казнене одредбе за оне који не измирују своје обавезе у року, плус право повериоца да од дужника захтева накнаду за кашњење у испуњавању новчане обавезе у износу од 20.000 динара, увећану за затезну камату за све време кашњења плаћања. Утицај запрећених новчаних казни на редовност плаћања, пре свега, треба да делује превентивно и да спречи могуће пролонгирање плаћања новчане обавезе.
Актуелни аспекти спровођења Закона
На почетку овог текста навели смо већи број показатеља запуштености система наплате у комерцијалним трансакцијама у нашој економији. У такву средину „унет” је Закон, од кога се очекује да обезбеди редовност и извесност плаћања, и тиме значајно смањи такозвани готовински циклус привредних субјеката, што ће на другој страни значајно повећати, прво ликвидност, а затим и солвентност кључног дела привреде – малих и средњих предузећа, која чине њен носећи део.
Који су проблеми у примени Закона и како се они морају решавати?
- Обавеза плаћања старих и „нових” дугова
Оно што предстоји у првим месецима примене Закона јесте својеврсно кумулисање неплаћених обавеза насталих пре и после ступања Закона на снагу. Као што смо већ напоменули, одредбе Закона се примењују на уговорне односе у комерцијалним трансакцијама који су закључени од 31. марта 2013. године. Закон се, такође, односи и на комерцијалне трансакције чија реализација није започета до 31. марта 2013. године, а које проистичу из уговорног односа закљученог пре 31. марта 2013. године. На пример, ако је посао уговорен пре 31. марта 2013. године, али подразумева испоруку добара или пружање услуга у неколико фаза или транши, од којих неке доспевају за испоруку после датума почетка примене Закона, свака таква испорука представља посебну комерцијалну трансакцију, па с обзиром на то да је извршена после 31. марта 2013. године, на њу се у потпуности примењују одредбе прописане Законом, без обзира на то када је уговорен сâм посао. Узгред, поменимо и то да будући да се Закон примењује на уговоре који подразумевају промет робе који ће се извршити након 31. марта 2013. године, овде постоји обавеза анексирања таквих уговора у погледу законских услова плаћања.
На ове дугове по новом Закону, сабраће се дугови по уговорима закљученим после ступања на снагу Закона, са ограниченим временом плаћања, а на све њих додаће се неплаћени дугови настали пре примене Закона, а за које смо на почетку констатовали да достижу енормне износе. У томе се управо огледа проблем који настаје у прелазном периоду примене Закона, у коме ће на наплату доспети потраживања из претходних периода истовремено као и из трансакција по новим прописима, а што би (посебно) мале привредне субјекте могло да одведе у блокаду. Тога је свесно и Министарство, као предлагач Закона, па је формирало радну групу за праћење ефеката Закона.
Имајући у виду овај проблем, треба подсетити да су подзаконским актима, донетим за спровођење Закона, предвиђене две могућности одступања од предвиђених рокова плаћања. Прва је код кредитних послова до 90 дана, где је предвиђена обавеза плаћања половине износа на половини уговореног рока, а друга могућност је остваривање слободе уговореног рока уз обезбеђивање банкарске гаранције или авалиране менице. Уговори са дужим роком, а без полагања менице биће ништави, а уговори из децембра прошле и до 31. марта ове године могу да се ускладе тако што ће се анексирати рок плаћања. Чини се да су авалиране менице у овом тренутку најбољи инструмент обезбеђења, али банке још увек немају софтвер за авалиране менице, па Министарство, као предлагач Закона, треба да се позабави и тим питањем.
На жалбу привредника да ће нова потраживања морати да плаћају у законском року од 60 дана, иако још ни стара нису измирили, Министарство може само да укаже на то да би обавезе које настану после ступања Закона на снагу, привредници свакако морали да плате и без новог закона који дефинише рокове. У сваком случају, привредници морају врло пажљиво да планирају своје приходе и расходе и да веома одговорно преузимају обавезе које буду настајале у условима примене Закона.
- Решавање дугова јавних предузећа и буџетских корисника
У спровођењу Закона и решавању актуелне дужничке кризе, многи се слажу да су јавна предузећа и буџетски корисници управо ти који, пре свега, треба да измире своје претходне обавезе, а које представљају генератор кризе. Привредници, који су и највише захтевали доношење овог Закона, већ су указали на то да су у највећем проблему управо привредни субјекти који снабдевају јавна предузећа и буџетске кориснике.
Будући да је реч о критици упућеној јавном сектору, који је у државној надлежности, у Министарству су се потрудили да обећају да ће јавни сектор применом Закона на свим нивоима, од државе, преко покрајине, градова, општина, до јавних предузећа, обезбедити апсолутно поштовање и редовно измирење обавеза које јавни сектор буде преузимао од 31. марта 2013. године, а све под слоганом „реда мора бити, а држава почиње да прави ред од саме себе.” Предвиђено је да држава измирује новчане обавезе према привреди у року од 45 дана, а да рокови плаћања међу привредом не буду дужи од 60 дана.
