Принудна наплата судских такси

Аутор у тексту наводи и анализира судску праксу домаћих судова која се односи на наплату судских такси.

 

Закон о судским таксама („Сл. гласник РС”, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001 – др. закон, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 116/2008 – др. закон, 31/2009, 101/2011, 93/2012, 93/2014 и 106/2015) изменом из 2015. године је предвидео нов начин принудне наплате судске таксе када је у питању физичко лице као таксени обвезник.

Обавеза плаћања таксе наступа у тренутку предузимања радње. Странку која присуствује судској радњи или предаје поднесак за који је дужна да плати таксу, а не плати је одмах, суд упозорава да је дужна да таксу плати у року од осам дана и упозорава је на последице неплаћања таксе. Странци која не присуствује судској радњи за коју је дужна да плати таксу или која поштом предаје поднесак за који је дужна да плати таксу, суд шаље налог да плати таксу коју дугује у року од осам дана од дана доставе налога и упозорава је на последице неплаћања таксе у року. У спису се констатује ово поступање суда штампањем и лепљењем примерка налога односно опомене. Према члану 37. Закона о судским таксама, таксена обавеза је утврђена достављањем упозорења странци. Та обавеза настаје на основу Закона, али је неопходно да суд упозори странку или да јој достави налог којим констатује висину таксене обавезе. У пракси судови након доставе налога, уколико се не изврши уплата, достављају странци и опомену за коју наплаћују таксу у износу од 380,00 динара.

Уколико странка у поступку има пуномоћника, налог односно опомена за плаћање таксе доставља се њеном пуномоћнику.

Из образложења:

Неосновани су наводи жалбе да таксеном обвезнику није достављено упозорење или опомена за плаћање судских такси, будући да из списа предмета произлази да су пуномоћнику таксеног обвезника опомене за плаћање судске таксе достављене дана 19. 5. 2016. године, у складу са чланом 37. став 5. Закона о судским таксама.

(Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр. 376/17 од 2. 3. 2017. године)

Правилно је поступио првостепени суд када је, у свему у складу са одредбом члана 37. став 5. Закона о судским таксама, и доставу опомене за плаћање таксе извршио пуномоћнику тужиоца, те у том смислу нису од утицаја наводи жалбе тужиоца да је суд био у обавези да опомену достави и тужиоцу лично, с обзиром на то да се, уколико странка има пуномоћника, опомена за плаћање таксе доставља пуномоћнику, уз обавезу саме странке да изврши плаћање износа по основу таксене обавезе.

(Решење Вишег суда у Београду, Гжи број 549/17 од 25. 5. 2017. године)

Ако физичко лице, као таксени обвезник, не плати таксу у року одређеном у члану 37. Закона о судским таксама, суд у наредних пет дана доноси решење о извршењу у коме обавезује таксеног обвезника да у року од пет дана од дана пријема решења плати дуговану таксу и казнену таксу од 50% од висине таксе и у коме не одређује средство и предмет извршења. Решење о извршењу доставља извршитељу, а у спису бележи да је решење достављено извршитељу (члан 40). Уз решење о извршењу суд прилаже и доказ о томе да је таксеном обвезнику достављен налог односно опомена за плаћање таксе. Извршитељ доставља решење о извршењу таксеном обвезнику. Редовни правни лек против решења о извршењу може да се изјави у року од осам дана од дана достављања решења, али не одлаже извршење решења. Поступак извршења спроводи се према закону којим се уређује извршење и обезбеђење. Извршитеља који спроводи извршење одређује председник суда тако што решење о извршењу доставља извршитељу чије се седиште налази на подручју суда који је донео решење о извршењу, а ако више извршитеља има седиште на подручју тог суда, решења о извршењу достављају се равномерно, према редоследу по коме су извршитељи уписани у именик извршитеља и заменика извршитеља.

Кад је таксени обвезник привредно друштво или друго правно лице, суд решењем утврђује износ неплаћене таксе и износ казнене таксе и доставља решење ради извршења банци у којој се води рачун таксеног обвезника, односно организацији за принудну наплату (члан 41). Против тог решења привредно друштво или друго правно лице може изјавити жалбу у року од осам дана од дана достављања решења. Жалба не задржава наплату таксе. Није дозвољена жалба ако је решење из става 1. овог члана донео Врховни касациони суд. Принудна наплата таксеном обвезнику није измењена и врши се на исти начин и после измена Закона из 2015. године.

Казнена такса од 50% од висине таксе не може бити мања од двоструког износа најниже таксе прописане Таксеном тарифом.

Из образложења:

У поступку по жалби тужиоца, као таксеног обвезника, на решење првостепеног суда којим му је наложено плаћање казнене таксе увећане за износ од 50% у односу на износ редовне таксе, Виши трговински суд је утврдио да у списима нема доказа да је таксеном обвезнику – тужиоцу достављено решење о одређивању и наплати редовне таксе, те да се стога нису стекли законски услови за одмеравање и обавезивање таксеног обвезника на плаћање казнене таксе која је за 50% увећани износ редовне судске таксе. Из наведених разлога укинуто је решење првостепеног суда.

