Промене које су уведене новим Закоником о кривичном поступку утицале су на одредбе о притвору у смислу рестриктивније примене овог кривичноправног института, а све у интересу потпунијег поштовања права окривљеног на одбрану и кроз уважавање стандарда међународних конвенција о људским правима и правима окривљених у кривичним поступцима који се против њих воде
Притвор представља једну од мера за обезбеђење присуства окривљеног током кривичног поступка и за несметано вођење поступка. Поред притвора, у ове процесне мере, према решењу у нашем позитивном кривичнопроцесном законодавству, спадају: позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем, напуштања места боравишта, јемство и забрана напуштања стана.
Притвор, односно превентивно лишење слободе, јесте ultima ratio – најстрожа мера за обезбеђење присуства окривљеног, будући да се путем ње привремено, али најдубље, задире у права и слободе човека и то у тренутку када постоји само одређени степен сумње да је лице учинило кривично дело за које се терети. Уставом Републике Србије јемчи се право на личну слободу и безбедност, док се лишење слободе допушта само у случајевима који су предвиђени законом, а у складу с тим члан 30. ст. 1. предвиђа да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Несумњиво је да се овом процесном мером доприноси ефикаснијем сузбијању криминалитета, као једном од важних циљева савремених кривичних поступака, али истовремено неизбежно се ограничавају и права личних слобода окривљеног, па је предострожност у примени ове мере неопходна. Да би се ограничења зајемчених права грађана свела на најмању могућу меру, важећим Закоником о кривичном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013 и 45/2013, у даљем тексту: ЗКП), предвиђена су бројна ограничења и искључивост у примени притвора, као најтеже мере за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка.
На изузетност ове мере, законодавац јасно упућују кроз одредбе ЗКП-а, најпре предвиђањем дужности да орган који води поступак трајање притвора сведе на најкраће неопходно време и ову меру не примењује ако се иста сврха може постићи блажом мером. Хитност поступања у предметима у којима се лице налази у притвору, намеће обавезу ефикаснијег и бржег вођења кривичног поступка свим органима који воде поступак, а која се у пракси своди на заказивање радњи у кратком року и поступање с нарочитом хитношћу. Најосетљивије питање у примени мере притвора, међутим, односи се на придржавање законом предвиђених услова за одређивање и трајање притвора.
Разлози за одређивање притвора
Разлози, односно основи за одређивање притвора обухватају законом предвиђене услове (члан 211. ст. 1. ЗКП-а) који морају бити испуњени како би се ова мера обезбеђивања присуства окривљеног у конкретном кривичном поступку могла применити. Да би се, међутим, утврдило постојање неког од законских основа, неопходно је постојање материјалноправног основа за одређивање притвора, тј. постојање основане сумње да је лице извршило кривично дело које му се ставља на терет.
Основана сумња представља општи основ и она мора бити свеобухватно цењена у светлу свих расположивих доказа и утврђених чињеница, што у пракси често наилази на потешкоће. То се нарочито односи на фазу истраге када је за доношење наредбе о спровођењу истраге потребно постојање основа сумње (скуп чињеница које посредно указују на то да је неко лице извршило кривично дело) да је неко лице извршило кривично дело, док је у истом тренутку за одређивање притвора неопходно постојање већег степена сумње – основана сумња (скуп чињеница које непосредно указују на то да је неко лице извршило кривично дело), што изискује обавезу органа који одређује притвор да посебно образложи и поткрепи доказима овај материјалноправни основ. Будући да је ЗКП-ом предвиђено да се потврђивањем оптужнице утврђује оправдана сумња да је окривљени извршио кривично дело, што је већи степен сумње од оне која се предвиђа за постојање притвора, поставља се питање да ли је у овој фази поступка за одлуку о притвору потребно образлагати оправдану сумњу као материјалноправни основ. У пракси судова, у одлукама о притвору након потврђивања оптужнице утврђује се постојање управо оправдане сумње да је лице извршило кривично дело. У прилог овом схватању говори и новина у ЗКП-у која је предвиђена одредбом члана 216. ст. 4, у којој се предвиђа могућност да притвор, након потврђивања оптужнице, буде укинут због тога што нема основа за сумњу да је лице извршило кривично дело, што индиректно овлашћује орган који одлучује о притвору да цени доказе и чињенице који указују на то да је лице извршило кривично дело.
