Новоустановљени основ за одређивање притвора, по новом ЗКП-у, са свим постављеним условима који се морају остварити, вештачка је творевина и треба га претворити у обавезни основ за одређивање притвора, а по висини прописане казне затвора за конкретно кривично дело
Законик о кривичном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, 101/11, 121/12 и 55/14, у даљем тексту: ЗКП), који се примењује од 1. октобра 2013. године, у глави VIII садржи мере које се примењују за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка.
У члану 188. наведене су врсте мера, а то су: позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем, посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор.
Очигледно, притвор је најтежа мера, а приликом његовог одређивања мора се водити рачуна о постојању и остварењу стриктних законских услова (члан 210. ст. 1. ЗКП-а). Осим тога, законска је обавеза свих органа – учесника у кривичном поступку, да поступају с нарочитом хитношћу и да се трајање притвора сведе на најкраће неопходно време (члан 210. ст. 2. ЗКП-а), као и да се притвор укине чим престану разлози на основу којих је био одређен.
У члану 211. ст. 1. тач. 1–4) ЗКП-а наведени су разлози за одређивање притвора, а за све њих основно је правило да се притвор може одредити када постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело (у питању је алтернативни разлог за одређивање притвора). Члан 211. ст. 1. тач. 4) ЗКП-а гласи: „Притвор се може одредити ако је за кривично дело које му се ставља на терет, прописана казна затвора преко 10 година, односно казна затвора преко пет година за кривична дела са елементима насиља, или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступкаˮ.
Овде је законодавац предвидео два критеријума за одређивање притвора. Прво, прописану казну затвора (а то је преко 10 година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља) и друго, изречену казну, пресудом првостепеног суда (пет година затвора или тежа казна). У оба случаја мора се остварити и следећи услов, а то је да су начин извршења или тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Дати услови у цитираном члану постављају неколико озбиљних питања, а који се могу свести на закључак о оправданости постојања овог основа за одређивање притвора, на начин како је формулисан.
Прво, могу ли се мешати обавезни и факултативни основ за одређивање притвора, а с гледишта теорије кривичног права и законодавне технике? Друго, шта је то јавност и њено узнемирење? Треће, какав степен узнемирења јавности мора да постоји и до када, да би се притвор одредио?
Уочљиво је да је у већ поменутом члану наведен и факултативни и обавезни основ за одређивање притвора, што се не може бранити ни из теоријског аспекта нити нужношћу законодавца да тако поступи. Наиме, прописана казна затвора од 10 година или тежа казна увек је до сада била обавезан основ за одређивање притвора и она је нужна ради присуства окривљеног и несметаног вођења кривичног поступка, а притвор који се одреди по основу изречене казне затвора односи се на обезбеђење и остварење услова за извршење казне и то му је циљ.
За разлику од овог основа за одређивање притвора у општем – редовном кривичном поступку, интересантно је поређење са чланом 498. ст. 1. ЗКП-а који се односи на скраћени поступак, а у којем је наведено „да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје неки од разлога из члана 211. ст. 1. тач. 1–3) овог Законика и ако је окривљеном изречена казна затвора од пет година или тежа казна и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног делаˮ.
Иако се овде ради о другим основима одређивања притвора, законодавац је нејасно изречену казну затвора „везаоˮ за оправданост и постојање тешких околности кривичног дела. Дакле, шта је овде „оправданостˮ и кључно питање – зашто се овде тешке последице кривичног дела не везују за „узнемирење јавностиˮ.
И овај разлог, по нашем мишљењу, доводи у сумњу оправданост постојања поменутог основа за одређивање притвора, а у „у случају узнемирења јавностиˮ.
Када су у питању остали, претходно наведени услови сматрамо да на овом месту не треба анализирати шта је то начин извршења или тежина последице кривичног дела, јер је то и у теорији и у судској пракси јасно.
Следећа крупна недоумица, а што, такође, доводи у сумњу постојање овог законског основа за одређивање притвора јесте формулација да су начин извршења или тежина последице кривичног дела довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Пре свега – шта је то јавност и која је јавност узнемирена?
Уочљиво је да у члану 2. ЗКП-а који носи наслов „Значење изразаˮ не постоји појам „јавностˮ и није наведено шта се под тим појмом подразумева. У таквој ситуацији морамо се позвати на логику и животно резоновање.