(Решење Вишег трговинског суда у Београду, Пж. бр. 6604/02 од 13. 11. 2002. године)

Неосновани су жалбени наводи у којима таксени обвезник оспорава потраживање које се односи на наплату казнене таксе, тврдећи да казнена такса износи 50% од редовне таксе, те да је потраживање на име казнене таксе 1.360,00 динара, а не 3.800,00 динара, како је то навео првостепени суд, а ово из разлога што је чланом 40. ставом 5. Закона о судским таксама прописано да казнена такса из става 1. овог члана не може бити мања од двоструког износа најниже таксе прописане таксеном тарифом.

Таксеном тарифом, тарифним бр. 1, прописано је да се за тужбу и противтужбу поднету пред судом опште надлежности плаћа такса према вредности предмета спора, и то за вредност до 10.000,00 динара – 1.900,00 динара, а за износ преко 10.000,00 динара, односно до 100.000,00 динара – 1.900,00 динара увећано за 4% од вредности предмета спора.

Из овога произлази да најнижа казнена такса не може бити нижа од 3.800,00 динара, а с обзиром на то да је најнижа такса 1.900,00 динара, неосновани су жалбени наводи који се односе на висину казнене таксе.

(Решење Вишег суда у Београду, Гж број 12474/16 од 11. 1. 2017. године)

Постоје у пракси и другачија мишљења, али она немају упориште у закону.

Из образложења:

Делимично су основани жалбени наводи таксеног обвезника у погледу износа казнене таксе за таксу на жалбу и казнене таксе на другостепену одлуку, имајући у виду да казнена такса, у складу са одредбом члана 40. став 1. Закона о судским таксама, износи 50% од висине таксе, те како је у том делу првостепени суд погрешно применио материјално право, на шта овај суд пази по службеној дужности и на шта се указује и жалбеним наводима, то је и у том делу преиначио побијано решење нашавши да је решење о извршењу наплате судске таксе правилно за износ од укупно 25.050,00 динара, и то за наплату судске таксе на првостепену пресуду у износу од 12.900,00 динара, казнене таксе у износу од 6.450,00 динара, као и на име наплате одмерене таксе на жалбу у износу од 1.900,00 динара, таксе на другостепену одлуку у износу од 1.900,00 динара и казнене таксе у износу од по 950,00 динара, те је у том делу, применом члана 401. тачка 3. ЗПП-а у вези са чланом 39. ЗИО-а, одлучио као у ставу другом изреке преиначивши побијано решење о извршењу, а затим је обуставио поступак принудне наплате таксе и за погрешно обрачунати износ казнене таксе у износу од 5.700,00 динара.

(Решење Вишег суда у Београду, Гж И број 204/17 од 9. 2. 2017. године)  

Висина таксене обавезе мора бити јасно и недвосмислено одређена. Достава опомена – налога мора бити уредно извршена таксеном обезнику.

Када по извршењу свих радњи, односно по правноснажности предмета, износ неплаћене таксе у једном предмету не прелази износ најниже таксе, односно 1.900,00 динара, која се плаћа за тужбу у парничном поступку, суд неће покретати поступак за принудну наплату таксе према члану 42. Закона о судским таксама. То је случај са парницама за сметање државине или када је вредност предмета спора нижа од 10.000,00 динара.

Из образложења:

Првостепени суд је применом Тарифног броја 1 тачка 4, те Тарифног броја 2 тачка 10, исправио налог – упозорење за плаћање таксе утврђујући обавезу туженом на исплату две таксе по 38.700,00 динара, те је донео одлуку као у ставу другом изреке, а ставом трећим изреке обавезао је туженог на плаћање преосталог дела судских такси.

Разлози побијане одлуке су нејасни и противречни имајући у виду да је увидом у списе предмета на несумњив начин утврђено да је тужени примио упозорење о плаћању судске таксе на жалбу и таксе за одлуку другостепеног суда на износе од по 35.100,00 динара, док је у ставу другом ожалбеног решења исти обавезан на већи износ, односно на плаћање такси у висини од по 38.700,00 динара. Дакле, након уложеног приговора туженог на висину таксе, првостепени суд га ожалбеним решењем обавезује на још већи износ. Надаље, првостепени суд у образложењу свог решења наводи и да се, према Тарифном броју 1 тачка 4 и Тарифном броју 2 тачка 10, такса на жалбу утврђује у истом износу као такса на пресуду, а такса за одлуку другостепеног суда по жалби у висини таксе као за првостепену одлуку, при чему је увидом у списе предмета утврђено да је такса на тужбу одређена у висини од 36.300,00 динара, а такса на одлуку у износу од 35.100,00 динара, док су у ставу другом изреке побијаног решења таксе опредељене на износ од 38.700,00 динара.