Да би се неком лицу одредио притвор, поред овог материјалног основа, мора да постоји макар и један из друге групе законом предвиђених основа, који су по својој природи процесноправни. У ЗКП-у су предвиђена 4 основа за одређивање притвора.
- Опасност од бекства
У члану 211. ст. 1. тач. 1) ЗКП-а прописано је да се притвор може одредити против лица, уколико се крије, или се не може утврдити његова истоветност, или ако у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства. Законски основи, садржани у овој одредби, имају за циљ да обезбеде присуство окривљеног у кривичном поступку. Бројне су околности које у конкретном случају могу указивати на опасност од бекства. Скривање окривљеног као један од показатеља постојања опасности од бекства, које законодавац посебно издваја, као и друге околности које указују на ову опасност суд цени у сваком конкретном случају. У пракси, суд узима у обзир околности попут честог мењања боравишта, непријављивање пребивалишта или боравишта лица која поседују више држављанстава, центар животних активности који је везан за место у којем лице нема пребивалиште нити боравиште, поседовање фалсификованих исправа, постојање међународне потернице према неком лицу и сл. Осим ових околности које по својој природи указују на опасност од бекства, суд, међутим, може узети у обзир и понашање окривљеног након извршеног кривичног дела, па тако напуштање лица места после проузроковане саобраћајне незгоде може указивати на опасност од бекства у кривичном поступку.
У погледу околности утврђивања идентитета, односно истоветности лица, који је неопходан услов да би се водио кривични поступак, није спорно да уколико није могуће утврдити прави идентитет лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело то представља довољан основ да се према њему одреди притвор. Може се догодити да се идентитет неког лица не може са сигурношћу утврдити због непоседовања личних докумената (личне карте, пасоша, возачке дозволе). ЗКП-ом је изричито предвиђено, у члану 211. ст. 2, да притвор који је одређен само због тога што се не може утврдити истоветност лица, траје док се истоветност не утврди (на пример, препознавањем од грађана који имају личне исправе).
Избегавање доласка на главни претрес, некада самосталан основ из члана 142. ст. 1. тач. 4) ЗКП-а из 2009. године, представља законски разлог који се, такође, предвиђа одредбом члана 211. ст. 1 тач. 1) ЗКП-а. За постојање овог законског основа потребно је да се ради о лицу које има својство оптуженог, а то својство се стиче у тренутку потврђивања оптужнице, као и да очигледно избегава да дође на главни претрес. Овај основ према одредбама ЗКП-а који је престао да важи, имао је обавезан услов да је оптужени уредно примио позив, док важећим ЗКП-ом није предвиђен овај услов, већ је довољно да оптужени својим понашањем очигледно избегава да дође на главни претрес. Постојање очигледног избегавања оптуженог да дође на главни претрес јесте питање фактичког карактера, које суд цени у сваком конкретном случају, узимајући у обзир све релевантне чињенице. У пракси, то ће најчешће бити случај када оптужени неоправдано изостаје с главних претреса и предузима радње које воде одуговлачењу поступка. Ретке су ситуације када се на основу једног недоласка, по уредно примљеном позиву, може сматрати да неко лице очигледно избегава да дође на главни претрес. У члану 211. ст. 2. ЗКП-а предвиђен је и фактички рок до кога притвор одређен из овог разлога може трајати – најкасније до објављивања пресуде.
