Привремена мера кроз судску праксу привредних судова

Привремена мера je, као мера обезбеђења, у овом случају обрађена кроз примере нове судске праксе привредних судова.

 

Циљ привремене мере је обезбеђење испуњења потраживања уколико је остварење потраживања у опасности.

Из образложења:

Одредбом члана 449. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” бр. 106/2015) прописано је да се привременом мером обезбеђује новчано или неновчано потраживање чије постојање извршни поверилац учини вероватним.

У конкретном случају тужилац је поднео тужбу са предлогом за одређивање привремене мере којом ће се туженој забранити употреба, отуђење и оптерећење покретних ствари које су таксативно наведене у самом предлогу. Привремена мера је поднета ради обезбеђења неновчаног потраживања. У самом предлогу тужилац је навео да је власник покретних ствари чије обезбеђење тражи, да је са туженом био у пословном односу по основу закљученог усменог уговора о закупу истих ствари, да је уговор раскинуо дописом који је упутио туженој дана 8. 11. 2017. године, да тужена није вратила покретне ствари које су биле предмет закупа, те да тужилац има сазнања да се наведене ствари налазе код другог предузетника, при чему се таквом употребом умањује вредност истих, а тужилац доводи у ситуацију да је онемогућен да оствари своје неновчано потраживање.

Првостепени суд доноси решење којим одбија предлог за одређивање предложене привремене мере. Такво решење суд доноси без одржавања рочишта и пре него што је тужба туженом уручена. Првостепени суд наводи да тужилац није пружио доказ да је са туженом био у пословном односу по основу закљученог уговора о закупу, пренебрегавајући чињеницу да уговор о закупу није формални уговор, као и да је закупац дужан да закупљену ствар чува и да је по престанку закупа врати закуподавцу неоштећену. Такође, првостепени суд наводи да тужилац није учинио вероватним своје потраживање нити опасност да би, без одређивања предложене привремене мере, тужена знатно отежала или онемогућила тужиоцу реализацију свог неновчаног потраживања.

Одредбом члана 460. став 1. тачка 1. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је да ради обезбеђења неновчаног потраживања може да се одреди свака мера којом се постиже сврха обезбеђивања, а нарочито забрана извршном дужнику да отуђи односно оптерети покретне ствари које су предмет потраживања извршног повериоца и по потреби њихово одузимање од извршног дужника и поверавање на чување извршном повериоцу или другом лицу или судском депозиту.

Првостепени суд није дао јасне разлоге због чега је одбио предложену привремену меру у ситуацији када тужилац тврди да је тужена предала ствари чији је он власник другом правном лицу, тако да је стога могућност остварења потраживања тужиоца отежана и знатно онемогућена, што не искључује могућност да тужена ствари отуђи или оптерети пре доношења правоснажне одлуке о тужбеном захтеву тужиоца.

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 56/18 од 26. 1. 2018, укинуто Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 1104/18 од 14. 2. 2018)

 

 

Суд неће одредити привремену меру по правилима извршног поступка уколико предлагач може да оствари заштиту својих права у стечајном поступку.

Из образложења:

Одредбом члана 447. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” бр. 106/2015) прописано је да суд може да одреди привремену меру пре, у току или после судског или управног поступка, па све док извршење не буде спроведено, док је ставом 2. истог члана прописано да, поред обезбеђења потраживања која се састоје од давања, чињења, нечињења или трпљења, привремена мера може да се одреди и ради обезбеђења потраживања која се састоје од захтева за утврђење постојања односно непостојања неког права или правног односа, повреде права личности и истинитости односно неистинитости неке исправе или од захтева за преображај неког материјалног или процесног односа.

У конкретном случају предлагач је тражио да се привременом мером противнику предлагача забрани отуђење покретних ствари продајом која је заказана за 28. 11. 2017. године у стечајном поступку који се води над противником предлагача у предмету Привредног суда у Пожаревцу Ст. 5/2017, као и свака даља продаја покретних ствари до окончања поступка по захтеву предлагача. Захтев се заснива на чињеници да је дана 31. 5. 2017. године као правно лице у стечајном поступку купио привредно друштво ФЖВ „Ж.” Смедерево у стечају, при чему је 12. 1. 2017. године на адресу АД ФЖВ „Ж.” Смедерево стигло обавештење противника предлагача о намери, плану, начину и роковима продаје покретних ствари, и то побројане опреме – машина, залиха материјала, залиха готових производа и монтажних објеката, као и да предметна имовина није имовина противника предлагача. Предлагач је навео да је учинио вероватним постојање свог потраживања, тако да би продајом имовине предлагача која је пописана као наводна имовина противника предлагача, предлагач претрпео ненадокнадиву штету.

