Привремене мере у парничном поступку

Кроз детаљну анализу и навођење корисних примера из судске праксе, у овом тексту се бавимо темом привремене мере у парничном поступку

Услове за одређивање привремене мере, као општи пропис, регулише првенствено Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РСˮ, бр. 31/11 … 139/14, у даљем тексту: ЗИО). Овај закон је ступио на снагу у септембру 2011. године и примењује се на све поступке започете по раније важећем Закону о извршном поступку који до дана ступања на снагу новог закона нису окончани. Овога месеца на снагу ступа нови Закон о извршењу и обезбеђењу, али се одредбе о привременим мерама у новом ЗИО-у не разликују битно од до сада важећих одредаба.

Иако суд може донети решење о привременој мери у свим поступцима – парничном, ванпарничном, радном, породичном и извршном, овај текст ће се бавити темом привремене мере у парничном поступку.

Одредбом члана 285. ЗИО-а прописано је да привремену меру може одредити суд, а спровести суд или извршитељ пре покретања, у току, као и по окончању судског или управног поступка, све док извршење не буде спроведено. Решење којим се одређује привремена мера има правно дејство правоснажног решења о извршењу. ЗИО регулише услове за одређивање привремене мере за обезбеђење новчаног (члан 293) и за обезбеђење неновчаног потраживања (члан 296). Такође, одредбама члана 294. ЗИО-а наведене су врсте привремених мера за обезбеђење новчаног потраживања, а чланом 297. неновчаног потраживања. Важно је нагласити да се у општој парници, за разлику од радних и породичних спорова, привремена мера доноси само на захтев странке, а никако по службеној дужности.

ЗИО не набраја таксативно све привремене мере које се могу тражити у току поступка, већ формулацијом „може се одредити свака мера а нарочито…” (чл. 294. и 297) оставља могућност и право тужиоцима и повериоцима да захтевом траже доношење оне мере која је у конкретном случају најпогоднија и најцелисходнија за заштиту и обезбеђење свог потраживања.

Основни услови који морају бити испуњени према одредбама чл. 293. и 296. ЗИО-а за одређивање привремене мере су да је извршни поверилац учинио вероватним постојање потраживања и опасност да ће се остварење потраживања осујетити или знатно отежати. Привремена мера се може одредити и кад извршни поверилац учини вероватним да је мера потребна да би се спречила употреба силе или настанак ненадокнадиве штете.

У посебној врсти поступка по тужби због сметања поседа, услове за одређивање привремене мере регулише Закон о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП). Одредбом члана 451. ЗПП-а прописано је да у току поступка суд може по службеној дужности и без саслушања противне странке да одреди привремене мере у складу са законом који уређује извршење и обезбеђење ради отклањања хитне опасности противправног оштећења или спречавања насиља или отклањања ненакнадиве штете. У овој врсти поступка, којим је прописано хитно поступање, прописано је да ће суд одлуку о одређивању привремене мере по предлогу странке да донесе у року од 8 дана од дана подношења предлога, а против решења о одређивању привремене мере није дозвољена посебна жалба. Подношењем предлога за одређивање привремене мере пре покретања спора за сметање поседа не прекида се рок од 30 дана из члана 77. Закона о основама својинскоправних односа, јер је реч о преклузивном року који се прекида искључиво подношењем државинске тужбе.

Привременом мером у парничном поступку обезбеђује се потраживање чије је остваривање угрожено. Битно је нагласити да је циљ привремене мере обезбеђење, а не испуњење обавезе.

Из законских одредаба које регулишу услове и начин одлучивања о предлогу за одређивање привремене мере произилази да се усвајањем привремених мера постиже обезбеђење намирења и тиме првенствено штите интереси повериоца – тужиоца. На привремене мере се не примењује правило о пресуђеној ствари, јер се њиховим одређивањем не пресуђује, већ само обезбеђује потраживање повериоца за одређени период.

Привремена мера се у парничном поступку најчешће одређује до правоснажног окончања поступка, што произилази из члана 290. ЗИО-а, али се једном већ одређена привремена мера у току парничног поступка, уколико су се изменили услови, може укинути. Суд ће укинути привремену меру која је претходно одређена у парничном поступку ако се у току поступка измене околности због којих је привремена мера одређена, а које указују да таква привремена мера више није потребна ради намирења тужиочевог потраживања, или (у ређем броју случајева) уколико се у даљем току поступка утврди да привремена мера није била оправдана у време њеног доношења. Такође, ако је суд нашао да у време стављања предлога за одређивање привремене мере (што је најчешће у време подношења тужбе, јер се најчешће подносе тужбе с предлогом за одређивање привремене мере) нису били испуњени услови за доношење привремене мере, па донесе одлуку којом одбија одређивање привремене мере, он може у току поступка, ако се услови промене, по поновном стављању предлога тужиоца одлучити о предлогу на другачији начин, тј. може усвојити предлог за одређивање привремене мере.