- Опасност од доказне опструкције
У члану 211. ст. 1. тач. 2). ЗКП-а, законодавац предвиђа да се притвор може одредити против лица ако постоје околности које указују на то да ће уништити, сакрити, изменити, или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела, или ако особите околности указују на то да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче. Ометање поступка, према одредбама овог члана, може бити како у односу на материјалне доказе, тако и у односу на личне изворе доказа – сведоке, саучеснике, или прикриваче. Опасност да ће окривљени утицати на неиспитане сведоке представља најчешћи вид ометања кривичног поступка, па је у пракси чест случај одређивања притвора управо из ових разлога. Због самог тока кривичног поступка, међутим, овај основ егзистира углавном у истражној фази поступка када се прикупљају материјални докази и испитују сведоци. Уколико је притвор одређен само због постојања околности које указују на опасност од доказне опструкције, без обзира на то да ли је у питању колузиона опасност (утицај на личне изворе доказа, односно на сведоке) или недозвољено утицање на материјалне доказе, он може трајати најдуже док се не обезбеде докази због којих је и одређен.
Околности које указују на опасност да ће окривљени уништити, сакрити, изменити, или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или утицати на сведоке, саучеснике или прикриваче могу бити различите природе – постојање још неких материјалних доказа, за које се верује да их је окривљени сакрио или да зна где се налазе, наговарање, потплаћивање, претња, уцена, застрашивање од стране окривљеног или предузимање других радњи које за циљ имају вршење притиска на сведока да не сведочи или промени исказ, завада са саокривљенима који нису дали исказ и сл. У сваком случају, за постојање овог основа није довољно да се установи апстрактна могућност окривљеног да на слободи може утицати на сведоке, већ је потребно навести конкретне околности и радње окривљеног које би потврдиле постојање ове опасности.
- Опасност да ће окривљени поновити дело
Одредбом члана 211. ст. 1. тач. 3) ЗКП-а предвиђено је да се притвор може одредити против лица ако постоје особите околности које указују на то да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети. За разлику од осталих законом предвиђених основа, чији је циљ обезбеђење присуства окривљеног у току кривичног поступка и несметано вођење истог, сврха притвора одређеног због овог законског основа јесте и постизање одређених специјално превентивних циљева. Строго лeгалистички гледано, оваква одредба закона није у потпуности усклађена са чланом 30. ст. 1. Устава Србије који прописује да лице може бити притворено само на основу одлуке суда ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. С друге стране, међутим, у ширем смислу, понављање кривичног дела може имати негативних ефеката на вођење кривичног поступка.
Када се говори о особитим околностима које указују на то да ће окривљени поновити кривично дело, суд мора имати у виду како личност окривљеног, његово раније понашање, тако и околности у вези с кривичним делом. Међу околности које се најчешће јављају у пракси, као показатељи оправдане бојазни да ће неко лице поновити кривично дело, спадају ранија осуђиваност, коју треба посматрати у вези с врстом кривичног дела (да ли је истоветно или се ради о истом битном обележју кривичног дела) и протеком времена од осуде, затим, личност чиниоца, његово занимање, приходи које остварује и сл. Када је у питању нови основ, новина коју доноси ЗКП јесте околност да ће окривљени поновити дело у кратком временском периоду, што представља фактичко питање. Наиме, интенција законописца највероватнија је ишла у смеру ограничења примене овог основа и конкретизовања опасности да ће окривљени поновити кривично дело, односно наставити с вршењем кривичних дела. По овом решењу, притвор се може одредити само уколико у конкретном случају постоје околности које указују на то да ће окривљени у кратком периоду, дакле, непосредно након извршења кривичног дела поновити кривично дело. Као околности које поткрепљују бојазан да ће у кратком периоду окривљени поновити кривично дело, у досадашњој пракси узети су у обзир случајеви када је окривљеном стављено на терет да је извршио неколико кривичних дела у кратком временском размаку, када је окривљени извршио кривично дело у време рока проверавања условне осуде, када је окривљени исказао упорност у предузимању инкриминисаних радњи или их је више пута поновио, личне прилике окривљеног (стиче приходе вршењем кривичног дела), његово здравствено стање (алкохолна зависност која ствара опасност да ће поновити дело) или постојање сталног мотива за извршење кривичног дела (на пример, крађа због егзистенцијалних потреба) и сл. У судској пракси, међутим, установљено је мишљење да чињеница да се против окривљеног води кривични поступак, не указује на опасност да ће окривљени поновити кривично дело, иако би се овде у ствари радило о ситуацији у којој је окривљени показао извесну склоност ка вршењу кривичних дела.