Првостепени суд је одбацио предлог за одређивање привремене мере, образлажући своју одлуку тиме да је правни пут за заштиту права предлагача, као заинтересованог лица, од предложене продаје имовине у стечајном поступку другог привредног друштва уређено Законом о стечају, те да не постоји процесноправна могућност да заинтересовано лице спречи продају имовине тако што ће исходовати привремену меру забране заказане продаје у извршном поступку одређивањем привремене мере. Такође, првостепени суд закључује да не постоје услови за одређивање привремене мере који су прописани одредбом члана 449. Закона о извршењу и обезбеђењу, нити је предложена привремена мера за обезбеђење неновчаног потраживања која је прописана одредбом члана 460. Закона о извршењу и обезбеђењу. Правни пут који је предлагач изабрао није правни пут за заштиту његовог права, већ заштиту права на улагање примедбе на предложену продају у стечајном поступку који се води над противником предлагача.

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, И. 43/17 од 16. 11. 2017, потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Иж. 1756/17 од 20. 12. 2017)

 

Да би се одредила привремена мера за обезбеђење неновчаног потраживања, извршни поверилац, осим вероватноће постојања потраживања, мора да учини вероватним и то да би, без привремене мере, испуњење његовог потраживања било осујећено или знатно отежано или да ће бити употребљена сила или настати ненадокнадива штета (опасност по потраживање).

Из образложења:

Одредбом члана 449. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” бр. 106/2015) прописано је да извршни поверилац, да би се одредила привремена мера за обезбеђење неновчаног потраживања, осим вероватноће постојања потраживања, мора да учини вероватним и то да би, без привремене мере, испуњење његовог потраживања било осујећено или знатно отежано или да ће бити употребљена сила или настати ненадокнадива штета (опасност по потраживање).

У конкретном случају тужилац је поднео предлог за одређивање привремене мере којим је тражио да се туженом забрани да отуђи и оптерети непокретност ближе описану у самом предлогу, као и да РГЗ СКН Велика Плана изврши упис забележбе забране у катастар непокретности, са предлогом да привремена мера траје до окончања овог парничног поступка. Привредни суд у Пожаревцу је својим решењем од 26. 8. 2016. године усвојио предложену привремену меру, утврђујући да су испуњени услови прописани одредбом члана 449. Закона о извршењу и обезбеђењу за одређивање предложене привремене мере за обезбеђење неновчаног потраживања. Тужилац је учинио вероватним постојање свог неновчаног потраживања, права на државину у време када је рачун тужиоца био блокиран и када је вођен предстечајни поступак над тужиоцем. Такође, тужилац је учинио вероватним постојање опасности по своје потраживање, имајући у виду да је извршен упис хипотеке у катастру непокретности дана 30. 3. 2016. године, да је поравнање закључено 20. 4. 2016. године и да је истог дана извршен упис у катастру непокретности, у време блокаде рачуна тужиоца и након што је поднет предлог за покретање стечајног поступка.

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 361/16 од 26. 8. 2016, потврђено Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 5496/17 од 29. 11. 2017)

 

 

Да би се одредила привремена мера за обезбеђење новчаног потраживања, осим вероватноће постојања потраживања, поверилац мора да учини вероватним и да ће, без привремене мере, извршни дужник осујетити или знатно отежати наплату потраживања.

Из образложења:

Одредбом члана 449. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” бр. 106/2015) прописано је да се привременом мером обезбеђује новчано или неновчано потраживање чије је постојање извршни поверилац учинио вероватним, док је ставом 2. истог члана прописано да извршни поверилац, да би се одредила привремена мера за обезбеђење новчаног потраживања, поред вероватноће постојања потраживања, мора да учини вероватним и да ће, без привремене мере, извршни дужник осујетити или знатно отежати наплату потраживања тиме што ће своју имовину или средства отуђити, прикрити или на други начин њима располагати (опасност по потраживање).

У конкретној правној ствари тужилац је предложио одређивање привремене мере ради обезбеђења новчаног потраживања тако што је тражио да се првотуженом забрани обављање пекарске делатности у предметном пословном простору. Предложена привремена мера нема карактер мере за обезбеђење новчаног потраживања јер истом не може да се постигне сврха обезбеђења новчаног потраживања. Сама привремена мера, поднета током парничног поступка, служи за обезбеђење главног захтева који је предмет самог спора и везана је за њега, те не може да служи обезбеђењу или остварењу неких других права која нису предмет спора. Забрана обављања привредне делатности, која се предложеном привременом мером тражи, за последицу може да има наступање штете за привредног субјекта коме се та забрана изриче, при чему је у супротности са траженим обезбеђењем захтева тужиоца.

Такође, тужилац је предложеном привременом мером тражио и да се заплене новчана средства која се воде на пословном рачуну првотуженог. Првостепени суд је и овако предложену привремену меру одбио, сагледавајући целокупни однос између парничних странака. Тужилац је учинио вероватним своје потраживање према друготуженом, коме је уплатио закупнину у износу од 1.200 евра у динарској противвредности. Међутим, привремена мера је усмерена само према првотуженом, а тужилац није пружио доказе да је испуњен и други услов, а то је постојање опасности за остваривање потраживања, јер тужиоцу остаје могућност да потраживање наплати од лица са којим је био у уговорном односу, а то је друготужени. Управо је исплатом динарске противвредности износа од 1.200 евра том лицу проузрокована евентуална штета на страни тужиоца.

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 302/17 од 1. 8. 2017, потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 4948/17 од 21. 9. 2017)

 

 

Суд неће усвојити предложену привремену меру уколико се њеним одређивањем исцрпљује постављени тужбени захтев.