(Решење Вишег суда у Београду, Гж. 4521/15 од 21. 6. 2017. године)

У поступку по жалби тужиоца, као таксеног обвезника, на решење првостепеног суда којим му је наложено плаћање казнене таксе увећане за износ од 50% у односу на износ редовне таксе, Виши трговински суд је утврдио да у списима нема доказа да је таксеном обвезнику – тужиоцу достављено решење о одређивању и наплати редовне таксе, те да се стога нису стекли законски услови за одмеравање и обавезивање таксеног обвезника на плаћање казнене таксе која је за 50% увећани износ редовне судске таксе. Из наведених разлога укинуто је решење првостепеног суда.

(Решење Вишег трговинског суда у Београду, Пж. 6604/02 од 13. 11. 2002. године)

У пракси се догађа да странке плате таксу и сматрају да су тиме извршиле своју обавезу, али суду не доставе доказ о извршеној уплати. У том случају суд нема сазнања о извршеној уплати и може доћи до покретања поступка принудне наплате таксе. Судови су различито поступали у оваквим ситацијама, у зависности од тога када је такса плаћена и доказ о уплати достављен. Јавни извршитељ по службеној дужности решењем обуставља извршни поступак, према члану 129. тачка 5), ако потраживање престане да постоји. Потраживање престаје да постоји испуњењем.

Поставља се и питање шта се сматра доказом о извршеном плаћању таксе у случају електронског плаћања. Доказом се, према важећим законским прописима, не може сматрати налог за плаћање, већ само извод са рачуна о извршеном плаћању.

Из образложења:

Побијаним решењем је НБС – Одсеку за принудну наплату наложено да пренесе новчана средства на име судске таксе у укупном износу од 3.173,23 динара, са рачуна дужника као таксеног обвезника, у корист рачуна буџета Републике Србије, односно суда – рачун прихода од судских такси који се води код Министарства финансија и економије – Управе за јавна плаћања. Првостепени суд је налог – опомену за плаћање судске таксе у извршном поступку доставио пуномоћнику дужника 23. јула 2003. године, чиме је наложено таксеном обвезнику да на име судске таксе уплати износ од 2.115,50 динара у корист рачуна суда – рачун прихода од судских такси – у року од 15 дана од дана достављања налога односно опомене, уз упозорење да ће се у противном судска такса принудно наплатити уз казнену таксу из чл. 40. и 41. Закона о судским таксама. Из доказа које је жалилац приложио, произлази да је носиоцу платног промета дао налог за уплату таксе по опомени дана 30. јула 2003. године. Ако је уплата на рачун суда – рачун прихода од судских такси – приспела у року од 15 дана од дана достављања налога односно опомене таксеном обвезнику за плаћање таксе, није било услова за доношење решења о принудној наплати судске таксе у извршном поступку јер би се у противном редовна такса двоструко наплатила, што изазива поступак за повраћај исте, а није било услова за наплату и казнене таксе у смислу чл. 40. и 41. Закона о судским таксама, без обзира на то да ли је таксени обвезник доставио доказе о уплати, јер Закон о судским таксама обрачун и наплату казнене таксе условљава неплаћањем таксе у року одређеном у члану 37. истог закона. Стога ће првостепени суд у поновном поступку утврдити да ли су по налогу за уплату таксеног обвезника средства уплаћена на рачун суда – рачун прихода од судских такси – у року од 15 дана од дана достављања налога односно опомене таксеном обвезнику за плаћање таксе, те ће зависно од утврђених чињеница донети нову одговарајућу одлуку.

(Решење Вишег трговинског суда, Пж. 8131/03 од 11. 12. 2003. године)

Међутим, оваква одлука првостепеног суда која се односи на наплату таксе на тужбу, не може се прихватити као правилна с обзиром на то да се жалбеним наводима таксеног обвезника основано указује да је у овом делу такса плаћена, да је таксени обвезник доставио поднесак од 18. 5. 2017. године, уз који је доставио доказе о плаћеним таксама на 1.210,00 динара на тужбу од 17. 5. 2017. године и таксу на пресуду у износу од 1.210,00 динара у предмету истог датума. Налог за плаћање судске таксе од 19. 9. 2016. године, достављен је таксеном обвезнику дана 30. 9. 2016. године, а такса је плаћена 17. 5. 2017. године. Како је такса плаћена дана 9. 12. 2016. године, након добијања опомене и након доношења решења о извршењу о наплати судске таксе, које је уручено 11. 5. 2017. године пуномоћнику таксеног обвезника – адвокату, извршни поступак принудне наплате судске таксе је обустављен у делу који се односи на судске таксе које су плаћене, а како су исте плаћене у доцњи, то је основана наплата казнене таксе и таксе за опомену, те је одлучено као у изреци овог решења у ставу првом и другом изреке.