Овде је важно напоменути и то да је Министарство отишло и корак даље, па је, у сврху надзора над применом Закона, код корисника јавних средстава – на сајту Управе за трезор (www.трезор.гов.рс) – успостављен пројекат „РИНО”, веб апликација за Регистар измирења новчаних обавеза. Посредством овог пројекта Управа за трезор врши надзор над применом Закона, а то чини на основу унетих, односно, достављених података. У обављању свог надзора, Управа за трезор и надлежни трезори других нивоа власти, одмах по сазнању за случај неизмиривања новчаних обавеза у роковима утврђеним Законом, надлежном прекршајном суду подносе захтев за покретање прекршајног поступка, за прекршаје предвиђене чланом 12. Закона (казне физичким и правним лицима за неизмиривање новчаних обавеза у роковима утврђеним Законом). Након подношења захтева за покретање прекршајног поступка, Управа за трезор о томе одмах обавештава Министарство, ради упознавања и евентуалног поступања и предузимања мера из члана 12. Закона о буџету Републике Србије за 2013. годину („Сл. гласник РС”, бр. 114/2012), а који дозвољава обустављање финансирања оних корисника јавних средстава који не извршавају новчане обавезе у складу са Законом.
Треба истаћи да се (свих) преко 9.000 директних и индиректних буџетских корисника пријавило систему Трезора, како би се омогућила контрола поштовања рокова плаћања, али тек након упозорења министра финансија да ће у супротном бити обустављене исплате из буџета. Овоме треба додати и то да су, на основу Закона о јавним предузећима („Сл. гласник РС”, бр. 119/2012), та предузећа у обавези да Управи за трезор на месечном нивоу достављају податке о плаћањима, па је и у овом сегменту обезбеђено неопходно праћење стања плаћања. У сваком случају, постоје сви услови да контрола плаћања из јавног сектора буде потпуна, надајмо се, и ефикасна.
- Надзор над спровођењем Закона између привредних субјеката
Надзор над спровођењем Закона између привредних субјеката, сагласно члану 9. ст. 1. Закона, врши Министарство. У вршењу надзора над спровођењем Закона између привредних субјеката, Министарство подноси захтев за покретање прекршајног поступка за прекршаје предвиђене чланом 12. Закона надлежном прекршајном суду.
Министарство подноси надлежном прекршајном суду захтев за покретање прекршајног поступка по пријему:
– правноснажног решења о извршењу из члана 10. ст. 4. Закона, које се односи на обавезе из комерцијалних трансакција између привредних субјеката, или
– по пријему обавештења од привредног субјекта који је поверилац новчаних потраживања у комерцијалној трансакцији између привредних субјеката.
Обавештење које доставља привредни субјект који је поверилац новчаних потраживања у комерцијалној трансакцији између привредних субјеката и који трпи штету због неблаговременог измиривања обавеза од стране дужника, поменуто достављање врши у писаној форми. Обавештење треба да садржи:
1) податке о подносиоцу обавештења (пословно име, односно назив привредног субјекта који подноси обавештење, седиште, порески идентификациони број, матични број и др.);
2) податке о комерцијалној трансакцији (идентификација уговорних страна, предмет уговора, износ уговорене обавезе, број и датум уговора, број, датум и износ фактуре или другог захтева за плаћање и др.);
3) податке који се односе на рок за измирење новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама у смислу Закона (датум пријема фактуре, односно другог захтева за плаћање, датум када је поверилац испунио своју обавезу, датум истека рока за преглед обавезе и др.).
Уз наведено обавештење привредни субјект доставља доказну документацију (оверену копију уговора који је закључен у писаној форми, доказ о постојању другог основа за настанак новчане обавезе, фактуре или друге захтеве за плаћање и другу документацију).
Захтев за покретање прекршајног поступка, као овлашћени орган, подноси Министарство, будући да у складу са Законом о прекршајима („Сл. гласник РС”, бр. 101/2005, 116/2008 и 111/2009) остварује надзор над извршењем прописа у коме је овај прекршај предвиђен.
Уместо закључка
Пажљивом анализом изложене материје може се уочити да је основни циљ Закона ограничавање рокова плаћања, што би требало да смањи неликвидност привреде и спречи поремећаје на тржишту. Закон успоставља стриктна правила за рокове плаћања у комерцијалним трансакцијама, са малобројним и јасно прописаним изузецима. Закон, свакако, представља значајан потез у правцу решавања проблема ликвидности, побољшања предвидивости, сигурности и редовности плаћања, али и заштите слабије уговорне стране приликом наплате потраживања за период од 31. марта 2013. године. Истина, остаје проблем решавања доспелих неплаћених потраживања који се углавном решавају кроз судске поступке, али и после спроведених судских поступака често остану ненаплаћени због блокаде дужника.
Са друге стране, треба да буде јасно да ће привредни субјекти са нагомиланим проблемима тешко плаћати обавезе у предвиђеним границама, када то нису успевали и у, до недавно, знатно дужим и комфорнијим роковима. Овај додатни притисак ће у још већој мери угрозити њихову ликвидност, претварајући је у све извеснију несолвентност.