Захтев за одређивање привремене мере

Из законских одредаба произилази да се о привременој мери мора одлучити хитно, у најкраћем року. Зато и тужба у поступку, тужбени захтев, тако и предлог за одређивање привремене мере мора бити уредан, јасан и извршив, о чему суд води рачуна у поступку претходног испитивања тужбе, по службеној дужности. Уколико тужба и тужбени захтев нису уредни не може се ценити ни испуњеност услова за одређивање привремене мере. Дакле, услов за одлучивање о испуњености услова за привремену меру јесте претходна оцена суда да је тужба уредна. Уз захтев тужилац (предлагач) мора да наведе чињенице на којима заснива свој захтев (предлог за одређивање привремене мере) и наведе и достави доказе којима поткрепљује те чињенице како би доказао вероватноћу постојања потраживања и постојања опасности да ће без такве мере дужник осујетити или знатно отежати потраживање тужиоца (повериоца). Захтев за привремену меру мора бити јасан, уредан и извршив, опредељен у складу са Законом. Терет доказивања испуњености законских услова за одређивање привремене мере лежи на тужиоцу као лицу које ову меру тражи.

Захтев за одређивање привремене мере треба да садржи и временски период на који се предлаже одређивање конкретне мере, што је најчешће до правоснажног окончања парничног поступка, а у мањем броју случајева је то до доношења првостепене пресуде (одлуке). Уколико тужилац не предложи време трајања мере, то није разлог за одбачај предлога, већ ће суд сходно околностима конкретног случаја одредити време трајња привремене мере и исто унети у изреку.

Када тужилац предложи више привремених мера за обезбеђење истог потраживања, суд је овлашћен и дужан да о њима одлучује по редоследу који је тужилац одредио, јер се и на привремене мере у парници сходно примењују одредбе ЗПП-а које регулишу поступање суда по такозваном евентуалном тужбеном захтеву.

 

Истоветност и различитост предлога за одређивање привремене мере и тужбеног захтева

Није допуштено потраживање по привременој мери које је истоветно тужбеном захтеву. Наиме, из напред цитираних законских одредаба које дефинишу допуштеност и услове за одређивање привремене мере произилази да је привремена мера средство обезбеђења, а не средство извршења судске одлуке. Стога, суд неће усвојити предлог за одређивање привремене мере која је истоветна са тужбеним захтевом.

Међутим, од овог правила постоје три изузетка кад је допуштено одређивање привремене мере истоветне тужбеном захтеву, а то су:

– сметање поседа,

– станарско право, или

– неновчано издржавање.

Дакле, суд неће усвојити предлог за одређивање привремене мере ради обезбеђења неновчаног потраживања који је по свом дејству и правним последицама идентичан са тужбеним захтевом, осим када се тужбени захтев односи на заштиту државине, станарско право или неновчано издржавање. Овакав став је заузео Врховни суд Србије на седници од 22. 6. 1983. године и судови га примењују до данас.

С друге стране, предлог за одређивање привремене мере мора бити у вези са тужбеним захтевом. Привремена мера је једно од средстава обезбеђења потраживања повериоца, односно тужиоца у парници (поред заложног права на непокретности и претходне мере), те одлучивање о привременој мери не може бити ван тужбеног захтева. Према члану 3. ст. 1. ЗПП-а, суд у парничном поступку одлучује у границама захтева који су постављени у поступку. Ово се не односи само на одлучивање којим се обезбеђује његово остваривање. Привремена мера је једно од средстава обезбеђења захтева из тужбе, те одлучивање о њој не може бити ван тужбеног захтева. То значи да се захтев за издавање привремене мере мора односити на предмет спора и бити у границама тужбеног захтева. Уколико захтев за одређивање привремене мере није у вези са тужбеним захтевом, суд ће га одбити, и то одмах након пријема предлога, без извођења доказа, што није редак случај у пракси.