Наиме, Законом о судским таксама је у члану 40. став 1. и 5, између осталог, прописано да ако физичко лице, као таксени обвезник, не плати таксу у року из члана 37. овог закона, суд у наредних 5 дана доноси решење о извршењу у коме обавезује таксеног обвезника да у року од 5 дана од дана пријема решења плати дуговану таксу и казнену таксу од 50% од висине таксе, при чему казнена такса не може бити мања од двоструког износа најниже таксе прописане таксеном тарифом. У конкретном случају то значи да су такса на тужбу и такса на одлуку плаћене 17. 5. 2017. године, опомена је достављена таксеном обвезнику 30. 9. 2016. године, а решење о извршењу наплате судске таксе је достављено пуномоћнику таксеног обвезника дана 11. 5. 2017. године, те је из напред наведених разлога основано решење првостепеног суда којим је обавезан таксени обвезник на плаћање казнене таксе, као и таксе на опомене, па је, у смислу напред изнетог, и одлучено као у изреци решења у ставу првом. Како је дугована такса плаћена у износима од по 1.210,00 динара на тужбу и одлуку, укупно 2.420,00 динара, жалба је изјављена из разлога који спречавају споровођење извршења прописаног чланом 74. став 6. ЗИО-а, те је овај суд нашао да су наведени жалбени наводи извршеног дужника основани, па је исто усвојио и обуставио извршење поступка принудне наплате судске таксе, који је покренут по службеној дужности побијаним решењем у овом делу решења о извршењу.

(Решење Вишег суда у Београду, Гжи број 1704/17 од 23. 6. 2017. године)

Изјављеном жалбом се указује да је тужилац, као таксени обвезник, дуговану судску таксу на тужбу и првостепену пресуду, заједно са трошковима опомене, уплатио на дан 7. 10. 2015. године, о чему је доставио доказ суду. Стоји чињеница да у списима предмета за сада не постоји доказ да је тужилац о наведеној уплати обавестио првостепени суд, али из приложеног извода банке од 7. 10. 2015. године (уз жалбу), произлази да је тужилац своју таксену обавезу испунио на дан 7. 10. 2015. године, а све у складу са претходно добијеном опоменом за плаћање таксе, коју је примио 5. 10. 2015. године.

Првостепено решење не садржи образложење, а одлука се доводи у питање наводима жалбе и доказима који су уз жалбу достављени. У погледу таквог стања ствари првостепено решење је морало бити укинуто. Првостепени суд ће у поновном поступку отклонити пропусте на које је указано овим решењем, па пошто пође од правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања и пошто провери жалбене наводе по потреби, биће у прилици да донесе и правилну одлуку у овој правној ствари.

(Решење Вишег суда у Шапцу, 1 Гж 1671/2017 од 18. 7. 2017. године)

Међутим, оваква одлука првостепеног суда се у делу који се односи на наплату таксе на тужбу и казнену таксу на тужбу, не може прихватити као правилна, с обзиром на то да се жалбеним наводима таксеног обвезника основано указује да је ову своју обавезу благовремено измирио, о чему је обавестио суд поднеском од 11. 12. 2015. године. Како је жалба у овом делу изјављена из разлога који спречава спровођење извршења, а прописан је чланом 74. став 1. тачка 6. ЗИО-а, суд је нашао да су наводи жалбе у овом делу извршног дужника основани, па је у том делу исти и усвојио, те преиначио побијано решење тако што је обуставио извршни поступак у делу принудне наплате судске таксе за тужбу у износу од 12.900,00 динара и казнене таксе за тужбу у износу од 6.450,00 динара.

Околност да је након доношења решења о принудној наплати таксе извршни дужник добровољно платио таксу, а већ је у поступку принудног извршења, није од утицаја на правилност побијаног решења, а ту околност извршни дужник може истицати у поступку спровођења извршења пред јавним извршитељем.

(Решење Вишег суда у Београду, Гж И број 204/17 од 9. 2. 2017. године) 

Основано се жалбеним наводима таксеног обвезника указује на то да је своју обавезу благовремено измирио, што произлази из приложених уплатница достављених првостепеном суду на име наведеног таксеног обвезника. Како су жалбе изјављене из разлога који спречавају спровођење извршења, а прописани су чланом 74. став 6. ЗИО-а, овај суд је нашао да су наводи жалбе извршних дужника основани, па је исте усвојио и обуставио извршни поступак принудне наплате судске таксе, који је покренут по службеној дужности побијаним решењем о извршењу.

(Решење Вишег суда у Београду, Гжи. 401/17 од 31. 3. 2017. године)

Виши суд је ценио и остале жалбене наводе, али је нашао да исти нису од утицаја на доношење другачије одлуке у овој правној ствари у погледу чињенице да је таксени обвезник, уз жалбу, доставио суду доказ – налог за уплату из кога произлази да је неплаћену судску таксу на тужбу, пресуду и опомену уплатио дана 16. 12. 2016. године, дакле након доношења и пријема побијаног решења, које му је уручено 9. 12. 2016. године, па ће јавни извршитељ који спроводи извршење узети у обзир наведене чињенице приликом спровођења извршења на основу побијаног решења.