Један од облика овог притворског основа односи се и на постојање особитих околности које указују на то да ће окривљени довршити покушано кривично дело. У овом случају, ради се о кривичним делима која су остала у покушају, али је потребно и постојање још неких околности које би у конкретном случају указале на извесност да ће окривљени довршити кривично дело. Чињеница да су окривљени и оштећени у завади или да живе у истом домаћинству, у судској пракси може представљати особиту околност да ће окривљени поновити кривично дело. Када је реч о постојању опасности да ће окривљени учинити дело којим прети, неопходно је да је реч о претњи која је објективна и озбиљна и упућена одређеном лицу.
- Узнемирење јавности
Ранији законски основи предвиђени чланом 142. ст. 1. тач. 5) и 6) ЗКП-а, сада су замењени новим законским основом (члан 211. ст. 1. тач. 3) ЗКП-а) који је уведен у наше кривично законодавство, а који сада предвиђа да се притвор може одредити уколико је за кривично дело које се окривљеном ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година са елементима насиља, или је окривљеном изречена казна затвора од пет година и тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела довели су до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Објективни услов овог законског основа – запрећена казна затвора и изречена казна затвора остао је неизмењен, док је примена ове одредбе проширена и на ситуације када је запрећена казна затвора преко пет година, а у питању је кривично дело са елементима насиља.
Други услов јесте да су начин извршења или тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Када је дошло до тзв. узнемирења јавности, представља питање које у пракси ствара највеће потешкоће у примени овог притворског основа. Несумњиво је да установљавање овог притворског основа није процесне природе, већ представља неки вид заштите грађана од узнемиравања, односно очување јавне безбедности која би могла да буде нарушена услед начина извршења и последица кривичног дела. С једне стране, то би био случај када би, на пример, окривљени извршио кривично дело силовања или убиства, поготово ако има више оштећених, или је дело учињено на нарочито свиреп или понижавајући начин, где би међу људима могао да завлада страх или паника, уколико би учинилац остао на слободи. С друге стране, узнемирење јавности мора бити такво да у конкретном случају може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, дакле, овде је по среди заштита права окривљеног на несметано и правично вођење кривичног поступка. Реч је о ситуацијама у којима је узнемирење јавности, односно притисак јавности био у тој мери изражен да би то угрозило несметано и правично вођење кривичног поступка. Сама чињеница да је окривљени извршио кривично дело и да се против њега води кривични поступак и поред постојања претпоставке невиности, код људи може изазвати бурне реакције, демонстрације, протесте или жељу за осветом, што би створило „атмосферу линча” услед чега не би било могуће „несметано вођење кривичног поступка”.
Узнемирење јавности, по становишту досадашње судске праксе, мора постојати у тренутку када је окривљени извршио кривично дело, али и у тренутку доношења решења о одређивању притвора и продужењу притвора, што је у неким случајевима мање вероватно. Наиме, узнемирење грађана и неког круга лица може трајати један период, али с временом оно губи на интензитету. На пример, код кривичних дела ратних злочина, након вишедеценијског протека времена од извршења кривичног дела до почетка вођења поступка, није очекивано да ће у току вођења кривичног поступка у великој мери постојати узнемирење јавности. Ово тим пре, што је у једној одлуци другостепеног суда заузето становиште да се под узнемирењем јавности не може сматрати узнемирење оштећених, без обзира на њихов број.
У сваком случају, увођење овог притворског основа у пракси је изазвало доста дилема и контроверзи, што и не треба да изненади, нарочито ако се има у виду да је овај законски основ, у скоро идентичној формулацији, већ био предвиђен одредбом ЗКП-а из 1976. године, а коју је Савезни уставни суд прогласио неуставном (СУС IУ бр. 112/00 од 7. 12. 2000).