У сваком случају, треба поздравити амбицију државе и јавног сектора да своја дуговања ликвидирају у роковима од 45 дана. Сасвим је вероватно да ће они то у почетку и чинити, међутим, остаје да се види хоће ли та пракса бити настављена и у дужем периоду, посебно имајући у виду да даље задуживање и стално растуће дефицитарно финансирање буџета ускоро морају престати, чиме ће и капацитет државе и јавног сектора да повериоцима из редова домаће привреде плаћају на време бити додатно сужен. Очекује се да позитиван корак у том смеру донесе и предстојећи ребаланс Буџета, али и актуелна пореска реформа, о којој такође пишемо у овом броју часописа.
[signoff]
НИШТА БЕЗ ИЗУЗЕТАКА
Законом су предвиђени следећи изузеци од наведеног рока од 60 дана:
– уговором између привредних субјеката може се предвидети дужи рок од 60 дана уколико уговорене обавезе захтевају исплату у ратама за испоручену робу, односно пружене услуге, али тај рок не може да буде дужи од 90 дана;
– ако је уговором између привредних субјеката уговорен рок за исплату обавезе од 90 дана, најмање 50% новчане обавезе мора бити исплаћено закључно са истеком половине тако уговореног рока (до 45 дана од дана почетка рачунања рока), а остатак новчане обавезе до истека 90 дана од дана када је рок почео да тече;
– уговором између привредних субјеката може се предвидети дужи рок од 60 дана, уз обавезу да дужник, односно прималац испоручених добара, односно пружених услуга, обезбеди плаћање у уговореном року предајом повериоцу банкарске гаранције која садржи клаузуле: „неопозива”, „безусловна”, „наплатива на први позив без приговора” или авалиране менице од стране банке као облика обезбеђења за наплату дуга (у овом случају, сходно недавном тумачењу Министарства, износ банкарске гаранције, односно менице авалиране од банке мора бити најмање једнак износу конкретне новчане обавезе, односно фактурисане вредности испорученог добра или пружене услуге);
– уговором између регистрованог пољопривредног газдинства или земљорадничке задруге и другог привредног субјекта, када је дужник регистровано пољопривредно газдинство или земљорадничка задруга, могу се уговорити дужи рокови у случајевима набавке репроматеријала за обављање основне делатности, и то за семенски и садни материјал, заштитна средства и ђубриво.
За наведене изузетке дата је слобода уговарања рока плаћања и дужег од 60, односно 90 дана, али уз врло јасне услове које смо управо изнели.
[/signoff]
[signoff]
ПРИМЕР НЕПЛАЋАЊА
Ако је једно мало предузеће испоручило трговинском ланцу 20 фактура у вредности од по, рецимо, 5.000 динара, и уколико овај трговински ланац своје обавезе не плати у року, то мало предузеће има могућност да по свакој фактури наплати још 20.000 динара, износ главнице, као и износ припадајуће камате, те да, посредством пријаве Трговинском суду или Министарству, иницира покретање прекршајног поступка против одговорног лица које није испоштовало рок.
[/signoff]
[signoff]
ПРИМЕР ИЗ ПРАКСЕ
Поводом спровођења Закона, у пракси је, на пример, истакнут проблем веледрогерија које од болница наплаћују са роком од 150 дана, а домаћим произвођачима лекова дужне су да плате у року од 60 дана. Тако се ствара ситуација у којој веледрогерије треба да кредитирају домаћи здравствени систем на 90 дана. С друге стране, за набавке од страних произвођача лекова тај рок се не прописује, а они су вољни да прихвате и рокове од 210, па и 240 дана. Сходно изложеном, веледрогерије ће се опредељивати за куповину од страних произвођача, чиме ће бити угрожени домаћи произвођачи, а лекови на тржишту ће практично бити скупљи.
Веледрогерије ће у овом случају тражити да се изједначи рок плаћања домаћим произвођачима са роком у коме здравствени фонд плаћа веледрогеријама, а овакав захтев је већ упућен Министарству.
[/signoff]
[signoff]
Да ли је угрожено одложено плаћање грађана?
У образложењу Закона, Министарство, као предлагач, оценило је следеће: „Законом се неће изазвати трошкови који би ишли на терет самих грађана, јер се овим Законом не утиче на потрошаче.”
Међутим, већ прва озбиљнија размишљања о спровођењу Закона донела су дилему – да ли ће након ограничавања рокова плаћања трговци смањити одложено плаћање? Стриктном применом нових законских норми, највећи удар ће претрпети: продавци беле технике, робе широке потрошње и ситни трговци, а преко њих и сиромашнији слојеви становништва навикли на најразличитије облике одложеног плаћања, од кредитних картица до потрошачких чекова. Дакле, трговци ће, свакако, морати да се прерачунају, будући да ће своје обавезе морати да плаћају у року од 60 дана, за исту ону робу коју сада дају на одложену наплату и до 180 дана.
[/signoff]