Како судови воде кривичне поступке на територији Србије, очигледно је реч о српској, односно домаћој јавности, а с обзиром на то да се исти кривични поступак води у одређеном суду, онда је у питању и локална јавност.
Начин извршења или тежина последице кривичног дела мора последично да доводе до узнемирења јавности, а потом да „тако узнемирена јавностˮ може да угрози несметано и правично вођење кривичног поступка.
Шта је то узнемирење јавности, каквог степена треба да буде, да би, као такво, угрозило несметано и правично вођење кривичног поступка?
Интересантно је да законодавац не говори о „степенуˮ узнемирења јавности, а које као такво може да угрози несметано и правично вођење кривичног поступка.
На основу наведеног, сматрамо да услед непостојања степена узнемирења (на пример, да је наведено „знатно узнемирењеˮ) постоји и лутање и непрецизност код одређивања овог основа за притвор.
Сигурно је да узнемирење јавности мора бити повећано, односно да превазиђе уобичајено узнемирење, а осим тога оно мора постојати у моменту доношења одлуке о одређивању притвора, као и код доношења одлуке о његовом продужењу.
О томе говори и судска пракса:
– У Решењу Апелационог суда у Београду, Кж 208/12 од 21. 5. 2012, наведено је да узнемирење јавности по свом обиму и интензитету мора да превазилази уобичајено узнемирење које је иначе по правилу присутно у свим предметима у којима се суди за тешка кривична дела;
– У Решењу Апелационог суда у Београду Кж 245/12 од 8. 6. 2012, наведено је да приликом оцене да ли је дошло до узнемирења јавности, суд треба да цени не само да ли тренутно постоји узнемирење јавности већ и то да би, уколико би оптужени били пуштени на слободу, узнемирење јавности било повећано, чиме би било угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка;
– У Решењу Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 171/14 од 11. 2. 2014, наведено је да је првостепени суд у образложењу само изнео чињенице везане за конкретне противправне радње које се окривљеном стављају на терет и последице предметног кривичног дела које су објективно подобне да доведу до узнемирења јавности, при томе губећи из вида чињеницу да узнемирење јавности мора бити таквог квалитета да може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, као и да то оно траје и постоји у моменту доношења одлуке о продужењу притвора;
– У Решењу Апелационог суда у Београду, Кж 56/12 од 14. 2. 2012, наведено је да за продужење притвора није довољно да је до узнемирења јавности дошло у одређеном временском тренутку, већ је потребно да оно траје и да постоји и у моменту доношења одлуке о продужењу притвора.
Налазимо да под јавношћу, у смислу наведене кривично-процесне одредбе, не треба сматрати учеснике кривичног поступка, а што је и логично.
О овоме се говори у Решењу Апелационог суда у Београду, Кж 56/12 од 14. 2. 2012, у којем је наведено да се под узнемирењем јавности не може сматрати узнемирење оштећених, без обзира на њихов број.
По нашем мишљењу, из следеће судске одлуке види се прави пример постојања узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка, иако се ту не говори о „знатномˮ узнемирењу јавности, али из бројних предузетих кривично-правних радњи окривљених, на територији више република (у оквиру бивше СФРЈ), то произлази.
У Решењу Вишег суда у Ваљеву, Кв 9/14 од 21. 1. 2014, између осталог, наведено је да имајући у виду начин извршења, који се односи на то да је осумњичени дрогу набављао и ван територије Републике Србије, да ју је довозио, како то у одбрани наводи, из Републике Хрватске, да је у својој кући држао већу количину опојне дроге кокаина у количини од 850 грама, 15 грама хашиша, да се у град довезао другоосумњичени који је код себе имао 1.200 грама марихуане, која је била намењена великом броју конзумената, чиме би били угрожени живот и здравље више лица како на подручју тог града тако и на подручју другог, с тим да је другоосумњичени у својој одбрани навео да је имао намеру да дрогу коју је том приликом купио, прода на територији Републике Српске, па веће налази да је судија за претходни поступак правилно нашао да су наведене околности довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење овог кривичног поступка, због чега су се стекли законски услови за одређивање притвора, према осумњиченима за које је судија за претходни поступак дао потпуне и правилне разлоге.