Услови за одређивање привремене мере и доказивање

Приликом оцене да ли ће суд усвојити или одбити предлог тужиоца за одређивање привремене мере, суд првенствено цени испуњеност услова који су прописани напред цитираним одредбама ЗИО-а. Оба услова су прописана кумулативно. Као што је већ речено, први услов је да је поверилац учинио вероватним постојање потраживања. Из ове законске одредбе произилази мера доказаности основаности захтева коју утврђује суд. Суд не утврђује потпуну основаност захтева (као код одлучивања о тужбеном захтеву), већ до извесног степена вероватноће. То даље значи да суд неће извести све предложене доказе, посебно саслушање парничних странака и свих сведока, а које би доказе извео ради одлучивања о постављеном тужбеном захтеву, већ ће ценити само приложене доказе и евентуално предложене доказе које је тужилац предложио ради утврђивања основаности захтева за привремену меру. Одлука о привременој мери се доноси хитно, у кратком временском периоду након подношења тужбе, односно захтева за привремену меру. Након доношења одлуке о основаности (неоснованости) предлога за одређивање привремене мере, суд спроводи даљи доказни поступак и у каснијем току поступка доноси коначну одлуку у меритуму.

Други услов је постојање опасности од осујећења или знатног отежања остваривања потраживања предлагача, односно тужиоца. Код оцене испуњености другог услова, он се различито оцењује код новчаног и код неновчаног потраживања. Кад је у питању новчано потраживање, онда се доказивање опасности усмерава на радње самог дужника који своју имовину отуђује или прикрива (цени се укупно имовно стање дужника и његово поступање према истој). Кад је у питању неновчано потраживање, суд цени опасност у односу на ствар на којој се потражује намирење, а не целокупно имовно стање дужника, и много више је релевантна објективна опасност од осујећења или отежања намирења тужиочевог потраживања.

Одлука суда

Као што је већ речено, парнични суд у првом реду цени уредност тужбе и уредност предлога за одређивање привремене мере. Тек уколико утврди да је захтев уредан, тада приступа одлучивању о предлогу за привремену меру. Тај поступак је хитан, што конкретно значи да ће суд у кратком року и на што целисходнији начин донети одлуку о привременој мери, пре одлуке о главној ствари.

Судска пракса стоји на становишту да одређивање привремене мере, пре него што је противној странци омогућено да се изјасни о предлогу за издавање привремене мере, представља изузетак.

Суд ће заказати рочиште поводом привремене мере много брже него прво рочиште (припремно рочиште) за главну расправу и то у року мереном данима (а не недељама и месецима). Тада се најчешће тужба и позиви парничним странкама достављају путем судског достављача.

У ређем броју случајева суд одмах по пријему тужбе и предлога за привремену меру одлучује на основу доказа које је тужилац пружио и то ван рочишта, а пре него што је тужбу и предлог доставио туженом, што значи пре него што је почела да тече парница. То су свакако случајеви који за предмет имају сметање поседа, јер је суд обавезан да поступа у складу с цитираним чланом 451. ЗПП-а који обавезује суд да одлуку о одређивању привремене мере по предлогу странке донесе у року од 8 дана од дана подношења предлога. То су, такође, случајеви кад је хитност поступка оправдана ненадокнадивом штетом по странку, код случајева, на пример, изливања воде и недостатка основних услова за живот.

Посебну пажњу завређује питање да ли суд има право да одлучује о предлогу за одређивање привремене мере који је стављен у току прекида поступка. Наиме, када суд одреди прекид парничног поступка, за време трајања прекида суд не може да предузима никве радње у поступку (члан 224. ст. 2. ЗПП-а). Прекид поступка може трајати више месеци и година, што у пракси може довести до могућности осујећења потраживања тужиоца у дугом временском периоду у коме је парнични предмет у прекиду. Сматрамо да разлози целисходности и правичности налажу да суд, уз утврђивање испуњености услова, узме у разматрање и у току прекида поступка одлучи о предлогу за одређивање привремене мере, сходно одредбама ЗИО-а.

На овом месту ваља поменути и ситуације које се појављују у пракси, а које се тичу тужби са предлогом за одређивање привремене мере поднетих у време важења Закона о извршном поступку (ЗИП), а одлука суда о привремој мери донета је у време у важења Закона о извршењу и обезбеђењу. Наиме, ЗИО је почео да се примењује 16. 9. 2011. године. Чланом 362. ЗИО-а прописано је да даном почетка примене овог закона престају да важе одредбе ЗИП-а, тако да се у време доношења одлуке о привременој мери има применити ЗИО без обзира на то када је захтев за одређивање привремене мере поднет. Ово је важно навести зато што ЗИО на различит начин прописује потребне услове за одређивање привремене мере. Наиме, у члановима 285–297. ЗИО прописује основна правила и услове за одређивање привремених мера за обезбеђење новчаних и неновчаних потраживања. Основна разлика је у томе што је чланом 285. ст. 2. ЗИО-а прописано да решење којим се одређује привремена мера има правно дејство правоснажног решења о извршењу, због чега се у предлогу за одређивање привремене мере наводи средство и предмет извршења у смислу члана 33. ЗИО-а, а какву одредбу ЗИП није садржавао.