(Решење Вишег суда у Београду, Гжи. бр. 376/17 од 2. 3. 2017. године)

Застарелост наплате судске таксе

Приликом наплате судске таксе поставља се питање тумачења одредбе члана 8. Закона о судским таксама, који предвиђа да наплата таксе застарева у року од три године по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза. Спорно је да ли је то рок застарелости или се ради о преклузивном року.

Закон о судским таксама представља lex specialis у односу на ЗОО, али, према мишљењу аутора овог текста и једног дела судске праксе, ова одредба се односи само на рокове застарелости који су одређени другачије него ЗОО. Он ни на који начин не мења природу тог рока као рока застарелости.

Према Закону о облигационим односима, застарелошћу престаје право да се захтева испуњење обавезе и она наступа кад протекне Законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе. Суд се не може обазирати на застарелост ако се дужник није на њу позвао. Она наступа кад истекне последњи дан Законом одређеног времена (члан 360–361).

Застарелост се односи на тражбена (облигациона права), а преклузија на преображајна права (правне моћи). Протеком рока застарелости титулар субјективног права који није вршио своје право, губи могућност да путем суда захтева принудно остварење права. Застарелошћу право не престаје да егзистира, већ оно постоји и даље, али као природна облигација, једино што постаје неутуживо. Код преклузије се право коначно губи и у целини.

Као последица ове разлике, преклудирани дужник који је своју обавезу испунио по протеку преклузивног рока, може да захтева повраћај датог на име обавезе испуњења. Приликом застарелости дужник нема правао на повраћај, чак и у случају да је био у заблуди у погледу испуњења застареле обавезе. Преклузивни рок тече непрекидно. Код застарелости постоји могућност застоја и прекида.

На преклузивне рокове суд пази по службеној дужности. На рокове застарелости суд пази само по приговору дужника. Преклузивни рокови могу бити субјективни (који теку од дана сазнања за неку чињеницу или околност) и објективни (који теку од настанка неког правно релевантног догађаја, без обзира на то када је заинтересовано лице сазнало за догађај).

У правној теорији и пракси су спорни критеријуми раздвајања преклузивних рокова од рокова застарелости. У Закону о облигационим односима преклузивни рокови се не дефинишу посебно, него се у оквиру поглавља о роковима застарелости наводи у којим случајевима се не примењују правила о застарелости. То су случајеви када су Законом утврђени рокови у којима треба да се подигне тужба или да се изврши нека радња под претњом губитка права (члан 370).

Законске норме које се односе на преклузију, обично садрже изразе „право се гаси након истека рока”, „иначе се губи право” или „под претњом губитка права”.

Ова одредба члана 8. Закона о судским таксама јесте изричита и каже да наплата таксе застарева у року од 3 године. Стога је норма недвосмислена и јасна и не оставља простор за тумачење.

Ако би се прихватило становиште да се ради о преклузивном року и да нема могућности примене института застоја и прекида поступка, могло би се доћи у апсурдну ситацију да држава, као поверилац, у случајевима из члана 382. и 363. ЗОО-а, у ситуацији непосредне ратне опасности, рата, елементарних непогода и сличног, буде у горој позицији у односу на мобилисана и друга лица која нису могла да захтевају испуњење обавезе. У том случају је држава онемогућена да примењује право, а таксени обвезници су на добитку.

Поставља се питање и у вези са ситуацијом из члана 387. и 388. ЗОО-а – када таксени обвезник плати део таксе или призна обавезу, када суд пошаље упозорење или опомену или чак када донесе решење о принудној наплати таксе. Ако се прихвати становиште  да се ради о преклузивном року, онда се поступак слања опомене – налога, израде решења и комплетан поступак принудне наплате мора спровести у 3 године, што у ситуацијама избегавања пријема и слично може погодовати дужнику и државу онемогућити да ефикасно примени Закон.

Поставља се и питање да ли у ситуацији да прихватимо да се ради о року застарелости, слање упозорења, опомене или решења прекида застарелост, односно да ли се ове радње суда сматрају позивањем дужника да испуни обавезу из члан 391. ЗОО-а. Слање упозорења и опомене је у сваком случају позивање дужника да обавезу испуни и по том позиву се дужник може изјаснити и истаћи приговор застарелости потраживања.

Спорно је да ли од тренутка када суд донесе решење о извршењу ради принудне наплате, дужник може истицати приговор застарелости. У том случају не постоји извршна исправа, већ само потраживање државе према таксеном обвезнику.