Одлучивање о притвору у кривичном поступку
До извесних новина у поступку одлучивања о притвору неминовно је морало доћи с обзиром на промену концепта кривичног поступка и увођење тзв. тужилачке истраге. Одлуку о одређивању притвора доноси суд искључиво на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности. Ово је и логично решење будући да је сада тужилац орган који руководи истрагом, па је на њему иницијатива у погледу свих истражних радњи укључујући и предлагање да се окривљени задржи у притвору. На основу образложеног предлога тужиоца, судија за претходни поступак, након саслушања окривљеног о разлозима за одређивање притвора, доноси решење о одређивању притвора. Образложени поднесак тужиоца за одређивање притвора, уводи обавезу тужиоца да судији за претходни поступак прикаже чињенице и околности које би јасно указивале како на постојање општег услова – основане сумње да је окривљени извршио кривично дело, тако и на постојање неког од посебних законских основа. По пријему таквог предлога, судија за претходни поступак заказује рочиште за одређивање притвора, на којем се утврђује основаност, односно постојање чињеница и околности битних за доношење одлуке о притвору. Сходно законским прописима, суд најпре утврђује постојање основане сумње да је окривљени извршио кривично дело. С тим у вези цени предлог тужиоца и доказе које је тужилац приложио уз предлог. Овде се може поставити питање да ли судија за претходни поступак, поред тога што испитује да ли је овај општи услов испуњен, може саслушати окривљеног на околности извршења кривичног дела, иако је тужилац већ саслушао окривљеног. С обзиром на постојећу законску легислативу, мишљења смо да судија за претходни поступак може саслушати окривљеног и на ове околности уколико је то неопходно да би се доказало постојање или непостојање основане сумње. Како је, међутим, оваква изјава окривљеног дата пред судијом за претходни поступак само у сврху утврђивања постојања услова за притвор, она се, као доказ о постојању конкретног кривичног дела, не би могла користити у даљем току поступка.
Oдлука о одређивању притвора може се донети и без саслушања окривљеног, ако је окривљени уредно позван и не дође, или се није могло извршити уредно достављање позива (околности из члана 195. ст. 1. тач. 1) и 2) овог ЗКП-а), или ако постоји опасност од одлагања. У том случају, суд ће у року од 48 часова од часа хапшења саслушати окривљеног у складу са одредбама и одлучити да ли ће одлуку о одређивању притвора оставити на снази или укинути притвор. Решење о притвору предаје се окривљеном у часу хапшења, а најкасније у року од 12 часова од часа притварања.
Притвор у истрази
Надлежност за одређивање, продужење и укидање притвора у истрази сада има судија за претходни поступак. Притвор у истрази одређује судија за претходни поступак решењем, по предлогу тужиоца, док се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца. На решење о одређивању притвора дозвољена је жалба већу (члан 21. ст. 4), које одлуку доноси у року од 48 часова. У ЗКП-у се више не предвиђа институт неслагања између судије и тужиоца, али уколико судија за претходни поступак одбије да одреди притвор према окривљеном, тужилац има право жалбе о којој одлучује веће (члан 21. ст. 4), чиме је у суштини иницијатива о решавању овог „сукоба” само пренета на тужиоца.