Привремене мере за обезбеђење новчаног потраживања

ЗИО прописује услове за одређивање привремене мере за обезбеђење новчаног потраживања у члану 293, а то су: да је поверилац учинио вероватним постојање свог потраживања, као и опасност да ће без такве мере дужник осујетити или знатно отежати наплату потраживања, тиме што ће своју имовину, односно своја средства отуђити, прикрити или на други начин њима располагати, с тим што се опасност не мора доказивати ако поверилац учини вероватним да би предложеном привременом мером дужник могао претрпети само незнатну штету.

Такође, овом одредбом су посебно побројани случајеви када се сматра да опасност постоји, а то су ситуације ако би се потраживање требало остварити у иностранству, ако се због недоспелих оброка издржавања против дужника већ водио извршни поступак, ако су законске обавезе извршног дужника, као и његове обавезе утврђене правноснажном одлуком суда или управног органа, веће од његових редовних прихода, као и ако је дужник у ранијим поступцима принудног извршења одбио да дâ или је давао нетачне податке о својој имовини.

Закон даље exempli causa набраја врсте привремених мера које се могу одредити, али оставља могућност да странка предложи и суд усвоји и сваку другу привремену меру којом се постиже сврха обезбеђења новчаног потраживања.

Мере којима се обезбеђује новчано потраживања, у пракси судова опште надлежности, далеко су ређе од оних које имају за циљ обезбеђење неновчаног потраживања. Ипак, релативно су честе у породичним алиментационим споровима, посебно када је поверилац издржавања малолетно дете, а честе су у пракси привредних судова у споровима у којима се одлучује о вишемилионским износима. Код тужби за издржавање најчешће се привременом мером тражи успостављање издржавања у неком износу до правноснажног окончања поступка, како би поверилац издржавања до окончања спора имао средстава за егзистенцију.

Најчешће се за обезбеђење новчаног потраживања користе мере забране отуђења и оптерећења непокретности, као и забрана дужнику да располаже новчаним средствима на рачуну или рачунима, до одређене висине, односно до висине потраживања чије се обезбеђење привременом мером тражи.

Пракса је заузела став да, код привремених мера којима се обезбеђује новчано потраживање, сама чињеница да дужник користи средства са свог жиро-рачуна за куповину друге робе која чини предмет његовог пословања не представља такву опасност због које би били испуњени услови за издавање привремене мере забране располагања средствима са жиро-рачуна дужника.

Привремене мере за обезбеђење неновчаног потраживања

Као и за привремене мере којима се обезбеђује новчано потраживање, и код привремених мера за обезбеђење неновчаног потраживања Закон поставља два услова који се морају кумулативно испунити (члан 296). Први је да тужилац (поверилац) учини вероватним своје потраживање, а други опасност да ће се остварење потраживања осујетити или знатно отежети, с тим да ће се привремена мера одредити и када поверилац учини вероватним да је мера потребна како би се спречила употреба силе или настанак ненадокнадиве штете.

И код ове врсте привремених мера Закон, примера ради, наводи неке од њих, али оставља могућност странци да предложи и сваку другу меру којом се постиже сврха обезбеђивања потраживања.

Кад је у питању захтев за обезбеђење неновчаног потраживања, посебно код захтева који се тичу било ког права везаног за непокретност, најчешће тражена привремена мера у пракси јесте забрана отуђења и оптерећења непокретности.

У таквим случајевима, тужилац који претендује на одређено право на непокретности и предлаже ову врсту привремене мере, ако суду достави уговор о стицању права на непокретности (начин стицања) и доказ да је код надлежних јавних књига укњижио ово своје право, довољно је учинио вероватним постојање основаности потраживања, те уз услов да је учинио вероватним опасност осујећења или отежаног остваривања потраживања, има све услове да му суд донесе ову врсту привремене мере.