Нормално је да са окончањем другостепеног поступка, такво узнемирење јавности више не постоји.
У Решењу Апелационог суда у Београду, Кж 2744/13 од 17. 1. 2014, наведено је да је другостепени суд, одлучујући поводом жалбе која је изјављена против пресуде, на претресу преиначио пресуду првостепеног суда и нашао да више не постоји законски основ из члана 211. ст. 1. тач. 4) ЗКП-а, те је притвор према окривљеном укинут. Како окончање кривичног поступка пред другостепеним судом, односно наступање завршне фазе кривичног поступка, процесно не оставља било какву могућност угрожавања несметаног или правичног вођење кривичног поступка, то је ефективно изостао овај законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору, а по основу одредбе члана 211. ст. 1. тач. 4) ЗКП-а, што је одлучено као у изреци.
Управо на следећем примеру из судске праксе, који ћемо детаљније анализирати, показује се колико је основ за одређивање или продужење притвора по члану 211. ст. 1. тач. 4) ЗКП-а просто неухватљив, неодређен, а што ће сигурно, протеком времена довести до његовог укидања и до враћања некадашњег основа, а то је по висини запрећене казне затвора за одређено кривично дело (тзв. обавезни притвор).
Пресудом Вишег суда у Чачку, К 67/13 од 22. 4. 2014, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела тешког дела против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. ст. 2. у вези са чланом 289. ст. 1. КЗ-а и осуђен на казну затвора у трајању од седам година.
Из изреке пресуде произлази да је дана 1. 1. 2011. године управљао возилом под утицајем алкохола у крви (1,34 промила), неприлагођеном брзином, па је возилом сишао ван коловоза на земљани део, потом у корито реке Западне Мораве, при чему је код три лица у возилу наступила смрт, а код четвртог лака телесна повреда.
Важно је указати на то да је у претходном поступку, у овом предмету, првостепени суд једном донео пресуду због истог кривичног дела и исту казну затвора, а која је укинута Решењем Апелационог суда у Крагујевцу.
Решењем Вишег суда у Чачку, Кв 37/14 од 14. 2. 2014, а након доношења нове првостепене пресуде, продужен је притвор окривљеном по основу члана 211. ст. 1. тач. 4) ЗКП-а.
У образложењу је, поред осталог, наведено да је узнемирење јавности било велико, јер се пуне две године није знало ко је критичном приликом управљао моторним возилом. Наведени догађај се догодио 1. 1. 2011. године, доказне радње су трајале пуне две године, док вештачењем ДНК трагова није утврђено да постоји основана сумња да је управо окривљени управљао возилом критичном приликом, те је због тога тек 13. 2. 2013. против њега поднет захтев за спровођење истраге. Осим тога, јавност је упозната и с првом пресудом која је донета у овом кривичном поступку и коју је у целости укинуо Апелациони суд у Крагујевцу. Том пресудом, које више нема, окривљени је био осуђен на казну затвора у трајању од седам година и не задирући у даљи ток поступка, а истовремено поштујући претпоставку невиности, веће налази да би сама чињеница о тежини прве казне, уколико би се окривљени нашао на слободи, могла додатно да угрози несметано и правично вођење кривичног поступка, који би се одразио и у одређеној врсти притиска на одлучивање суда.
Жалба браниоца окривљеног, изјављена против претходно наведеног решења, одбијена је као неоснована решењем Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 245/14 од 24. 2. 2014.
У образложењу наведеног решења стоји да је првостепени суд у побијаном решењу дао довољне и јасне разлоге због којих околности сматра да је дошло до узнемирења јавности и да то узнемирење и даље траје, па су жалбени наводи браниоца окривљеног неосновани. Жалбени навод да се у образложењу побијаног решења наводи да је окривљени ранијом пресудом био осуђен на казну затвора у трајању од седам година, те да сама чињеница о тежини прве казне, може додатно да угрози несметано и правично вођење кривичног поступка, који би се одразио и у одређеној врсти притиска на одлучивање суда. По налажењу Апелационог суда, међутим, поступајући на овај начин првостепени суд није повредио претпоставку невиности, како се то у жалби указује, већ је само указао на ток поступка пре доношења побијаног решења.