На основу решења судије за претходни поступак, окривљени се може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе. Судија за претходни поступак дужан је да, и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана, испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора. Трајање притвора до преиспитивања у овој фази поступка промењено је на дане, па се контрола притвора уместо на месец дана врши на 30 дана. По истеку рока од 30 дана, судија за претходни поступак може продужити притвор само уколико је потребно предузети још неке истражне радње. Након истека три месеца од дана лишења слободе, на образложени предлог јавног тужиоца, веће непосредно вишег суда (члан 21. ст. 4) може, из важних разлога, продужити притвор највише за још три месеца. Законодавац није предвидео који су то важни разлози због којих се притвор може продужити за још три месеца, али у пракси до продужења притвора, у овом случају, најчешће долази у кривичним поступцима који су комплексни, с више окривљених, где је потребно предузети више истражних радњи, испитати већи број сведока или када је отежано прибављање и обезбеђивање материјалних доказа. За разлику од ранијег решења, нови ЗКП више не захтева да продужење притвора за још додатна три месеца буде ограничено само за кривична дела за која је запрећена казна преко пет година. Разлог за овакву измену треба тражити у измени запрећене казне за кривична дела за која се води скраћени поступак (до 8 година затвора). Након истека рока од шест месеци, уколико се оптужница не подигне, притвор се више не може продужити, већ ће се окривљени пустити на слободу.
Притвор након подизања оптужнице
Од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, веће је надлежно за доношење одлуке о одређивању, продужењу или укидању притвора. Решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси се по службеној дужности или на предлог странака и браниоца. Иако ЗКП посебно помиње само предлог тужиоца за одређивање притвора, и право жалбе коју тужилац има на одлуку о његовом предлогу, бранилац и окривљени у току целог кривичног поступка могу предложити укидање притвора. Овде се јавља дилема да ли је на одлуку о одбијању предлога браниоца дозвољена жалба непосредно вишем суду или не. Наиме, за разлику од ранијег решења где је изричито искључено право жалбе на одлуку о одбијању предлога за укидање притвора, у важећем ЗКП-у таква одредба није унета. Доследна примена правила да је жалба увек дозвољена осим ако није изричито искључена, говори у прилог становишту да је жалба у овом случају дозвољена. Имајући у виду, међутим, да предлог за укидање притвора, бранилац и окривљени могу неограничени број пута поднети суду на одлуку, мало је вероватно да је интенција законописца била да се притвор преиспитује, преко ожалбених одлука о предлогу за укидање притвора, и ван предвиђених рокова за контролу притвора.
По пријему оптужнице у суд, веће је дужно да одмах, а најкасније у року од 48 часова, одлучи по предлогу тужиоца стављеном у оптужници, да се према окривљеном одреди притвор, односно да се исти одмах пусти на слободу. Уколико се окривљени већ налази у притвору, а у оптужници није стављен такав предлог, веће у року од три дана од пријема оптужнице преиспитује да ли још увек стоје разлози за притвор. У даљем току поступка, веће ће испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде. И у овој фази поступка преиспитивање притвора на месеце замењено је преиспитивањем притвора на дане. Притвор који је одређен или продужен може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди. Уколико је, међутим, окривљени ослобођен од оптужбе или је оптужба одбијена или ако је оглашен кривим а ослобођен од казне или је осуђен само на новчану казну, на казну рада у јавном интересу или на казну одузимања возачке дозволе или му је изречена судска опомена или је условно осуђен или је због урачунавања притвора казну већ издржао или је оптужба одбачена, веће ће укинути притвор и оптуженог пустити на слободу.
Уместо закључка
Промене које су уведене новим ЗКП-ом, утицале су на одредбе о притвору у смислу рестриктивније примене овог кривичноправног института, а све у интересу потпунијег поштовања права окривљеног на одбрану и кроз уважавање стандарда међународних конвенција о људским правима и правима окривљених у кривичним поступцима који се против њих воде.
Увођење формалног елемента у примени ове процесне мере, кроз обавезу тужиоца да образложи предлог за одређивање притвора и судији пружи конкретне доказе о постојању законом предвиђених услова за његово одређивање, као и неопходност постојања већег степена сумње у ранијим фазама поступка, од оног степена који је потребан за покретање истраге према неком лицу, најзад и ограничавање и прецизирање појединих законских основа за одређивање притвора, само су неке од значајних измена које првенствено имају за циљ да притвор у кривичном поступку сведу на крајње средство, онда када се обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку не може остварити ниједном другом мером.
Да ли ће се доследном применом ових одредаба то и постићи, судска пракса ће кроз одлуке показати.