Спорно је да ли доношење решења о извршењу прекида рокове застарелости. Према члану 372. ЗПП-а, који се примењује и у извршном поступку, и сходно члану 39. ЗИО-а, није могуће у жалби истицати материјалноправне приговоре.

Према ЗИО-у, члан 74. став 1, разлози за побијање решења о извршењу који спречавају спровођење извршења, јесу: у тачки 8) – ако је протекао рок у коме може да се захтева извршење и у тачки 10) – ако је потраживање које је досуђено у извршној исправи застарело. Ако се заузме становише да је у питању преклузија, онда суд не би требало да покреће извршни посупак и онда би тај приговор из тачке 8) био оправдан. Овде не постоји извршна исправа, па се тачка 10) не односи на таксене обавезе.

У погледу спорних питања судска пракса је неуједначена и даје различите одговоре.

Из образложења:

Приликом доношења ожалбеног решења о извршењу наплате судских такси првостепени суд није имао у виду застарелост истих. С обзиром на то да је чланом 8. Закона о судским таксама прописано да наплата судске таксе застарева у року од три године по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза, а имајући у виду да је тужба у овој правној ствари поднета дана 24. 12. 2012. године и да је решење о извршењу наплате судске таксе донето 28. 12. 2016. године, произлази да је протекао трогодишњи рок за наплату судске таксе за тужбу.

(Решење Вишег суда у Београду, Гжи. 401/17 од 31. 3. 2017. године)

Жалбеним наводима таксеног обвезника се основано указује на то да је у овом делу такса застарела, имајући у виду да застарева истеком треће календарске године од настанка таксене обавезе. Тужба је поднета дана 10. 1. 2013. године, када је и настала таксена обавеза плаћања таксе на тужбу. Наиме, застарелост наплате судске таксе наступила је крајем 2016. године, у складу са одредбом члана 8. Закона о судским таксама, којом је прописано да наплата таксе застарева у року од 3 године по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза, а одредбом члана 3. истог закона прописано је када обавеза плаћања таксе настаје. Одредбом члана 74. ЗИО-а таксативно су набројани разлози за побијање решења о извршењу који спречавају спровођење извршења, а ставом 1. тачка 10. ЗИО-а – да је разлог који спречава спровођење извршења ако је потраживање које је досуђено у извршној исправи застарело. Како је наплата судске таксе за тужбу застарела, у смислу одредбе члана 8. Закона о судским таксама, како то произлази из списа, овај суд је ценио истакнути приговор застарелости  и нашао да су наводи таксеног обвезника у овом делу основани, па је усвојио жалбу у делу који се односи на таксе за тужбу и самим тим и казнене таксе, и у том делу обуставио извршни поступак принудне наплате судске таксе који је покренут по службеној дужности.

(Решење Вишег суда у Београду, Гжи број 1040/17 од 4. 5. 2017. године)

Међутим, оваква одлука првостепеног суда не може да се прихвати као правилна, с обзиром на то да се основано жалбеним наводима таксеног обвезника указује на то да је наступила застарелост потраживања имајући у виду да је протекао рок од дана подношења тужбе до дана доношења првостепеног решења, као и да је тужба поднета 7. 12. 2010. године, а решење о принудној наплати таксе донето 29. 11. 2016. године, дакле по протеку рока од три године по истеку календарске године у којој су настале таксене обавезе. У смислу члана 8. Закона о судским таксама прописано је да наплата таксе застарева у року од 3 године и по истеку каледнарске године у којој је настала таксена обавеза. Како је побијано решење донето по истеку од три године, рачунајући календарску годину у којој је настала таксена обавеза, у смислу члана 8. Закона о судским таксама, напред наведено потраживање је застарело.

(Решење Вишег суда у Београду, Гжи 943/17 од 13. 4. 2017. године)

Чланом 8. Закона о судским таксама прописано је да наплата таксе застарева у року од три године по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза, а одредбом члана 3. истог закона прописано је када обавеза плаћања таксе настаје. Одредба члана 8. Закона о судским таксама представља lex specialis у односу на Закон о облигационим односима, тако да се код застарелости наплате судске таксе не примењују одредбе ЗОО-а које регулишу прекид застарелости. Одредба члана 8. Закона о судским таксама, која се примењује приликом обрачуна наплате судских такси, у поступцима пред судовима искључује примену одредаба ЗОО-а. На застарелост наплате судске таксе суд пази по службеној дужности. Како је у конкретном случају због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено, ожалбено решење је укинуто и предмет враћен на поновни поступак.

(Решење Вишег суда у Пожаревцу, Гж. бр. 69/15 од 23. 1. 2015. године)

Побијаним решењем одбијен је приговор застарелости таксене обавезе истакнут од стране тужиље, те је наложено истој да исплати таксу на тужбу у износу од 14.600,00 динара и таксу на пресуду у износу од 14.600,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема решења под претњом извршења.

Против наведеног решења тужиља је уложила благовремену жалбу, наводећи да је наступила апсолутна застарелост наплате судских такси.