Најчешћи случај у пракси јесте ситуација када тужилац тужбеним захтевом потражује утврђење права својине на одређеној непокретности на основу одржаја, и уз тужбу доставља уговор као доказ о стицању, оверен пред судом и чини вероватним да је више година (некад и преко 10 и 20) у поседу предметне непокретности, а тужени уписан у надлежним јавним књигама као власник на истој. У тим ситуацијама је основан захтев за одређивање привремене мере забраном отуђења и оптерећења предметном непокретности. Судови су кроз бројне одлуке исказали став да је испуњен први услов и да је тужилац презентовањем уговора о купопродаји непокретности учинио вероватним постојање његовог права својине на предметној непокретности, да је стекао државину на истој и да је у фактичкој власти више година. И други услов за доношење привремене мере је испуњен јер би тужилац могао бити изложен опасности настанка ненадокнадиве штете уколико би тужени као земљишнокњижни власник отуђио или оптеретио право својине на предметној непокретности.

 

Однос привремене мере у парничном поступку и поступка пред другим органом

У пракси се поставило питање да ли тужилац у парничном поступку може привременом мером тражити обуставу поступка пред неким другим надлежним (управним) органом. Приметан је одређени број предмета у којима се привременом мером у парничном поступку потражује обустава поступка аукцијске продаје непокретности. Судска пракса је стала на становиште да се таква привремена мера у парничном поступку не може донети. Наиме, аукцијска продаја непокретности се спроводи у поступку који је по својој врсти управни, због тога што је решењем другог државног органа, Републичког геодетског завода – Службе за катастар непокретности, хипотекарни поверилац овлашћен да може у своје име да прода непокретност, те суд нема овлашћење да спречи извршење правноснажних управних аката, односно то се не може тражити у парничном поступку.

 

То су најчешће случајеви у којима је тужена банка која је са правним или физичким лицем закључила уговор о кредиту. Тужилац, као јемац поменутог уговора, уговором о јемству и заложном изјавом, дозволио је упис хипотеке у корист банке (у парничном поступку тужене) на непокретности у власништву заложног дужника (у парничном поступку тужиоца). Како корисник кредита није извршио своју обавезу из уговора о кредиту, тужена банка је покренула поступак аукцијске продаје непокретности која је представљала инструмент обезбеђења. Након тога, тужилац је поднео тужбу ради поништаја уговора о јемству са предлогом за одређивање привремене мере којом би се обуставио поступак наведене аукцијске продаје. Суд је правилно поступио кад је одбио предлог за одређивање привремене мере јер је у супротности с одредбом члана 296. ЗИО-а.

У конкретној ситуацији, предмет спора је поништај уговора о јемству, те предложена привремена мера не представља обезбеђење главног потраживања, а што представља сврху привремене мере. Аукцијска продаја се спроводи у поступку који је по својој врсти управни, због тога што је решењем другог државног органа, односно Републичког геодетског завода – Службе за катастар непокретности, хипотекарни поверилац, тужени – банка овлашћен да може у своје име да прода предметну непокретност, те суд нема овлашћење да спречи извршење правноснажних управних аката, односно то се не може тражити у парничном поступку.

Слично томе, пракса је заузела став да парнични суд није овлашћен да привременом мером забрани спровођење извршног поступка (Решење Вишег суда у Крагујевцу од 16. 9. 2013. године)

 

Врсте привремених мера у односу на основ потраживања

 

1. Привремена мера и злостављање на раду

Чл. 27. и 33. Закон о спречавању злостављања на раду („Сл. гласник РСˮ, бр. 36/10), чл. 301. и 302. Закон о извршном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 125/04)

У одређеним парничним поступцима се тражи привремена мера код тужбеног захтева који се односи на злостављање на раду, забраном туженом правном лицу да до правноснажног окончања поступка дâ отказ уговора о раду тужиоцу, као технолошком вишку, или по било ком другом основу или да својим радњама, поступцима и мерама погоршава радноправни, социјални и финансијски статус тужиоца под претњом законских последица. У таквом поступку, да би оправдао основаност одређивања привремене мере, тужилац треба да докаже – учини вероватним да је мера потребна да би се спречило насилно поступање или настанак ненадокнадиве штете.

Одредбом члана 33. ст. 1. Закона о спречавању злостављања на раду прописано је да, у току поступка, суд може по предлогу странке или по службеној дужности, одредити привремене мере ради спречавања насилног поступања или ради отклањања ненадокнадиве штете. Овај члан Закона предвиђа заштиту учесника у самом поступку који је покренут по тужби за заштиту од злостављања, па самим тим било која радња којом послодавац прекрши наведену законску одредбу за собом повлачи и последице, али право на издавање привремене мере запослени у поступку за спречавање од злостављања на раду може остварити само ако докаже да је привремена мера потребна ради спречавања насилног поступања или ради отклањања ненадокнадиве штете, а што је предвиђено напред цитираном одредбом, а сâм поступак који је покренут ради спречавања злостављања на раду није основ за издавање привремене мере.