Из образложења:

Одредбом члана 449. став 1. и 3. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” бр. 106/2015) прописано је да се привременом мером обезбеђује новчано или неновчано потраживање чије је постојање извршни поверилац учинио вероватним. Да би се одредила предложена привремена мера за обезбеђење неновчаног потраживања, извршни поверилац, осим вероватноће постојања потраживања, мора да учини вероватним и да би, без привремене мере, испуњење његовог потраживања било осујећено или знатно отежано или да ће бити употребљена сила или настати ненадокнадива штета, односно да ће наступити опасност по само потраживање.

Одредбом члана 460. Закона о извршењу и обезбеђењу прописане су врсте привремених мера, па уколико тужилац сматра и докаже да постоји опасност да се његово потраживање осујети или знатно отежа, може да предложи одређивање привремене мере, под условом да се тиме не исцрпљује сам тужбени захтев.

У конкретном случају се предложеном привременом мером, која је усвојена од стране првостепеног суда, исцрпљује сам тужбени захтев, који се односи на омогућавање тужиоцу приступа ФМ стерео-предајнику на Карађорђевом брду, на к. п. 3318/2 КО Смедерево, што није дозвољено, јер се усвајањем предложене привремене мере прејудицира исход самог спора, тако да је првостепени суд погрешно заузео правни став да су испуњени услови за одређивање предложене привремене мере.

(Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 289/2017 од 18. 7. 2017, потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 4827/17 од 1. 9. 2017)

 

 

Предлог за одређивање привремене мере у коме нису прецизно наведене идентификације одређених средстава обезбеђења (бројеви бланко сопствених меница, бројеви под којима је хипотека заведена, да ли је оверена и у односу на коју непокретност је усмерена), чију забрану реализације, односно принудне наплате предлагач тражи, не испуњава услове да би се по њему одлучило, тако да га треба одбацити као непотпун.

Из образложења:

У конкретном предлогу овде тужилац је тражио да се забрани било каква наплата путем датих овлашћења по текућем рачуну, односно трајних налога оверених од стране тужиоца и његове пословне банке, затим забрана наплате коришћења бланко сопствених меница тужиоца, забрана наплате две бланко сопствене менице издате од стране оснивача тужиоца З. Ћ. и М. Ћ. из Л., као и забрана активирања хипотеке на непокретностима у својини М. Ћ. из Б., те забрана коришћења односно активирања свих побројаних средстава обезбеђења утврђених у члану 4. Уговора о пословном револвинг оквирном кредиту плус, број 1014115/07 од 6. 7. 2007. године. Правилно је првостепени суд, у односу на овако постављен предлог за одређивање привремене мере, а имајући у виду цитиране одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу, нашао да је овако постављен предлог тужиоца за одређивање привремене мере неподобан за извршење. Тачно је да је одредбама члана 4. Уговора о пословном револвинг оквирном кредиту плус тужилац био у обавези да туженом достави овлашћење по текућем рачуну оверено од стране тужиоца и његове пословне банке, сопствене менице и овлашћење за коришћење истих са клаузулом „без протеста”, сопствене менице оснивача овде тужиоца, такође са овлашћењима, као и да закључи уговор о јемству са трећим лицем „Т.” д. о. о. Б. и обезбеди упис заложеног права извршне вансудске хипотеке на одређеним непокретностима у власништву оснивача тужиоца. Да би се одлучивало о основаности истакнутог предлога за издавање привремене мере, он мора бити усмерен на конкретне радње које је тужилац у поступку извршења овог уговора, односно одредбе члана 4. предузео. Тако је тужилац, да би привремена мера била подобна за извршење, морао да назначи у односу на која овлашћења по текућем рачуну, односно трајне налоге тражи забрану наплате, који су бројеви бланко сопствених меница било тужиоца било оснивача тужиоца, као физичких лица, које су предате туженом, а чију забрану наплате тражи, као и на који начин је заснована хипотека на непокретностима у својини оснивача тужиоца, који су бројеви под којима је она заведена, да ли је оверена и у односу на коју непокретност је усмерена, те о којим тачно хипотекама је реч чију забрану активирања тражи. Идентификација менице је њен серијски број, заложне изјаве – број под којим је оверена и непокретности у односу на коју је усмерена, као и број трајних налога и датум њиховог потписивања, а у вези са одређеним, наравно, конкретним рачуном у односу на који је усмерен.

Из тих разлога је, по мишљењу другостепеног суда, правилно првостепени суд ценио да тужилац у предлогу није довољно прецизно навео идентификацију одређених средстава обезбеђења чију забрану реализације, односно принудне наплате тражи, у односу на шта и због чега и јесте правилно закључио да је овако предложена привремена мера неизвршива, те да су испуњени разлози да се иста одбаци. Ово посебно стога што је одредбом члана 453. прописано да би решење о одређивању привремене мере прецизно морало да садржи врсту мере, као и средство и предмет над којим се та мера извршава, што у овако поднетом предлогу свакако није наведено.

(Решења Привредног апелационог суда, Пж 687/17 од 2. 2. 2017)