Овде додајемо битну околност: аутору рада је познато да на претресу, када је објављена пресуда, као и у претходном поновљеном поступку, нико од јавности није био присутан у судници, чак ни оштећени, није било никаквог посебног обезбеђења судске зграде, окривљени је доведен из притворске јединице Окружног затвора уобичајено улицом уз пратњу полиције, као и у свим ситуацијама када је у питању теже кривично дело.
Када се све ово има у виду, као и садржина цитираних првостепених и другостепених одлука, уочљиво је „лутањеˮ оба суда у давању разлога, а све с циљем да би се оправдао притвор окривљеном, јер по другом основу из члана 211. ст. 1. тач. 1–3) ЗКП-а притвор му се није могао одредити.
Како овде може бити велико узнемирење јавности? Како се велико узнемирење јавности може везати за околност да се две године након саобраћајне незгоде није знало ко је управљао возилом? Какво је то узнемирење јавности када је протекло више од три године од критичног догађаја, када се и у моменту објављивања нове пресуде јавност није интересовала, па чак ни новинари нису били присутни нити су објавили вест о новодонетој пресуди? Какво је то узнемирење јавности, а која није ни постојала приликом објављивања цитиране пресуде? Првостепеном суду нико није писао петицију било које врсте, нико није претио, узнемиравао – једноставно, судско веће је пресудило у мирној атмосфери као и за свако друго теже кривично дело.
А онда и главна „посластицаˮ – како бивша казна затвора од седам година изречена пресудом које нема, може додатно да угрози несметано и правично суђење и како се та околност може одразити у одређеној врсти притиска на одлучивање суда?
Такво закључивање првостепеног суда, другостепени суд је, кроз цитиране одлуке, у целости прихватио.
За оних седам година из пресуде које нема, другостепени суд каже да поступајући на такав начин првостепени суд није повредио претпоставку невиности, већ је указао на ток поступка пре доношења побијаног решења.
На овом месту поставља се озбиљно питање – како другостепени суд сматра да није повређена претпоставка невиности?
Када пресуде нема, онда нема ни казне која је означена у њој, па чак ни раније правне квалификације кривичног дела, а то значи ни раније казне више ништа не значе, будући да поступак тече изнова, а на бази раније поднетог оптужног акта. У новом кривичном поступку може се све променити.
Дакле, у ситуацији када постоји правни основ за одређивање притвора који се везује за некакву јавност, која је неодређена, нејасна, а поготову када је таква јавност узнемирена, прибегава се давању разлога за оправдање постојања притвора, а што је супротно животном и логичном закључивању.
У наставку наводимо још један „свежˮ пример.
Више јавно тужилаштво у Чачку донело је наредбу о спровођењу истраге, Кти 31/14 од 23. 6. 2014, против окривљеног због постојања основа сумње да је извршио кривично дело убиства из члана 113. КЗ-а и кривичног дела недозвољене производње, држања, ношења и промета оружја и експлозивних материја из члана 348. ст. 4. у вези са ст. 1. КЗ-а.
У изреци наредбе, поред осталог, наведено је: Да се окривљени критичног дана састао у кафани с још шест лица, који су његови пријатељи и познаници, да су сви сели за један сто, да није било никакве галаме, расправе, претње, да је окривљени једног тренутка дао једном од сведока који је седео за столом да прочита писмо које је саставио (а односило се на околност да је оштећени – покојни, који је седео за столом позајмљивао новац окривљеном под зеленашком каматом, те је окривљени на поменути начин „паоˮ у огромне дугове), да је у току читања писма оштећени питао окривљеног: „Хоћеш да кажеш да сам ти узимао каматуˮ, те је окривљени тог тренутка извадио пиштољ и у тело оштећеног испалио најмање пет пројектила, код кога је наступила тренутна смрт, а потом је себи уперио пиштољ у браду, другом руком је држао бомбу, претећи да ће се убити, а тек након преговора његов брат, који је такође седео за столом, одузео му је пиштољ и бомбу, након чега је лишен слободе, чиме би описаним радњама извршио кривично дело убиства из члана 113. КЗ-а, а како је истом приликом са собом носио пиштољ и бомбу, чиме би извршио и кривично дело из члана 348. ст. 4. у вези са ст. 1. и 2. КЗ-а.