2. Привремена мера и сметање поседа

У парничном поступку по тужби за сметање поседа, врло често се уз тужбени захтев потражује и одређивање привремене мере и то најчешће реституцијом – враћањем стања поседа које је постојало пре учињеног сметања. Приликом одлучивања о основаности привремене мере, управо из разлога јер је у овој врсти поступака дозвољено да предлог привремене мере исцрпљује тужбени захтев, а жалба на исто не одлаже извршење, суд треба да цени да ли у радњама туженог има противправности, исто као и код одлучивања о тужбеном захтеву за сметање поседа, да би привремена мера била основана. Потребно је да суд приликом одлучивања по захтеву тужиоцa за одређивање привремене мере утврди да ли је тужилац у ситуацији, када у радњама туженог нема елемената противправности, јер је исти поступао у оквиру својих законских овлашћења, учинио вероватним постојање свог потраживања. Па тако, ако суд нађе да у радњама туженог нема противправности, то је разлог за одбијање предлога за одређивање привремене мере.

Такав став је исказан у предмету у коме тужилац привременом мером од тужене ЕДБ потражује враћање и монтирање електричног бројила и да омогући тужиоцу несметано коришћење електричне енергије. У конкретном поступку је утврђено да је тужиоцу скинуто електрично бројило јер исти није редовно плаћао рачуне за утрошену електричну енергију и због тога што је самовласно прикључио ЕДБ бројило на мерно место, те да је тужени приликом обуставе електричне енергије и скидањем ЕДБ бројила у стану који користи тужилац поступао у оквиру својих овлашћења у смислу одредбе члана 27. ст. 2. тач. 10) Уредбе о условима испоруке електричне енергије („Сл. гласник РСˮ, бр. 107/05) којим је прописано да се испорука електричне енергије купцу може обуставити у случају када не извршава обавезе у прописаном, односно уговореном року. Виши суд у Београду је у одлуци од 12. 12. 2012. године заузео став да привремена мера у том случају није основана.

Правни лекови

Против решења о одређивању привремене мере парнична странка има право поднети жалбу непосредно вишем суду. У зависности од вредности предмета спора, жалба се може поднети у року од 8 дана (ВПС до 3.000 евра) или у року од 15 дана (ВПС преко 3.000 евра). Као што је поступак за одлучивање о предлогу за привремену меру од стране првостепеног суда хитан, тако је хитан и поступак одлучивања по жалби на решење о привременој мери од стране жалбеног суда, што се у пракси показало као правило које се само делимично поштује. Имајући у виду хитност као основно начело приликом одлучивања о предлогу за привремену меру, судови најчешће наводе рок од 8 дана за жалбу на одлуку о привременој мери.

Овде треба поменути занимљиво одступање од напред наведених рокова за жалбу кроз став из недавне одлуке Вишег суда у Београду у којој се наводи да је рок за изјаву жалбе на решење о привременој мери 5 радних дана, у смислу одредби члана 39. ЗИО-а којим је прописано да се приговор може изјавити у року од пет радних дана од дана достављања решења, а одредба члана 285. истог закона упућује на примену цитираног члана као поводом жалбе на решење којим се одређује привремена мера (Одлука Вишег суда у Београду од 29. 3. 2016. године).

У погледу овог става може се полемисати будући да је, с једне стране, противан досадашњој дугогодишњој судској пракси, где се на рокове за жалбу на решење о привременој мери сходно примењују рокови за жалбу на свако решење који су прописани ЗПП-ом, а с друге, веома је делотворан јер још више убрзава поступање суда и странака у хитном поступку одлучивања о привременој мери.

Код одлуке суда о привременој мери у предметима потраживања сметањем поседа, ЗПП прописује да против решења о одређивању привремене мере није дозвољена посебна жалба. У пракси је ова одредба Закона изазвала велике потешкоће. Наиме, тужбом за сметање поседа најчешће се тражи враћање поседа и то непокретности, често велике вредности. У овој врсти спорова је дозвољено да привремена мера исцрпљује тужбени захтев, што практично значи да се одређивањем привремене мере постиже сврха захтева и то пре доношења коначне одлуке о основаности захтева. Одредбом члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију о људским правима регулисано је право странке на мирно уживање имовине, у које случајеве спада и мирно уживање поседа на имовини. Чланом 13. Европске конвенције о људским правима прописано је право на делотворан правни лек. Треба имати у виду да су Конвенције ратификоване и прихваћене од стране Републике Србије постале део њеног правног система и имају јачу правну снагу од закона. Како привремена мера у поступцима сметања поседа којом се иста одређује и налаже изузимање непокретне имовине из поседа једног лица и предају исте у посед другог лица, свакако задире у право мирног уживања имовине за које је Европском конвенцијом признато право на делотворан правни лек, сматрамо да би у тим случајевима директном применом Конвенције странкама (туженом) требало признати и дати право на жалбу и такав поступак учинити двостепеним, ради успостављања једнаких права странака у овој врсти парничног поступка.