Према стању у спису, тужиља је у новембру 2007. године поднела тужбу ради накнаде штете, коју је првостепени суд пресудом од 4. 9. 2008. године делимично усвојио. Истог дана првостепени суд је издао и опомену за плаћање судске таксе у готовом, којом је тужиља обавезана да на име судске таксе на тужбу и пресуду плати по 14.600,00 динара. Таксена опомена је пуномоћнику тужиље достављена 11. 9. 2008. године. Одлучујући по жалби туженог, Апелациони суд је, између осталог, преиначио и решење о трошковима поступка садржано у пресуди од 4. 9. 2008. године и то тако што је сразмерно успеху тужилаца у поступку, истима на име накнаде трошкова судске таксе на тужбу и пресуду досудио износе од по 9.500,00 динара. Дана 31. 10. 2011. године тужиља је доставила поднесак у коме је навела приговор застарелости таксених обавеза. Одредбом члана 8. Закона о судским таксама прописано је да наплата таксе застарева у року од три године по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза.

У конкретном случају таксена обавеза за тужбу настала је 2007. године, па је рок од три године протекао закључно са 2010. годином, док је таксена обавеза за пресуду настала 2008. године, па је рок протекао закључно са 2011. годином.

Дакле, супротно жалбеном наводу, застарелост наплате судске таксе на пресуду у сваком случају није наступила, јер је побијано решење донето у току 2011. године. Међутим, ни наплата судске таксе на тужбу није застарела јер је издавањем опомене за плаћање судске таксе 4. 9. 2008. године, дошло до прекида тока рока застарелости у смислу одредбе члана 388. ЗОО-а, којом је прописано да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања.

(Решење Вишег суда у Новом Саду, Гж. бр. 22/12 од 9. 2. 2012. године – Билтен Вишег суда у Новом Саду, број 3/2012)

Првостепени суд ће најпре оценити благовременост захтева у смислу члана 44. Закона о судским таксама. Уколико нађе да је захтев благовремен, првостепени суд ће поступити у складу са чланом 45. Закона о судским таксама, сачинити мишљење поводом захтева таксеног обвезника за повраћај плаћене таксе и доставити га са потребним списима органу надлежном за одлучивање о повраћају наплаћене таксе. Приликом сачињавања мишљења суд ће имати у виду одредбу члана 8. Закона о судским таксама, која не везује застарелост за тренутак доношења решења о принудној наплати таксе, већ за чињеницу наплате, што значи да се у оквиру рока прописаног наведеном одредбом мора спровести извршење по решењу о принудној наплати таксе. У том смислу ће првостепени суд, ради правилности датог мишљења, испитати да ли је у периоду у коме такса није била принудно наплаћена, дошло до разлога који су евентуално проузроковали прекид или застој застарелости, те ће се истом мишљењу првостепени суд изјаснити у вези са застарелошћу предметне таксене обавезе.

(Решење Привредног апелационог суда, Пж. бр. 5314/13 од 4. 7. 2013. године)

Побијаним првостепеним решењем од 26. априла 2002. године обавезан је поверилац, као таксени обвезник, да плати судску таксу на жалбу у износу од 50.000,00 динара. Против овог решења жалбу је изјавио поверилац, истичући да је такса по други пут наплаћена јер је таксу у износу од 50.000,00 динара платио током априла месеца 1998. године, што доказује изводима НБЈ – ЗОП – Филијала у В. Предлаже да се ожалбено решење укине, а повериоцу изврши повраћај ове поновно наплаћене таксе на његов жиро рачун. Првостепени суд је поводом жалбе повериоца дао објашњење да је поверилац судску таксу у априлу 1998. године платио за предлог за извршење и решење о извршењу донетом по предлогу и да се жалбом побијаним првостепеним решењем утврђена таксена обавеза односи на таксу на жалбу коју је поверилац изјавио против Решења првостепеног суда Ив. од 9. марта 1998. године. Поверилац је против Решења првостепеног суда Ив. од 9. марта 1998. године изјавио жалбу 20. марта 1998. године. Обавеза плаћања таксе – таксена обавеза настала је, у смислу члана 3. Закона о судским таксама, даном предаје жалбе суду, дакле 20. марта 1998. године. Решење о наплати судске таксе првостепени суд доноси 26. априла 2002. године. Право на наплату судске таксе је застарело. Чланом 8. Закона о судским таксама одређено је да наплата таксе застарева у року од три године по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза. Таксена обавеза је настала у календарској 1998. години. Првостепени суд је таксу могао да наплати закључно са 31. децембром 2001. године. Такса је наплаћена априла 2002. године, дакле по истеку законског рока за наплату судске таксе. Другостепени суд је стога, правилном применом члана 8. Закона о судским таксама, укинуо првостепено решење о наплати судске таксе и уважио жалбу.