Према окривљеном је одредио и продужио притвор судија за претходни поступак Вишег суда у Чачку на основу одредбе члана 211. ст. 1. тач. 4) ЗКП-а.
Након протека три месеца од када је лице притворено, стављен је предлог Апелационом суду у Крагујевцу за продужење притвора, па је Апелациони суд у Крагујевцу својим решењем, Кр 104/14 од 8. 9. 2014, продужио притвор на основу члана 211. ст. 1. тач. 4) ЗКП-а за још месец дана, а у образложењу решења наведено је да и Апелациони суд налази да је неопходно продужење притвора окривљеном по поменутом законском основу јер постоји основана сумња да је извршио кривично дело за које је Законом прописана казна затвора преко 10 година, при чему је чињеница да је окривљени основано сумњив да је на јавном месту у угоститељском објекту, у присуству већег броја лица, лишио живота оштећеног испаљивањем већег броја пројектила у његово тело, након чега је одбио да се преда полицији, довела до узнемирења јавности које је таквог квалитета да и према налажењу овог суда може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, због чега је против окривљеног било потребно продужити притвор по овом законском основу.
И у овом случају, постављају се иста питања као и у претходном примеру, али је кључно следеће: реч је о класичном убиству, нема елемената кривичног дела тешког убиства из члана 114. КЗ-а, јер је окривљени док је седео за столом, директно и без промашаја испалио више пројектила у тело оштећеног, па није дошло до „умишљајног довођења у опасност и других лицаˮ, дело је заиста извршено у угоститељском објекту, али уопште није било других гостију. Дакле, само ова околност указује на то да је реч о уобичајеном лишењу живота и очигледно да узнемирење јавности није таквог степена да може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Мишљења смо да је овај закључак јасан и неспоран. Даље, у образложењу цитираног решења наводи се да је окривљени одбио да се преда полицији, па је то довело до узнемирења јавности, а које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Овде се поставља следеће озбиљно питање. Језичким и логичким тумачењем одредбе члана 211. ст. 1. тач. 4) ЗКП-а произлази да само начин извршења кривичног дела или тежина последице кривичног дела, може да доведе до узнемирења јавности, а очигледно биће кривичног дела убиства из члана 113. КЗ-а, за које је окривљени основано сумњив, у виду тежине или последице кривичног дела, нису околности да се „исти није предао полицијиˮ већ је оружје (и пиштољ и бомбу) предао након преговора са својим братом, па онда те околности не могу да доведу до узнемирења јавности, јер се не ради о околностима које се могу везати за извршење кривичног дела или тежине последице кривичног дела, јер је кривично дело – лишење живота – већ извршено.
Додајмо и то да ни у овом поступку апсолутно не постоје посебне мере обезбеђења судске зграде и околине да би се окривљени саслушао, као ни приликом прикупљања осталих доказа. Такође, нема заинтересованих оштећених лица да се посебно интересују за поступак, нема притиска јавности, новинара, једноставно нема никог другог, осим учесника поступка.
То даље значи, да је и у овом случају притвор одређен и продужаван на основу нејасних, непрецизних критеријума, који су у претходним деловима текста описани. То још једном потврђује да је апсолутно довољно, па и у овом случају, да се врати некадашња законска формулација о одређивању притвора јер се ради о основаној сумњи извршења кривичног дела за које је предвиђена казна затвора преко 10 година, без постојања других критеријума који се морају остварити.
[signoff]
МОГУЋЕ УКИДАЊЕ ОВОГ ОСНОВА
У време писања овог чланка аутору је постао доступан поднесак Вишег суда у Београду, с текстом аутора судије Владимира Вучинића, председника посебног одељења Вишег суда у Београду, у коме је наведено у наслову: „Спорна питања и одговор Апелационог суда у Београду у вези са околностима које могу довести до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступкаˮ, с постављеним питањем, које су то околности које могу довести до узнемирења јавности, па је дат одговор судије Апелационог суда у Београду „да ће наведени основ за одређивање притвора у изменама и допунама ЗКП-а бити укинутˮ.
Наведени поднесак само је потврда ауторовог размишљања и датог приказа да је поменути основ за одређивање притвора, са свим постављеним условима који се морају остварити, вештачка творевина и да га треба претворити у обавезни основ за одређивање притвора, а по висини прописане казне затвора за конкретно кривично дело.
[/signoff]