 

ПРИВРЕМЕНЕ МЕРЕ КРОЗ СУДСКУ ПРАКСУ

 

Случај #1

Код обезбеђења новчаног потраживања, утврђења ништавости уговора о кредиту закљученог између тужиоца као корисника кредита и тужене банке и исплате више плаћених рата кредита, није основана привремена мера којом тужилац потражује забрану туженом отуђења и оптерећења х – стана и то забраном реализације заложног права – хипотеке конституисане на основу заложне изјаве оверене пред судом, и налогом РГЗ-у да изврши забележбу забране отуђења и оптерећења х – станом. Таква привремена мера не представља средство обезбеђења потраживања које је предмет спора, и не служи том циљу, посебно што привремена мера не би могла да прекине или одложи поступак извршења који се спроводи на законом прописан начин пред извршним судом у поступку по правилима ЗИО-а. Такође, ништавост једне одредбе уговора (која регулише неодређеност каматне стопе) не чини читав уговор ништавим у смислу члана 105. ст. 1. ЗОО-а, па тужилац није учинио вероватним постојање потраживања.

(Решење Вишег суда у Београду од 28. 1. 2016. динара и Вишег суда у Београду од 20. 2. 2013)

Случај #2

Код захтева за сметање поседа у коме тужилац тврди да је дошло до узнемиравања извођењем грађевинских радова од стране туженог на свом објекту којима је тужилац изгубио 50% природног светла на свом стану и онемогућено проветравање, није основана привремена мера престанком узнемиравања и успоставом пређашњег стања којом тужилац потражује рушење надзиданог дела објекта, а имајући у виду да је правоснажним решењем Одељења за грађевинске послове Градске општине туженој одобрено извођење свих изведених радова чиме нису испуњени услови из члана 302. ЗИП-а. Наводи тужиоца да је дизање трећег спрата преко дозвољене висине проузроковало узнемиравање права својине тужиље и да су идејни пројекат и извод из урбанистичког плана у супротности, могу бити релевантни са аспекта оцене основаности тужбеног захтева и цењени у даљем току парничног поступка, али нису од утицаја на доношење одлуке о предлогу за привремену меру у моменту доношења одлуке.

(Решење Вишег суда у Београду од 29. 7. 2010)

Случај #3

Тужбени захтев којим се тражи утврђење ништавости уписа права власништва у корист туженог на предметној непокретности, не оправдава одређивање привремене мере забраном отуђења и оптерећења предметног стана у односу на који се тражи ништавост уписа, јер се ради о утврђујућој тужби која не садржи потраживање подобно за обезбеђење оваквом привременом мером.

(Решење Вишег суда у Београду од 26. 5. 2010)

Случај #4

Када је предмет потраживања исељење из предметне непокретности и предаја исте тужиоцу, није основан предлог за одређивање привремене мере којом се потражује да суд обавеже туженог да одмах испразни од свих лица и ствари предметну непокретност и исту преда тужиоцу у посед, имајући у виду да је таква привремена мера истоветна тужбеном захтеву и истом би се остварило, а не само обезбедило потраживање тужиоца, што није сврха привремене мере.

(Виши суд у Београду од 24. 3. 2010)

Случај #5

Тужбеним захтевом се потражује ништавост правног посла…, па није основана привремена мера којом се потражује забрана туженом да спречава тужиоца да улази у одређену непокретност и мирно користи гарсоњеру. Став је Вишег суда да привремена мера у парничном поступку служи обезбеђењу главног захтева који је предмет спора и везује се за њега, те се истом не може исцрпљивати главни захтев, нити се њоме могу остваривати друга права која нису предмет спора. Привремена мера којом се потражује забрана туженом да спречава тужиоца да улази у одређену непокретност и мирно користи гарсоњеру не обезбеђује главни захтев за утврђење ништавости предметног правног посла, чиме нису испуњени законски услови из ЗИО-а за одређивање привремене мере.