(Решење Вишег трговинског суда, Пж. бр. 3471/02 од 3. 6. 2002. године)

Поступак по жалби је изузетно хитан. Другостепени суд решењем одбацује, усваја или одбија жалбу у року од 15 дана од дана пријема жалбе, одговора на жалбу и списе предмета и решење отправља у наредна три радна дана од доношења. Решењем о усвајању жалбе обуставља се извршни поступак, преиначава првостепено решење о извршењу и одбија предлог за извршење, или се укида првостепено решење о извршењу и одбацује предлог за извршење. Ако је спровођење извршења почело, поред обуставе извршног поступка, укидају се и све спроведене извршне радње.

Од средстава остварених наплатом таксе извршитељ на име награде задржава за себе 10% наплаћене вредности таксе и казнене таксе, остатак уплаћује на рачун прописан за наплату судских такси, а трошкове извршења наплаћује од таксеног обвезника. Суд не плаћа предујам извршитељу.

Примена прописа и временско важење закона одређује се према тренутку доношења решења о принудној наплати судске таксе.

Из образложења:

Приликом одлучивања овај суд је имао у виду наводе жалбе којима се побија правилна примена одредбе члана 52. Закона о судским таксама, односно којима се указује на погрешну примену материјалног права од стране првостепеног суда, односно члана 40. и 52. Закона о судским таксама. Међутим, по оцени вишег суда, правилно је првостепени суд донео побијану одлуку којом је одредио принудну наплату судске таксе у преосталом делу, јер је наведено решење о извршењу наплате судске таксе донето када је започет поступак наплате судске таксе, у складу са одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу. Наиме, одредбом члана 545. прелазних и завршних одредби Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” бр. 106/15) прописано је да се извршни поступци и поступци обезбеђења који су почели пре ступања на снагу овог закона, настављају према Закону о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 31/11, 99/11, 109/13 – УС, 55/14 и 139/14), а да Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 31/11, 99/11 – други закон, 109/14 – УС, 55/14 и 139/14) престаје да важи 1. јула 2016. године. Како је, у складу са одредбом члана 551, овај закон ступио на снагу у моменту доношења решења о извршењу наплате судске таксе, то је правилна одлука првостепеног суда да се судска такса наплати по одредбама новог Закона о извршењу  и обезбеђењу („Сл. гласник РС” бр. 106/15).

На правилност побијаног решења нису од утицаја жалбени наводи којима се позива на Закон о изменама и допунама Закона о судским таксама, односно на одредбу члана 52. став 1. Закона о судским таксама, којим је прописано да када је таксена обавеза настала до дана ступања на снагу овог закона, такса ће се плаћати у складу са прописима који су важили до дана ступања на снагу овог закона. Ово стога што се ради о пропису који се односи на добровољну наплату судске таксе, којим се одређује висина судске таксе, а њена принудна наплата се спроводи на начин одређен Законом о извршењу и обезбеђењу, како је то правилно и учинио првостепени суд.

Наиме, Законом о изменама и допунама Закона о судским таксама, и то одредбом члана 3, измењен је члан 40. који гласи да ако физичко лице као таксени обвезник не плати таксу у року одређеном у члану 37. овог закона, суд у наредних 5 дана доноси решење о извршењу којим обавезује таксеног обвезника да плати дуговану таксу, а одредбом става 3. да се поступак извршења спроводи према Закону којим се уређује извршење и обезбеђење. Како је решење о извршењу судске таксе донето дана 20. 9. 2016. године, након ступања на снагу новог Закона о извршењу и обезбеђењу, првостепени суд је правилно одредио начин извршења у складу са тим законом, а у вези са одредбом члана 40. став 3. Закона о изменама и допунама.

(Решење Вишег суда у Београду, Гж И број 204/17 од 9. 2. 2017. године)  

 

Закључак

Измене Закона о судским таксама повећале су административи посао судија у погледу наплате судске таксе, па се поставља питање ефикасности у наплати такси с обзиром на исти и смањем број запослених. Корисно би можда било иницирати измене Судског пословника и других прописа и евентуално предложити формирање посебне службе за наплату таксе.

Потребно је да суд благовремено принудно наплаћује таксу одмах по настанку таксене обавезе, с обзиром на то да судска пракса још није усаглашена по овом питању, како би правосудни систем који се финансира из наплате судских такси могао функционисати.

За странке је у ситуацији неусаглашене праксе, у погледу застарелости, сигурније платити таксу и не излагати се могућности плаћања казнене таксе која таксену обавезу увећава за пола основне таксе.

Супротстављени интереси правне сигурности и извесности у погледу обавеза грађана према држави и интереса државе у наплати судских такси које су прописане, морају се, циљно и системски тумачећи одредбе члана 8. Закона о судским таксама, језички учинити извесним, па је неопходно усаглашавање судске праксе о овом спорном питању правне природе прописаног рока за наплату судске таксе.