Случај #6

Код тужбеног захтева којим тужиља потражује утврђење да новац у износу од (…) хиљада евра представља брачну тековину ње и сада пок. АА којим новцем је сада пок. АА за живота располагао у корист туженог за куповину стана и гараже, те се тужбеним захтевом потражује и утврђење ништавости уговора о купопродаји стана и гараже, основана је привремена мера којом се потражује забрана туженом отуђења и оптерећења станом и гаражом који су предмет тужбеног захтева до правоснажног окончања парничног поступка.

Случај #7

Тужилац је поднео actio paulianа те тужбеним захтевом тражи да се утврди да је уговор о поклону којим је тужиочев дужник АА отуђио у корист туженог непокретност, која је средство наплате његовог потраживања у извршном поступку, ништав правни посао и да тужени трпи да се тужилац наплати продајом ове непокретности, а као туженог је означио само поклонопримца, а не и поклонодавца, свог дужника. Суд је одредио привремену меру забране отуђења и оптерећења предметне непокретности. Виши суд у Београду је укинуо решење о одређивању привремене мере налазећи да тужбени захтев није уредан. Наиме, тужбеним захтевом се захтева утврђење ништавости уговора о поклону закљученог између туженог и тужиочевог дужника, која лица су у правној заједници, па су они нужни супарничари. Код одсуства учешћа оба лица у парници на страни тужених чини непотпуну пасивну легитимацију, а што чини тужбу неуредном. Ако је поднета неуредна тужба, не може се ценити испуњеност услова за одређивање привремене мере.

Случај #8

Тужиља је тужбом тражила да се у парници утврди њен допринос у стицању брачне тековине са туженим и то бесправно подигнуте куће површине 120 m². Првостепени суд је одбацио као недозвољен тужиљин предлог за одређивање привремене мере којом је тражила да је суд привремено, до окончања парничног поступка, одреди за корисника дела куће – спрата и поткровља. Суд је стао на становиште да с обзиром на предмет спора, врсту поступка и садржину захтева предложене привремене мере, иста спада у круг питања која се решавају у ванпарничном поступку. Другостпени суд је укинуо ово решење наводећи да није јасно због чега се првостепени суд позива на одредбе Закона о ванпарничном поступку које се односе на уређење односа заједничара у погледу управљања, односно коришћења заједничке ствари, с обзиром на то да из списа не приозилази да је тужиља уопште и покренула такав ванпарнични поступак, а да је јасно да је тужиља поднела тужбу за утврђење права својине по основу брачне тековине и да у таквом парничном поступку може да предложи одређивање привремене мере ради заштите свог права. Због тога је наложено првостепеном суду да одлучи о основаности привремене мере, те оцени да ли таква привремена мера служи обезбеђењу тужиљиног потраживања и да ли су испуњени остали законски услови за њено одређивање.

Случај #9

Првостепени суд је донео привремену меру којом је туженима забранио располагање новцем из депозита суда у коме се ти износи налазе по закључку тог суда, налазећи да су испуњени услови за одређивање привремене мере. Другостепени суд је нашао да је суд одлучивао по предлогу за одређивање привремене мере који није дозвољен јер ЗИО не прописује могућност да се привременим мерама мења на било који начин одлука, односно спровођење одлуке неког другог суда, у конкретној ситуацији извршног.

 

[blockquote]

КОМЕНТАР АУТОРА #1

Постоји становиште да се привремена мера може одредити само уз кондемнаторни тужбени захтев и ради његовог обезбеђења, а не и уз деклараторни. Међутим, сматрамо да то није сасвим тачно. Рецимо, када се поднесе тужба за утврђење права својине или сусвојине на некој ствари, дакле деклараторна тужба, може постојати опасност да тужени отуђи или оптерети ствар на којој се ово право утврђује, када се основано може захтевати и издејствовати заштита потраживања управо привременом мером забране отуђења или оптерећења.

КОМЕНТАР АУТОРА #2

У осталим случајевима, управо због саме природе привремене мере која штити и обезбеђује спречавање осујећења потраживања повериоца, мишљења смо да суд треба да буде посебно опрезан приликом одлучивања о привременој мери, водећи рачуна како о интересима тужиоца, тако и о интересима туженог и то у правцу најмањег могућег оптерећења туженог које испуњава интерес тужиоца као повериоца из привремене мере. То је посебно битно код привремене мере за обезбеђење новчаног потраживања, коју ће суд одредити само у обиму који је потребан за обезбеђење тог потраживања.

[/blockquote]